Симфонија број 2 (Густав Малер)

Симфонија број 2. ц – молл, ’’Васкрсење’’

Малерова Друга Симфонија, позната је под називом из наслова. Кроз ову колосалну симфонију, провејава мистичан звук смрти и Васкрсења. Симфонија је конципирана у пет ставова и просечног је трајања 1 сат и 21 минут. Рад на њој је трајао између 1888. и 1894. године. Премијерно је изведена следеће, 1895. године, у Берлину под диригентском палицом Рихарда Штрауса, исте године када је Малер примио католичку веру. Имала је неславну премијеру, јер је колосалних димензија и снажних емотивних набоја. Може се рећи да је на крају 19. века одиграла управо онакву револуционарну улогу, какву је на његовом почетку одиграла Бетовенова Ероика. I заиста, Малер у својој Другој Симфонији наставља даље да развија могућности које су у симфонијску музику увели Бетовен и Берлиоз. Прва три става су чисто инструментални, док се у четвртом и петом ставу придружују два женска вокална солиста и велики мешовити хор.

Звучне карактеристике

• Први став, Тотенфеиер (Ритуал смрти) - Аллегро модерато, који заузима четвртину укупног трајања симфоније, написан је и изведен већ 1888. године. Првобитно је под тим називом био самостална симфонијска поема и после довршавања симфоније повремено се изводи као такав. Одмах на његовом почетку, у жустром мелодијско-ритмичком покрету, влада мистицизам смрти, који се затим наставља у један колосални посмртни марш. Њега у развојном делу прекидају мирнија и нежнија места, попут евокације далеких тренутака среће. У репризи, након поновног болног излагања посмртног марша и једног болног пролома, став се окончава у изненадном замирању. Класичне формална структура је дакле, и даље присутна, али веома проширена.

• Други став, Анданте модерато,цон мото, је један лендлер. Ироничан по карактеру, не може одагнати болне сумње и сенке смрти.

• Трећи став, Ин рухиг флиессендер беwегунг (у мирном, отицајућем покрету), је по свом карактеру скерцо. Али, као једна велика гротеска. У стравичној музици овог става, Малер подсећа на свог учитеља, Антона Брукнера, на његове Четврту и Девету Симфонију и обрађује своју мистично - ироничну песму Проповед рибама св Антонија Падованског. Нажалост, други и трећи став због свог понешто испразног садржаја, не пружају најбољи контаст снази првог.

• Четврти став, невелики по обиму, носи назив Урлицхт (Прасветлост) - Сехр феиерлих, абер сцхлицхт(Веома свечано и скромно). Миран и рафиниран став, потцртан фанфаром трубе. Наступа соло алт и пева песме из збирке Дечаков чаробни рог, којом се Малер тако богато и тако дирљиво напајао до краја свог животног века. У првом делу става, то је песма о црвеној ружи, симболу Девице Марије, кроз коју, веровањем и молитвом, човек стиче небеско блаженсто. У другом делу, на стихове Од Бога сам и Богу ћу се вратити, долази до ерупције звука и онда се став окончава у замирању.

• Пети и финални став У темпу скерца - Велика посмртна ода је најдужи и најколосалнији део симфоније, са трајањем око 32 минута. Најпре инструментални део писан у стилу сценске музике,који нам доноси један кратак скерцо, затим прикривани цитат Вегнерове поеме Зигфридова идила, чија је музика добрим делом и инспирисала овај став, а онда приказ призора који умногоме може представити призор Христовог пута на Голготу, носећи крст за распеће на леђима. Малер је овом месту дао и назив - Велики позив и опис судњег дана, када ће сви људи коначно дати одговор за оно што су чинили. Музика је испуњена снажним проломима целог оркестра, а при крају овог дела, наступа снажан врисак смрти, попут последњег приказа распетог Христа, након чега следи стишавање. Тематски материјал преузима хор, који без оркестарске пратње пева први део из Посмртне оде песника Клопштока, писане за сахрану пијанисте и диригента Ханса Фон Билова 1894. године: Васрснућеш, да, Васкрснућеш, праху мој, након кратког починка. Потом цео извођачки ансамбл изводи песму о Васкрсењу душе, коју је сам Малер, са великим песничким талентом,даље развио. У завршници, дирљив оркестарски приказ Васкрслог Христа и поклич солиста и хора: Умрећу да бих живео, који у колосалном завршетку окончава ово велико симфонијско дело, апотеозу највећег хришћанског празника, Васкрса.

Извођачи

Резиденцијални Оркестар из Ден Хага, диригент: Ханс Вонк. Суделују: Марија Оран-сопран, Јард Ван Нес-алт и Хор Холандског театра.

Удружени Оркестри Београдске и Софијске Филхармоније, диригент: Емил Табаков. Суделују: Вишња Павловић - Дракулић-сопран, Светлана Сердар-алт и Хор Обилић - Крсмановић.