Живојин Мишић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили насеље, погледајте чланак Мишићево.
Живојин Мишић

Војвода Живојин Мишић.jpg
Војвода Живојин Мишић

Лични подаци
Датум рођења 19. јул 1855.
Место рођења Струганик код Мионице (Кнежевина Србија)
Датум смрти 20. јануар 1921. (66 год.)
Место смрти Београд (Краљевина СХС)
Војска Кнежевина Србија
Краљевина Србија
Краљевина СХС
Године служења 18741904.
19091913.
19141921.
Највиши чин Војвода
Јединица Прва армија Српске војске
Битке и ратови Први српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Одликовања Орден Карађорђеве Звезде са мачевима
Орден Белог орла
Орден светог Михајла и светог Ђорђа на огрлици

Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855Београд, 20. јануар 1921) је био српски и југословенски војвода. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде.

Рано детињство (1855—1865)[уреди]

Живојин Мишић је рођен 7/19. јула 1855. године од оца Радована, земљорадника и мајке Анђелије (рођене Дамјановић) у селу Струганику надомак Мионице. Мишићеви родитељи имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа (Никола, Ивко, Теодосије, Лазар, Василије и Теодор) и сестара (Тодора и Живана) је било живо.[1][2]

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века из села Тепца на јужним обронцима Дурмитора. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Живојинов деда се први родио у Струганику, био је ожењен Аницом и имао је два сина: Радована (Живојиновог оца) и Радослава. Живојинова мајка Анђелија (рођена око 1815. године) била је кћерка Јована Дамјановића из села Коштунића.[3][4]

Са навршених шест година био је пастир. Чувао је овце, козе, младу јунад и силно се намучио. Једном приликом је рекао:

Викицитати „Ко није чувао козе тај не може ни замислити шта су то јади и невоље. Иако сам код њих омиљен јер сам вазда у својој торбици носио по један велики крушац соли, ипак су ми врло често потпуно отказивале послушност.[5]
({{{2}}})

Често је губио овце које су пуштене по ливади бежале и упадале у туђа газдинства, брстиле купус, салату и правиле велику штету на воћњаку. Кад бих се пробудио јер је неретко спавао на ливади и видео да оваца нема а касније сазнао за штету, редовно је добијао батине шибом. За разлику од њега Мишићеви вршњаци су чували волове. Слаби и не навикнути дешавало да млади чобани буду изударани од стране непослушних волова. Живојин о томе пише:

Викицитати „Не зна се, дакле шта је горе — бити чобанин коза или водич волова.[6]
({{{2}}})

Школовање (1865—1876)[уреди]

Основну школу је започео у Рибници 1. октобра 1865. године. Први учитељ Живојинов био је Сретен Величковић из села Бољковаца. За сву децу био је страх и трепет. Школску и црквену општину у то време чинила су села: Струганик, Планинице, Берковци, Попадићи, Толићи, Кључ и Паштрићи. Због велике удаљености села од школе сва деца и Живојин су живела у интернату.[7] Дана 1. октобра 1866. му је умро отац, па је мајка преузела на себе домаћинство.[8]

После две године боравка у Рибници, на интервенцију свог рођеног брата Лазара, наредника у Крагујевачком гарнизону, Мишић је 1867. премештен у Крагујевац. У Крагујевцу је завршио две школске године за једну и убрзо 1868. уписао је гимназију. У почетку због свог порекла имао је силне неприлике са варошком децом која га нису прихватала, што га је узбуђивало и вређало. Први и други разред гимназије завршио је у Првој крагујевачкој гимназији у Крагујевцу, трећи, четврти и пети у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, док је до краја школовања поправио успех.[9]

Шести разред је завршио у Крагујевцу и већ 20. септембра 1874. године био примљен у 11. класу Артиљеријске школе (Војне академије) без пријемног испита, као 21. у рангу. Због одустајања два кандидата Мишић је пре почетка школовања добио 19. ранг.[10] На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.[11] Још као несвршени питомац поднаредник мобилисан 1876. године и упућен на фронт. Током ратова школовање му је прекинуто.[12]

