Олимпијске игре
Из Википедија
Олимпијске игре (ОИ), (често скраћиване само као Игре[1]) (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες, енгл. Olympic Games, фр. Jeux Olympiques) су међународни спортски догађај, подељене на летње и зимске спортске догађаје, и зимске и летње Олимпијске игре одржавају се сваке четири године [2]) До 1992, одржаване су исте године, а од тада се одржавају раздвојено сваке две године. Некада се називају и Олимпијадом, како је у античкој Грчкој називано раздобље између двеју олимпијских игара. Службени назив олимпијских игара, нпр. конкретно игара 2004. године у Атини гласи: „Игре XXVIII олимпијаде модерног доба“.
Античке Олимпијске игре (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες) су почеле 776. п. н. е. у Олимпији, у Грчкој, и одржавале су се све до 393. н. е.[3] На почетку одржаване само у античкој Грчкој, олимпијске игре су оживљене крајем 19. века деловањем француског барона Пјера де Кубертена. На његов предлог је у Паризу 23. јуна 1894. основан Међународни олимпијски комитет (МОК) а први председник тог тела био је Грк Деметриос Викелас. Те игре, зване „Игре I олимпијаде“, тј. Прве олимпијске игре модерног доба одржане су 1896. године у Атини, и отада се одржавају сваке четири године осим у време првог и другог светског рата. Прве Зимске олимпијске игре одржане су у Шамонију у Француској, 1924. године.
Зимске олимпијске игре су се одржавале такође као и летње, сваке четири године, исте године, закључно до 1992. године и игара у Албервилу у Француској, када је, због гломазности олимпијског програма, али и због захтева моћних ТВ кућа одлучено да се раздвоје термини одржавања летњих и зимских игара, па су прве следеће Зимске олимпијске игре одржане 1994. године у Лилехамеру у Норвешкој. На Летњим олимпијским играма 2008. у Пекингу ће бити 302 такмичења из 28 спортова.[4] На Зимским олимпијским играма 2006., било је 84 такмичења из 7 спортова.[5]
[уреди] Античке олимпијске игре
Прави извори о настанку античких Олимпијских игара су изгубљени у вихорима векова, али круже многе легенде и предања о њиховом настанку. Једна легенда говори да је игре установио сам Зевс као прославу своје победе, у бици за власт, над оцем Хроносом. Друга каже да је Херакле једном победио у једној трци у Олимпији па је одлучио да се на ту успомену сваке 4 године одржавају такве трке.
Међутим, осим игара у Олимпији одржавале су се и друге „конкурентне“, и сличне игре. То су биле Панатенеје, Питијске, Немејске и Истмијске игре, али су Олимпијске игре, сплетом политичких околности, надвладале 572. п. н. е. Све те приче у вези са античким играма доводе се у везу са старогрчким појмом Олимпијског примирја, када су, према легендама, грчке државице прекидале међусобна непријатељства за време трајања игара. А први веродостојан запис о одржавању Игара у Олимпији датира из 776. п. н. е., иако није сигурно да су то биле и прве игре у античкој Грчкој. Неки историчари су склони закључити да су се слична такмичења повремено одржавала чак и од 13. века пре нове ере. Напочетку су игре биле углавном догађај локалног значаја, а до XV античких Олимпијских игара одржавала се само једна дисциплина – трка на 1 стадија (нешто мање од 185 m). Онда је додана трка на 2 стадија, а прва дугопругашка трка, на 24 стадија (у метричком систему 4420 m), одржана је 720. п. н. е. Баш уз те игре везана је и једна занимљивост. На почетку су се спортисти такмичили обучени, у лагану спортску опрему, као данас. А онда су, на тим играма, током трке, једном тркачу – спале „гаће“ и наставио је да трчи го. То је од осталих атлета убрзо оберучке прихваћено па су се такмичари од тада такмичили голи.
Убрзо се је почео повећавати и број спортова: 748. п. н. е. уведен је панкратон (комбинација бокса и рвања), 708. п. н. е. класично рвање и петобој, 688. п. н. е. песничење (као данашњи бокс), 689. п. н. е. године трке кочија, итд. Било како било, игре постају све важнији моменат у историји античке Грчке, достижући свој врхунац током 6. и 5. века п. н. е.
