Justus fon Libig

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Justus fon Libig
Lični podaci
Puno imeJustus fon Libig
Datum rođenja(1803-05-12)12. maj 1803.
Mesto rođenjaDarmštat,
Datum smrti18. april 1873.(1873-04-18) (69 god.)
Mesto smrtiMinhen,
ObrazovanjeUniverzitet u Bonu
Naučni rad
UčeniciFridrih Kekule
Bendžamin Brodi
Ogastas Volker[1]

Justus fon Libig (nem. Justus von Liebig;[2] Darmštat, 12. maj 1803 — Minhen, 18. april 1873)[3] bio je nemački hemičar.[4] Fon Libig je dao veliki doprinos poljoprivrednoj i biološkoj hemiji, i smatra se jednim od glavnih osnivača organske hemije.[5] Kao profesor na Univerzitetu u Gisenu, osmislio je savremenu laboratorijski orijentisanu nastavnu metodu i zbog takve inovacije važi za jednog od najvećih nastavnika hemije svih vremena.[6] Poznat je kao „otac industrije veštačkih đubriva“ zbog otkrića da je azot ključan za rast biljaka. Njegovo najveće otkriće je izum azotnih veštačkih đubriva.[7] Njegova formulacija zakona minimuma, koji opisuje kako se rast biljaka oslanja na najslabiji izvor hranljivih materija, a ne na ukupnu količinu raspoloživih resursa.[8] On je takođe razvio proizvodni proces za goveđe ekstrakte,[9] i uz njegovu saglasnost osnovana je kompanija pod nazivom Libigov kompanija mesnih ekstrakta da bi iskoristio koncept; kasnije je uveo kocku goveđeg bujona brenda Okso. On je popularizovao raniji izum za kondenzaciju para, koji je postao poznat kao Libigov kondenzator.[10]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Bio je isključen iz gimnazije, jer je u školi detonirao eksploziv, koji je sam napravio od hemikalija. Postao je šegrt kod apotekara. Na Univerzitetu u Bonu studirao je kod Karla Vilhelma Gotloba Kastnera. Zajedno sa Kastnerom je otišao u Erlangen, gde je doktorirao 1822. Dobio je državnu stipendiju da studira u Parizu. Aleksandar fon Humbolt je svojim uticajem omogućio da radi u privatnoj laboratoriji Žozefa Gej-Lisaka. Postao je 1824. profesor na Univerzitetu u Gisenu. Plemstvo je dobio 1845. i od tada nosi fon ispred prezimena, a 1860. predsednik akademije nauka. Predavao je na Univerzitetu u Minhenu od 1852. do 1873. Osnovao je 1832. vodeći nemački časopis za hemiju 'Annalen der Chemie'.[11][12]

Kao profesor osmislio je moderne metode učenja orijentisane na laboratorijski rad, a za takve inovacije smatra se jednim od najvećih učitelja hemije svih vremena.

Istraživanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

Unapredio je organsku analizu. On je otkrio da se biljke hrane na azotnim jedinjenjima, ugljen-dioksidu iz vazduha i mineralima iz tla. Njegovo najveće otkriće je izum azotnog veštačkog đubriva. Formulisao je i zakon minimuma, po kome je razvoj biljke ograničen jednim bitnim mineralom, koga najviše nedostaje. Taj zakon je našao primenu u pri korištenju veštačkih đubriva u modernoj poljoprivredi.

Bio je jedan od prvih hemičara, koji su organizovali laboratorije onako kakve ih znamo danas. Uređaj za kondenzaciju vodene pare se po njemu naziva Libigov kondenzator, iako je bio poznat i pre njega. Osmislio je 1835. proces silverizacije, tj. proces nanošenja tankog sloja srebra na staklo i time je unapredio pravljenje ogledala.[13]

Transformisanje obrazovanja iz hemije[uredi | uredi izvor]

Libigova laboratorija u Gisenu, na slici Vilhelma Traučolda
Libigova laboratorija, Poznati hemičari, trgovačka karta Libigovog ekstrakta kompanije za meso, 1929.

Libig i nekoliko saradnika predložili su da se u okviru univerziteta stvori institut za farmaciju i proizvodnju.[14]‍:42 Senat je, međutim, beskompromisno odbio njihovu ideju, navodeći da se obuka „apotekara, proizvođača sapuna, pivara, farbara i destilatora sirćeta“ nije bio zadatak univerziteta.[14]‍:43 Od 17. decembra 1825. godine, oni su doneli odluku da svaka takva institucija mora da bude privatni poduhvat. Ova odluka je zapravo išla u korist Libiga. Kao samostalan poduhvat, mogao je da ignoriše univerzitetska pravila i da prihvati maturirane i nematurirane studente.[14]‍:42–43 Libigov institut je bio naširoko oglašavan u farmaceutskim časopisima i otvoren 1826. godine.[14]‍:44–45 Njegova nastava praktične hemije i laboratorijskih postupaka za hemijsku analizu predavala su pored Libigovih formalnih kurseva na univerzitetu.

