Рвање слободним стилом

С Википедије, слободне енциклопедије

 

Рвање слободним стилом
Два човека у оружаним снагама САД, један из Америчког ратног ваздухопловства а други из Маринског корпуса, надмећу се у рвању слободним стилом.
ФоцусРвање
РодитељствоРазни интернационални рвачки стилови
Олимпијски спортДа, од 1904

Рвање слободним стилом је стил аматерског рвања који се практикује широм света. Заједно са грчко-римским, то је један од два стила рвања који су уврштени у олимпијске игре. Америчко рвање у средњим школама и колеџима одвија се по различитим правилима и назива се школско и колеџско рвање. Америчко универзитетско рвање за жене се одвија по правилима слободног стила.[1]

Рвање слободним стилом, као и колеџско рвање, воде порекло од catch-as-catch-can („ухвати како се ухватити може”) рвања. У оба стила крајњи циљ је бацање и прибијање противника на простирку, што резултира тренутном победом. За разлику од грчко-римског, слободно стилско и колегијално рвање допуштају употребу рвачевих или противникових ногу у нападу и одбрани. Рвање слободним стилом обједињује традиционалне технике рвања, џудоа и самбоа.

Према светском управљачком телу рвања, Уједињени свет рвања (енгл. United World Wrestling - UWW), рвање слободним стилом је један од шест главних облика аматерског такмичарског рвања које се данас међународно практикује. Осталих пет облика су грчко-римско рвање, захватање/потчињивачко рвање, рвање на плажи, панкратион, алиш/појасно рвање и традиционално/народно рвање.[2] Извршни одбор Међународног олимпијског комитета (МОК) препоручио је изостављање рвања као спорта са Олимпијских игара 2020, али МОК је одлуку касније поништио.

Историја[уреди | уреди извор]

Рвање слободним стилом је било олимпијски спорт од Олимпијских игара 1904. године у Сент Луису, Мисури.

Модерно рвање слободним стилом, према UWW (раније FILA), потиче из Велике Британије и Сједињених Држава под називом рвања „catch-as-catch-can”.[3] Ова форма рвања је била задобила посебну пажњу у Великој Британији, а варијанта развијена у Ланкаширу имала је посебан утицај на рвање у слободном стилу.[4] Овај стил рвања је стекао велику популарност на сајмовима и фестивалима током 19. века. У рвању слободним стилом оба такмичара започињу стојећи усправно, а затим је рвачи настоје да држе раме противника на земљи (познато као пад). Ако није постигнут пад, оба рвача настављају са борбом на земљи, и скоро су сви захвати и технике били дозвољени. Популарна је била и шкотска варијанта рвања у Ланкаширу, која би започела са оба рвача стојећи прса у прса, хватајући један другог закључаним рукама око тела и, ако није дошло до пада, меч би се настављао на тлу.[4] Поред тога, постојао је ирски стил оковратника и лакта, где су рвачи започињали на ногама, при чему су оба рвача хватала за оковратник супарника једном руком, а другом за лакат. Ако ниједан рвач није постигао пад, такмичари би наставили стојећи и на земљи све док се пад не оствари. Ирски имигранти су касније овај стил рвања пренели у Сједињене Државе, где је убрзо постао распрострањен, посебно због успеха рвачког првака Армије од Потомака, Џорџа Вилијама Флага из Вермонта.[4] Рвањем слободним стилом се бавило бар десетак америчких председника, укључујући Џорџа Вашингтона, Закарија Тејлора, Абрахама Линколна, Ендруа Џонсона, Јулисаза С. Гранта и Теодора Рузвелта.[3]

Због широко распрострањеног интересовања и поштовања за професионално грчко-римско рвање и његове популарности на многим међународним сусретима у Европи у деветнаестом веку, рвање слободним стилом (и рвање као аматерски спорт уопште) је тешко стекло место на континенту. Олимпијске игре 1896. године имале су само једну рвачку борбу, грчко-римски меч тешке категорије.[4] Рвање слободним стилом се први пут појавило као олимпијски спорт на Олимпијским играма у Сент Луису 1904. Свих 40 рвача који су учествовали на Олимпијским играма 1904. били су Американци. Олимпијске игре 1904. санкционисале су правила која се уобичајено користе за „ухватити-као-ухватити-можеш“, али су наметнула нека ограничења за опасна држања. Рвање у седам тежинских категорија — 47,6 кг (104,9 лб), 52,2 кг (115,1 лб), 56,7 кг (125,0 лб), 61,2 кг (134,9 лб), 65,3 кг (143,9 лб), 71,7 кг (15,7 кг, и више) од 71,7 кг (158 лб) — била је важна иновација на Летњим олимпијским играма.[3]

