Олимпијске игре

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пет олимпијских прстенова су дизајнирани 1913, усвојени 1914, а први пут су коришћени на играма 1920.

Олимпијске игре (ОИ) (грч. Ολυμπιακοί Αγώνες, енгл. Olympic Games, фр. Jeux Olympiques) су скуп међународних спортских такмичења у различитим дисциплинама које су подељене на летње и зимске. И зимске и летње олимпијске игре одржавају се сваке четири године. До 1992. одржаване су у истој години, а од тада се одржавају наизменично, сваке две године. Некада се погрешно називају и Олимпијадом, како је у античкој Грчкој називано раздобље између двеју олимпијских игара, тако да почетак једних Олимпијских игара означава почетак олимпијаде, а та олимпијада траје до почетка идућих Олимпијских игара, чиме започиње следећа олимпијада, итд Исправан и службени назив неких Олимпијских игара, нпр конкретно Игара 2012. године у Лондону гласи: „Игре XXX Олимпијаде“. Летње олимпијске игре 2012. у Лондону, у ствари нису 30. Олимпијске игре (од Атине 1896. године, до данас) - које су одржане - него „тек“ 27 зато што Игре VI, XII и XIII Олимпијаде модерног доба, које су требале бити одржане у Берлину 1916., Хелсинкију 1940. и Лондону 1944. због Првог или Другог светског рата, нису одржане.

Сматра се да су античке олимпијске игре први пут одржане 776. п. н. е. у Олимпији, у Грчкој, и одржавале су се све до 393. н. е. На почетку су се одржавале само у античкој Грчкој, а оживљене су крајем 19. века деловањем француског барона Пјера де Кубертена. На његов предлог је у Паризу 23. јуна 1894. основан Међународни олимпијски комитет (МОК), а први председник тог тела био је Грк Деметриос Викелас. Те игре, односно „Прве олимпијске игре модерног доба“ одржане су 1896. године у Атини, и од тада се одржавају сваке четири године. Изузетак је био у време Првог и Другог светског рата. Прве Зимске олимпијске игре одржане су у Шамонију у Француској, 1924. године.

Неколико месеци пре олимпијских игара тркачи, углавном бивши спортисти, истакнути појединци, али и многи грађани, преносе штафетно олимпијску бакљу од древне Олимпије до места свечаног отварања на олимпијском стадиону. (На слици: олимпијска бакља за ОИ у Торину 2006.)

Зимске олимпијске игре су се раније одржавале исте године када и летње, закључно са 1992. годином и играма у Албервилу у Француској. Тада је због гломазности олимпијског програма, али и због захтева моћних ТВ кућа одлучено да се раздвоје термини летњих и зимских игара. Прве следеће Зимске олимпијске игре су одржане 1994. године у Лилехамеру у Норвешкој.

Античке олимпијске игре[уреди]

Прави извори о настанку античких олимпијских игара су изгубљени у вихорима векова, али постоје многе легенде и предања о њиховом настанку. Једна легенда говори да је игре установио сам Зевс као прославу своје победе, у бици за власт над оцем Хроном. Друга каже да је Херакле победио у једној трци у Олимпији, па је одлучио да се на ту успомену сваке 4 године одржавају такве трке.

Међутим, осим игара у Олимпији одржавале су се и друге конкурентске, сличне игре. То су биле Панатенеје, Питијске, Немејске и Истмијске игре, али су Олимпијске игре, сплетом политичких околности, надвладале. Све те приче у вези са античким играма доводе се у везу са старогрчким појмом олимпијског примирја, када су, према легендама, грчки полиси прекидале међусобна непријатељства за време трајања игара. А први веродостојан запис о одржавању Игара у Олимпији датира из 776. п. н. е., иако није сигурно да су то биле и прве игре у античкој Грчкој. Неки историчари су склони закључку да су се слична такмичења повремено одржавала чак и од 13. века пре нове ере. На почетку су игре биле углавном догађај локалног значаја, а до XV античких олимпијских игара одржавала се само једна дисциплина — трка на 1 стадиј (нешто мање од 185 m). Онда је додана трка на 2 стадија, а прва дугопругашка трка, на 24 стадија (у метричком систему 4.420 m), одржана је 720. п. н. е. Паусанија пише да су се на почетку спортисти такмичили обучени у лагану спортску опрему, као данас. А онда је, током једне трке, тркачу Орсипу из Мегаре – спала одећа. Он је наставио да трчи го. То је од осталих атлета убрзо оберучке прихваћено, па су се такмичари од тада такмичили голи.[1] Жене нису смеле да се такмиче, чак им није било дозвољено ни да буду гледаоци. Ипак, девојке су се смеле такмичити на Херајама, играма у част богиње Хере, које су се такође одржавале у Олимпији сваке четири године. За разлику од мушкараца, оне се нису такмичиле голе.

Убрзо се је почео повећавати и број спортова: 748. п. н. е. уведен је панкратион (комбинација бокса и рвања), 708. п. н. е. класично рвање и петобој, 688. п. н. е. песничење (као данашњи бокс), 689. п. н. е. године трке кочија, итд. Било како било, игре постају све важнији моменат у историји античке Грчке, достижући свој врхунац током 6. и 5. века п. н. е.

