Andronik Kontostefan
| Andronik Kontostefan | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Puno ime | Andronik Komnin Kontostefan |
| Datum rođenja | oko 1132/3. |
| Mesto rođenja | Vizantija |
| Datum smrti | nakon 1183. |
| Mesto smrti | Vizantija |
| Porodica | |
| Supružnik | pripadnica porodice Duka |
| Potomstvo | petorica sinova |
| Roditelji | Stefan Kontostefan Ana Komnina, ćerka Jovana II Komnina |
| Dinastija | Kontostefani, Komnini |
| megaduks | |
Andronik Komnin Kontostefan (grčki: Ἀνδρόνικος Κομνηνός Κοντοστέφανος; 1132/3. - posle 1183) je bio vizantijski vojskovođa, admiral, političar i aristokrata.
Porodica[uredi | uredi izvor]
Rođen oko 1132/3. godine, Andronik je bio treći i najmlađi sin Stefana Kontostefana koji je nosio titulu panhipersevasta i megaduksa. Majka mu je bila porfirogenita Ana Komnina, ćerka vizantijskog cara Jovana II Komnina (1118-1143) i Irine Ugarske. Andronik je, dakle, bio nećak cara Manojla I Komnina (1143-1180)[1][2]. Imao je dva starija brata: Jovana i Aleksija, i sestru Irinu[3]. Kontostefani su bili aristokratska vizantijska porodica koja je bila veoma uticajna u vizantijskoj politici i u srodstvu sa porodicom Komnina[4]. Andronik se oko 1150. godine oženio pripadnicom porodice Duka čije ime nije poznato. Imali su najmanje petoricu sinova, eventualno i ćerke iako se ne pominju u izvorima[5].
Vojna karijera[uredi | uredi izvor]
Andronik je bio jedan od najznačajnijih vojskovođa svoga ujaka, Manojla Komnina. Kao i njegov otac, i Andronik je postavljen za megaduksa, komandanta vizantijske mornarice i guvernera teme Helade, na Peloponezu i Kritu. Međutim, najveće uspehe postigao je kao general, a ne kao admiral. Takođe, Andronik je bio i zapovednik Varjaške garde[6]. Andronik se u izvorima prvi put pojavljuje u zimu 1148/9. godine tokom opsade Krfa. Vizantijske snage, predvođene Andronikovim ocem Stefanom, pokušavale su da izbace Normane Kraljevine Sicilije koji su zauzeli ostrvo koristeći se neprilikama Vizantije u Drugom krstaškom ratu. Andronikom otac je ubijen tokom opsade početkom 1149. godine. Umro je na rukama svog sina[7]. Francuski hroničar Rudolf Giland pogrešno pominje Andronika kao komandanta nad delom vojske koja je krenula u ekspediciju u Kilikiju protiv Rajmunda od Poatjea (1144/5). Belgijski istoričar Andri Grigor je utvrdio da se radi o Andronikovom istoimenom ujaku[8][9].
Andronik se sledeći put, zajedno sa bratom Aleksijem, pominje tokom pokušaja Manojla da reši dinastičko pitanje u Kraljevini Ugarskoj u svoju korist nakon smrti Geze II (1161). Manojlo je podržao Ladislava II i kasnije Stefana IV, kao i Stefanove naslednike. Stefan je kao izgnanik boravio na vizantijskom dvoru te se oženio Manojlovom nećakom Marijom Komnin (rođaka braće Kontostefan)[10][11]. Godine 1164. Stefan IV je napao Ugarsku, ali je odbijen od strane Andronika. Ubrzo je otrovan od strane ljudi svoga nećaka[12][13]. Njegova smrt dovela je do izbijanja vizantijsko-ugarskog rata koji je vođen u okolini Srema i u Dalmaciji. Ove oblasti ponovo su osvojene od strane Mađara 1166. godine. Manojlo je pripremio veliki kontranapad 1167. godine. Andronik je imenovan za glavnog komandanta vizantijske vojske i mornarice, kao i za vođu pohoda, iako je od cara dobio detaljna uputstva o pravcima napada[14]. Mađarsku vojsku predvodio je palatin Denis. Dve vojske susrele su se kod Zemuna, 8. jula 1167. godine. Prema Nikiti Honijatu, vizantijski car zabranio je Androniku da toga dana otpočne bitku zbog nepovoljnih astroloških znakova. Andronik je ignorisao naredbu. Usledila je velika Sremska bitka koja je završena odlučnom pobedom Vizantinaca. Prema Honijatu, intervencija Andronikovih rezervi imala je ključnu ulogu u bici. Pobeda je osigurala vizantijsku vlast nad okolinom Srema sve do Bosne, Dalmacije i teritorija južno od Krke. Manojlo je trijumfalno ušao u Carigrad. Andronik je jahao pored njega[15][16].
