Bombardovanje Sofije 30. septembra 1916

Akcija srpske avijacije nad Sofijom 1916, iznenadila je Bugare i Nemce i usledila je kao odgovor na bombardovanje Soluna. U novinama je ova akcija nazvana „Grom nad Sofijom“.

Priprema bombardovanja[uredi | uredi izvor]

Komandant srpskog vazduhoplovstva, francuski major Rože Vitra, pozvao je 29. septembra 1916. godine potporučnika-pilota Branka Naumovića i francuskog kaplara-pilota Morisa Roajabla, dodeljenog srpskoj vojsci, i izdao im naređenje da se spreme za sutrašnju akciju, bombardovanje Sofije, posle čega bi preleteli na sigurno, u Rumuniju. Zbog predostrožnosti, akcija je držana u najstrožoj tajnosti, pa su za nju, osim komandanta, znala još samo dva oficira iz štaba. Sutradan 30. septembra u 7.15 ujutru, Naumović i Roajablo su poleteli iz Mikre kraj Soluna, avionom „farman” tip 42, u kome su bile i četiri velike bombe od po 20 kilograma.

Bombardovanje[uredi | uredi izvor]

Posle dva sata leta, oko 9.15, stigli su do Sofije. Na njihovu nesreću, sistem ranog uzbunjivanja izveštajima izviđača s prve linije fronta praktikovali su i Bugari, pa je odbor za doček bio spreman već sat ranije. Sofiju je branilo oko 40 artiljerijskih oruđa, a vatra iz njih bila je uraganska. Na avion je ispaljeno oko 800 šrapnela. Kada su procenili da su nad ciljem, sa 3000 metara izbacili su bombe koje su sravnile sa zemljom dve kasarne. Šteta je bila velika kako u ljudstvu tako i materijalno. Po obavljenom zadatku, pod punim gasom počeli su da se izvlače iz zone artiljerijske vatre, koja je postajala sve preciznija, a sve u nadi da se dokopaju rumunske granice. Sada su se oblačići od šrapnela videli na 20-30 metara od aviona, što je značilo da su se zrna rasprskavala opasno blizu. To ni iz daleka nije bio kraj nevolja, jer čim su ostavili artiljeriju za sobom, avion je napalo pet bugarsko-nemačkih aparata, i to dva „Fokera”, dva „Albatrosa” i jedan „L. V. G”.

Potporučnik Naumović, mitraljezac i izviđač, primio je borbu s mnogo jačim neprijateljem. To je trajalo oko trideset minuta. Vrlo brzo je mitraljeskom vatrom uspeo da ošteti jedan „foker” i jedan „L. V. G.”, toliko da su bili prinuđeni da se spuste. Posle dvadesetak minuta borbe, Naumović je ostao bez municije. Tada se na njega obrušio jedan „foker”, kojim je upravljao nemački narednik Vagner. Kada mu se približio toliko blizu da su piloti mogli međusobno da se raspoznaju, Naumović se odlučio na očajnički potez. Prvo je ispraznio svoj revolver u pravcu Nemca, a onda je prema njemu okrenuo i prazan mitraljez, ne bi li ga zaplašio. Vagner je malo usporio, a kad je shvatio da ne čuje zviždanje kuršuma oko sebe, što bi bilo normalno na tako malom rastojanju, ponovo se obrušio na srpski avion.

Tu se stvorio još jedan „foker”, kojim je upravljao bugarski pilot, do tada u Vagnerovoj pratnji. Osuli su paljbu iz mitraljeza iz neposredne blizine, i u ruku ranili francuskog pilota Roajabla. Bez obzira na ranu, ovaj je još dobrih petnaestak minuta uspevao da koliko-toliko izmiče goniocima, leteći na sever. Jedan kuršum probio je rezervoar za gorivo, benzin je počeo da curi na sve strane, motor prestao da radi, komande su presečene, a krila i trup potpuno izrešetani. Tada je i aparat naglo počeo da ponire i gubi visinu. nekih 45 kilometara severno od Sofije. Pri tom je aparat sav izlomljen, a potporučnik Naumović je neko vreme bio onesvešćen. Odmah za njim spustila su se tri aviona, dva koja su ga srušila i jedan „albatros” koji se pri sletanju izlomio zbog neravnog terena. I Roajabl i Naumović zarobljeni su odmah po sletanju, a u zarobljeništvu su bili do sloma Bugarske.

Epilog[uredi | uredi izvor]

Kada se vratio u otadžbinu, Naumović je nastavio službu u svojoj komandi, kao vazduhoplovni oficir-pilot. Zbog bombardovanja Sofije i herojske borbe protiv pet neprijateljskih aviona, načelnik štaba Vrhovne komande, vojvoda Živojin Mišić, izdao je 27. septembra 1919. godine pohvalnu naredbu, pročitanu pred svim jedinicama tada već vojske Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]