Мајкл Фарадеј

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мајкл Фарадеј

SS-faraday.jpg
Мајкл Фарадеј

Општи подаци
Датум рођења 22. септембар 1791.
Место рођења Њунгтон Батс (Уједињено Краљевство)
Датум смрти 25. август 1867.
Место смрти Лондон (Уједињено Краљевство)
Рад

Мајкл Фарадеј (енгл. Michael Faraday; Њунгтон Батс, 22. септембар 1791Лондон, 25. август 1867) је био енглески физичар и хемичар, члан краљевског друштва. Значајан по многим научним открићима, првенствено у области електрицитета и магнетизма.

Живот Мајкла Фарадеја врло је занимљив и богат доживљајима. Као млад књиговезачки радник заинтересовао се за физику и одлучио да се бави изучавањем природних појава. Најпре је радио у лабораторији тада чувеног енглеског хемичара Хамфрија Дејвија. Даровити младић био је врло радознао и даље се сам усавршавао, непрекидно вршећи најразноврсније физичке и хемијске огледе. Открио је два основна закона електролизе, тада је радио у Кицуловој лабораторији. Ови закони су постали основ електрохемије и учења о електрицитету, а познати су као Фарадејеви закони електролизе. Овај марљиви научник први је открио и везу између магнетског поља и светлости. Његово најзначајније откриће је познати Фарадејев закон електромагнетне индукције који је касније увршћен и међу Максвелове основне једначине електродинамике. По Фарадеју је добила име јединица за мерење електричног капацитета - фарад (F), као и ротација равни поларизације светлости у магнетском пољу - Фарадејев ефекат.

Детињство и почетак каријере[уреди]

Мајкл Фарадеј је рођен у малом мјесту Њунгтон Батс, данас јужни Лондон. Живео је у сиромашној породици, па се морао сам образовати. С четрнаест година постао је заменик књиговође и продавац. За седам година рада прочитао је много књига и развио интерес за науку, а посебно за електрицитет.

Са 19 година Фарадеј је студирао код признатих хемичара сер Хамфрија Дејвија, председника Краљевског друштва и Џона Тејтума, оснивача Грађанског филозофског друштва. Након што је Фарадеј послао Дејвију књигу од 300 страна са белешкама са предавања, овај му је одговорио да ће га имати на уму, али да се још увек држи књиговодства. Након што је Дејви оштетио вид при експерименту са азот-трихлоридом, поставио је Фарадеја за секретара. Кад је Џон Пејн из Краљевског друштва добио отказ, Дејви је предложио Фарадеја као лабораторијског асистента.

Научна каријера[уреди]

Највећи и најпознатији Фарадејеви радови били су везани за електрицитет. Откриће данског хемичара Ханса Кристијана Ерстеда да магнетна игла скреће ако се нађе близу проводника кроз који протиче електрична струја, потакнуло је Дејвија и Воластона да 1821. помоћу Ерстедовог електромагнетизма покушају конструисати електромотор, али у томе нису успели. Фарадеј је, након дискусије са њима, почео радити на уређају који би радио на принципу електромагнетске ротације: ако се на половину магнета (сличног потковици) постави пљосната метална чаша напуњена живом, а у чашу увуче са оба краја бакарна жица, чија се средина око једног шиљка ослања на пол магнета и када се кроз живу пусти електрична струја из електричне батерије, она ће, пролазећи кроз жицу, присилити жицу да се окреће око магнета. Ако се тај прибор постави на други пол магнета, жица ће почети да се окреће на супротну страну.

Тај изум познат је као хомополарни мотор. Ови су експерименти и изуми поставили основе модерне електромагнетске технологије. Но онда је учинио грешку. Свој експеримент је објавио пре показивања Воластону и Дејвију, што је довело до контроверзе и било је узрок његовог повлачења с подручја електромагнетизма на неколико година.

Након десет година, 1831. започео је серију експеримената у којима је открио електромагнетну индукцију. Могуће је да је Џозеф Хенри открио самоиндукцију неколико месеци пре Фарадеја, али су оба открића засењена открићем Италијана Франческа Зантедекија. Он је открио да ако провуче магнет кроз круг од жице да ће се магнет задржати средини круга.

Његови есперименти су показали су да променљиво магнетско поље индукује (узрокује) електричну струју. Ова је теорија математички названа Фарадејев закон, а касније је постала једна од четири Максвелове једначине.

Фарадеј је то искористирао да конструише електрични динамо, претечу модерног генератора.

Фарадеј је тврдио да се електромагнетни таласи шире у празном простору око проводника, али тај експеримент никад није довршио. Његове колеге научници су одбациле такву идеју, а Фарадеј није доживео да види прихватање своје идеје. Фарадејев концепт линија флукса које излазе из наелектрисаних тела и магнета омогућио је начин да се замисли изглед електричних и магнетних поља. Тај модел био је прекретница за успешне конструкције електромеханичких машина које су доминирале у инжењерству од 19. века.

Фарадеј се бавио и хемијом, а ту је открио нове супстанце, оксидационе бројеве и начин како гасове претворити у течност. Такође је открио законе електролизе и увео појмове анода, катода, електрода и јон.

Године 1845. открио је оно што данас називамо Фарадејев ефекат и феномен назван дијамагнетизам. Смер поларизације линеарно поларизованог светла пропуштен кроз метеријалну средину може бити ротиран помоћу спољашњег магнетског поља постављеног у правом смеру. У своју бележницу је записао:

Коначно сам успео осветлити магнетске линије силе и да намагнетишем зрак светла.

То је доказало повезаност између магнетизма и светлости.

У раду са статичким електрицитетом, Фарадеј је показао да се електрицитет у проводнику помиче ка спољашњости, односно да не постоји у унутрашњости проводника. То је зато јер се у електрицитет распоређује по површини на начин који поништава електрично поље у унутрашњости. Тај се ефект назива Фарадејев кавез.

Остало[уреди]

Имао је серију успешних предавања из хемије и физике на Royal Institution, названа The Chemical History of a Candle. То је био почетак божићних предавања омладини која се и данас одржавају.

Фарадеј је познат по изумима и истраживањима, али није био образован у математици. Но у сарадњи са Максвелом његови су патенти преведени у метематички језик. Познат је по томе што је одбио титулу сер и председништво у Краљевском друштву (председавање британском краљевском академијом).

Његов лик штампан је на новчаници од 20 фунти.

Његов спонзор и учитељ био је Џон Фулер, оснивач Фулерове професорске катедре на катедри за хемију краљевског института. Фарадеј је био први и најпознатији носилац те титуле коју је добио доживотно.

Фарадеј је био веома побожан и био је члан једне мале секте унутар шкотске цркве. Служио је цркви као старији члан и држао мисе.

Фарадеј се 1821. оженио Саром Бернар, али нису имали деце. Како се приближавао педесетој години смањивао је рад и обавезе да би у јесен 1841. приметио да рапидно губи памћење и од тада његов рад скоро потпуно престаје.

Преминуо је у својој кући у Хемптон Корту, 25. августа 1867. године.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Мајкл Фарадеј, Н. Шаховска, М. Шик, (превод Живко Костић), 1948. Београд, Техничка књига

Спољашње везе[уреди]