Олимпијске игре су такође имале велики верски значај, одржаване су у славу врховног бога Зевса коме је подигнута величанствена статуа у Олимпији. Број дисциплина убрзо је нарастао до двадесетак, а саме игре су се одржавале неколико дана. Олимпски победници су ускоро постали особе свеопштог поштовања, приликом повратка у родни град, ако је требало, рушили су се и делови градских бедема да би могли ући с пратњом, те би били опевани песмама и подизали би им се споменици[6], а њихови успеси били су и материјално награђивани (разноразне бенефиције, ослобођење од пореза, итд). Усталио се ритам одржавања игара – сваке четири године, а време између прошлих и будућих игара прозвано је Олимпијадом. Стари Грци су те периоде – Олимпијаде користили и као једну од метода бројања година.
Игре су полако губиле важност током римске владавине над Грчком иако су и тада имале велики углед и значај. Прича се чак да је сам римски цар Тиберије маштао о наслову и части Олимпијског победника, а и цар Нерон је радо посећивао олимпијска борилишта и чак учествовао у њима. Нерон је учествовао у трци двоколица, али је пао и није завршио трку, али су га Грци славили као победника, а Нерон их је заузврат ослободио пореза. Међутим с јачањем хришћанства, а поготово кад је оно постало државна религија (391. године) Олимпијске игре су све више сматране слављењем паганских божанстава и остацима паганских ритуала, па је коначно 393. године римски цар Теодосије укинуо Олимпијске игре, прекинувши тако готово 12-вековну историју овог спортског догађања.
[уреди] Оживљавање Олимпијских игара
Олимпијски дух и узвишена Олимпијска идеја нису умрли 393. године. Већ су у XVII веку у Енглеској почеле да се одржавају спортске приредбе издалека налик древним старогрчким играма. Током следећих векова слична спортска догађања организована су и у Француској и Грчкој, али то су била мала такмичења, без икаквог међународног значаја. Занимање за оживљавање Олимпијских игара расло је како су ископавањима немачких археолога, средином XIX века откривани остаци античке Олимпије.
Некако у исто време барон Пјер де Кубертен истраживао је разлоге француског пораза у Француско–пруском рату (1870—1871). Он је закључио да је разлог пораза у томе што француски војници нису имали потребну физичку припремљеност па је настојао то побољшати.
У Кубертену је истовремено заживела жеља о заједништву међу народима, жеља о такмичењу светске младости, на спортском, а не на бојном пољу. Тако је идеја о оживљавању Олимпијског духа добила свој најдубљи смисао.
На конгресу на париском универзитету, Сорбони, одржаном од 16. јула до 23. јула 1894. године он је изнео своју идеју пред међународним аудиторијумом, и успео је. Последњег дана конгреса одлучено је да се прве Олимпијске игре модерног доба, тј. игре прве Олимпијаде, одрже 1896. године у Атини, у њиховој домовини Грчкој, где су и рођене пре 2672 године. Ради организације игара утемељен је Међународни олимпијски комитет (МОК), а Деметриус Викелас је, као припадник Грчког народа, добио част да му постане први предсједник.
Летње олимпијске игре 1896., игре прве олимпијаде модерног доба, биле су успешне. Одржане су од 5. априла до 14. априла 1896. Иако је учествовало само 285 спортиста (само мушкарци) из 13 држава, а који су се такмичили у 9 спортова и 43 спортске дисциплине, било је то највеће међународно спортско такмичење икада одржано (не треба заборавити да су се на античким Олимпијским играма такмичили само Грци). Грчке вође и Грчка јавност били су, с правом, усхићени и очекивали су да ће имати монопол над играма, тј. очекивали су да ће се Олимпијске игре, као некад, одржавати само у Грчкој, али МОК је одлучио другачије, па су игре II Олимпијаде одржане 1900. у Паризу, у Француској. Ове игре су биле и много веће: 24 земље учеснице, 1225 спортиста, међу њима 19 жена.
Иначе, чувено олимпијско гесло: брже, више, јаче (лат. Citius, altius, fortius), које је у ствари постало мото Олимпијских игара није остало из античког доба него је то у свом говору, приликом оснивања школског спортског друштва у школи у којој је био управник, изрекао пријатељ барона де Кубертена, доминиканац, отац Хенри Мартин Дидон.
И „утешно“ гесло „није важно победити, важно је учествовато“, које се, погрешно, приписује самом Пјеру де Кубертену, је такође „ауторско дело“ једног црквеног човека – на миси за учеснике Олимпијских игара у Лондону 1908. Изрекао га је пенсилванијски бискуп Етелберт Талбот.