Олимпијске игре су још имале велики верски значај. Одржаване су у славу врховног бога Зевса коме је подигнута величанствена статуа у Олимпији. Број дисциплина убрзо је нарастао до двадесетак, а саме игре су се одржавале неколико дана. Олимпијски победници су ускоро постали особе свеопштег поштовања; ако је требало, рушили су се и делови градских бедема да би победници могли ући с пратњом приликом повратка у родни град (због олимпијског примирја градови нису смели ратовати), те били би опевани у песмама и подизали би им се споменици[2]. Њихови успеси били су и материјално награђивани (разноразне бенефиције, ослобођење од пореза, итд). Усталио се ритам одржавања игара — сваке четири године, а време између прошлих и будућих игара названо је Олимпијадом. Стари Грци су те периоде — Олимпијаде користили и као једну од метода рачунања времена.

Игре су полако губиле важност током римске владавине над Грчком, иако су и тада имале велики углед и значај. Прича се да је сам римски цар Тиберије маштао о наслову и части олимпијског победника, а и цар Нерон је радо посећивао олимпијска борилишта и учествовао у такмичењима. Нерон је учествовао у трци двоколица, али је пао и није завршио трку. И поред тога, Грци су га славили као победника, а Нерон их је заузврат ослободио пореза. Са појавом хришћанства, а поготово кад је оно постало државна религија (391. године) олимпијске игре су све више сматране слављењем паганских божанстава и остацима паганских ритуала, па је коначно 393. године римски цар Теодосије укинуо олимпијске игре, прекинувши тако готово 12-вековну историју овог спортског догађања.

Оживљавање олимпијских игара[уреди]

Статуа Пјера де Кубертена, „оца“ модерних олимпијских игара, сахрањен је у Лозани, Швајцарска, где је данас седиште МОК, а његово је срце, по његовој властитој жељи, сахрањено у древној Олимпији.

Олимпијски дух и олимпијска идеја нису умрли 393. године. У 17. веку у Енглеској су почеле да се одржавају Котсволдске игре, спортске приредбе донекле сличне древним старогрчким играма. Занимање за оживљавање олимпијских игара расло је како су ископавањима немачких археолога, средином 19. века откривани остаци античке Олимпије. Током следећих деценија слична спортска догађања организована су у Енглеској и у Грчкој. Грчки филантроп Евангелиос Запас је спонзорисао организовање игара посвећеним античким Олимпијским играма које су се први пут одржале 1859. на градском тргу у Атини. Запас је платио обнову античког стадиона Панатинаико, који је први пут коришћен за Игре 1870. Исти стадион је коришћен и за Прве модерне Олимпијске игре 1896. На овим играма су се такмичили спортисти из Грчке и Османског царства. Енглески лекар Вилијам Пени Брукс је у другој половини 19. века покренуо Годишње игре Венлочког олимпијског друштва. Те Игре 1890. године посетио је француски барон Пјер де Кубертен.

Некако у исто време Кубертен је истраживао разлоге француског пораза у Француско–пруском рату (1870. — 1871). Закључио је да је разлог пораза у томе што француски војници нису имали потребну физичку припремљеност, па је настојао то побољшати. Кубертен је такође желео да зближи народе, т. ј. да се светска омладина такмичи на спортском, а не на бојном пољу. Тако је идеја о оживљавању олимпијског духа поново добила свој најдубљи смисао.

На конгресу на париском универзитету Сорбони, одржаном од 16. јула до 23. јула 1894. године Кубертен је изнео своју идеју пред међународним аудиторијумом и добио је поршку. Последњег дана конгреса одлучено је да се прве Олимпијске игре модерног доба одрже 1896. године у Атини, у њиховој домовини Грчкој, где су и настале пре више од 2.600 година. Ради организације игара утемељен је Међународни олимпијски комитет (МОК), а Деметриос Викелас је, као припадник грчког народа, добио част да постане први председник овог комитета.

Летње олимпијске игре 1896., прве Олимпијске игре модерног доба, биле су успешне. Одржане су од 5. априла до 14. априла 1896. Иако је учествовало само 285 спортиста (само мушкарци) из 13 држава, који су се такмичили у 9 спортова и 43 спортске дисциплине, било је то највеће међународно спортско такмичење икада одржано (не треба заборавити да су се на античким олимпијским играма такмичили само Грци). Грчке вође и грчка јавност били су усхићени и очекивали су да ће имати монопол над играма, односно очекивали су да ће се олимпијске игре, као некад, одржавати само у Грчкој, али МОК је одлучио другачије, па су II Олимпијске игре одржане 1900. у Паризу, у Француској. Ове игре су биле и много веће: 24 земље учеснице, 1.225 спортиста, међу њима 19 жена.

Иначе, чувено олимпијско гесло: брже, више, јаче (лат. Citius, altius, fortius), које је постало мото олимпијских игара, није остало из античког доба него је то у свом говору, приликом оснивања школског спортског друштва у школи у којој је био управник, изрекао пријатељ барона де Кубертена, доминикански отац Хенри Мартин Дидон.[3]

И утешно гесло „није важно победити, важно је учествовати“, које се, погрешно, приписује самом Пјеру де Кубертену, такође је „ауторско дело“ једног свештеника – на миси за учеснике олимпијских игара у Лондону 1908. изрекао га је пенсилванијски бискуп Етелберт Талбот.[4]

Модерне олимпијске игре[уреди]

Олимпијски стадион у Атини током првих модерних Олимпијских игара 1896.

Након почетног успеха, Олимпијске игре су имале потешкоћа. Игре одржане у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. биле су у сенци, боље рећи биле су привезак светским изложбама које су у тим градовима тада одржаване. А и само трајање тих олимпијских игара говори доста: оне у Паризу трајале су пет и по месеци, а оне у Сент Луису — нешто преко четири месеца и двадесет дана. Како Енглези не би били „гори“ од Француза четврте игре, одржане у Лондону 1908, трајале су од 27. априла до 31. октобра 1908, преко 6 месеци, што је за данашње појмове несхватљиво. Трајање игара тако је варирало, неке су трајале краће, неке дуже — да би се са играма у Лос Анђелесу 1932. и у Берлину 1936. усталило време трајања игара на данашњих 15 дана.