Први српско-турски рат (1876—1877)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српско-турски рат

Својим првим ратним распоредом одређен је за наставника трупа у Колубарском батаљону Друге класе, у саставу Ваљевске бригаде Друге класе Дринског корпуса. Командант корпуса био је генерал Ранко Алимпић.[12] Пред сам полазак бридаге на границу фронта цела класа Артиљеријске школе а међу њима и Живојин је 1. јуна 1876. године, била произведена у чин наредника. Друга ваљевска бригада, учијем саставу је био Колубарски батаљон у коме је наредник Живојин Мишић био инструктор, кренула је на фронт.[13] По доласку на фронт, Мишић бива распоређен у батаљон мајора Николе Кирјејева, команданта Руских и Бугарских добровољаца. 5. јула у девет часова, по наредби дотичног мајора, формирани су одреди од по три батаљона Прве класе. У почетку је остао у резерви а касније је постао мајоров лични ордонас.[12][14] Кирјејев је окараткерисао Мишића при именовању за личног орднанса, као бистрог, талентованог и перспективног официра.[15]

„Но, чим потучемо Турке, повешћу те са мном у Русију да тамо као мој питомац свршиш нашу Војну академију.“
Речи мајора Николе Кирјејева приликом упознавања са Живојином Мишићем.[14]

Поласкан тим предлогом, Мишић је изјавио своју сагласност да пође с Кирјејевом у Русију али на несрећу, од тога није било ништа јер је мајор погинуо у боју код Раковице управо у време битке код Великог Извора.[16] Своје ватрено крштење је доживео управо на овом бојишту и тада је командовао својом јединицом али сада у саставу Књажевачке војске.[12] После погибије свог команданта мајора Кирјејева, трупе видно деморалисане почеле су да се повлаче пре налетима Турака. То је уједно и био крај српских офанзивних покушаја.[17]

У време оперативног затишија Срби су искористили за реорганизацију и боље груписање својих снага. У састав Трећег корпуса ушла је Ваљевска бригада Прве класе којом је командовао старији брат Живојина Мишића, капетан Лазар Мишић, и Ваљевска бригада Друге класе по командом капетана Павла Зарића у којој су били Живојин и његов старији брат Теодор. То је било први пут да су се на кратко тројца браће Мишић срела у рату код села Лукова.[18]

После Шуматовачке битке, пуковнику Ђури Хорватовићу је било наређено да са својим корпусом демонстрира према Нишу, а да Луковски корпус (у којем је био Мишић) предузме операције и заузме Зајечар. Мада су оствариле почетни успех, наређено им је, због погоршања ситуације на моравском фронту, да се трупе врате у Бољевац.[19] У међувремену Ваљевска бригада Друге класе из Луковског корпуса, одмаршовала је преко Ђуниса и Крушевца у састав одреда капетана Стевана Биничког, који је на Јанковој клисури затварао правац Куршумлија-Крушевац.[12] После месец дана батаљон којим је командовао Мишић пребачен је у састав корпуса пуковника Хорватовића и учестовао је у борбама на Шиљеговцу. На овом фронту Живојин је први пут упознао свог команданта који ће му касније постати узор у сопственом командовању.[20]

Примирје је под притиском Русије потписано 1. новембра 1876. године.[21] Указом 1. децембра исте године, Живојин Мишић је за испољену храброст одликован Златном медаљом за храброст.[22] Унапређен је у чин пешадијског потпоручника, 10. децембра 1876.[23] и постао је командир вода 4. чете Трећег батаљона стајаће војске.[24]

Други српско-турски рат (1877—1878)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други српско-турски рат

У паузама између два рата Живојин је ступио на нову дужност 1. јануара 1877. године, а у августу је премештен у Београд и постављен за водног официра у 1. чети 7. батаљона.[25][12] На тој дужности дочекао је почетак новог рата против Турске у који је Србија ушла крајем године као савезница Русије.[26] У време мобилизације за други рат против Турске потпоручник Живојин Мишић је, као водни официр 7. батаљона стајаће војске, са својим батаљоном премештен из Београда у Ваљево. Батаљон је укључен као кадровско језгро, у Ваљевску бригаду I класе којом је командовао Живојинов старији брат капетан I класе Лазар Мишић. У тој бригади Живојин је постављен командира 2. чете народне војске у батаљону капетана Тодора Ванлијића.[27] Цео батаљон је био у саставу 7. комбинованог пука Јаворске војске, под контролом генерала Тихомиља Николића.[12]

