Jovan Komnin Debeli

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jovan Komnin Debeli (grčki: Ἰωάννης Κομνηνὸς ὁ παχύς; umro 31. jula 1201) je bio vizantijski plemić koji je 1201. godine predvodio neuspešnu pobunu protiv cara Aleksija III Anđela (1195-1203).

Mladost[uredi | uredi izvor]

Aleksije V Duka Murzufl, mogući organizator pobune iz 1201. godine

Jovan je bio sin uglednog protostratora Aleksija Aksuha. Aksuhi su bili istaknuta vizantijska porodica turskog porekla, blisko povezana sa Komninima. Pružili su veliki broj istaknutih generala 12. veka. Dve porodice bile su povezane brakovima. Jovanova majka Marija ćerka je Aleksija Komnina, najstarijeg sina i savladara Jovana II Komnina (1118-1143)[1][2]. Jovan je tako preko majke bio povezan sa nekadašnjom vladajućom dinastijom[3]. Vladavina Aleksija III Anđela bila je nestabilna od samog početka. Aristokratija se utorila protiv njega, njegovi novi porezi naišli su na neodobravanje Senata, sveštenstvo i trgovci nisu bili na njegovoj strani, a niže i srednje klase često su se dizale na pobune protiv korumpiranih zvaničnika. Najznačajniji od njih je masovni ustanak februara 1200. godine koji je ugušen uz intervenciju carskih trupa[4][5]. Jovan Komnin je bio prilično nevažna ličnost na dvoru krajem 13. veka. Aleksije Duka Murzufl, koji je nakratko postao car, neposredno pred konačnu opsadu Carigrada, je možda bio stvarni organizator pobune. Jovan je sigurno imao podršku u širem krugu plemstva dinastije Komnin, moguće čak i braće Aleksija i Davida, koji će kasnije osnovati Trapezuntsko carstvo.

Ustanak[uredi | uredi izvor]

Mapa Carigrada

Najznačajniji izvor koji opisuje ustanak Jovana Debelog je hronika Nikite Honijata. Pored Honijata, o ustanku su pisali i Nićifor Hrisoverg i Evtimije Tornik[6]. Ustanak je podstaknut i neuspesima Anđela u spoljnoj politici. Jovanova pobuna izbila je 31. jula 1201. godine kada su zaverenici provalili u Aja Sofiju gde su se zakleli da će vratiti nekadašnje teritorije Carstva okupirane od strane Bugara, Turaka Seldžuka i latinskih krstaša. Jovan je proglašen za cara i krunisan je od strane monaha. Patrijarh Jovan X sakrio se u ormar[7][8]. U prestonici se stanovništvo diglo na nerede i zapalilo više crkava. Onda su se zaverenici uputili ka Velikoj palati. Izbegli su kapiju Halke zbog straha od Varjaške garde. Ušli su kroz Karejske kapije[9][10].

Ustanici su ovladali zapadnim delovima palate. Jovan je seo na carski presto koji se srušio pod njegovom velikom težinom. Nije preduzeo dalje akcije kako bi konsolidovao svoju vlast, sem što je imenovao glavne sledbenike na najviše pozicije Carstva[11]. Istovremeno su njegove pristalice, uz podršku brojnih gruzijskih i italijanskih plaćenika, krenule u pljačku zgrada. Stigli su čak do Nea Eklesije gde su se čuvale najsvetije relikvije Carstva. Branio ih je skevofilaks Nikola Mesarit koji se nakon ranjavanja povukao. Aleksije III je u međuvremenu boravio u Vlaheranskoj palati u severozapadnom delu grada. Okupio je snage za kontranapad. Mali deo snaga poslao je brodovima oko poluostrva do manastira Bogorodice Odigitrije severno od Velike palate. Predvodio ih je carev zet, Aleksije Paleolog. Namera im je bila da se spoje sa Varjazima koji su se održali u severnim delovima palate[10].

Glavne Aleksijeve snage marširale su ka hipodromu gde se nalazilo najviše Jovanovih pristalica. Zatim su ušli u palatu gde su naišli na slab otpor Jovanovih pristalica. Sam Jovan je zarobljen nakon kratkotrajne potere u palati. Glava mu je odmah odsečena i sledećeg jutra je prikazana na Konstantinovom forumu. Njegovo telo je postavljeno ispred Vlaheranske palate. Slična sudbina zadesila je mnoge njegove pristalice koji su zarobljeni i mučeni[12]. Aleksije Murzufl je verovatno bačen u zatvor posle ovog neuspelog državnog udara. Poznato je da se u zatvoru nalazio do 1203. godine. Aleksije i David su izgleda pobegli iz prestonice[13]. Moguće da je Jovan bio otac Teodore Aksuhine, supruge Aleksija I Velikog Komnina[14].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kazhdan 1991, str. 239.
  2. ^ Angold 2005, str. 60.
  3. ^ Brand 1968, str. 122.
  4. ^ Brand 1968, str. 119–122
  5. ^ Cheynet 1996, str. 444–445
  6. ^ Angold 2005, str. 59–61
  7. ^ Angold 2005, str. 59, 61.
  8. ^ Brand 1968, str. 122–123
  9. ^ Brand 1968, str. 123.
  10. ^ a b Angold 2005, str. 62.
  11. ^ Angold 2005, str. 61–62
  12. ^ Brand 1968, str. 123–124
  13. ^ Brand 1968, str. 124.
  14. ^ Williams 2007, str. 173.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јован_Комнин_Дебели&oldid=26798128”