[уреди] Модерне Олимпијске игре
Након почетног успеха, Олимпијске игре су имале потешкоћа. Игре одржане у Паризу, 1900. и Сент Луису, 1904. биле су у сенци, боље рећи биле су привезак светским изложбама које су у тим градовима тада одржаване. А и само трајање тих Олимпијских игара говори доста: оне у Паризу трајале су пет и по месеци, а оне у Сент Луису условно речено „мање“ — нешто преко четири месеца и двадесет дана. Како Енглези не би били „гори“ од Француза четврте игре, одржане у Лондону, трајале су од 27. априла до 31. октобра 1908, дакле преко 6 месеци, што је за данашње појмове несхватљиво. Трајање игара тако је варирало, неке су трајале краће, неке дуже - да би се са играма у Лос Анђелесу 1932; и у Берлину 1936; усталило време трајања игара на данашњих 15 дана.
У спомен на прве Игре из 1896. одржане су, такође у Атини, 1906. године, на њихову 10. годишњицу, тзв. „међуигре“ (енгл. Intеrcalated games). Иако су и те игре организоване од стране МОК, тај исти МОК их не убраја међу остале „редовне“ Олимпијске игре него више као неку јубиларну прославу. Има, међутим, многих савремених историчара Олимпизма који се залажу за то да и те игре буду сматране званичним Олимпијским играма. Свеједно, иако непризнате као службене, и те су игре допринеле популаризацији и ширењу олимпијског покрета.
[уреди] Зимске Олимпијске игре
 |
За више информација погледајте Зимске олимпијске игре. |
Кад је утемељен МОК, један од предвиђених спортова било је и клизање на леду, а прво такмичење таквог типа, одржано на играма 1908. у Лондону, биле су четири дисциплине умјетничког клизања. Предложено је оснивање посебних зимских игара, али је та идеја минирана гласовима Скандинаваца који су протежирали своје „нордијске игре“. Ипак неке дисциплине зимских спортова биле су уврштене у програм игара 1916. године у Берлину (које нису одржане) и оних 1920. у Антверпену. А онда је, 1924. године у Шамонију у Француској под покровитељством МОК, а у склопу Зимских олимпијских игара 1924. прво организован „Међународни викенд зимских спортова“ који је постигао успех, па је спедеће, 1925. МОК одлучио да установи посебне Зимске Олимпијске игре које ће се одржавати независно од Летних Олимпијских игара. На заседању МОК, 1926; одлучено је да се та спортска манифестација одржана 1924. године рачуна као Прве Зимске олимпијске игре.
До 1992, и летње и зимске Олимпијске игре одржаване су исте године, а онда је, из наведених разлога, МОК одлучио да их „раздвоји“. Због тога су следеће Зимске Олимпијске игре 1994., одржане само две године после претходних игара.
[уреди] Развој
Од 245 учесника (само мушких) из 15 држава, 1896. у Атини, игре су нарасле на 10.651 такмичара , и то 6.582 спортиста и 4.069 спортисткиња из 199 држава, 2000. у Сиднеју. Број спортиста на Зимским играма ипак је мањи од броја спортиста на летњим: око 2.400 спортиста и спортисткиња је у 78 дисциплина учествовало на играма у Солт Лејк Ситију, 2002. године.
Са преко 16.000 телевизија и новинара (присутних у Сиднеју) Олимпијске су игре највећи медијски догађај на свету. Процењује се да је игре у Сиднеју на телевизији гледало око 3,8 милијарди људи. Али раст Олимпизма је и велики, уз страх од тероризма, и највећи проблем самом олимпијском покрету. Иако су наступи славних професионалних спортиста, те спонзорства највећих свјтских мултинационалних компанија решили финансијске проблеме Олимпијских игара, чињеница је да је огроман број спортиста, новинара и гледалаца, превелик залогај за многе градове који би радо организовали Олимпијске игре.
[уреди] Политички утицај
Супротно од онога чему се Кубертен надао, Олимпијски покрет није остао поштеђен последица политичких догађања. Идеја Олимпизма је изневерена током Првог и Другог светског рата. Али не само тада, политика се умешала неколико пута.
Летње олимпијске игре 1936. су Адолфу Хитлеру дошле као дар с неба да их искористи као пропаганду своје национал-социјалистичке странке и своје политике.
