Baskijska mitologija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Baskijska mitologija (na euskeri: euskal mitologia) je mešavina tradicionalnih mitova i legendi Baska, koji se smatraju za prvobitno stanovništvo Navare, Baskije, Francuske Baskije ili Euskal Erije(baskijske zemlje).[1]

Baski govore jezik euskeru, koji nema veze ni sa jednim od drugih jezika koji ga okružuju. Od različitih hipoteza u vezi porekla baska, jedna ukazuje na njihovo postojanje još od neolitskog perioda, na teritorijama koje naseljavaju, iako su bili prisutni na teritorijama koje su prvobitno bile keltske. Jezik predstavlja kulturnu osnovu koja se razvijala vremenom. Hrišćanstvo, koje je zamenilo staru religiju koja se razvijala na zemlji naseljenoj govornicima euskere u to vreme, nametnulo je svoju strukturu i zamaskiralo autohtone kultove i božanstva, koja su oblikovala baskijsku mitologiju. Neki od entiteta u baskijskoj mitologiji, kao Lamijak, imaju grčko-rimsko poreklo i takođe se pojavljuju u kantabrijskoj i asturijskoj mitologiji.

Primitivna religija baska[uredi | uredi izvor]

Iako je baskijski narod prošao kroz pokrštavanje u toku poslednjeg milenijuma i lov na veštice imeđu XVI i XVIII veka. Kao u slučaju veštica iz Sugaramurde, šest veštica koje su spaljene tokom autodafea u Logronju 1610. godine ili u slučaju lova na veštice u Francuskoj Baskiji jedne godine pre, koju se sprovodio sudija Pjer de Lankr (naredio spaljivalje osamdeset „veštica"). U Euskalu Eriji je očuvan veliki broj legendi koje govore o drevnoj mitologiji koja, iako deli sličnosti i elemente sa verovanjima naroda sa kojima je imala kontankt i teritorijalno i vremenski (zbog blizine i međusobne povezanosti), pojavljuje se kao jedinstvena i posebna. Ovo se upravo dokumentuje u studijama Hosea Migela de Barandijarana i Hulia Kara Barohe.

Sa druge strane, ove mitološke teme se pojavljuju u drugim delovima Baskijskog i Akvitanskog područja, gde se može pronaći Basajaun u Aragonskim Pirinejima ili mitološka bića slična „hentilima", kao i ostali karakteristični elementi baskijskog veštičarenja širom Pirineja.

Geografsko okruženje[uredi | uredi izvor]

Legende susednih gradova, koji su bili pod većim uticajem romanizacije, kao što su Gornji Aragon, Katalonija, La Rioha, Kantabrija i Asturija, pokazuju iznenađujuću sličnost, naročito u pirinejskom regionu. Ovo je jedan od znakova koji upućuju na veliki stepen rasprostanjenosti naroda koji pomera i nagomilava velike planine (kao „hentili"), izbegava oluje, leči bolesti i predviđa sudbinu (kao veštice), kako je sve zabeleženo u radovima Hulia Kara Barohe, i posebno u delu Ramona Violanta i Simore pod imenom "Španski Pirineji" iz 1946. godine.

Mari, žensko božanstvo[uredi | uredi izvor]

Panteon drevne mitologije baska je bio usresređen na jedno centralno božanstvo ženskog karaktera, ili Mari. Njen partner Maju ili Sugar izgleda kao da je mogao da bude značajan. Govorilo se da kada su se okupljali u pećinama svetih vrtova (da bi se razmožavali prema Toti Martines), stvarali bi oluje. Ova okupljanja su slavljena petkom uveče, na dan Crnog sabata. „Zezengorri" i „Behigorri" su divlji bikovi tog regiona, bili su zaduženi da zaštite ulaz pećine u kojoj je živela boginja i u kojoj je nameštaj bio od zlata i tekle su reke od mleka i meda.

