Bitka kod Ad Decimuma

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Bitke kod Kartagine.

Bitka kod Ad Decimuma
Deo Vandalski rat
Vreme 13. septembar 533. godina Mesto U blizini Kartagine Ishod Pobeda Vizantinaca
Sukobljene strane
Vizantijsko carstvo	Vandali
Komandanti i vođe
Velizar	Gelimer
Jačina
15.000	11.000
Žrtve i gubici
nepoznati	nepoznati

Bitka kod Ad Decimuma (Bitka kod Kartagine) odigrala se 13. septembra 533. godine između vizantijske vojske predvođene velikim vizantijskim vojskovođom Velizarom i Vandala pod komandom kralja Gelimera. Ova bitka je deo Vandalskog rata koji je vođen 533. i 534. godine i završena je velikom pobedom Velizarove vojske. Pobeda u bici omogućila je Velizaru da zauzme Kartaginu bez otpora.

Uvod

Veliki vizantijski car Justinijan I nastojao je da ponovo osvoji nekadašnje teritorije Rimskog carstva. Prva teritorija određena za osvajanje bilo je Vandalsko kraljevstvo u severnoj Africi. Mnogo štošta se desilo od ponižavajućeg neuspeha kojim je završen Vasiliskov pohod protiv Gejseriha. Ovaj potonji umro je 477. godine ostavljajući svome kraljevstvu ustav kojim je nasledstvo prestola određivano zakonom prrvorođenog, stavljajući ga, u ovom pogledu ispred bilo koje germanske države ili čak i samog Rimskog carstva, pa je kartaginski presto u skladu sa tim pripao Gejserihovom unuku, starijem i pomalo homoseksualno naklonjenom neženji koji se zvao Hilderih. Godine 531. Hilderihov dalji rođak Gelimer je, uz podršku većine vandalskog plemstva preuzeo presto. Justinijan mu šalje pismo sa zahtevom da se Vandalsko kraljevstvo ponovo vrati pod vizantijske skute. Gelimer mu na to odgovara da "nema poželjnije stvari od one da monarh treba da gleda svoja posla“.

Justinijana je Gelimerova uvreda silno izjedala i pošto ga je jedan istočni episkop obavestio da je sanjao da je Svemogući obećao svoju pomoć u svetom ratu protiv arijanskih Vandala, dalji podsticaji nisu bili potrebni. Velizar je dobio naređenja i sredinom leta 533. godine car je stajao na prozoru terase i posmatrao odlazak vojske. Ona se sastojala od 5.000 konjanika i 10.000 pešadinaca od kojih su bar polovina bili varvarski plaćenici, većinom Huni, ali dobar deo Herula iz Skandinavije.

Pripreme za bitku

Posle kratkog perioda vandalske vladavine, Siciliju je opet kupio Odoakar koji je za uzvrat imao da plaća godišnji danak. Kako je Ostrogotska kraljevina još uvek bila prijatelj Vizantiji, Katanija je predstavljala povoljan položaj sa koga je Velizar svoje brodovlje mogao da otisne u konačan napad, a da prethodno prikupi što je moguće više podataka o neprijatelju. Kako bi prikupili obaveštenja Prokopija su poslali na jug u Sirakuzu, gde je on ubrzo naišao na starog prijatelja iz dečačkih dana, čoveka čiji su se robovi pre samo tri dana vratili iz Kartagine. Obaveštenje koje mu je ovaj čovek pružio bilo je više nego povoljno: Vandali nisu ništa čuli o brodovlju koje se približavalo i nedavno su, štaviše, poslali veliki broj svojih vojnika da uguše jednu pobunu na Sardiniji koju je, mada oni to nisu znali, pokrenuo Justinijan lično. Kad je to čuo, Velizar je izdao naređenje da brodovlje smesta zaplovi. Posle kratkog zaustavljanja na Malti, bezbedno su stigli u severnu Afriku.