Касније, '70. и '80. година XX века, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири претећа бојкота Олимпијских игара који су озбиљно запретили идеји Олимпизма. Првобитно су Олимпијске игре у Монтреалу, 1976. бојкотовале многе афричке државе јер није удовољено њиховом захтеву да се са игара удаљи Нови Зеланд чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици, иако рагби (енгл. rugby) није тада био, као ни данас, на распореду такмичења на ОИ.
Затим су Сједињене Америчке Државе и неколико других западних земаља, као и још много држава са других континената, америчких савезница или економски блиских са САД (као нпр. Јапан), затим Кина - свеукупно 65 држава, бојкотовале Летње олимпијске игре 1980.. због совјетске војне интервенције у Авганистану.
Одговор је уследио 4 године касније. Совјетски Савез и земље Источног блока, осим Румуније, али зато уз социјалистичке државе Кубу, Етиопију и Сјеверне Кореје - укупно 14 држава, узвратиле су бојкотом Летњих олимпијских игара 1984.
Последњи, додуше мали бојкот задесио је Летње олимпијске игре 1988. у Јужној Кореји. На овим играма нису се појавиле Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва.
На Играма у Барселони 1992. репрезентативцима Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој СФРЈ. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се борили под заставом Олимпијских игара.
Најтрагичнији и најгори ударац у олимпијској историји десио се за време Олимпијских игара у Минхену, 1972. Палестински терористи из организације зване Црни септембар упали су 5. септембра, 11. дана игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до покоља. На минхенском војном аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста, петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су игре, после 34. сатног прекида, настављене. [7]
[уреди] Будуће Олимпијске игре
Летње олимпијске игре 2008. одржаће се у Пекингу, у Кини, а летње олимпијске игре 2012. године, одржаће се у Лондону. Зимске олимпијске игре 2010. одржаће се у Ванкуверу, Канади, а Зимске олимпијске игре 2014. у Сочију, Русија.
[уреди] Олимпијски покрет
Бројне организације су укључене у организацију Олимпијских игара. Оне заједно чине Олимпијски покрет. Правила и начела по којима делују регулисана су Олимпијском повељом.
На челу Олимпијског покрета је Међународни олимпијски комитет (МОК), чији је тренутни (од 2001.) Белгијанац Жак Рог. МОК би се могао назвати, „владом“ олимпизма - он брине о предстојећим питањима и доноси важне одлуке као што су избор града домаћина Олимпијских игара, програм игара и друге одлуке.
Три групе организација делују и решавају питања из своје надлежности:
- Међународне спортске федерације су највиша тела у датом спорту, (нпр. ФИНА у пливању, ФИБА у кошарци, ФИФА у фудбалу, итд). Тренутно 35 међународних спортских федерација делује унутар Олимпијског покрета.
- Национални олимпијски комитети, свака земља чланица има свој олимпијски комитет - нпр. Србија има Олимпијски комитет Србије (ОКСРБ), САД имају УСОЦ (енгл. United States Olimpic Cоmmittee), итд. Сваки Олимпијски комитет поједине земље чланице заступа у својој земљи Олимпијски покрет, унапређује његова начела и правила, па се може рећи да, ако је МОК „влада“ Олимпизма, онда су национални олимпијски комитети његови „амбасадори“ у својим земљама. Тренутно под окриљем МОК делује 202 националних олимпијских комитета.
- Организацони комитет олимпијских игара формира национални олимпијски комитет оне земље чланице која добије организацију игара. Организациони се комитет распушта након обављеног задатка тј. по завршетку Олимпијских игара (не самим затварањем игара, него сређивањем целокупног биланса управо одржаних игара). Међутим, његов задатак одмах наставља Организациони комитет оне државе која организује наредне Олимпијске игре.
[уреди] Критике
Донедавно је МОК био често критикован да је затворена организација са неколико чланова „зацементираних“ у чланству до касне животне доби, па и доживотно. Нарочито је донедавни председник МОК Шпанац Хуан Антонио Самаран био често критикован. Под његовим вођством је Олимпијски покрет веома напредовао, али му се пребацивало да се понаша аутократски, а унутар МОК се развила и корупција. Сам Самаран је био обележен хипотеком сарадње са бившом Франковом фашистичком владом у Шпанији, а и његово дуго председниковање МОК-ом (21 годину, тј. до своје 81. године) такође је било предмет критике.
