Јован II Комнин

Јован II Комнин
Цар Јован II Комнин и његова супруга угарска принцеза Пирошка-Ирина, са Богородицом и малим Христом на мозаику насталом око 1118. у саборној цариградској цркви Пресвете Мудрости.
Датум рођења	13. септембар 1087.
Место рођења	Цариград (Византијско царство)
Датум смрти	8. април 1143.
Место смрти	Киликија (Византијско царство)
Порекло и породица

Јован II Комнин (грч. Ιωάννης Β΄ Κομνηνός рођ. 13. септембра 1087. - умро 8. априла 1143. године) био је византијски цар од 1118. до 1143. године. По речима историчара Никите Хонијата Јован II је био највећи владар из династије Комнина.

Биографија

Јован је био син цара Алексија I Комнина и његове супруге Ирине Дуке. Рођен је 13. септембра 1087. године, а отац га је прогласио за савладара 1092. године. Ипак, Јованова старија сестра Ана Комнина је покушавала да утицајем на старог оца обезбеди престо свом невољном мужу цезару Нићифору Вријенији. Алексије је на самрти ипак Јовану препустио царски печатни прстен и тиме му је директно обезбедио престо. Наредне, 1119. нови цар је разоткрио заверу и након тога је натерао мајку и сестру да се повуку у манастир где се уосталом Ана Комнина (умрла 1153. год.) посветила свом историографском раду на Алексијади.

Управо због оваквог искуства са најближом сродницима, Јован је током своје владе на најодговорније положаје доводио људе ниског рода и великих способности и оданости према њему лично, уместо чланова владарског клана Комнина. Његов најближи сарадник био је Јован Аксух који је у службу цара Алексија I Комнина дошао као роб турског порекла. Аксуха је Јован II поставио на место великог доместика, врховног заповедника византијских војски.

По доласку на престо, Јован II Комнин је одбио да Венецији потврди уговор из 1082. којим је цар Алексије I даровао млетачким трговцима до тада незабележене привилегије. Након кратког и за Византију разарајућег рата, млетачко заузимање Крфа је натерало новог цара да обнови привилегије Млечанима 1126. године.

Слично ранијим византијским владарима и Јован је морао да води истовремену борбу на два фронта, на истоку и западу. На западу византијско Подунавље угрожавали су полуномадски Печенези, све док цар није однео пресудну победу код Бероје (данас Стара Загора у Бугарској) 1122. године. Други проблем по византијске интересе на Балкану представљала је све моћнија Угарска. Сам Јован II био је од 1104. ожењен угарском принцезом Пирошком-Ирином, ћерком Ладислава I (1077 — 1095). Када је слепи Алмош, стриц Стефана II (1116 — 1131) пребегао на царску територију, Комнин је одбио да га изручи. Стефан II је 1127. одговорио разарањем византијског Београда, док је његов савезник, рашки велики жупан Урош I 1129. спалио византијску испоставу Рас. Јован II Комнин је убрзо поразио Србе и натерао Уроша I да се врати извршавању вазалних обавеза према царству. Мир са Угарском склопљен је 1129. по условима повољним за Византију, мада везе угарских Арпада и рашких Вукановића нису прекинуте. Као и поражени Печенези, и српски заробљеници су употребљени као војни колоности насељени овога пута у околини малоазијског града Никомедије.

Већ 1121. Јован је обновио византијску власт над југозападном Малом Азијом. После балканских похода, цар се у периоду од 1130. до 1135. посветио походима против Мелитинског емирата на горњем Еуфрату. Походи нису донели значајнија проширења, али су онемогућила даља напредовања Турака Селџука. Нови успех на истоку Јован је остварио 1137. покоравањем Јерменске кнежевине у Киликији. Јерменски кнез Лав I и његови синови су 1138. доведени у Цариград као заробљеници и морали су да признају византијски суверенитет. Након тога, 1137. године кнез латинске Антиохијске кнежевине, Рајмунд од Поатјеа, је прихватио врховну власт византијског цара. Јован је 1138. тријумфално посетио Антиохију и са Рајмундом и едеским грофом Жоселином II је кренуо у поход против сиријских муслимана. Освајање нових градова од муслимана било је важно за Јована коме је у том случају следила директна контрола над градом Антиохијом. Међутим, поход се показао неуспешним и Рајмунд је 1142. одбацио преузете обавезе према цару.