Bitka

Velizarova vojska iskrcala se na peščanoj plaži u mestu koje je danas poznato kao Ras Kabudija, najistočnijoj tački tuniske obale, tamo gde se ona širi prema moru između Susa i Sfaksa. Odatle su i konjica i pešadija krenule na sever prema Kartagini, a brodovlje ih je pratilo ploveći pored obale. Razdaljinu od nekih dvestotinak kilometara Prokopije je optimistički opisao kao "petodnevno putovanje za neopterećenog putnika", ali Vizantincima je, sa svim njihovim prtljagom i opremom trebalo dva puta toliko i bili su još kod desetok miljokaza od prestonice kad je, 13. septembra, udarila vandalska vojska.

Kad su rimski brodovi uočeni pored obale, Gelimer je delao hitro. Njegovo brodovlje i deo vojske odista su bili na Sardiniji, ali je i dalje imao dovoljan broj ljudi pod oružjem kod kuće i u vreme kad su se osvajači iskrcali on je već smislio plan. Mesto koje je odabrao za boj nalazilo se blizu desetok miljokaza gde je put s juga ulazio u usku dolinu. Sam napad trebalo je da bude trostruk. Njegov brat Amata napašće čelo, njegov sinovac Gibamund udariće na centar sa zapadnih brda, dok će on sam napasti začelje. Bio je to ambiciozan plan čiji je uspeh zavisio od proračuna vremena; na nesreću po Gelimera, zatajila je veza između vandalskih odreda. Amata je udario prerano. Vizantinci, opomenuti, spremno su ga dočekali. U boju koji je usledio vandalski princ bio je ubijen mada je pre toga pobio nekoliko rimskih vojnika. Kada je on pao, njegove vojnike izdala je hrabrost pa su mnogi pobijeni tu oko njega, a ostali su se razbežali.

Bočni napad bio je isto tako neuspešan i daleko manje slavan. Da se Gibamund pokrenuo dovoljno brzo da pomogne Amati, dva princa su još mogla da ostvare pobedu. Umesto toga, on je oklevao, naredio je da se stane i počeo je pažljivo da razvija svoje jedinice u borbenu liniju. On je to i dalje činio kad je Velizarova konjica napala. Bili su to Huni, gnusni, divlji i nemilosrdni. Vandali su bacili jedan pogled na hordu koja im se približavala i razbežali su se na sve strane da spasavaju živu glavu. Sve je tada zavisilo od samog Gelimera.

Gelimer je počeo dobro i nekako je uspeo da odvoji Velizara i njegove komandante od glavnog dela vozantijske vojske. Tog trenutka je, međutim, iznenada naišao na bratovljevo telo i izgubio je volju za borbom. Neko vreme je stajao nepomičan i to sve dok leš nije bio odnet sa bojnog polja i sve dok nisu počele pripreme za njegovu propisnu sahranu. Velizar je opet dobio priliku za sebe. Pošto se hitro pregrupisao, napao je vandalsku vojsku i rasturio je i levo i desno. Bitka je bila završena.

Branioci su pobegli, ne prema severu odakle su i došli jer je taj put već držala rimska vojska, već prema zapadu, u pustinju Numidije. Kartagina je ostala nebranjena.

Posledice

Dva dana nakon bitke, 15. septembra, Velizar je zvanično ušao u grad. Od prvog dana kada su nogom kročili u Afriku, njegovi ljudi su imali stroga naređenja da poštuju živote i vlasništvo lokalnog stanovništva koji su, uprkos veka provedenog pod vandalskom okupacijom ostali rimski građani kao i oni sami. Nije bilo šepurenja, drskosti ili nadmenosti, nije bilo ruganja; sve što je bilo uzimano iz radnji bilo je plaćano, smesta i u potpunosti. Što se Velizara tiče, on je otišao u palatu gde je seo na presto vandalskog kralja i primio vodeće građane, a kasnije obedovao kako dolikuje sa svojim vojnim zapovednicima. Uživao je u jelima koja su, kako nas Prokopije izveštava, bila spremljena za Gelimera lično.

Literatura

• Norič, Dž. Dž. Vizantija, rani vekovi. ISBN 978-86-505-1428-3.