Да би се избегли будући скандали у избору града-домаћина игара, предвиђају се неке реформе јер је у прошлости било корупције, као при избору за Солт Лејк Ситија за домаћина Зимских игара 2002. Планира да се у чланство МОК уводе бивши али и још активни велики спортисти, јер се верује, тј. претпоставља се, да такав спортиста, који је своју спортску славу годинама мукотрпно, знојем и одрицањима стицао на спортском пољу, неће тако лако упропастити. Планира се, такође, и временско ограничавање чланства у МОК.
[уреди] Олимпијска знамења
Олимпијски покрет користи многа знамења и симболе, од којих многа представљају идеје и идеале које је Пјер де Кубертен имао у својим визијама. Свакако најпознатији симбол су Олимпијски кругови. Ових пет међусобно повезаних кругова представља јединство пет насељених континената (Африка, цела Америка, Аустралија, Азија и Европа), а боје тих кругова (с лева на десно: плава, жута, црна, зелена и црвена) изабране су јер свака држава света има на својој националној застави бар једну од тих боја. Олимпијски кругови су први пут представљени на Олимпијским играма у Антверпену, 1920. Олимпијски кругови се налазе и на Олимпијској застави која се подиже, виори и спушта приликом отварања, трајања, односно затварања Олимпијских игара, а у Олимпијски стадион се уноси док се свира свечана Олимпијска химна. Службени Олимпијски мото је латински израз: брже, више, јаче (лат. Citius, Altius, Fortius). Кубертенови идеали су, вероватно, најбоље описани у Олимпијској изјави:
„Најважније на Олимпијским играма није победити, него учествовати, као што ни у животу није најважнија победа него борба. Велик је човек онај ко не осваја нешто без часне борбе.“
Олимпијски пламен пали се у грчкој Олимпији сунчевом светлошћу уз помоћ конкавног огледала. Затим тако настали пламен, на Олимпијској бакљи носе хиљаде маратонаца, штафетно, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати Олимпијске игре, и на крају, до истакнутог места на олимпијском стадиону на ком ће пламен, упаљен у древној Олимпији, горети за све време одржавања игара.
Први пут је пламен на отварању неких ОИ упаљен на Летњим олимпијским играма 1928., а начин штафетног преношења пламена бакљом инаугурисан је у склопу припрема и отварања Летњих олимпијских игара 1936. године.
[уреди] Олимпијски спортови
На Олимпијским играма у Сиднеју спортисти су се такмичили у 28 спортова.[8] Али само је пет спортова заступљено на Олимпијским играма од 1896. године. То су атлетика, бициклизам, гимнастика, мачевање и пливање. Ту би спадало и веслање, јер су веслачка такмичења требало је да се одрже на првим играма, али нису због лошег времена.[9] А на Зимским олимпијским играма су стални спортови алпско скијање, скијашко трчање, уметничко клизање, хокеј на леду, нордијска комбинација, скијашки скокови и брзо клизање. Треба напоменути да су уметничко клизање и хокеј на леду били на распореду неких Олимпијских игара и пре успостављања посебних, Зимских игара.
Протеклих година МОК је, нарочито због млађих гледалаца, увео и неке нове атрактивне спортове као што су сноубординг и одбојка на песку. Међутим, брзи пораст броја олимпијских дисциплина и такмичења присиљава и на тужне мере. Вероватно ће се десити да ће мање популарни спортови или спортови које је прегазило време, попут модерног петобоја, (или скупи спортови као кајак и кану на дивљим водама, за чије је одржавање потребно изградити суперскупу стазу која је касније, обично, ретко у употреби), морати да се боре свој опстанак на Олимпијским играма. Иако МОК није искључо неки спорт још од игара 1924. године у Паризу, (након њих је искључен тенис, (поново уведен 1988 у Сеулу)), чини се да би се то, после игара 2004. године, ипак могло десити.
До 1992. године, у циљу атрактивности, повремено, а и привремено су увођени нови, демонстрациони спортови, обично по један, по избору земље организатора игара. Циљ је био да се заинтересује углавном домаћа публика којој су ти спортови блиски. Победници у овим демонстрационим спортовима нису стицали титулу Олимпијског побједника. Неки од демонстрационих спортова као бејзбол на летњим, или карлинг на Зимским играма, претендују да буду уврштени у редовни програм Олимпијских игара.