У спомен на прве Игре из 1896. одржане су, такође у Атини, 1906. године, на њихову 10. годишњицу, тзв. „међуигре“ (енгл. Intercalated games). Иако је игре организовао МОК, ова организација их не убраја међу остале „редовне“ Олимпијске игре, већ као прославу јубилеја. Има, међутим, многих савремених историчара олимпизма који се залажу за то да и те игре буду сматране званичним олимпијским играма. Свеједно, иако непризнате као службене, и те су игре допринеле популаризацији и ширењу олимпијског покрета.

Зимске олимпијске игре[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Зимске олимпијске игре

Кад је утемељен МОК, један од предвиђених спортова било је и клизање на леду. Прво такмичење таквог типа, одржано на играма 1908. у Лондону, биле су четири дисциплине уметничког клизања. Предложено је оснивање посебних зимских игара, али је та идеја одбачена гласовима Скандинаваца који су протежирали своје „нордијске игре“. Ипак, неке дисциплине зимских спортова биле су уврштене у предвиђени програм игара 1916. године у Берлину (које нису одржане) и оних 1920. у Антверпену. А онда је 1924. године у Шамонију у Француској, под покровитељством МОК, организован „Међународни викенд зимских спортова“. Ово такмичење је постигло успех, па је 1925. МОК одлучио да установи посебне Зимске олимпијске игре које ће се одржавати независно од Летњих олимпијских игара. На заседању МОК 1926. одлучено је да се та спортска манифестација одржана 1924. године рачуна као прве Зимске Олимпијске игре.

До 1992. и летње и зимске олимпијске игре одржаване су у истој години, а онда је МОК одлучио да их раздвоји. Због тога су следеће Зимске олимпијске игре 1994., одржане само две године после претходних игара, да би од тад наставиле да се одржавају сваке четири године.

Развој[уреди]

Од 245 учесника (само мушкараца) из 15 држава, 1896. у Атини, игре су нарасле на 10.651 такмичара, и то 6.582 спортиста и 4.069 спортисткиња из 199 држава, 2000. у Сиднеју. Број спортиста на Зимским играма мањи је од броја спортиста на летњим: око 2.400 спортиста и спортисткиња је у 78 дисциплина учествовало на играма у Солт Лејк Ситију, 2002. године.

Са преко 16.000 телевизијских кућа и новинара присутних у Сиднеју 2000, Олимпијске игре су највећи медијски догађај на свету. Процењује се да је игре у Сиднеју на телевизији гледало око 3,8 милијарди људи. Али раст олимпизма је, уз страх од тероризма, и велики проблем самом олимпијском покрету. Иако су наступи славних професионалних спортиста, те спонзорства највећих светских мултинационалних компанија решили финансијске проблеме Олимпијских игара, чињеница је да је огроман број спортиста, новинара и гледалаца, превелик залогај за многе градове који би радо организовали Олимпијске игре.

Политички утицај[уреди]

Олимпијски бојкоти.

Олимпијски покрет није остао поштеђен последица политичких догађања. Идеја олимпизма је изневерена током Првог и Другог светског рата. Политика се у историју олимпијских игара умешала још неколико пута.

Летње олимпијске игре 1936. у Берлину Адолф Хитлер је искористио као пропаганду своје национал-социјалистичке странке и своје идеологије. Ипак, на тим играма, Немац Луц Лонг је помогао америчком тамнопутом атлетичару Џесију Овенсу да освоју златну медаљу у скоку удаљ. Совјетски Савез није учествовао на олимпијским играма све до Летњих олимпијских игара 1952. Уместо тога, Совјетски Савез је од 1928. организовао Спартакијаде, међународно такмичење на ком су учествовали такмичари из социјалистичких земаља, или земаља блиских Совјетском Савезу.

Летње олимпијске игре 1956. у Мелбурну су биле прве игре које су бојкотоване. Холандија, Шпанија и Швајцарска су бојкотовале игре због совјетске интервенције у Мађарској, док су Египат, Ирак, Либан и Камбоџа бојкотовале игре због Суецке кризе.

На Летњим олимпијским играма 1968. у Мексику двојица америчких црних атлетичара, Томи Смит и Џон Карлос, су на победничком подијуму подигле песнице увис, у знак протеста против расних подела у Сједињеним Државама. Због тога је председник МОК-а Ејвери Брундинџ захтевао Олимпијског комитета Сједињених Држава да или пошаљу ову двојицу атлетичара кући, или да повуку цео атлетски тим. Олимпијски комитет Сједињених Држава се одлучио за први предлог.

Касније, током 1970-их и 1980-их, због расних, политичких, хладноратовских и осталих подела дошло је до четири бојкота Олимпијских игара који су озбиљно запретили идеји олимпизма. Прво су Олимпијске игре у Монтреалу, 1976. бојкотовале многе афричке државе, јер није удовољено њиховом захтеву да се са игара удаљи Нови Зеланд чија је рагби репрезентација наступала у, тада расистичкој, Јужноафричкој Републици, иако рагби тада није био, као ни данас, олимпијски спорт. Тајван није учествовао на овим играма пошто је Народна Република Кина уложила протест да он не може да учествује на овим играма под именом Република Кина, упркос компромису да Тајван може да користи своју заставу и химну. Тајван је то одбио и није учествовао на олимпијским играма све до 1984.