Andronik je 1169. godine imenovan komandantom flote koja je poslata na Fatimidski Egipat u savezu sa krstašima jerusalimskog kralja Amalrika. Ovaj napad na Kairo trebalo je da bude poslednji u nizu krstaških pohoda na Egipat[17][18]. Jerusalimski kralj bio je oženjen Manojlovom rođakom Marijom. Napad je završen neuspehom zbog intervencije Nurudinovog vojskovođe Širkua. U ovom ratu istakao se Saladin koji će nekoliko godina kasnije preuzeti vlast u Egiptu. Dolazak Ajubidske dinastije na vlast predstavlja veliku prekretnicu u istoriji krstaških ratova na Levantu[19]. Manojlo je za napad 1169. godine angažovao velike snage. Prema hroničaru Vilijamu Tirskom, sakupio je više vojnika nego što je bio u obavezi. Dromoni su specijalno kontruisani za prenos opsadnih sprava. Flota je 8. jula 1169. godine krenula iz luke Melibot na Dardanelima. Nakon pobede nad manjom egipatskom flotom u blizini Kipra, Kontostefan je stigao u Tir i Akru krajem septembra iste godine. Amalrik nije preduzeo nikakve pripreme za napad na Egipat što je razbesnelo Kontostefana[20]. Vizantijska flota je napala Damijetu dve nedelje kasnije. Krstaši su kasnili tri dana što je Saladinu omogućilo da dođe sa pomoćnim odredima. Opsada je završena neuspehom zbog nepoverenja između Vizantinaca i krstaša[21]. Kontostefan se držao Manojlovog uputstva da se povinuje Amalriku u ratu. Kada je preduzeo konačni napad na grad, jerusalimski kralj zaustavio je vizantijske snage radi pregovora. Nakon sklapanja sporazuma dolazi do opadanja discipline u vizantijskoj vojsci. Vojnici su se ukrcali u brodove i otplovili bez ikakvog reda. Ostalo je svega šest brodova. Kontostefan se, u pratnji Amalrika, vratio u Palestinu sa delom vojske. Polovina vizantijskih brodova koja se vraćala iz Damijete potonula je usled oluje. Poslednji brodovi stižu u Carigrad tek na proleće 1170. godine[22].
Dana 12. marta 1171. godine, usled sukoba interesa između Carstva i Mletačke republike, Manojlo je doneo odluku po kojoj su zatvoreni svi mletački trgovci u Carstvu, a njihova imovina je konfiskovana[23]. Venecija je opremila flotu od 120 brodova pod komandom dužda Vitala ІІ Mikijela. Mlečani su zauzeli neke vizantijske gradove na dalmatinskoj obali. Iskrcali su se na Eubeji odakle su proterani od strane vizantijskih trupa. Zatim su zauzeli Hios na kome su planirali da provedu zimu[24]. Manojlo je na njih poslao 150 brodova pod komandom Kontostefana. Mletačke trupe proterane su iz vizantijskih voda. Mletački dužd je zbog neuspeha ubijen od strane razjarene rulje[25].