[уреди] Аматеризам и професионализам
У кубертеновој визији на Олимпијским играма спортисти треба да се такмиче из спортских идеала, а никако за новац, и зато на играма није било места професионалним спортистима. Ово начело је резултовало са неколико скандала током модерне олимпијске историје.
Победник у петобоју и десетобоју на Олимпијским играма у Стокхолму 1912, амерички Индијанац Џим Торп, дисквалификован је кад је откривено да је полупрофесионално играо бејзбол пре својих олимпских победа. Златне су му медаље одузете, и умро је без њих, а МОК га је рехабилитовао тек 1983. године.
Двадесет и четири године касније швајцарски и аустријски скијаши бојкотовали су такмичење на Зимским Олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену 1936, солидаризишући се са својим тренерима и колегама којима је био забрањен наступ јер су зарађивали као учитељи скијања.
Временом је многима постајало јасно да је многа аматерска начела прегазило време. На пример, многи спортисти источног блока водили су се као аматери, били су службено запослени при државним установама, али сав посао им је био само тренирање и били су аматери само на папиру. Свеједно, МОК је инсистирао на аматеризму.
Памти се смешна ситуација са Летњих олимпијских игара 1972. када је славни деветоструки Олимпијски победник у пливању Марк Шпиц замало био дисквалификован и остао без медаља јер је на једном проглашењу, на победничком постољу, славодобитно подигао десну руку у вис, а на несрећу, у руци је држао патике једне реномиране спортске куће.
Током '80. година XX века строга аматерска правила су попуштана, наступали су све више многи спортисти за које је било јасно да зарађују искључиво бавећи се спортом. Ситуација се искристализовала '80. и '90. година прошлог века. Многи спортисти у међувремену, више уопште нису скривали да за своје наступе примају новац. Чинили су то сви врхунски атлетичари, па и многи други. А забранити њима због тога, наступ на Олимпијским играма био би крах Олимпизма, јер их је било све више, и бесмислено би било гледати такмичење на играма без таквих величина. Тачка на и коначно је стављена на Летњим олимпијским играма 1992. године, наступом фамозног кошаркашког „дрим тима“, састављеног од највећих величина америчке професионалне НБА лиге који су, и службено били професионалци. Једини спорт у којем се још увек, професионалци не такмиче је бокс, а у фудбалу се професионалци такмиче, али само до 23 године старости, да максимална конкуренција најквалитетнијих такмичара на Олимпијским играма не би кварила драж такмичења на Светског фудбалског првенства, које је иначе велики бизнис и манифестација (по гледаности, не по такмичарима, јер ту наступа пуно мање спортиста: 24 репрезентације са по око 20 играча) тек нешто мања од Олимпијских игара.
Али правила о рекламама и рекламирању су и даље врло строга. Реклама не сме бити на самим спортским борилиштима, а службени спонзори Олимпијских игара спонзоришу све такмичаре. Од личног рекламирања спортистима је једино дозвољено да на дресовима, патикама или тренеркама носе логотипе произођача, али су величине тих натписа лимитиране.
[уреди] Допинг
Један од највећих проблема и опасности данашњег спорта у целини, а самим тим и Олимпијских игара је употреба недозвољених стимулативних средстава, дрога, хемијских и медицинских медикаментата, једном речју познатих као допинг. Узимање, тј. конзумирање тих средстава на краћи рок може донети бољи резултат, ако наравно, спортиста поседује остале квалитете потребне да га учине прваком. Али на дужи рок то може довести до физиолошких, физичких, здравствених сметњи, чак и рака, а може довести и до изненадне смрти чак и за време такмичења. Врло је опасно и то што се последице могу јавити и у каснијим нараштајима.
Али код сваког спортисте је жеља за учествовањем на Олимпијским играма, а камоли олимпијска победа превелики изазов, па неки прибегавају свим средствима да би дошли до тог, за сваког правог спортисту најузвишенијег циља. Још у раним годинама XX века олимпијски такмичари су користили сличне медикаменте за побољшање својих способности, па тиме и резултата. Нпр. побједник у маратону на Летњим олимпијским играма 1904. године, Томас Хикс као стимуланс је од свог тренера добијао стрихнин и коњак, чак и за време трке.
Тако је то ишло до касних '60. година прошлог века, када су спортске федерације почеле да увиђају зло допинга и забрањују га, а МОК је забранио допинг 1967. године.
