Вакуоларни систем
У цитоплазми се могу разликовати мембранске и немембранске структуре. Мембранске структуре у цитоплазми могу се поделити на две групе: вакуоларни систем и двомембранске органеле. Сви елементи вакуоларног система имају једну мембрану која их опкољава. Двомембранске органеле су обавијене двема мембранама (спољном и унутрашњом), које не могу прелазити једна у другу (по томе се оне разликују од двомембранске једрове опне, где је спољна мембрана може прелазити у мембране ендоплазматичног ретикулума). Вакуоле су структуре које се јасно уочавају у микотичној ћелији, најчесшће имају сферичан облик, али је уочен и систем цевастих вакуола. Такође вакуоларни систем има значајну улогу у депоновању и рециклажи ћелијских метаболита.[1]
У вакуоларни систем долазе:
Ендоплазматични ретикулум[уреди | уреди извор]
Ендоплазматични ретикулум је органела присутна у свим еукариотским ћелијама. Ова органела је изграђена од мембрана, које ограничавају унутрашње просторе. Она има облик мреже (отуда и латински назив ретицулум = мрежа). Универзална је структура, карактеристична за све биљне и животињске ћелије. Запажа се у виду изолованих врпци, издужених мехурића или цистерни, али су сви ти елементи просторно узајамно повезани. Простире се од једра, од његове спољашње мембране, па кроз ћелију до спољашње ћелијске мембране. Разликују се три основне форме форме елемената ендоплазматичног ретикулума:
- Цистерне су издужене и спљоштене кесице, које на попречном пресеку имају изглед узаних канала, чији се пречник креће од 40 до 50 нанометара. Канали су обично постављени паралелно.
- Везикуле имају изглед мање-више проширених кесица, чија се ширина креће од 25 до 500 нанометара. Понекад се канали цистерни локално проширују, чиме се добија ланац везикула повезаних цистернама каналима.
- Тубули су прилично различите форме, мање или више су разгранати, а њихов пречник се креће од 50 до 100 нанометара.
Сва три облика могу се налазити у истој ћелији истовремено или у различито време у току живота ћелије.
Постоје два типа ендоплазматичног ретикулума: грануларни и глатки (агрануларни).[2]
Грануларни ретикулум има важне функције у ћелији и то:
- Служи као локација синтезе беланчевина
- Остварује транспорт материја
- Служи као центар образовања ћелијских мембрана
- Служи као зачетак стварања већег броја органела
Агрануларни ретикулум нема рибозома и обично се састоји од мреже уских разгранатих тубула. Налази се у великој количини у ћелијама које су активне у метаболизму липида и неких интрацелуларних полисахарида.
Голђијев апарат[уреди | уреди извор]
Ова органела је откривена у нервним ћелијама још 1898. године. Данас је познато да је универзално заступљена органела у свим еукариотским ћелијама, и биљним и животињским. Основну функционалну јединицу представља диктиозом.
Диктиозом[уреди | уреди извор]
Диктиозом је изграђен од већег или мањег броја цистерни (цистерна је најпростија јединица структуре ове органеле), наслаганих једна изнад друге и нешто лучно савијених, и међусобно спојених неком материјом у интерцистерналном матриксу. Голђијев апарат се састоји од једног или више диктиозома.
Можемо разликовати три функционално различита Голђијева апарата:
- Који има значаја за процесе секреције
- Који учествује у образовању ћелијског зида
- Који се састоји од малог броја везикула
Лизозоми[уреди | уреди извор]
Лизозоми су први пут откривени 1955. године у животињским ћелијама, такође су пронађени и у биљним ћеијама. То су ситне грануле, ограничене липопротеидном мембраном, и испуњене су густозрнастом стромом, у чији састав улази већи број хидролаза (кисела фосфатаза, кисела рибонуклеаза, кисела дезоксирибонуклеаза, катепсин и др.). Мембране лизозома имају трослојну грађу. Образују се из врпци ендоплазматичног ретикулума одвајањем ситних мехурића. Као што је поменуто, лизозоми садрже бројне ензиме, који могу да разлажу биолошки важне макромолекуле, као што су гликопротеини, протеини, нуклеинске киселине, полисахариди, липиди, гликолипиди.
Микротела (цитозоми)[уреди | уреди извор]
Цитозоми представљају мале округле творевине са ситнозрним садржајем, опкољене елементарном мембраном. Увек су причвршћени за канале ендоплазматичног ретикулума, по чему се разликују од лизозома и сферозома, који су слободно распоређени у цитоплазми. Цитозоми су прво откривени у ткивима животиња (у ћелијма јетре и бубрега). Данас су ове органеле познате у ћелијама многих скривеносеменица, а такође и алги и гљива. Утврђено је да се у животињским и биљним ћелијама могу разликовати две категорије микротела: перкосизоми и глиоксизоми. Микротела су обично у тесном додиру са једном или више цистерни ендоплазатичног ретикулума. Каталаза је основни ензим који садрже сви цитозоми.
Пероксизом[уреди | уреди извор]
Нарочито су бројно заступљени у фотосинтетском ткиву. Они садрже, осим катализе, ферменте гликолатну оксидазу и хидроксипируват редуктаза. Ови ензими заједно са неким трансаминазама, имају важну улогу на светлост у хлоропластима, преобраћа у глицерат и ЦО2 (фотореспирација).
Сферозоми[уреди | уреди извор]
Сферозоми први пут описани још 1880. године од стране Ханштјна, који им је дао назив микрозоми. То су цитоплазматичне органеле, величине од 0,5 до 1,0 микрометара. Сферозоми су често у ћелији били превиђани или су погрешно замењивани разним мртвим цитоплазмтичним инклузијма. Тек касније 1953. године су добили назив сферозоми од стране Пернера. Сферозоми су слични масним капљицама. Они се боје, као и капљице уља, обичним бојама које се користе за бојење масти (судан III, судан црни, родамин Б и др.). Зрнаста структура сферозома указује на то да се у њима налази беланчевина строма. Ако се у сферозомима синтетишу масти, они морају садржати за то неопходне ферменте. Полазећи од овога, може се сматрати да сферозоми нису просто предходници масних капљица, већ специјализоване органеле ћелије, чија је функција стварње масти.