Iz različitih staništa koji joj se pripisuju, ističe se onaj na planini Anboto, sa koje je periodično odlazila prelazeći nebesa kao svetlost da bi otišla u svoje drugo stanište na planini Ćindoki. Prema jednoj od tradicija, svakog sedmog dana „Dama sa Anbota" (Anbotoko Mari) putovala je iz svoje pećine na planini Anboto prema drugoj pećini. Na planini Anboto je vreme bilo vlažno kada je obitavala tamo, suvo kada je bila na Alonji, a žetve su bile obilne kada je bila u pećini Supelegor (u Orosku).

Varijeteti boginje Mari na teritoriji nisu predstavljali problem za one koji su u nju verovali, kao što je bio slučaj i sa pojavama Device Marije za koje se govorilo kao o sedam sestara u Euskal Eriji. U Mari se objedinjuju drugi ženski entiteti koji su nehotice postali skriveni iza njenog imena sa vremenom. Izučavanjem lokacija i oblika njenih pojavljivanja se otkriva prisustvo drugih Marija.

Mari znači majka. Prema nekima predstavlja skraćenicu od Amari (majka), a prema drugima od Marija (Božja majka). Pored mitološke, postoji i jedna istorijska Mari ili Mari Uraka. Ona je bila navarska princeza iz XI i XII veka koju su neki smatrali suprugom Dijega Lopesa de Ara.

Urtsi[uredi | uredi izvor]

Drugo nebesko božanstvo je bilo Urtsi (ili Ost, Ortsi, Ostri: što se tumači kao nebo), koje se može uporediti sa Jupiterom iz rimske i Torom iz nordijske mitologije. Nedostatak eksplicitnih referenci u baskijskoj mitologiji o ovom entitetu iznenađuje, međutim, pojavljivanje njegovog imena u danima u nedelji, imenima meseci i meteorološkim fenomenima povezanim sa olujama, ukazuje na to da je barem bio značajan u vreme kada je usvojeno računanje vremena po sedmicama u baskijskom regionu.

U srednjem veku, Emerik Piko, francuski hodočasnik, pisao je o Baskima, rekavši: „et Deum vocant Urcia“ (I Urtsija nazivaju svojim Bogom).

U staroj baskijskoj religiji ovo božanstvo smatrano je htoničnim, odnosno svi njegovi likovi su imali svoja boravišta na Zemlji, a ne na nebu, koje se pojavljuje kao put kojim Mari putuje sa planine na planinu. Međutim, nebo se u ovoj mitologiji doživljava kao nešto magično i sve što mu se približi, poput planina ili čak drveća, u određenoj meri je sveto.

Prema španskom filozofu Andresu Ortisu-Osesu, Urtsi nikada nije zamenio Mari kao centralnu figuru u prehrišćanskoj baskijskoj mitologiji[2], a njegova mala uloga u legendama ukazuje na to da se kasnije pojavio, usled kontakta sa religijama indoevropskih naroda. Zbog toga bi se mogao uporediti sa rimskim Jupiterom, muškim božanstvom koje vlada sa neba. Nasuprot tome, Mari bi bila mnogo starija figura, slična majci boginji iz neolitskog doba[2]. Kasnije, „pojmovi o vrhovnom bogu kod indoevropljana su presudno uticali na proces oblikovanja ideje o jedinom Bogu" kada je došlo hrišćanstvo[2].

Mitološki entiteti[uredi | uredi izvor]

Legende takođe spominju mnoge druge entitete i duhove, kao što su:

