Теодор Рузвелт

Биографија
Теодор Рузвелт
Теодор Рузвелт
Датум рођења	27. октобар 1858.
Место рођења	Њујорк (САД)
Датум смрти	6. јануар 1919.
Место смрти	Ојстер Беј, Њујорк (САД)
Држављанство	Сједињене Америчке Државе
Политичка партија	Републиканска странка
Мандат(и)
26. председник САД
14. септембар 1901. — 4. март 1909.
Претходник	Вилијам Макинли
Наследник	Вилијам Х. Тафт
уреди

Теодор „Теди“ Рузвелт (енгл. Theodore "Teddy" Roosevelt; 27. октобар 1858, Њујорк — 6. јануар 1919, Ојстер Беј) је био двадесет шести председник САД (1901—1909). Изабран је у њујоршко законодавство (1882), где је постао републикански вођа који се супроставављао демократској политичкој машинерији. После политичких пораза и смрти супруге, отишао је у Дакоту да се бави пољопривредом. Вратио се у Њујорк и служио у комисији градске службе (1889—1895) и као шеф градског одбора полицијских комесара (1895—1897). Будући присталица Вилијама Макинлија, служио је као подсекретар морнарице (1897—1898). Када је избио Шпанско-амерички рат, поднео је оставку да би организовао коњичку јединицу Груби јахачи. Вратио се у Њујорк као херој и изабран је за гувернера 1899. Као први републикански потпредседнички кандидат, заузео је положај када је Макинли поново изабран, и постао председник после Макинлијевог убиства 1901. године. Једна од његових раних иницијатива била је спровођење Шермановог акта против трустива да би се спречили пословни монополи. Освојио је изборе 1904. победивши против кандидата Алтона Паркера. На његово подстицање. Конгрес је регулисао железничке стопе и одобрио акт о исправној храни и лековима и акт о инспекцији меса (1906) ради заштите јавног здравља. Стварао је националне шуме и одвајао залихе минерала, нафте и угља за чување. Заједно са државним секретаром Елихуом Рутом објавио је тзв. Рузвелтов амандман Монроовој доктрини, који је потврдио положај САД као заштитника западне хемисфере. За посредовање у руско-јапанском рату добио је Нобелову награду за мир (1906). Осигурао је споразум са Панамом за изградњу канала. Одбивши да се поново кандидује за председника обезбедио је номинацију Вилијаму Х. Тафта. Пошто је пропутовао Африку и Европу, покушао је да освоји републиканску предедничку номинацију 1912; када је одбијен, организовао је Прогресивну странку и водио политику новог национализма. Иако је изгубио на изборима, освојио је 88 електорских гласова, што је најуспешнија кандитатура треће партије у XX веку. Током читавог живота бавио се писањем, објављујући дела о историји, политици, путовањима и природи.