Јован II Комнин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јован II Комнин

Цар Јован II Комнин и његова супруга угарска принцеза Пирошка-Ирина, са Богородицом и малим Христом на мозаику насталом око 1118. у саборној цариградској цркви Пресвете Мудрости.
Цар Јован II Комнин и његова супруга угарска принцеза Пирошка-Ирина, са Богородицом и малим Христом на мозаику насталом око 1118. у саборној цариградској цркви Пресвете Мудрости.

Датум рођења 13. септембар 1087.
Место рођења Цариград (Византијско царство)
Датум смрти 8. април 1143.
Место смрти Киликија (Византијско царство)
Порекло и породица

Јован II Комнин (грч. Ιωάννης Β΄ Κομνηνός рођ. 13. септембра 1087. - умро 8. априла 1143. године) био је византијски цар од 1118. до 1143. године. По речима историчара Никите Хонијата Јован II је био највећи владар из династије Комнина.

Биографија[уреди]

Јован је био син цара Алексија I Комнина и његове супруге Ирине Дуке. Рођен је 13. септембра 1087. године, а отац га је прогласио за савладара 1092. године. Ипак, Јованова старија сестра Ана Комнина је покушавала да утицајем на старог оца обезбеди престо свом невољном мужу цезару Нићифору Вријенији. Алексије је на самрти ипак Јовану препустио царски печатни прстен и тиме му је директно обезбедио престо. Наредне, 1119. нови цар је разоткрио заверу и након тога је натерао мајку и сестру да се повуку у манастир где се уосталом Ана Комнина (умрла 1153. год.) посветила свом историографском раду на Алексијади.

Управо због оваквог искуства са најближом сродницима, Јован је током своје владе на најодговорније положаје доводио људе ниског рода и великих способности и оданости према њему лично, уместо чланова владарског клана Комнина. Његов најближи сарадник био је Јован Аксух који је у службу цара Алексија I Комнина дошао као роб турског порекла. Аксуха је Јован II поставио на место великог доместика, врховног заповедника византијских војски.

По доласку на престо, Јован II Комнин је одбио да Венецији потврди уговор из 1082. којим је цар Алексије I даровао млетачким трговцима до тада незабележене привилегије. Након кратког и за Византију разарајућег рата, млетачко заузимање Крфа је натерало новог цара да обнови привилегије Млечанима 1126. године.

Слично ранијим византијским владарима и Јован је морао да води истовремену борбу на два фронта, на истоку и западу. На западу византијско Подунавље угрожавали су полуномадски Печенези, све док цар није однео пресудну победу код Бероје (данас Стара Загора у Бугарској) 1122. године. Други проблем по византијске интересе на Балкану представљала је све моћнија Угарска. Сам Јован II био је од 1104. ожењен угарском принцезом Пирошком-Ирином, ћерком Ладислава I (10771095). Када је слепи Алмош, стриц Стефана II (11161131) пребегао на царску територију, Комнин је одбио да га изручи. Стефан II је 1127. одговорио разарањем византијског Београда, док је његов савезник, рашки велики жупан Урош I 1129. спалио византијску испоставу Рас. Јован II Комнин је убрзо поразио Србе и натерао Уроша I да се врати извршавању вазалних обавеза према царству. Мир са Угарском склопљен је 1129. по условима повољним за Византију, мада везе угарских Арпада и рашких Вукановића нису прекинуте. Као и поражени Печенези, и српски заробљеници су употребљени као војни колоности насељени овога пута у околини малоазијског града Никомедије.

Већ 1121. Јован је обновио византијску власт над југозападном Малом Азијом. После балканских похода, цар се у периоду од 1130. до 1135. посветио походима против Мелитинског емирата на горњем Еуфрату. Походи нису донели значајнија проширења, али су онемогућила даља напредовања Турака Селџука. Нови успех на истоку Јован је остварио 1137. покоравањем Јерменске кнежевине у Киликији. Јерменски кнез Лав I и његови синови су 1138. доведени у Цариград као заробљеници и морали су да признају византијски суверенитет. Након тога, 1137. године кнез латинске Антиохијске кнежевине, Рајмунд од Поатјеа, је прихватио врховну власт византијског цара. Јован је 1138. тријумфално посетио Антиохију и са Рајмундом и едеским грофом Жоселином II је кренуо у поход против сиријских муслимана. Освајање нових градова од муслимана било је важно за Јована коме је у том случају следила директна контрола над градом Антиохијом. Међутим, поход се показао неуспешним и Рајмунд је 1142. одбацио преузете обавезе према цару.

Јован II је у то време био заузет дипломатским акцијама на западу тражећи савезнике против насртљивог норманског краља Сицилије Руђера II. Цар је у савезу окупио трговачку републику Пизу, а затим и цара Светог римског царства Лотара III (11331137), а потом и његовог наследника, краља Конрада III (11371152). У пролеће 1143. Јован је у планинама Таура планирао нови поход у Сирију који је овога пута требао да се заврши уласком у Јерусалим. Цар је ипак 8. априла 1143. у лову грешком убијен отровном стрелом. Пошто су му синови Алексије и Андроник помрли од епидемије 1142, Јован је на самрти престо оставио четвртом, најмлађем сину Манојлу I Комнину.

Литаратура[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Алексије I Комнин
Византијски цареви

11181143

Наследник:
Манојло I Комнин
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}