  • Lamijak, koje se može uporediti sa sirenama, nimfama i vilama drugih kultura.
  • Mairuak, graditelji kromleksa (crómlechs) ili krugova od kamena, što ima veze sa pojmom „moros", u ovom kontekstu treba napomenuti da se u mnogim delovima Španije magična bića generički nazivaju „moros", kako se npr. takođe nazivaju vile u predelu Aragonskih Pirineja.
  • Iraćoak, slični patuljcima drugih kultura.
  • Sorginjak, sledbenice Marijinih načela, su demonizovane od strane katoličke crkve koja je prevodila termin kao „veštice". Prema narodnom verovanju, ovo ime nose magična bića koja imaju sposobnost da se tokom dana transformišu u obične žene, ali mogu da koriste svoje magične moći tek kada preuzmu svoj pravi oblik (uglavnom pod okriljem noći). Etimologija imena je nešto o čemu se raspravlja, iako najprihvaćeniji prevod popularno potiče od spajanja reči „sortu" i „egin", koje znače stvarati i činiti. Drugi nazivi, kao npr. „belagile“, kojima se ovi entiteti nazivaju podstiču osnažujuće ideje, odnosno da su sorginjak bile obične isceliteljke i božanstva.
  • Basajaun, u bukvalnom značenju „gospodar šume“, rezultat je spajanja reči „baso“ i „jauna“, šuma i gospodar, u čemu se svi stručnjaci slažu, a pod ovim nazivom se čini da se različita bića ili likovi povezuju kroz istoriju. Kao jedinstveno biće, Basahaun je gospodar prirode, sličan rimskom Silvanu od koga je moguće da je pozajmio ime i neke od svojih funkcija. Verovanje u ovo biće ili bića rasprostranjeno je po teritorijama koje se graniče sa Pirinejima (Aragon, Katalonija itd.). U nekim legendama jedan heroj prilazi grupi basajauna od kojih uspeva da izvuče različite tajne: o uzgoju pšenice, o tome kako napraviti mlinska kola od jasena, kako lemiti gvožđe, odnosno napredak koji je više karakterističan za indoevropske kulture nego za navodne prapostojbene duhove.
  • Martinj Ćiki („Martin Mali") ili „Matin“ je jedan od likova iz legendi koji su pod drugim imenima i u različitim periodima predstavljali obične ljude. On je heroj koji pobeđuje u sukobima, ističući važnost inteligencije u rešavanju i prevazilaženju navodno nerešivih problema.
  • Mamaro je termin koji se vezuje za kućne patuljke, koji su takođe poznati i na drugim mestima na teritoriji Pirineja kao „neprijateljčići", ili na aragonskom delu planinskog lanca kao „nemos", koji mogu biti korisni i nestašni, ali se takođe dešava da ih je neko (često sveštenik) privremeno ukrotio.
  • Gisočo, o kome gotovo nema podataka, je naziv na baskijskom za vukodlaka.
  • Akerbelc, crni jarac, postao je poznat nakon pojavljivanja „veštica" tokom Inkvizicije, koje su ga postavile za predsednika Sabata. Ako je imao mesto u panteonu verovanja primitivne baskijske religije, ne čini se da je predstavljao Lucifera, Belzebuba ili bilo kojeg drugog palog anđela kog bi mogao da prizove neki preplašeni katolik.
  • Ostali likovi iz baskijske mitologije su Gaueko, Tartalo, Galcagoris, Herensuge ili prastojbeni zmaj itd [3].

Hentilak[uredi | uredi izvor]

Hentili (džinovi) su se smatrali mitskim bićima koja su naseljavala visoke predele i kojima su pripisivane izuzetna snaga i veličina zbog nekih neobjašnjivih geografskih pojava i raznih megalitskih spomenika koje su navodno izgradili. Njihovo ime je očigledno hrišćansko, s obzirom na to da je „hentil" bio termin koji se koristio da označi pagane u hrišćanskoj terminologiji. Jedna od verzija legende o njihovom nestanku sugeriše da jednom kada su se zabavljali, primetili su svetlosnu pojavu koja dolazi sa istoka, zbunjeni zbog takve pojave su odlučili da se posavetuju sa najstarijim među njima. U hrišćanskim verzijama, ova pojava se tumači kao najava rođenja Isusa, što je dovelo do zaključka da je došao kraj njihovoj vrsti. Ove legende takođe dodaju da je poslednji od hentila, Olencero, preživeo dramatičan kraj i postao donosioc dobrih vesti. Njegovo zanimanje kao drvoseče odrazilo se u tradiciji donošenja ugalja deci koja su bila zla za Božić, dok je deci koja su bila dobra donosio poklone u Baskiji, Navari i Iparaldeu.