Јован II је у то време био заузет дипломатским акцијама на западу тражећи савезнике против насртљивог норманског краља Сицилије Руђера II. Цар је у савезу окупио трговачку републику Пизу, а затим и цара Светог римског царства Лотара III (1133 — 1137), а потом и његовог наследника, краља Конрада III (1137 — 1152). У пролеће 1143. Јован је у планинама Таура планирао нови поход у Сирију који је овога пута требао да се заврши уласком у Јерусалим. Цар је ипак 8. априла 1143. у лову грешком убијен отровном стрелом. Пошто су му синови Алексије и Андроник помрли од епидемије 1142, Јован је на самрти престо оставио четвртом, најмлађем сину Манојлу I Комнину.

Претходник: Алексије I Комнин	Византијски цареви 1118 — 1143	Наследник: Манојло I Комнин
Претходник: {{{пре2}}}	{{{списак2}}}	Наследник: {{{после2}}}
Претходник: {{{пре3}}}	{{{списак3}}}	Наследник: {{{после3}}}
Претходник: {{{пре4}}}	{{{списак4}}}	Наследник: {{{после4}}}
Претходник: {{{пре5}}}	{{{списак5}}}	Наследник: {{{после5}}}
Претходник: {{{пре6}}}	{{{списак6}}}	Наследник: {{{после6}}}

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Јован II Комнин

Римски цареви

Принципат 27 п. н. е. — 235:
Август • Тиберије • Калигула • Клаудије I • Нерон • Галба • Отон • Вителије • Веспазијан • Тит • Домицијан • Нерва • Трајан • Хадријан • Антонин Пије • Марко Аурелије • Луције Вер • Комод • Пертинакс • Дидије Јулијан • Септимије Север • Каракала • Макрин • Елагабал • Александар Север

Криза III века 235—284:
Максимин I Трачанин • Гордијан I • Гордијан II • Пупијен и Балбин • Гордијан III • Филип Арабљанин • Деције Трајан • Требонијан Гал ca Хостилијаном и Волусијаном • Емилијан • Валеријан • Галијен • Клаудије II • Квинтил • Аурелијан • Тацит • Флоријан • Проб • Кар • Нумеријан • Карин

Доминат 284—395:
Диоклецијан • Максимијан • Констанције I Хлор • Галерије • Север II • Максенције • Максимин II Даја • Лициније • Константин I Велики • Константин II • Констанс I • Констанције II • Јулијан Отпадник • Јовијан • Валентинијан I • Валенс • Грацијан • Валентинијан II • Теодосије I

Западно царство (395—476):
Хонорије • Констанције III • Јован • Валентинијан III • Петроније Максим • Авит • Мајоријан • Либије Север • Антемије • Олибрије • Глицерије • Јулије Непот • Ромул Августул

Источно (Византијско) царство (395—1453):
Аркадије • Теодосије II • Маркијан • Лав I • Лав II • Зенон • Василиск • Анастасије I • Јустин I • Јустинијан I • Јустин II • Тиберије II Константин • Маврикије • Фока • Ираклије • Ираклије Нови Константин • Ираклиона • Констанс II Погонат • Константин IV • Јустинијан II Ринотмет • Леонтије • Тиберије III Апсимар • Филипик • Анастасије II • Теодосије III • Лав III Исавријанац • Константин V Копроним • Лав IV Хазар • Константин VI • Ирина • Нићифор I • Ставракије • Михаило I Рангабе • Лав V Јерменин • Михаило II Аморијац • Теофило • Михаило III • Василије I Македонац • Лав VI Мудри • Константин VII Порфирогенит • Роман I Лакапин • Роман II • Нићифор II Фока • Јован I Цимискије • Василије II Бугароубица • Константин VIII • Роман III Аргир • Михајло IV Пафлагонац • Михајло V Калафат • Константин IX Мономах • Зоја • Теодора • Михајло VI Стратиотик • Исак I Комнин • Константин X Дука • Роман IV Диоген • Михајло VII Парапинак • Нићифор III Вотанијат • Алексије I Комнин • Јован II Комнин • Манојло I Комнин • Алексије II Комнин • Андроник I Комнин • Исак II Анђео • Алексије III Анђео • Алексије IV Анђео • Алексије V Дука Мурзуфл • Константин (XI) Ласкарис • Теодор I Ласкарис • Јован III Дука Ватац • Теодор II Ласкарис • Јован IV Ласкарис • Михајло VIII Палеолог • Андроник II Палеолог • Андроник III Палеолог • Јован V Палеолог • Јован VI Кантакузин • Андроник IV Палеолог • Јован VII Палеолог • Манојло II Палеолог • Јован VIII Палеолог • Константин XI Драгаш