Трансфобија

С Википедије, слободне енциклопедије
Трансродна особа у борби против трансфобије, Београд 2017.

Трансфобија је концепт сличан хомофобији, који је повезан са стигматизацијом људи који усвајају атипичне родне категорије или поседују одређен ниво неусклађености између биолошког пола и родног изражавања.[1] Бројни примери у појединим друштвима у свету указују на то да трансродна популација не ужива у потпуности своја људска права, (иако је дискриминација на основу сексуалне оријентације и родног идентитета забрањена законом), што је израженије у друштвима које тешко прихватају различитости, поступање према трансродним особама и неретко се одражава и на поступање институција, те да у таквим случајевима дискриминацијом изазвана трансфобија прети да постане системска.

У основи трансфобије је стигма,[2] која у себи садржи неколико компоненти које могу имати негативан утицај на здравље и благостање родних мањина. А она настаје пре свега као последица чињенице; да је људима чији је осећај за род у складу са биолошким полом изузетно тешко да разумеју трансродност. Она тако у друштву често постаје стигматизована, осуђивана, одбачена као хир или перверзија, иако је у питању легитиман израз личности који неким људима напросто јесте сасвим природан, а који садржи невероватан потенцијал за померање граница онога што мислимо да знамо о идентитету, полу и роду.[3]

Трансфобично насиље[уреди | уреди извор]

Трансфобично насиље, као један од облика насиља, јавља се врло рано у образовном животу трансродних особа. Разни облици насиља попут вербалног злостављања, физичког и сексуалног насиља и узнемиравања присутни су већ у вртићу, а настављају бити присутни и у основној и средњој школи, факултетима и универзитетима.[4] Трансродне особе бивају узнемираване од стране како ученика тако и учитеља, што код њих ствара осјећај изолованости и велику потребу да сакрију свој родни идентитет како не би биле дискриминиране. Са овим проблемима трансроднер особе се сусрећу не само у школи, него и касније на радном месту, и у многим другим животним ситуацијам.[5]

Значај разумевања трансфобије[уреди | уреди извор]

Како би се трансфобија разумела потребно је прво разумети шта је род и шта значи трансродност. Иако многи људи погрешно вежу род и пол, род се не сме поистовећивати са полом.[6]

Трансродност

Трансродност је општи појам који се примењује на појединце, понашања и групе које укључују тенденције које одступају од уобичајене улоге родова.

Трансродност је стање родног идентитета особе (самоидентификација као мушкарац, жена, ниједно или обоје) које се не поклапа са додељеним родом (идентификација као мушкарац, жена или интерсексуална особа базирана на биолошким особинама) те особе.

Трансродност не имплицира ниједну специфичну сексуалну оријентацију; трансродни људи могу да се идентификују као хетеросексуалци, хомосексуалци, бисексуалци, пансексуалци, полисексуалци или асексуалци; постоје и идеје да конвенционалне категорије сексуалне оријентације нису адекватне или примењиве на трансродне особе.

Род

Род је друштвена конструкција; а од појединаца се очекује да се понашају и изражавају у складу с друштвено прописаним родним улогама које су им додељене на принципима њиховог пола.[7]

Родне улоге друштвено су формиране – и јасно одређују улогу жене, односно мушкарца и њихово понашање, почевши од емоционалних карактеристика па до физичког изгледа, облачења, начина понашања и сл. Поједине неписане норме као што су: „то дечаци не раде“, „ове играчке нису за девојчицу“, „то је женски посао“, „немој ходати тако, ходаш као мушко“ итд, дубоко су укорењене у нама, а свако њихово прекорачивање је неприхваћено и забрањивано.

Трансофија и здравље[уреди | уреди извор]

Током године пре америчког истраживања из 2015. године:[8]

  • 59% испитаника је изјавило да избегава коришћење јавног тоалета из страха од насиља или узнемиравања,
  • 32% је ограничило количину коју су јели или пили како би избегли коришћење јавног тоалета,
  • 8% је пријавило да пати од инфекције уринарног тракта, инфекције бубрега или другог проблема са бубрезима као резултат избегавања јавних тоалета.
  • 33% је изјавило да има негативна искуства са здравственим радницима у вези са трансродношћу, као што је вербално узнемиравање или ускраћивање лечења,
  • 23% је изјавило да нису тражили лечење због неког стања из страха да ће бити малтретирани,
  • 33% није тражило лечење јер нису могли да га приуште.