Ova mitološka bića su osnova mnogih toponima, poput „Hentilbarača" (vrt hentila) u Ataunu. Vredi napomenuti da se slični likovi mogu naći u mitologijama celog kantabrijskog područja i Galicije, gde se takođe spominju „mouros“ i „mouras“, volovi koji čuvaju pećine i „xentis" (hentili). Takođe je značajna lik tajanstvene „Rainja Lupe" ili „Kraljice Vučice", koja se pojavljuje kao gospodarica zemlje gde se nalazi grob apostola Jakova, što nas vraća na ideju o boginji kao utelovljenju teritorije. Tragovi istog sistema verovanja mogu se naći duž celog mediteranskog i atlantskog evropskog područja, što ukauzuje na moguće neolitsko poreklo ovih verovanja, čak i pre dolaska indoevropskih naroda, što takođe sugeriše sličnosti između baskijskih verzija i verzija iz drugih regiona.

Razlozi zbog kojih su baskijska verovanja opstala[uredi | uredi izvor]

Kasna hristijanizacija, na koju je ukazao otac Hose Migel de Barandijaran u svom delu „Primitivni čovek u Baskiji", posebno u onim delovima koji su bili udaljeni od rimskih puteva [4], mogla je biti uzrok opstajanja primitivne baskijske religije do veoma kasnih stadijuma u poređenju sa ostalim delovima Evrope. To bi pokazivali ostaci naselja koje su meštani smatrali staništima hentila na obroncima Aralara sve do XIII veka[5]. Opstanak pretežno poljoprivrednog i ruralnog okruženja skoro do sredine XX veka omogućio je prenošenje velikog dela usmenih tradicija, pa nije čudno što je arhetip Mari preživeo do danas, iako je ponekad bio demonizovan, a ponekad sinkretizovan od strane katoličke crkve. Skulptura od drveta „Cosmogónica Vasca" umetnika Nestora Bastereća je doprinela očuvavanju baskijskih verovanja.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Esteban, Alicia (2009-12-14). Cuentos de la mitología vasca (na jeziku: engleski). Ediciones de la Torre. ISBN 978-84-7960-417-2. 
  2. ^ a b v Echánove, Juan (2008). Ecos del Desierto. El origen historico del monoteismo (na jeziku: španski). Juan Echanove. ISBN 978-971-691-810-6. 
  3. ^ de Barandiaran, José M. (1979). Mitologia Vasca. Txertoa. ISBN ISBN 978-84-7148-432-1 Proverite vrednost parametra |isbn=: invalid character (pomoć). 
  4. ^ de Barandiarán, José Miguel (1934). El hombre primitivo en el País Vasco. La Navarra: Egin. str. 81—86. 
  5. ^ de Barandiarán, José Miguel; Altuna, J.; Leizaola, F.; Mateu Llopis, F.; María Satrustegi, José (1973). Cuadernos de Etnología y Etnografía de Navarra. str. 13. 

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Mariana Monteiro, Trad. J.O.P, Ilustrado Harold Copping. Leyendas y Relatos Populares del Pueblo Vasco [1]. Editorial J.O.P, 2023
  • Ortiz Osés, Andrés. Cuestiones fronterizas: una filosofía simbólica. Barcelona: Anthropos, 1999, p.132. ISBN 84-7658-560-8
  • Bergara Alustiza, Aritza. Euskal Herriko Mitologia. Jentilen aztarnen atzetik. Adarmendi EKE, 2010. Lemoiz, ISBN 978-84-613-6106-9
  • Bergara Alustiza, Aritza. Mitologika. Una visión contemporánea de los seres mágicos de Euskadi. Astiberri, 2001. Bilbao, ISBN 978-84-95825-19-3
  • Bergara Alustiza, Aritza. Mitologika. El mundo de las brujas. Astiberri, 2002. Bilbao, ISBN 978-84-95825-17-9
  • Bergara Alustiza, Aritza. Mitologika. El mundo de los gigantes. Astiberri, 2003. Bilbao, ISBN 978-84-95825-54-4
  • Arana, Anuntxi. Mitos vascos para pensar
  • Barandiaran, José M. de Mitologia Vasca Txertoa, 1985, Estella. ISBN 84-7148-085-3 nevažeći ISBN
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Баскијска_митологија&oldid=27694627”