По објави рата, Мишићева чета је образовала претходницу и убрзо се сукобила са Турцима који су били скривени у рововима и нису се примећивали док нису отворили пушчану ватру.[27] У то време операције главних српских снага на моравичко-нишавском правцу ушле су у завршну фазу. Ваљевска бригада је по добијеном наређењу одмарширала правцем преко Кушића, Ивањице, Пожеге, Чачка, Крушевца и Ђуниса, левом обалом Мораве у правцу Ниша. Дана 10. јануара, после усиљеног марша по дубоком снегу и цичи зими, стигла је на преноћиште у Тешицу, где им је било јављено да је Ниш пао под силовитим ударима корпуса ђенерала Јована Белимарковића, пуковника Милојка Лешјанина и Ђуре Хорватовића. Ваљевска бригада, међутим, није учествовала у тим операцијама по одлуци врховног команданта кнеза Милана, који је лично поздравио Ваљевце при уласку у ослобођени Ниш.[28]

Неколико дана после примирја, 1. батаљон Ваљевске бригаде I класе одређен је да спроведе 2000 заробљених Турака у Смедерево и Београд. Спровод заробљеника је протекао мирно мада су Турски официри ударали војнике који су заостајали. За Мишића је ово било чудно да се ни један војник није окренуо да види ко га је ударио већ се трком враћао у колону. Такве појаве у Српској војсци нису биле дозвољене, јер је батинање војника је било забрањено, а односи су се заснивали на свесној дисциплини а не на линчу.[29]

Период мира (1878—1885)[уреди]

Првог септембра 1878. године сви питомци XI и XII класе поново су били на окупу на продужење школовања које је прекинуто ратом. После неколико дана предавања на час математике који је предавао инжињеријски пуковник Стеван Здравковић, школу је посетио министар војни ђенералштабни потпуковник Јован Мишковић. Похвалио је целу класу и очитао је једну строгу лекцију о потреби строгог држања и доброг владања.[30]

Мишић у ове речи поверова, загреја столицу и двогодишњи курс заврши са одличним оценама. По завршетку школовања није произведен у обећани чин ни он ни цела његова класа. Једног дана, прве половине децембра 1878. године, идући на предавање са својим школским другом Павлом Јовичићем, свратио је у оближњу кафану да попију кафу. За другим столом је седео пешадијски мајор Радић са коњичким капетаном Станишићем. Тај мајор је управо прешао из Аустроугарске у Српску војску и говорио је врло неповољно о Српској војсци што је Мишића узбудило и он није издржао да му не одговори.[31]

„Ако добро завршите овај курс, онда ће те одмах бити произведени у чин поручника, а ранг о новом чину одредиће вам се према резултату који постигнете током школовања.“
Речи ђенералштабног потпуковника Јована Мишковића приликом посете XI-тој класи Војне академије.[31]
Викицитати „Господине мајоре, не могу дозволити да се тако ружно изражавате о нашој војсци. Ако је у аустријској војсци тако добро као што велите, нико Вас отуда на силу није довео.“
({{{2}}})

Љутити мајор га упита.

Викицитати „А како се ви зовете? Идите одмах на своје место, а ја ћу Вам показати за ту вашу дрскост.“
({{{2}}})

Мишић салутира и врати се за свој сто а његов друг Јовичић добаци.

Викицитати „Браво, сељаче.[31]
({{{2}}})

После неколико дана командант београдског гарнизона пуковник Павле Хорстиг, позвао је на рапорт Живојина и због дрског понашања према мајору Радићу казнио га је затвором у трајању од три дана.[31] По завршеним накнадним курсевима на Академији, министарство војно нареди да се сваки питомац изјасни у ком гарнизону бих волео да служи. Сви осим Михаила Живковића и Мишића изразише жеље а њих двојца написаше „Где, год служба буде захтевала“. Живковића распоредише у Куршумлију, Мишића у Прокупље а осталима су изашли у сусрет.[32]

XI класа Артиљеријске школе Војне академије (1874—1880). У првом реду одоздо други слева је Степа Степановић, а у другом реду трећи здесна је Живојин Мишић.