Manojlo je 1176. godine napao Rumski sultanat sa namerom da zauzme prestonicu, Ikoniju, i okonča tursku vlast u Anadoliji. Seldžučki sultan Kilidž Arslan II sukobio se sa Vizantincima kod Miriokefalona. Bitka se odvijala loše po Vizantince. Andronik je uspeo da izvuče svoju diviziju bez većih gubitaka. Obezbedio je mirno povlačenje vizantijskih snaga nakon poraza u bici. Sledeće godine Andronik predvodi flotu od 150 brodova u pokušaju da se zauzme Egipat. Nakon iskrcavanja u Akri, vizantijska flota se vratila nazad. Razlog je bilo odbijanje krstaša Jerusalimske kraljevine i Filipa I od Flandrije da sarađuju sa vizantijskim snagama[26][27][28][29].
Manojla je 1180. godine nasledio sin Aleksije II Komnin. Pošto je novi car bio još dete, regentstvo je vršila Marija od Antiohije, njegova majka. Ona je bila nepopularna u Carigradu, posebno u krugovima aristokratije koja joj je prebacivala latinsko poreklo. Kada je Manojlov rođak Andronik Komnin podigao pobunu protiv cara (1182), Andronik Kontostefan je stao na njegovu stranu. Odigrao je ključnu ulogu u ulazi Andronikovih snaga u Carigrad. Međutim, Kontostefan je učestvovao u neuspešnoj zaveri protiv novog cara. Zavera je otkrivena, a Kontostefan je zarobljen. Kažnjen je oslepljenjem[30]. Njegova dalja sudbina nije poznata.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Varzos 1984a, str. 380–381
- ^ Varzos 1984b, str. 249
- ^ Varzos 1984a, str. 389–390
- ^ Angold 1997, str. 211–212
- ^ Varzos 1984b, str. 250–252
- ^ John Kinnamos, 97.19.
- ^ Varzos 1984a, str. 386
- ^ Varzos 1984a, str. 290–294
- ^ Varzos 1984b. pp. 249 (note 6).
- ^ Magdalino 2002, str. 79.
- ^ Varzos 1984b, str. 249–250
- ^ Varzos 1984b, str. 250
- ^ Magdalino 2002, str. 79–80
- ^ Magdalino 2002, str. 80.
- ^ Varzos 1984b, str. 255–258
- ^ Varzos 1984b, str. 259
- ^ Phillips 2004, str. 158.
- ^ Varzos 1984b, str. 261
- ^ Varzos 1984b, str. 259–260
- ^ Varzos 1984b, str. 261–263
- ^ Varzos 1984b, str. 262–266
- ^ Varzos 1984b, str. 269–270
- ^ Varzos 1984b, str. 273
- ^ Varzos 1984b, str. 273–275
- ^ Varzos 1984b, str. 275–276
- ^ Choniates 1984, str. 105–106
- ^ Angold 1997, str. 192–193
- ^ Finlay 1877, str. 192-195
- ^ Harris 2006, str. 109
- ^ Angold 1997, str. 267; Finlay 1877, str. 209.
Literatura[uredi | uredi izvor]
Primarna[uredi | uredi izvor]
- Choniates, Niketas (1984). O City of Byzantium: Annals of Niketas Choniates. transl. by H. Magoulias. Detroit. ISBN 978-0-8143-1764-8.
- Kinnamos, John (1976). Deeds of John and Manuel Comnenus. transl. by Charles M. Brand. Columbia University Press. ISBN 9780231040808.
Sekundarna[uredi | uredi izvor]
- Angold, Michael (1997). The Byzantine Empire, 1025–1204: A Political History. Longman. ISBN 978-0-582-29468-4.
- Finlay, George (1877). A History of Greece. III. Oxford: Clarendon Press.
- Magdalino, Paul (2002). The Empire of Manuel I Komnenos, 1143-1180. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-52653-1.
- Harris, Jonathan (2006). Byzantium and The Crusades. Hambledon & London.
- Phillips, Jonathan (2004). The Fourth Crusade and the Sack of Constantinople. Penguin Group. ISBN 978-0-14-303590-9.
- Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-2630-6.
- Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (na jeziku: Greek). A. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784634. Arhivirano iz originala (PDF) 31. 01. 2021. g. Pristupljeno 30. 06. 2023.
- Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (na jeziku: Greek). B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665. Arhivirano iz originala (PDF) 30. 01. 2021. g. Pristupljeno 30. 06. 2023.