Затим су Сједињене Америчке Државе и неколико других западних земаља, као и још много држава са других континената, америчких савезница или економски блиских са САД (као нпр. Јапан), затим Кина — свеукупно 65 држава, бојкотовале Летње олимпијске игре 1980. због совјетске војне интервенције у Авганистану. Одговор је уследио 4 године касније. Совјетски Савез и земље Источног блока, осим Румуније, али зато уз социјалистичке државе Кубу, Етиопију и Северне Кореје - укупно 14 држава, узвратиле су бојкотом Летњих олимпијских игара 1984.

Последњи, додуше мали бојкот задесио је Летње олимпијске игре 1988. у Јужној Кореји. На овим играма нису се појавиле Северна Кореја, Куба, Етиопија и Никарагва.

На Играма у Барселони 1992. репрезентативцима Савезне Републике Југославије у тимским спортовима није било дозвољено да учествују због санкција које су Уједињене нације увеле Југославији због рата у бившој СФРЈ. Такмичари из СРЈ који су наступали у појединачним спортовима су се борили под заставом Олимпијских игара.

Иран, од Исламске револуције, саветује својим такмичарима да не учествују у такмичењима против олимпијаца из Израела.[5] Због питања статуса Тибета, појавили су се апели да се бојкотују Летње олимпијске игре 2008. у Пекингу.

Најтрагичнији и најгори инцидент у олимпијској историји десио се за време Олимпијских игара у Минхену, 1972. Палестински терористи из организације зване Црни септембар упали су 5. септембра, 11. дана игара, у олимпијско село, убили двојицу израелских спортиста, а деветорицу узели за таоце. У наставку драме, дошло је до масакра. На минхенском војном аеродрому, после неуспеле акције спашавања талаца, убијено је свих девет израелских спортиста, петорица терориста и један немачки полицајац. Свет је био у шоку, али су игре, после 34-сатног прекида, настављене. [6]

Почетак ОИ у Пекингу протиче у сенци рата у Јужној Осетији. То је први пут не само да је дошло до ратног стања за време ОИ још од времена старе Грчке, већ и први пут да су се почеци рата и ОИ поклопили у дан.

Олимпијски покрет[уреди]

Бројне организације су укључене у организацију олимпијских игара. Оне заједно чине олимпијски покрет. Правила и начела по којима делују регулисана су олимпијском повељом.

На челу олимпијског покрета је Међународни олимпијски комитет (МОК), чији је тренутни председник (од 2001. године) Белгијанац Жак Рог. МОК се брине о текућим питањима и доноси важне одлуке, као што су избор града домаћина Олимпијских игара, програм игара и друге одлуке.

Три групе организација делују и решавају питања из своје надлежности:

  • Међународне спортске федерације су највиша тела у датом спорту, (нпр. ФИНА у пливању, ФИБА у кошарци, ФИФА у фудбалу, итд). Тренутно 35 међународних спортских федерација делује унутар олимпијског покрета.
  • Национални олимпијски комитети, свака земља чланица има свој олимпијски комитет — нпр. Србија има Олимпијски комитет Србије, итд. Сваки олимпијски комитет поједине земље чланице заступа у својој земљи олимпијски покрет, унапређује његова начела и правила. Тренутно под окриљем МОК делује 202 националних олимпијских комитета.
  • Организацони комитет олимпијских игара формира национални олимпијски комитет оне земље чланице која добије организацију игара. Организациони комитет се распушта након обављеног задатка, т. ј. по завршетку олимпијских игара (не самим затварањем игара, него сређивањем целокупног биланса управо одржаних игара). Међутим, његов задатак одмах наставља организациони комитет оне државе која организује наредне Олимпијске игре.

Критике[уреди]

Донедавно је МОК био често критикован да је затворена организација са неколико чланова „зацементираних“ у чланству до касне животне доби, па и доживотно. Нарочито је донедавни председник МОК Шпанац Хуан Антонио Самаран био честа мета критика. Под његовим вођством је олимпијски покрет веома напредовао, али му се пребацивало да се понаша аутократски, а унутар МОК се развила и корупција. Сам Самаран је био обележен хипотеком сарадње са бившом Франковом фашистичком владом у Шпанији,[7] а и његово дуго председавање МОК-ом (21 годину, односно до своје 81. године) такође је било предмет критике.

Да би се избегли будући скандали у избору града-домаћина игара, предвиђају се неке реформе, јер је у прошлости било корупције, као при избору за Солт Лејк Ситија за домаћина Зимских игара 2002. Планира да се у чланство МОК уводе бивши, али и још активни велики спортисти, јер се претпоставља да такав спортиста, који је своју спортску славу годинама мукотрпно, знојем и одрицањима стицао на спортском пољу, неће бити склон преварама. Планира се, такође, временско ограничавање чланства у МОК.

Олимпијска знамења[уреди]

Олимпијски пламен на Зимским олимпијским играма 2002. у Солт Лејк Ситију.