Првим распоредом преузео је дужност командира вода у 2. чети 7. батаљона активне војске. На дужност је ступио 17. септембра 1880. године, али се кратко задржао јер већ у марту 1881. године он са својим батаљоном пребачен у Београд, и тај премештај му се није свидео. У току службовања у Београду одликован је 2. јула 1881. године Сребрном медаљом за ревносну службу.[22] 13. децембра 1881. године умрла му је мајка Анђелија у 75. години живота а сахрањена је следећег дана у Струганику. У мају 1882. постављен је за комдандира вода у 1. чети 9. батаљона.[30] Приликом једне вежбе 4. вода на Врачару покушавши да уведе ред међу своје војнике Мишић сабљом у корицама ударио сваког војника у врсти по стражњици, на шта га неко од грађана видевши то пријавио команди. Сутрадан приликом рапорта команданту батаљона Мишић прочита пријаву и објасни му ситуацију. Командири чете и батаљона су одвели Живојина на рапорт команданту Стајаће војске пуковнику Кости Бућевићу. Прочитана му је казна за учињено дело у трајању од три дана затвора, без упућивања на војни суд што је била олакшавајућа околност.[33] По издржавању казне у августу исте године одређен је, поред редовне дужности, за наставника телесног васпитања у Нижој гимназији у Београду, а после три месеца 20. октобра 1882. произведен у чин поручника.[23] Затим је постављен на дужност ађутанта 7. батаљона. На тој дужности је остао до 25. октобра 1884. године, када је постављен за командира 1. чете у 5. батаљону „Краљ Милан“ у Ужицу. После годину дана премештен је у Ваљево у мају 1885. године. По доласку у Ваљево командовао је новоформираним батаљоном састављеним од резервиста Подрињског округа. У јулу је полагао практични испит за капетана. Положио је без примедбе. Командујући активним батаљоном на Крушику, у августу јако се разболео и на интервенцију команданта 5. активног пука, Мишић је наређено да преда батаљон и оде на лечење. На ову одлуку Мишић је рекао:

Викицитати „Батаљон нећу да предајем у ово време! Можете га ми одузети само силом оружија.“
({{{2}}})

На ове речи командант пука му одговори:

Викицитати „О таквој твојој одлуци известићу команданта дивизије, па ти ради како знаш, кад си тако луд.[34]
({{{2}}})

Сумњало се да Мишић има туберкулозу, и то је и признао свом пријатељу доктору Светозару Анастасијевићу, приликом прегледа у његовој приватној ординацији. Том приликом није установљено ништа, па је доктор, Мишића повео на вечеру на којој му је објаснио да се не обазире на савете војних лекара, а Живојин сав одушевљен то је испричао својој жени. Већ у септембру 1885. године објављен је Указ краља Милана о мобилизацији војске за рат против Бугарске. Тиме и завршена мирнодопска каријера младог Мишића.[30]

Брак са Лујзом и породица[уреди]

Живојин је своју супругу Лујзу Крикнер (1865—1956),[a] упознао када је имала 16 година у Аранђеловцу. Њен отац Фридрих Крикнер, београдски грађевински предузимач, градио је хотел „Старо Здање“ у Буковичкој бањи. Уз хотел Фридрих је сазидао себи и својој породици вилу. У лето 1881. године Крикнерови су летовали у Аранђеловцу, а у исто време потпоручник Мишић је имао маневре у околини. На балу који су приредили Аранђеловчани једне вечери, присуствовали су Лујза са родитељима и млади потпоручник Живојин Мишић. Мишић је на балу тражио дозволу да игра са Лујзом, што њени родитељи нису одобравали али је Лујза пристала. Током целе вечери плесали су заједно и љубав је планула на први поглед. Међутим било је и препрека њиховој срећи. Лујзин отац Фридрих није одобравао веридбу своје кћерке са Живојином јер како га је описао: „Он је сељачки син, официр са малом платом, који је често могао бити премештан“, а главни разлог је био: „што им вере нису биле исте“.[30][35]

