СХ2 домен

С Википедије, слободне енциклопедије
Кристалографска структура SH2 домена. Структура се од велике бета равни (зелено) оивичене са два алфа-хеликса (наранџасто и плаво).[1]
Идентификатори
СимболСХ2
ПфамПФ00017
ИнтерПроИПР000980
СМАРТСХ2
ПРОСИТЕПДОЦ50001
СЦОП1сха
СУПЕРФАМИЛY1сха
ОПМ протеин1xа6
ЦДДцд00173

SH2 domen (Src Хомолог 2) је структурно конзервирани протеински домен садржан унутар Src онкопротеина[2] и многих других интрацелуларних протеина за пренос сигнала.[3] Његово присуство у протеину му помаже да пронађе друге протеине путем препознавања фосфорилисаног тирозина на другом протеину.

Улога[уреди | уреди извор]

Протеин-протеин интеракције имају важну улогу у ћелијском расту и развоју. Модуларни домени, који су подјединице протеина, посредују протеинске интеракције путем идентификације кратких пептидних секвенци.[4] Те пептидне секвенце одређују партнере за везивање сваког протеина. Један од проминентнијих домена је SH2 домен.

SH2 домени имају виталну улогу у ћелијској комуникацији. Његова дужина је приближно 100 аминокиселина, и он је нађен унутар 115 хуманих протеина. Његова структура се састоји од два алфа хеликса и једне бета равни. Истраживања су показала да он има висок афинитет за остатке фосфорилисаног тирозина, и познато је да препознаје секвенцу са 3-6 аминокиселина унутар пептидног мотива.

Везивање и фосфорилација[уреди | уреди извор]

SH2 домени типично везују фосфрилисани остатак тирозина у контексту дужег пептидног мотива унутар циљног протеина. SH2 домени представљају највећу класу познатих домена за pTyr препознавање.[5][6]

До фосфорилације остатака тирозина у протеину долази током преноса сигнала и извршавају је тирозинске киназе. Фосфорилација супстрата тирозинским киназама делује као прекидач који иницира везивање за протеин који садржи SH2 домен. Интимност однос између тирозинских киназа и SH2 домена такође подржава њихова координирана појава у току еволуције еукариота.

Разноврсност[уреди | уреди извор]

SH2 домени нису присутни код квасаца и изгледа да је граница између протозоа и животиња у организмима попут амебе Dictyostelium discoideum.[7]

Детаљна биоинформатичка анализа SH2 домена код човека и мишева је показала да постоји 120 SH2 домена унутар 115 протеина кодираних људским геномом,[8] што одсликава брзу еволуциону експанзију СХ2 домена.

Велики број структура SH2 домена је био решен, и нокаут мишеви многих SH2 протеина су били направљени.[9]

Примери[уреди | уреди извор]

Хумани протеини који садрже овај домен су:

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ PDB: 1lkk​; Tong L, Warren TC, King J, Betageri R, Rose J, Jakes S (1996). „Crystal structures of the human p56lck SH2 domain in complex with two short phosphotyrosyl peptides at 1.0 A and 1.8 A resolution”. J. Mol. Biol. 256 (3): 601—10. PMID 8604142. doi:10.1006/jmbi.1996.0112. 
  2. ^ Sadowski I, Stone JC, Pawson T (1986). „A noncatalytic domain conserved among cytoplasmic protein-tyrosine kinases modifies the kinase function and transforming activity of Fujinami sarcoma virus P130gag-fps”. Mol. Cell. Biol. 6 (12): 4396—408. PMC 367222 Слободан приступ. PMID 3025655. 
  3. ^ Russell RB, Breed J, Barton GJ (1992). „Conservation analysis and structure prediction of the SH2 family of phosphotyrosine binding domains”. FEBS Lett. 304 (1): 15—20. PMID 1377638. doi:10.1016/0014-5793(92)80579-6. 
  4. ^ Donald Voet; Judith G. Voet (2005). Biochemistry (3 изд.). Wiley. ISBN 9780471193500. 
  5. ^ Pawson T, Gish GD, Nash P (2001). [h „SH2 domains, interaction modules and cellular wiring”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). Trends in Cell Biology. 11 (12): 504—11. PMID 11719057. doi:10.1016/S0962-8924(01)02154-7. 
  6. ^ Huang H, Li L, Wu C, Schibli D, Colwill K, Ma S, Li C, Roy P, Ho K, Songyang Z, Pawson T, Gao Y, Li SS (2008). „Defining the specificity space of the human SRC homology 2 domain”. Molecular & Cellular Proteomics : MCP. 7 (4): 768—84. PMID 17956856. doi:10.1074/mcp.M700312-MCP200. 
  7. ^ L, Eichinger; JA, Pachebat; G, Glöckner; et al. (2005). „The genome of the social amoeba Dictyostelium discoideum”. Nature. 435 (7038): 43—57. PMC 1352341 Слободан приступ. PMID 15875012. doi:10.1038/nature03481. 
  8. ^ Liu BA, Jablonowski K, Raina M, Arcé M, Pawson T, Nash PD (2006). „The human and mouse complement of SH2 domain proteins-establishing the boundaries of phosphotyrosine signaling”. Molecular Cell. 22 (6): 851—68. PMID 16793553. doi:10.1016/j.molcel.2006.06.001. 
  9. ^ Nash P, Pawson T, Jablonowski K. „the SH2 domain”. The University of Chicago. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 8. 11. 2008. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Dodatna literatura[уреди | уреди извор]

  • Li S (2007). „SMALI site”. University of Western Ontario. Архивирано из оригинала 10. 03. 2009. г. Приступљено 8. 1. 2009. 
  • Huang H, Jiao Y, Xu R, Gao Y (2004). „Construction of a non-redundant human SH2 domain database”. Genomics, Proteomics & Bioinformatics / Beijing Genomics Institute. 2 (2): 119—22. PMID 15629051. 
  • The Nash Lab (2005). „the SH2 domain”. The University of Chicago. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 8. 1. 2009. 
  • Lab, The Pawson. „SH2 Domain”. Mount Sinai Hospital, Ontario, Canada. Архивирано из оригинала 16. 10. 2014. г. Приступљено 8. 1. 2009. 
  • Rose T, Waksman G (29. 2. 2000). „SH2 domains: Introduction and Overview”. Washington University School of Medicine. Архивирано из оригинала 21. 08. 2008. г. Приступљено 8. 1. 2009. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=SH2_domen&oldid=27679853”