Олимпијски покрет користи многа знамења и симболе, од којих многа представљају идеје и идеале које је Пјер де Кубертен имао у својим визијама. Свакако најпознатији симбол су олимпијски кругови. Ових пет међусобно повезаних кругова представља јединство пет насељених континената (Африка, цела Америка, Аустралија, Азија и Европа), а боје тих кругова (слева на десно: плава, жута, црна, зелена и црвена) изабране су јер свака држава света има на својој националној застави бар једну од тих боја. Олимпијски кругови су први пут представљени на Олимпијским играма у Антверпену, 1920. Олимпијски кругови се налазе и на олимпијској застави која се подиже, вијори и спушта приликом отварања, трајања, односно затварања олимпијских игара, а у олимпијски стадион се уноси док се свира свечана олимпијска химна. Службени олимпијски мото је латински израз: „брже, више, јаче“ (лат. Citius, Altius, Fortius). Идеали олимпизма су, вероватно, најбоље описани у олимпијској изјави:

Викицитати „Најважније на олимпијским играма није победити, него учествовати, као што ни у животу није најважнија победа него борба. Велик је човек онај ко не осваја нешто без часне борбе.“
({{{2}}})

Олимпијски пламен пали се у грчкој Олимпији сунчевом светлошћу уз помоћ конкавног огледала. Затим тако настали пламен на олимпијској бакљи носе хиљаде тркача, штафетно, преко свих континената, до града у којем ће се одржавати олимпијске игре. На крају се пламен доноси до истакнутог места на олимпијском стадиону на ком ће горети за време одржавања игара.

Први пут је пламен на отварању неких ОИ упаљен на Летњим олимпијским играма 1928., а начин штафетног преношења пламена бакљом увден је у склопу припрема и отварања Летњих олимпијских игара 1936. године. Традиција обилазака свих 5 континената је започета 2004.

Олимпијски спортови[уреди]

На олимпијским играма у Сиднеју спортисти су се такмичили у 28 спортова.[8] Али само је пет спортова заступљено на олимпијским играма од 1896. године. То су атлетика, бициклизам, гимнастика, мачевање и пливање. Ту би спадало и веслање, јер су веслачка такмичења требала се одрже на првим играма, али нису због лошег времена.[9] Стални спортови на Зимским Олимпијским играма су алпско скијање, скијашко трчање, уметничко клизање, хокеј на леду, нордијска комбинација, скијашки скокови и брзо клизање. Треба напоменути да су уметничко клизање и хокеј на леду били на распореду неких олимпијских игара и пре успостављања посебних, зимских игара.

Протеклих година МОК је, нарочито због млађих гледалаца, увео и неке нове атрактивне спортове као што су сноубординг и одбојка на песку. Међутим, брзи пораст броја олимпијских дисциплина и такмичења присиљава и на мере избацивања спортова. Вероватно ће се десити да ће мање популарни спортови или застарели спортови, попут модерног петобоја, (или скупи спортови као кајак и кану на дивљим водама, за чије је одржавање потребно изградити суперскупу стазу која је касније, обично, ретко у употреби), морати да се боре свој опстанак на Олимпијским играма. МОК је искључио бејзбол и софтбол са програма ОИ 2012.

До 1992. године, у циљу атрактивности, повремено, а и привремено су увођени нови, демонстрациони спортови, обично по један, по избору земље организатора игара. Циљ је био да се заинтересује углавном домаћа публика којој су ти спортови блиски. Победници у овим демонстрационим спортовима нису стицали титулу олимпијског победника.

Аматеризам и професионализам[уреди]

По Кубертеновој визији на олимпијским играма спортисти треба да се такмиче из спортских идеала, а никако за новац, и зато на играма није било места професионалним спортистима. Ово начело је резултовало са неколико скандала током модерне олимпијске историје.

Победник у петобоју и десетобоју на олимпијским играма у Стокхолму 1912, амерички Индијанац Џим Торп, дисквалификован је кад је откривено да је полупрофесионално играо бејзбол пре својих олимпских победа. Златне су му медаље одузете, и умро је без њих, а МОК га је рехабилитовао тек 1983. године.

Џим Торп, прва жртва крутих аматерских начела

Двадесет и четири године касније швајцарски и аустријски скијаши бојкотовали су такмичење на Зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену 1936, солидаришући се са својим тренерима и колегама којима је био забрањен наступ јер су зарађивали као учитељи скијања.

Временом је многима постајало јасно да је многа аматерска начела прегазило време. На пример, многи спортисти источног блока водили су се као аматери, били су службено запослени при државним установама, али сав посао им је био само тренирање и били су аматери само на папиру. Свеједно, МОК је инсистирао на аматеризму.

Чак је и деветоструки олимпијски победник у пливању Марк Шпиц на Летњим олимпијским играма 1972. замало био дисквалификован и остао без медаља јер је на једном проглашењу, на победничком постољу, славодобитно подигао десну руку у вис, а у руци је држао патике једне реномиране спортске куће.

Током 1980-их година строга аматерска правила су попуштана, наступали су све више многи спортисти за које је било јасно да зарађују искључиво бавећи се спортом. Ситуација се искристалисала 1980-их и 1990-их година. Многи спортисти у међувремену, више уопште нису скривали да за своје наступе примају новац. Чинили су то сви врхунски атлетичари, па и многи други. Тачка на и коначно је стављена на Летњим олимпијским играма 1992. године, наступом кошаркашкогТима снова“, састављеног од највећих звезда америчке професионалне НБА лиге који су, и службено били професионалци. Једини спорт у којем се још увек, професионалци не такмиче је бокс, а у фудбалу се професионалци такмиче, али само до 23 године старости (свака репрезентација може позвати и тројицу играча старијих од 23 године), да максимална конкуренција најквалитетнијих такмичара на Олимпијским играма не би кварила драж такмичења на Светског првенства у фудбалу, које је иначе велики бизнис и манифестација (по гледаности, не по такмичарима, јер ту наступа пуно мање спортиста: 32 репрезентације са по 23 играча), тек нешто мања од Олимпијских игара.

Међутим, правила о рекламама и рекламирању су и даље врло строга. Реклама не сме бити на самим спортским борилиштима, а службени спонзори олимпијских игара спонзоришу све такмичаре. Од личног рекламирања спортистима је једино дозвољено да на дресовима, патикама или тренеркама носе логотипе произођача, али су величине тих натписа лимитиране.

