Alusijan
| Alusijan | |
|---|---|
 Alusijan se pojavljuje pred Petrom Deljanom, detalj iz Skiličine hronike | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1000. |
| Datum smrti | 1041. |
| Porodica | |
| Roditelji | Jovan Vladislav |
Alusijan (bugarski: Alusian; grčki: Ἀλουσιάνος) je bio bugarski i vizantijski plemić, strateg teme Teodosipolj u Jermeniji i jedan od učesnika slovenskog ustanka Petra Deljana (1040—1041).
Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]
Alusijan je bio mlađi sin bugarskog cara Jovana Vladislava i njegove supruge Marije[1]. Mihailo Psel, Jovan Zonara i Jovan Skilica pišu da je Alusijan bio mlađi sin Arona (Samuilovog brata) što nije tačno[2]. Nakon očeve pogibije u ratu sa vizantijskim carem Vasilijem (1018), Alusijan je jedno vreme pružao otpor vizantijskim snagama na planini Tomor. Konačno se i on predao nakon čega je dobio titulu patrikija i odveden je u Carigrad. U Vizantiji nije napredovao u karijeri jer ga pred izbijanje ustanka zatičemo kao stratega teme Teodosipolj u Jermeniji sa istom titulom patrikija[2]. Tamo se oženio bogatom Jermenkom čime je povećao svoje bogatstvo. Izbugio je naklonost cara Mihaila IV Paflagonca i njegovog brata, Jovana Orfanotrofa. Nepravedno je otpužen od strane Orfanotrofa i pre nego što je izvršena istraga o tome za šta je optužen, zatraženo je da plati 50 litara zlata, a pored toga mu je oteto i ženino imanje u Harsianu. Alusijan je molio cara za pomoć, ali je nije dobio. Zbog toga je obukao jermensko odelo i, kao sluga vojskovođe Vasilija Teodorokana, uputio se u Solun odakle je uspeo da umakne u Ostrovo gde se pridružio Petru Deljanu. Deljan ga je usrdno primio plašeći se da ga Bugari ne pretpostave njemu samome jer je Alusijan imao carske krvi. Ovaj opis Alusijanovog bekstva dao je Jovan Skilica[2].
Ustanak[uredi | uredi izvor]
Psel na drugačiji način opisuje Alusijanovo pridruživanje ustanku. Alusijan nije odmah rekao ko je, već se raspitivao da li bi se ustanici opredelili za pravog potomka komitopula. Tek tada je rekao svoje pravo ime. Kako se Deljan izdavao za sina Gavrila Radomira tj. Samuilovog unuka, njih dvojica su zavladali zajedno. Kratkotrajno tokom 1041. godine Alusijan je nosio carsku titulu. Deljan je Alusijanu dao vojsku od 40.000 ljudi i naredio mu da opsedne Solun kojim je tada upravljao patrikije Konstantin, carev sinovac. Alusijan je šest dana napadao Solun, a kako je bio odbijan prilikom svakog napada, odustao je od direktnih napada i preduzeo je opsadu. Branioci Soluna uspeli su da nateraju Bugare u bekstvo. Oko 15.000 Alusijanovih vojnika izgubilo je život, a isto toliko je zarobljeno[3]. Alusijan se vratio u Ostrovo.
Posle ovog poraza Alusijan i Deljan sumnjaše jedan u drugog i međusobno pripremaše zamke. Alusijan je priredio svečani ručak na kome je uhvatio i oslepeo Deljana. Skilica beleži da je Alusijan nakon zločina pobegao u Mesinopolj pred cara. Car ga je poslao Orfanotrofu u Carigrad pošto mu je prethodno dao titulu magistra[4]. Psel piše da je Alusijan nakon oslepljenja Deljana stao na čelo Bugara, ali je potučen od Vizatinaca. Uvidevši da ne može pružati otpor, prešao je na vizantijsku stranu dobijajući istu titulu koju je nosio i ranije.
Alusijanova sudbina nakon gušenja ustanka nije poznata. Njegov sin je dvadesetak godina kasnije zauzimao visok položaj u Vizantijskom carstvu[5].
Porodica[uredi | uredi izvor]
Alusijanov otac bio je bugarski car Jovan Vladislav. Majka mu se zvala Marija. Sa jermenskom plemkinjom imao je više dece, uključujući i[4]:
- Vasilija, vizatijskog vojskovođu, stratega Edese
- Samuila, vizantijskog vojskovođe teme Armenijake
- Ćerku nepoznatog imena koja je kasnije postala prva supruga cara Romana IV Diogena
Reference[uredi | uredi izvor]
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Istorija srpskog naroda 1, grupa autora, Srpska književna zadruga, Beograd (1999), drugo izdanje
- Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, tom 3, Naučno delo, Beograd (1966)
- Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
| Normativna kontrola: Ljudi |
|---|
