Bela Lajta

Bela Lajta
Bela Lajta
	Lajtin grob
Lični podaci
Datum rođenja	25. januar 1873.
Mesto rođenja	Budimpešta, Austrougarska
Datum smrti	20. oktobar 1920. (47 god.)
Mesto smrti	Beč, Austrija

Bela Lajta (Leitersdorfer) (mađ.Béla Lajta), 25. januar 1873 – 20. oktobar 1920. bio je značajan mađarski arhitekta jevrejskog porekla. Predstavnik je mađarske secesije, posebnog stila karakterističnog za Mađarsku u vreme art nuvo pokreta.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Bela Lajta je završio arhitekturu na Budimpeštanskom tehničkom univerzitetu, 1895. godine, kao najbolji student te generacije. Po završteku studija, kratko vreme je radio sa svojim profesorom Alajoš Hausmanom, a nakon toga krenuo je na studijsko putovanje u okviru kojeg je posetio Italiju, Nemačku, Englesku, Francusku, Španiju i severnu Afriku. Tokom ovog puta, Lajta je i radio u Berlinu i Londonu. 1899. vratio se u Mađarsku i otvario svoju kancelariju. Učestvovao je u osnivanju Udruženja mađarskih arhitekata, a ubrzo je postao i savetnik Udruženja Jevreja u Pešti, zadužen za lokalna jevrejska groblja. U prvoj deceniji dvadesetog veka, bio je aktivan član Udruženja primenjenih umetnosti. Prezime Lajta, cela porodica uzela je 1908. godine. 1912. godine sa Klarom Kaldor osnovao je porodicu, a 1918. dobili su ćerku, Eriku. 1920. godine, nakon ozbiljne bolesti, umro je u Beču.^[1]

Karijera[uredi | uredi izvor]

1899. godine učestvovao je na takmičenju za projekat sinagoge u Budimpešti i osvojio treću nagradu. Počinje saradnju sa Eden Lehnerom, osnivačem mađarske secesije, pa je veoma vidljiv uticaj Lehnera na početku Lajtine karijere. Prvi realizovan Lajtin projekat jeste prodavnica koju je uradio za muzičke izdavače Ferenca i Mora Barda u Budimpešti. Sa Lehnerom je učestvovao na nekoliko konkursa za projektovanje zgrada. Najviše porudžbine dobijao je iz krugova jevrejske buržoazije Budimpešte toga doba i dobrotvornih organizacija, ali bilo je i većih porudžbine od gradske uprave Budimpešte. Tokom vremena saradnje sa Lehnerom, projektovao je Vatrogasnu kasarnu i Slavnića kuću u Senti, zgradu Glavne pošte u Bratislavi, a nakon 1905. distancirao se od Lehnera i osamostalio u radu. U tom periodu uradio je veliki broj projekata koji su i realizovani u Budimpešti: zgradu Škole za slepu decu, zgradu Dobrotovornog jevrejskog udruženja, nekoliko prodavnica, Pariski noćni klub (sada zgrada Pozorišta), zgrade na Jevrejskom groblju, kao i veliki broj nadgrobnih spomenika. Sve vreme učestvuje i na konkursima, a dokumentacija o projektima koje je uradio sačuvana je i izložena u Virtuelnom muzeju Bela Lajte.^[2]