Допинг[уреди]

Један од највећих проблема и опасности данашњег спорта у целини, а самим тим и олимпијских игара је употреба недозвољених стимулативних средстава, дрога, хемијских и медицинских медикаментата, једном речју познатих као допинг. Узимање тих средстава на краћи рок може донети бољи резултат, ако наравно, спортиста поседује остале квалитете потребне да га учине прваком. Али на дужи рок то може довести до физиолошких, физичких, здравствених сметњи, чак и рака, а може довести и до изненадне смрти чак и за време такмичења. Врло је опасно и то што се последице могу јавити и у каснијим нараштајима.

Ипак како је сан сваког спортисте да учествује и да победи на олимпијским играма, неки спортисти прибегавају свим средствима да би дошли до тог циља. Још почетком 20. века олимпијски такмичари су користили сличне медикаменте за побољшање својих способности, па тиме и резултата. Нпр. победник у маратону на Летњим олимпијским играма 1904. године, Томас Хикс као стимуланс је од свог тренера добијао стрихнин и коњак, чак и за време трке.

Допинг се толерисао до краја 1960-их година, када су спортске федерације почеле да увиђају опасност допинга и забрањују га, а МОК га је забранио 1967. године.

Спортиста који је неславно ушао у историју као први позитиван на допинг контроли био је модерни петобојац, Швеђанин Ханс-Гунар Лиљенвал, на Летњим олимпијским играма 1968. године. Преко деведесет спортиста откривено је, попут њега, у следеће 38 година, највише у дизању тегова.

Међутим, далеко „најчувенији“ случај допинга уопште у историји спорта, је случај канадског спринтера Бена Џонсона, на Летњим олимпијским играма 1988. године. Он је победио у финалу трке на 100 m, користећи недозвољену супстанцу станозолол, која, између осталог, разара јетру. Победа и златна медаља су му одузете, а светски рекорд из те трке (9,79 s) је поништен.

Упркос проверама, многи спортисти користе допинг, а да не буду ухваћени „на делу“. Тек 1990-их година на видело су изашли докази да су многи источнонемачки спортисти користили анаболичке стероиде и многа друга средства медицинске и хемијске природе, а у томе су били подстрекавани од стране својих стручних центара, па чак и од службене државне политике. Међутим, неким од тих спортисткиња се догодило велико зло као последица дуготрајног конзумирања хемијских медикамената: неке су родиле малформирану децу (случајеви неких, некад врхунских, пливачица бивше Источне Немачке које су суверено владале светским базенима '70-их и '80-их година XX века).[10]

А америчка атлетичарка Флоренс Грифит Џојнер, која је 1988. поставила недостижне светске рекорде на 100 и 200 m (10,49 s на 100 m на америчким квалификацијама за ОИ и 21,34 s на 200 m на самим ОИ У Сеулу) умрла је 21. септембра 1998, са 39 година у сну, од компликација изазваних астмом.

Због оваквих и сличних све бројнијих примера и скандала, крајем 1990-их МОК је повео оштру битку против допинга, због чега је формирана Светска анти–допинг агенција (WADA – World Anti-doping Agency). На олимпијским играма 2000. и 2002. године борба је почела да доноси плодове; откривени су и кажњени неки освајачи медаља у дизању тегова и скијашком трчању јер су им откривена недопуштена стимулативна средства применом најсавременијих и најсофистициранијих научних метода.

Али упркос свим примерима, упозорењима и претњама, на Летњим олимпијским играма 2004. 23 спортиста и спортисткиња дисквалификовано је због допинга.

Награђивање победника[уреди]

Сребрна медаља са првих модерних олимпијских игара

У античко време, победник на Олимпијским играма награђиван је венцем од ловоровог лишћа. Данас, за све дисциплине свих спортова заступљених на олимпијским играма, победницима у појединачним и екипним, додељују се медаље: за прво место златна медаља (у стварности је то сребро пресвучено златом), за друго место сребрна медаља а за треће место додељује се бронзана медаља. Овај начин доделе одликовања уведен је на Летњим олимпијским играма 1908. На првим модерним играма, 1896. године у Атини, медаље је примало само двоје првопласираних, а на играма 1900. и 1904. године најбољима су додељиване разноразне награде и пехари.

Баш због тога што се олимпијске игре одржавају сваке четири године, и јавност и спортисти их цене, и успех на њима прижељкују много више него на светским првенствима или разним турнирима, којих се сваке године одржава мноштво. Многи врхунски нпр. пливачи или атлетичари, неретко, једноставно не дођу на светска првенства која се одржавају у предолимпијској години да им то не би реметило зацртани план припрема за олимпијске игре. Наравно да је ту изузетно важна и историјска димензија олимпијских игара. Није зато нимало чудно да многи олимпијски победници бивају у својим земљама дочекивани и слављени као истински хероји, баш као што је то било и миленијумима раније, а у данашње време олимпијска победа доноси често и материјалну награду. Због свега тога и ту великим делом лежи објашњење зашто се неки спортисти настоје пошто-пото докопати титуле олимпијског победника, ризикујући употребом допинга своје здравље, понекад живот, а понекад и здравље свог потомства.

Домаћини олимпијских игра[уреди]

До 2010, домаћини олимпијских игра су били 41 град у 22 државе. 2012, Лондон ће постати први град који је био домаћин олимпијским играма три пута.