Борбе у рвању у деветнаестом веку биле су веома дуге, а посебно грчко-римски мечеви (где нису дозвољени захвати испод струка и коришћење ногу) могле су да трају чак осам до девет сати, а чак и тада је одлучивао само жребање.[5] У 20. веку су постављена временска ограничења за мечеве.[6] Више од четрдесет година у двадесетом веку, слободни стил и његов амерички пандан, колегијално рвање, нису имали систем бодовања који је одлучивао мечеве у одсуству пада. Увођење бодовног система од стране тренера рвања на Државном универзитету Оклахома Арта Грифита стекло је прихватање 1941. године, а утицало је и на међународне стилове. До 1960-их, међународне рвачке мечеве грчко-римским и слободним стилом бодовало је у тајности троје судија, који су коначну одлуку доносили подизањем обојених лопатица на крају меча. Др Алберт де Ферари из Сан Франциска који је постао потпредседник ФИЛА-е (сада УWW), лобирао је за видљив систем бодовања и правило за „контролисани пад“, које би признавало пад само када је офанзивни рвач урадио нешто да га изазове. Ти предлози су убрзо прихваћени на међународном нивоу у грчко-римском и слободном стилу.[7] До 1996. године, пре велике измене ФИЛА правила, међународни меч слободним стилом састојао се од два периода по три минута, са паузом од једног минута између периода.[6] У данашње време су најбоље резултате имају рвачи из постсовјетских држава, Ирана, Сједињених Држава, Бугарске, Кубе, Турске и Јапана. Александар Медвед из Белорусије освојио је 10 светских првенстава и три златне олимпијске медаље од 1964. до 1972. године.[8] Многи универзитетски рвачи су прешли на такмичење слободним стилом, посебно на међународном нивоу са великим успехом.[9]

У пролеће 2013. године, Међународни олимпијски комитет (МОК) је изгласао да се рвање избаци из основних спортова за летње Олимпијске игре које почињу 2020. године.[10] Као резултат ове вести рвачка заједница је започела масивну кампању како би поново успоставила спорт. Углавном онлајн група под називом 2020 визија предводи покрет. Имали су неколико кампања, као и странице на Фејсбуку и Твитеру које су шириле свест и прикупљале подршку за повратак рвања на Олимпијске игре. Они су имали циљ да прикупе 2.000.020 потписа (онлајн и ван мреже) у знак подршке повратку рвања на Олимпијске игре.[11] У септембру 2013. МОК је изгласао да дозволи повратак рвања на Олимпијске игре 2020. и 2024. као пробни спорт. Да би се ово постигло, УWW је направио неколико измена у правилима, као и измене у тежинским класама.[12] Разговара се и о променама униформи, као и променама такмичарске струњаче.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Гроwинг Wрестлинг: Wомен'с Цоллегиате Wрестлинг Ассоциатион”. Натионал Wрестлинг Цоацхес Ассоциатион. Архивирано из оригинала 12. 11. 2020. г. Приступљено 23. 6. 2020. 
  2. ^ „Фила Wрестлинг : сите де ла Фéдéратион Интернатионале дес Луттес Ассоциéес”. Архивирано из оригинала 14. 09. 2012. г. Приступљено 27. 12. 2019. 
  3. ^ а б в Интернатионал Федератион оф Ассоциатед Wрестлинг Стyлес. „Фреестyле Wрестлинг”. ФИЛА. Архивирано из оригинала 2011-07-11. г. Приступљено 2008-10-28. 
  4. ^ а б в г "Wрестлинг, Фреестyле" бy Мицхаел Б. Полиакофф фром Енцyцлопедиа оф Wорлд Спорт: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, Вол. 3, п. 1190, едс. Давид Левинсон анд Карен Цхристенсен (Санта Барбара, ЦА: АБЦ-ЦЛИО, Инц., 1996).
  5. ^ "Wрестлинг, Грецо-Роман" бy Мицхаел Б. Полиакофф фром Енцyцлопедиа оф Wорлд Спорт: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, Вол. 3, п. 1196, едс. Давид Левинсон анд Карен Цхристенсен (Санта Барбара, ЦА: АБЦ-ЦЛИО, Инц., 1996).
  6. ^ а б "Wрестлинг, Фреестyле" бy Мицхаел Б. Полиакофф фром Енцyцлопедиа оф Wорлд Спорт: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, Вол. 3, п. 1191, едс. Давид Левинсон анд Карен Цхристенсен (Санта Барбара, ЦА: АБЦ-ЦЛИО, Инц., 1996)
  7. ^ Деллингер, Боб. „Тхе Олдест Спорт”. Натионал Wрестлинг Халл оф Фаме анд Мусеум. Архивирано из оригинала 2007-07-03. г. Приступљено 2007-08-12. 
  8. ^ „Датабасе”. Архивирано из оригинала 2011-10-09. г. Приступљено 2021-11-20. 
  9. ^ "Wрестлинг, Фреестyле" бy Мицхаел Б. Полиакофф фром Енцyцлопедиа оф Wорлд Спорт: Фром Анциент Тимес то тхе Пресент, Вол. 3, п. 1193, едс. Давид Левинсон анд Карен Цхристенсен (Санта Барбара, ЦА: АБЦ-ЦЛИО, Инц., 1996).
  10. ^ „ИОЦ дропс wрестлинг фром 2020 Олyмпицс”. 12. 2. 2013. 
  11. ^ „Унтитлед Доцумент”. Архивирано из оригинала 2013-12-03. г. Приступљено 2015-03-26. 
  12. ^ „Wрестлинг гетс реинстатед фор 2020 Олyмпицс”. 8. 9. 2013. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Рвање слободним стилом на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rvanje_slobodnim_stilom&oldid=27676271”