Od 1825. do 1835. laboratorija je bila smeštena u stražarnici napuštene kasarne na obodu grada. Glavni laboratorijski prostor bio je veličine oko 38 m2 (410 sq ft) i obuhvatao je malu salu za predavanja, ostavu i glavnu prostoriju sa pećnicama i radnim stolovima. Otvorena kolonada spolja mogla je da se koristi za opasne reakcije. Libig je mogao da radi tamo sa osam ili devet učenika istovremeno. On je živeo u skučenom stanu na spratu iznad sa ženom i decom.[14]‍:47

Libig je bio jedan od prvih hemičara koji je organizovao laboratoriju u njenom sadašnjem obliku, angažujući se sa studentima u empirijskim istraživanjima u velikim razmerama kroz kombinaciju istraživanja i nastave.[15] Njegove metode organske analize omogućile su mu da rukovodi analitičkim radom mnogih diplomiranih studenata. Libigovi učenici bili su iz mnogih nemačkih država, kao i iz Britanije i Sjedinjenih Država, i oni su pomogli u stvaranju međunarodne reputacije za svog nastojnika. Njegova laboratorija postala je poznata kao uzorna institucija za nastavu praktične hemije.[14]‍:47 Takođe je bila značajna po svom naglasku na primeni otkrića u fundamentalnim istraživanjima na razvoj specifičnih hemijskih procesa i proizvoda.[16]

Godine 1833, Libig je uspeo da ubedi kancelara Jastina fon Linda da uključi institut u sastav univerziteta.[14]‍:47 Godine 1839, dobio je vladina sredstva za izgradnju sale za predavanja i dve odvojene laboratorije, koje je projektovao arhitekta Pol Hofman. Nova hemijska laboratorija imala je inovativne dimne ormare sa staklenim frontovima i ventilacione dimnjake.[14]‍:58 Do 1852. godine, kada je otišao iz Gisena u Minhen, više od 700 studenata hemije i farmacije je studiralo kod Libiga.[14]‍:57

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kumar, Prakash (2012). Indigo plantations and science in colonial India. Cambridge: Cambridge University Press. str. 124. ISBN 9781107023253. Pristupljeno 4. 11. 2014. 
  2. ^ German pronunciation: [ˈjʊstʊs fɔn ˈliːbɪç].
  3. ^ Priesner, Claus (1985), „Liebig, Justus Freiherr von”, Neue Deutsche Biographie (NDB) (na jeziku: nemački), 14, Berlin: Duncker & Humblot, str. 497—501 ; (full text online)
  4. ^ „Justus, baron von Liebig German chemist”. Britannica. Pristupljeno 23. 1. 2021. (jezik: engleski)
  5. ^ Royal Society of London (1. 1. 1875). „Obituary Notices of Fellows Deceased”. Proceedings of the Royal Society of London. 24: xxvii—xxxvii. Pristupljeno 5. 11. 2014. 
  6. ^  Rines, George Edwin, ur. (1920). „Liebig, Justus, Baron von”. Encyclopedia Americana. 
  7. ^ „Justus von Liebig and Friedrich Wöhler”. Science History Institute. Pristupljeno 23. 1. 2021. (jezik: engleski)
  8. ^ (UNIDO), International Fertilizer Development Center (IFDC), United Nations Industrial Development Organization (1998). Fertilizer manual (3rd izd.). Boston: Kluwer Academic. str. 46. ISBN 978-0792350118. Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  9. ^ Judel, Günther Klaus (2003). Justus Liebig, Georg Giebert und der Fleischextrakt (PDF) (na jeziku: nemački). University of Giessen. 
  10. ^ Cansler, Clay (jesen 2013). „Where's the Beef?”. Chemical Heritage Magazine. 31 (3). Arhivirano iz originala 20. 11. 2018. g. Pristupljeno 20. 3. 2018. 
  11. ^ „Justus von Liebig”. New World Encyclopedia. Pristupljeno 23. 1. 2021. (jezik: engleski)
  12. ^ „Justus von Liebig”. Nature. Pristupljeno 23. 1. 2021. (jezik: engleski)
  13. ^ „Liebig, Justus von”. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 23. 1. 2021. (jezik: engleski)
  14. ^ a b v g d đ e ž z Brock, William H. (1997). Justus von Liebig : the chemical gatekeeper (1st izd.). Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 9780521562249. 
  15. ^ Felschow, Eva-Marie. „Justus Liebig (our Eponym)”. Justus Liebig University. Pristupljeno 5. 11. 2014. 
  16. ^ Peppas, Nicholas A. (2008). „The First Century of Chemical Engineering”. Chemical Heritage Magazine. 26 (3): 26—29. Pristupljeno 20. 3. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Justus fon Libig na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јустус_фон_Либиг&oldid=27552306”