Домаћини олимпијских игра
Летње олимпијске игре Зимске олимпијске игре
Година Редни број Град домаћин Држава Град домаћин Држава
1896 I Атина (1) Краљевина Грчка (1)
1900 II Париз (1) Француска (1)
1904 III Сент Луис, Мисури(1) (1) Сједињене Америчке Државе (1)
1906 Олимпијске међуигре Атина Краљевина Грчка
1908 IV Лондон (1) Уједињено Краљевство (1)
1912 V Стокхолм (1) Шведска (1)
1916 VI (2) Берлин Немачко царство
1920 VII Антверпен (1) Белгија (1)
1924 VIII Париз (2) Француска (2) I Шамони (1) Француска (1)
1928 IX Амстердам (1) Flag of the Netherlands (1) II Сент Мориц (1) Швајцарска (1)
1932 X Лос Анђелес, Калифорнија(1) Сједињене Америчке Државе(2) III Лејк Плесид, Њујорк (1) Сједињене Америчке Државе (1)
1936 XI Берлин (1) Трећи рајх (1) IV Гармиш-Партенкирхен (1) Трећи рајх (1)
1940 XII (3) Токио
Хелсинки
Јапан
Финска
V (3) Сапоро
Сент Мориц
Гармиш-Партенкирхен
Јапан
Швајцарска
Трећи рајх
1944 XIII (3) Лондон Уједињено Краљевство V (3) Кортина д'Ампецо Италија
1948 XIV Лондон (2) Уједињено Краљевство (2) V Сент Мориц (2) Швајцарска (2)
1952 XV Хелсинки (1) Финска (1) VI Осло (1) Норвешка (1)
1956 XVI Мелбурн (1) +
Стокхолм (2)(4)
Аустралија (1) +
Шведска (2)
VII Кортина д'Ампецо (1) Италија (1)
1960 XVII Рим (1) Италија (1) VIII Скво Вали, Калифорнија (1) Сједињене Америчке Државе (2)
1964 XVIII Токио (1) Јапан (1) IX Инзбрук (1) Аустрија (1)
1968 XIX Мексико сити (1) Мексико (1) X Гренобл (1) Француска (2)
1972 XX Минхен (1) Немачка (2) XI Сапоро (1) Јапан (1)
1976 XXI Монтреал, Квебек (1) Канада (1) XII Инзбрук (2) Аустрија (2)
1980 XXII Москва (1) Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република (1) XIII Лејк Плесид, Њујорк (2) Сједињене Америчке Државе (3)
1984 XXIII Лос Анђелес, Калифорнија (2) Сједињене Америчке Државе (3) XIV Сарајево (1) Социјалистичка Федеративна Република Југославија (1)
1988 XXIV Сеул (1) Јужна Кореја (1) XV Калгари, Алберта (1) Канада (1)
1992 XXV Барселона (1) Шпанија (1) XVI Албервил (1) Француска (3)
1994 XVII Лилехамер (1) Норвешка (2)
1996 XXVI Атланта (4) Сједињене Америчке Државе
1998 XVIII Нагано (1) Јапан (2)
2000 XXVII Сиднеј (1) Аустралија (2)
2002 XIX Солт Лејк Сити, Јута (1) Сједињене Америчке Државе (4)
2004 XXVIII Атина (2) Грчка (2)
2006 XX Торино (1) Италија (2)
2008 XXIX Пекинг (1)(5) Кина (1)
2010 XXI Ванкувер, Британска Колумбија (1) Канада (2)
2012 XXX Лондон (3) Уједињено Краљевство (3)
2014 XXII Сочи (1) Русија (1)
2016 XXXI Рио де Жанеиро (1) Бразил (1)
2018 XXIII Пјонгчанг (1) Јужна Кореја (1)
2020 XXXII Токио (2) Јапан (2)
1 Прво додељене Чикагу, касније премештене у Сент Луис како би се подудариле са Светском изложбом
2 Отказане због избијања Првог светског рата
3 Отказане због избијања Другог светског рата
4 Коњске трке су одржане у Стокхолму, Шведска.
5 Коњске трке су одржане у Хонгконгу, који независно наступа на Олимпијским играма и признат је од стране МОК-а, али се званично не наводи као град домаћин при кандидатури и организацији, као што је то био случај са Стокхолмом 1956.

Најуспешнији олимпијци на Играма[уреди]

Име Држава Спорт Олимпијада Злато Сребро Бронза Укупно
Мајкл Фелпс САД Пливање 2004–2012 18 2 2 22
Лариса Латињина СССР Гимнастика 1956–1964 9 5 4 18
Паво Нурми Финска Атлетика 1920–1928 9 3 0 12
Марк Спиц САД Пливање 1968–1972 9 1 1 11
Карл Луис САД Атлетика 1984–1996 9 1 0 10
Бјорн Дели Норвешка Скијашко трчање 1992–1998 8 4 0 12
Бригит Фишер Немачка Кајак 1980–2004 8 4 0 12
Савао Като Јапан Гимнастика 1968–1976 8 3 1 12
Џени Томсон САД Пливање 1992–2004 8 3 1 12
Мет Бјонди САД Пливање 1984–1992 8 2 1 11
Реј Јури САД Атлетика 1900–1908 8 0 0 8

У неким аналима стоји да је Реј Јури из САД освојио 10 златних медаља Реј Јури, међутим то није тачно и Међународни олимпијски комитет (МОК) му признаје 8 златних медаља, јер је 2 златне медаље освојио на тзв. међуиграма одржаним 1906. године у Атини, које су одржане као прослава 10-годишњице првих олимпијских игара, одржаних 1896. године у Атини.

