Олфакторни неуроепител, који облаже задњи део носне шупљине, изложен је широком спектру мириса и токсичних једињења у ваздуху. Одоранти, који су углавном мали липофилни молекули, улазе у ток слузи и доспевају до рецептора мириса на сензорним неуронима. Осећај мириса је генерално пролазан процес, који захтева ефикасан завршетак сигнала, који се може обезбедити биотрансформацијом мириса у ћелијама које подржавају епител. Сматра се да ензими који метаболишу ксенобиотике у олфакторном епителу катализују инактивацију и олакшавају елиминацију мириса.[4] Недавно је утврђено да УГТ2А1 и УГТ2А2 имају улогу у губитку осећаја мириса повезаном са ЦОВИД-19.[6]