Спортиста који је неславно ушао у историју као први позитиван на допинг контроли био је модерни петобојац, Швеђанин Ханс-Гунар Лиљенвал, на Летњим олимпијским играма 1968. године. Преко педесет спортиста откривено је, попут њега, у следеће 34 године, највише у дизању тегова.
Међутим, далеко „најчувенији“ случај допинга уопште у историји спорта, је случај канадског спринтера Бена Џонсона, на Летњим олимпијским играма 1988. године. Он је победио у финалу трке на 100 m, користећи недозвољену супстанцу станозолол, која, између осталог, разара јетру. Али његова жеља да буде олимпијски победник била је јача од свих могућих опасности. Наравно, победа и златна медаља су му одузете, а светски рекорд из те трке (9,79 s) је поништен.
Успркос проверама, многи спортисти користе допинг а да не буду ухваћени „на делу“. Тек '90. година на видело су изашли докази да су многи, боље рећи велика већина Источнонемачких спортиста, а поготово спортисткиња, користили анаболичке стероиде, и многа друга средства медицинске и хемијске природе, а у томе су били подстрекавани од стране својих стручних центара, па чак и од службене државне политике. Међутим, неким од тих спортисткиња се догодило велико зло као посљедица дуготрајног конзумирања хемијских медикамената: неке су родиле малформирану децу (жалосни случајеви неких, некад врхунских, пливачица бивше Источне Њемачке које су суверено владале светским базенима '70. и '80. година XX века). А и фантастична америчка атлетичарка Флоренс Грифит Џојнер, која је 1988. поставила недостижне светске рекорде на 100 и 200 m (10,49 s на 100 m на америчким квалификацијама за ОИ и 21,34 s на 200 m на самим ОИ У Сеулу) умрла је 21. септембра 1998, са 39 година у сну, од компликација изазваних астмом.
Због оваквих и сличних све бројнијих примера и скандала, касних '90. МОК је повео оштру битку против допинга, због чега је формирана Светска анти–допинг агенција (WADA – World Anti-doping Agency). Кад је агенција започела свој рад показало се да ће битака бити много, рат бити дуг, а победа - далека и неизвесна. На Олимпијским играма 2000. и 2002. године борба је почела да доноси плодове: „страдали“ су неки освајачи медаља у дизању тегова и скијашком трчању јер су им откривена недопуштена стимулативна средства применом најсавременијих и најсофистициранијих научних метода.
Али успркос свему, упркос свим примерима, упозорењима и претњама, на Летњим олимпијским играма 2004. 23 спортиста и спортисткиња дисквалификовано је због допинга.
Јасно је да битка МОК и осталих светских спортских форума веома личи на игру полицајаца и лопова. Наиме, чим полиција открије метод који су лопови дотад користили, они измисле нов, и увек су у предности пред законом. Исто је тако и у спорту. Када неко Стимулативно средство буде откривено, и проглашено недозвољеним, постоје спортисти, њихови стручни центри и у њиховој служби, моћне лабораторије које проналазе нова средства допинга. Пошто се данас у спорту врти велики новац, постоје групе спортиста, чак медијски атрактивни спортисти-појединци, иза којих стоје лабораторије, софистицираније и опремљеније од оних које су на располагању МОК.
[уреди] Награђивање победника
За све дисциплине свих спортова заступљених на Олимпијским играма, победницима у појединачним и екипним, додељују се медаље: за прво место златна медаља (у стварности је то сребро пресвучено златом), за друго место сребрна медаља а за треће место додјељује се бронзана медаља. Овај начин доделе одликовања уведен је на Летњим олимпијским играма 1908. На првим модерним играма, 1896. године у Атини, медаље је примало само двоје првопласираних, а на играма 1900. и 1904. године најбољима су додељиване разноразне награде и пехари.
Баш због тога што се Олимпијске игре одржавају сваке четири године, и јавност и спортисти их цене, и успех на њима прижељкују много више него на светским првенствима или разним турнирима, којих се сваке године одржава мноштво. Многи врхунски нпр. пливачи или атлетичари, неретко, једноставно не дођу на светска првенства која се одржавају у предолимпијској години да им то не би реметило зацртани план припрема за Олимпијске игре. Наравно да је ту изузетно важна и историјска димензија Олимпијских игара. Није зато нимало чудно да многи Олимпијски победници бивају у својим земљама дочекивани и слављени као истински хероји, баш као што је то било и миленијуми