Један рвач, одбојкаш или дизач тегова, може освојити само једну медаљу на једним играма. С друге стране, у неким спортовима спортисти могу, осим личних подвига, да рачунају и на екипне медаље (атлетика, гимнастика, коњички спорт, пливање, мачевање).

Даље, било је великих спортиста који нису имали „екипну позадину“, а ушли су у историју спорта и олимпијских игара, нпр. руски пливач Александар Попов освојио је на играма 1992. и 1996. сам, четири (2 + 2) златне медаље, и није могао више, јер Руси нису имали неколико тако квалитетних пливача да би Попов могао освајати злата и у штафетама. Супротан је пример америчке пливачице Џени Томпсон. Она је на играма 1992, 1996. и 2000. освојила осам златних медаља, али све у штафетама, а сама ниједну. Али, постоје и спортисти који су освојили само једну златну олимпијску медаљу, а заувек су ушли у историју олимпизма. Најочигледнији пример за то је амерички атлетичар Боб Бимон, који је на Летњим олимпијским играма 1968. победио поставивши у финалу скока удаљ тада незамисливи светски рекорд од 8 m и 90 cm, шокирао спортски свет и тим једним скоком ушао у историју.

Председници Међународног олимпијског комитета 1894—2001[уреди]

  1. Деметриос Викелас, Грчка, 18941896
  2. барон Пјер де Кубертен, 18961925
  3. гроф Хенри де Баиле-Латоу, Белгија, 19251942
  4. Зигфрид Едструм, Шведска, 19461952
  5. Ејвери Брундиџ, САД, 19521972
  6. лорд Мајкл Морис Киланин, Ирска, 19721980
  7. Хуан Антонио Самаран, Шпанија, 19802001
  8. Жак Рог, Белгија, 2001

Палиоци олимпијског пламена[уреди]

Палиоци олимпијског пламена
Летње олимпијске игре Зимске олимпијске игре
Година Град домаћин Палилац Спорт Година Град домаћин Палилац Спорт
1936. Берлин Фриц Сцилген атлетика
1948. Лондон Џон Марк атлетика
1952 Хелсинки Паво Нурми атлетика 1952. Осло Еигил Нансен унук поларног истраживача Фритјофа Нансена
1956. Мелбурн
Стокхолм
Роналд Кларк
Ханс Викне
атлетика 1956. Кортина д'Ампецо Гвидо Кароли брзо клизање
1960. Рим Ђанкарло Перис атлетика 1960. Скво Вали Кен Хенри брзо клизање
1964. Токио Јошинори Сакаи атлетика 1960. Инзбрук Јозеф Рајдер алпско скијање
1968. Мексико Норма Енрикета Базилио де Сотело атлетика 1968. Гренобл Ален Калма уметничко клизање
1972. Минхен Гинтер Цан атлетика 1972. Сапоро Хидеки Такада брзо клизање
1976. Монтреал Сандра Хендерсон
Стив Префонтејн
гимнастика
атлетика
1976. Инзбрук Кристл Хас
Јозеф Фајстмантл
алпско скијање
санкање
1980. Москва Сергеј Белов кошарка 1980. Лејк Плесид Чарлс Кер психолог на Универзитету у Аризони
1984. Лос Анђелес Рафер Џонсон атлетика 1984. Сарајево Санда Дубравчић уметничко клизање
1988. Сеул Сон Ке-чунг атлетика 1988. Калгари Робин Пери уметничко клизање
1992. Барселона Антонио Реболо стреличарство 1992. Албервил Мишел Платини
Франсоа-Сирил Гранж
фудбал
1994. 1994. Лилехамер Хакон Магнус норвешки принц
1996. Атланта Мухамед Али бокс
1998. 1998. Нагано Мидори Ито уметничко клизање
2000. Сиднеј Кети Фримен атлетика
2002. 2002. Солт Лејк Сити хокејашки тим САД хокеј на леду
2004. Атина Николаос Какламанакис једрење
2006. 2006. Торино Стефанија Белмондо скијашко трчање
2008 Пекинг Ли Нинг гимнастика
2010. 2010. Ванкувер Катриона Лемеј Доан
Стив Неш
Ненси Грин
Вејн Грецки
брзо клизање
кошарка
алпско скијање
хокеј на леду

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „{Ancient Olympics: Athletic nudity}“. Ancientolympics.arts.kuleuven.be Приступљено 8. 11. 2010.. 
  2. ^ „Ancient Olympic Games- Gods. Olympic Committee“. Olympic.org Приступљено 8. 11. 2010.. 
  3. ^ „{Britanica}“. Britannica.com Приступљено 8. 11. 2010.. 
  4. ^ „{Sports Illustrated: Facts on Olympic history}“. Sportsillustrated.cnn.com. 20. 4. 2004. Приступљено 8. 11. 2010.. 
  5. ^ „Games hit by crisis over Iran-Israel contest“. ABC. 16. 8. 2004. Приступљено 1. 4. 2007.. 
  6. ^ „Article on CBC Archives“. Archives.cbc.ca Приступљено 8. 11. 2010.. 
  7. ^ "OLYMPICS: BARCELONA PROFILE; Samaranch, Under the Gun Shoots Back", ALAN RIDING, New York Times, 30. јун 1992..
  8. ^ „Sports“. International Olympic Committee Приступљено 18. 3. 2007.. 
  9. ^ „The Olympic Games“. AAFLA Приступљено 1. 4. 2007.. 
  10. ^ „{Sarah Naimzadeh: Wonder Girls and Steroids}“. Serendip.brynmawr.edu Приступљено 8. 11. 2010.. 

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


 
Олимпијске игре
Олимпијске игре


Сјајни чланак Чланак Олимпијске игре је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.