Током месеца пре истраживања, 39% америчких трансродних особа искусило је велики психолошки стрес, у поређењу са 5% опште популације у Сједињеним Америчким Држава. 40% је покушало самоубиство у неком тренутку свог живота, у поређењу са 4,6% америчке популације. Подршка породице и заједнице била је у корелацији са далеко нижим стопама покушаја самоубиства и великог психичког стреса.[8]

Студија спроведена на трансродним женама обојене коже у Сан Франциску показала је већу корелацију између трансфобије и ризика да се трансродне жене упусте у ризично понашање од ХИВ-а.

Студија показује да се трансродни млади суочавају са друштвеном дискриминацијом и можда немају друштвени узор. Младе особе у овој групи су показале већи ризик од упуштања у незаштићене рецептивне аналне односе када је изложеност трансфобији висока. Стога, према студији показује корелацију између трансфобије и високог ризика од ХИВ-а.[9]

Ментално здравље и трансфобија[уреди | уреди извор]

Људи који су трансродни имају већу вероватноћу да доживе неку врсту психичког стреса због узнемиравања и дискриминације које долази са трансфобијом. Администратори за студентска питања у високом образовању спровели су државну анкету на универзитетским кампусима испитујући психолошке ефекте на трансродне особе, са величином узорка од 86 испитаника, од којих је 54% изјавило да је раније присуствовало психолошком саветовању, а 10% је било хоспитализовано у вези са менталним здрављем. Коначни резултати студије показују да је дупло више учесника који су себе сматрали трансродним (43%) упустило у самоповређивање, у односу на оне који су себе сматрали мушкарцима или женом (16%).[10]

Према Вирупакши, Муралидхару и Рамакришни, покушаји самоубиства међу трансродним особама широм света крећу се од 32% до 50%. У Индији, 31% до 50% трансродних особа је покушало да изврши самоубиство пре 20. године живота. Док је 50% трансродних особа у Аустралији и 45% оних у Енглеској покушало је да изврши самоубиство бар једном.[11] У Сједињеним Државама, покушаји самоубиства које су пријавили трансродни и родно неконформни одрасли премашују стопу опште популације: 41% наспрам 4,6 процената.[194] Само у Сан Франциску, стопа покушаја самоубиства међу трансродним особама је укупно 32%, а за оне млађе од 25 година износи 50%.[11]

Према студији Транспхобиа Амонг Трансгендерс оф Цолор коју је спровео Универзитет у Калифорнији у Сан Франциску, трансфобија утиче на психолошку рањивост трансродних особа друге боје коже и у поређењу са онима других етничких група. Дела трансфобије, као што су неоправдано ускраћивање услуга, неправедно отпуштање са радних места или стигматизација, имају далекосежне ефекте на субјекте као што су ниско самопоштовање, слаб учинак, стрес, повлачење или чак депресија. Када је реч о мањинама, за које је већ доказано да су изложене разним облицима дискриминације, последице су још преувеличане. Трансродне обојене особе су у већој мери повезане са депресијом него њихове колеге беле боје коже.[12]

Информације о ефектима трансфобије у односу на мањинске идентитете нису добро документоване. У прегледу истраживања менталног здравља из 2018. године у вези са трансродним особама, само 4 од 77 прегледаних студија испитале су интерсекционалност трансродних и расних идентитета. Постојале су и друге студије које су укључивале несразмерно велики број трансродних појединаца распорежених у више мањинских група, али аутори примећују да је тешко рећи да ли се ове студије генерализују на трансродну/родно неконформистичку заједницу у целини због недостатка опсежних студија.[13]

Да би помогли трансродним особама да прођу кроз трауматска искуства, стрес мањина и интернализовану трансфобију, практичари менталног здравља су почели да интегришу родно афирмативни модел у:

  • когнитивну бихејвиоралну терапију,[14]
  • терапију усмерену на особу,[15]
  • терапију прихватања и посвећености.[16]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Сугано, Е., Немото, Т., Операрио, D. (2006). Тхе Импацт оф Еxпосуре то Транспхобиа он ХИВ Риск Бехавиор ин а Сампле оф Трансгендеред Wомен оф Цолор ин Сан Францисцо. АИДС анд Бехавиор, 10(2), 217-225.
  2. ^ Линк, Б. Г., Пхелан, Ј. C. (2006). Стигма анд итс публиц хеалтх имплицатионс. Ланцет, 367(9509), 528-529.
  3. ^ Сwааб ет ал. (2009), Сеxуал Дифферентиатион оф тхе Хуман Браин ин Релатион то Гендер Идентитy анд Сеxуал Ориентатион, ин Фунцтионал Неурологy, Јан-Мар 24(1): 17-28
  4. ^ Грант, Ј. M., Моттет, L. А., Танис, Ј., Харрисон, Ј., Херман, Ј. L., Кеислинг, M. (2011). Ињустице ат Еверy Турн: А Репорт оф тхе Натионал Трансгендер Дисцриминатион Сурвеy. Wасхингтон: Натионал Центер фор Трансгендер Еqуалитy анд Натионал Гаy анд Лесбиан Таск Форце.
  5. ^ Митцхелл, M., Хоwартх, C. (2009). Транс ресеарцх ревиеw. Еqуалитy анд Хуман Ригхтс Цоммиссион, 1-84
  6. ^ Свјетска струковна организација за здравље трансродних особа (2014). Стандарди скрби за здравље трансполних, трансродних и родно ненормативих особа. Загреб: Женска соба – Центар за сексуална права
  7. ^ Борић, Р. (ур.) (2007). Појмовник родне терминологије према стандардима Еуропске уније. Загреб: Уред за равноправност послова Владе РХ.
  8. ^ а б Реиснер, Сари L.; Wхите, Јацлyн M.; Брадфорд, Јудитх Б.; Мимиага, Маттхеw Ј. (2014). „Трансгендер Хеалтх Диспаритиес: Цомпаринг Фулл Цохорт анд Нестед Матцхед-Паир Студy Десигнс ин а Цоммунитy Хеалтх Центер”. ЛГБТ Хеалтх. 1 (3): 177—184. ИССН 2325-8292. ПМЦ 4219512 Слободан приступ. ПМИД 25379511. дои:10.1089/лгбт.2014.0009. 
  9. ^ Сугано, Еико; Немото, Тоору; Операрио, Дон (2006). „Тхе Импацт оф Еxпосуре то Транспхобиа он ХИВ Риск Бехавиор ин а Сампле оф Трансгендеред Wомен оф Цолор ин Сан Францисцо”. АИДС анд Бехавиор (на језику: енглески). 10 (2). ИССН 1090-7165. дои:10.1007/с10461-005-9040-з. 
  10. ^ Хаyес, Ј. "Тхе Центер фор Цоллегиате Ментал Хеалтх: Працтице анд ресеарцх wоркинг тогетхер". Јоурнал оф Цоллеге Цоунселинг: 101–104.
  11. ^ а б Вирупаксха, Х. Г.; Муралидхар, Далибоyина; Рамакрисхна, Јаyасхрее (2016). „Суициде анд Суицидал Бехавиор амонг Трансгендер Персонс”. Индиан Јоурнал оф Псyцхологицал Медицине (на језику: енглески). 38 (6): 505—509. ИССН 0253-7176. дои:10.4103/0253-7176.194908. 
  12. ^ „"Суициде анд Суицидал Бехавиор амонг Трансгендер Персонс"” (ПДФ). wеб.арцхиве.орг. Архивирано из оригинала (ПДФ) 16. 11. 2017. г. Приступљено 2024-03-29. 
  13. ^ Валентине, Сарах Е.; Схипхерд, Јиллиан C. (2018). „А сyстематиц ревиеw оф социал стресс анд ментал хеалтх амонг трансгендер анд гендер нон-цонформинг пеопле ин тхе Унитед Статес”. Цлиницал Псyцхологy Ревиеw (на језику: енглески). 66: 24—38. дои:10.1016/ј.цпр.2018.03.003. 
  14. ^ Аустин, Асхлеy; Цраиг, Схеллеy L. (2015). „Трансгендер аффирмативе цогнитиве бехавиорал тхерапy: Цлиницал цонсидератионс анд апплицатионс.”. Профессионал Псyцхологy: Ресеарцх анд Працтице (на језику: енглески). 46 (1): 21—29. ИССН 1939-1323. дои:10.1037/а0038642. 
  15. ^ Хопе, Сам (2020). Персон-Центеред Цоунселлинг фор Транс анд Гендер Диверсе Пеопле. Лондон: Јессица Кингслеy Публисхерс. ISBN 978-1785925429.
  16. ^ Ститт, Алеx (2020). АЦТ Фор Гендер Идентитy: Тхе Цомпрехенсиве Гуиде. Лондон: Јессица Кингслеy Публисхерс. ISBN 978-1785927997. ОЦЛЦ 1089850112.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Transfobija&oldid=27783761”