Због такве одлуке оца Лујза је побегла за Живојина па јој отац није дао мираз. Венчали су се 30. октобра 1884. у београдској Вазнесењској цркви и изродили шесторо деце, синове: Радована (1887—1945), банкарског чиновника, заробљеног као резервног официра у пролеће 1941. и интернираног у Немачку где је умро заробљеништву и сахрањен у Нимбергу; Александра (1891—1941), официра, припадника ЈВуО-а, кога су стрељали Немци у Ваљеву децембра 1941. године а његови посмртни остаци су пренети 1968. године и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу; Војислава (1902—1974), инжењера агрономије, учесника НОБ-а, који је робијао на Голом отоку; и кћери: Елеонору (1885—1952), била је најпре удата за Богдана Анђелковића, официра а после његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара); Олгу (1886—1977), удата за сликара Милана Миловановића и Анђелију (1889—1969) која се није удавала. Најстарији син Радован резервни коњички капетан друге класе[b] и средњи син Александар коњички поручник[c] били су у борбеним јединицама од 1912. до 1918. године. Мишић би најмлађег сина послао у војску да није био малолетан али је он учествовао у Другом светском рату на страни партизана. Унук Живојин (1934—1945) је рано преминуо са једанест година, док су унук Богдан Анђелковић (1913—1987), поручник бојног брода син Еленонин и унука Даница Дуда Мишић (1921—2005), кћерка Радована и Ирме (1892—1978), доживели су дубоке старости.[30][35]

Српско-бугарски рат (1885)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српско-бугарски рат (1885)

Мишић је остао у трупи до почетка рата, с тим што је због укидања четвртих батаљона у пуковима, постављен за командира 1. чете у 1. батаљону 5. пука Дринске дивизије. Од објаве мобилизације, 21. септембра, до почетка рата 14. новембра, прошло је два месеца. У међувремену новим наређењем пешадијским пуковима је узет по један батаљон тако да је на крају реформе у саставу пука остало по три батаљона. Новим формацијским распоредом Живојин је распоређен за командира 1. чете 1. батаљона. Командант дивизије је био пуковник Јован Мишковић, начелник штаба капетан Вукоман Арачић, начелник артиљерије потпуковник Василије Мостић и командант 6. пука мајор Павле Јуришић Штурм. Остали команданти дивизија били су између осталих генерал Милутин Јовановић, a један од начелника штабова био је потпуковник Радомир Путник и други.[12][36] [37]

Мишић на саркастичан начин описује овај рат:

Викицитати „Ми смо у овај рат ишли као сељаци на свадбу - без икакве предострожности.[37]
({{{2}}})

Испоставило се да је био управу. Главна битка у току рата вођена је на сливничким положајима од 17. до 19. новембра. У то време Дринска дивизија се налазила, између Шумадијске и Дунавске дивизије, добила је наређење да се повлачи на положаје јужно од Драгоманског теснаца. Командант дивизије пуковник Бинички, је са штабом дошао код поручника Мишића, који је уместо рањеног команданта батаљона капетана Грујице Цуковца, вршио дужност и саопштио му да је одређен за заштитницу.

„Господине Мишићу, Ваш батаљон је последња резерва - развите га и ојачајте центар Дивизије.“
Речи пуковника Стевана Биничког приликом издавања наређења поручнику Живојину Мишићу.[37][36]

Запрепашћен тим саопштењем је забележио у батаљонском операцијском дневнику да се окренуо према Србији и сам себи рекао:

Викицитати „Боже мој, одавде до Београда нигде више нема ни једног мобилисаног војника, ја сам последња резерва дивизије, а рат је тек почео.[37]
({{{2}}})

Тог дана практично је почео крај рата. Падом Пирота, 27. новембра без озбиљног отпора, Аустроугарска је узела у заштиту Србију и ултимативно саопштила Бугарима да потпишу примирје што је и учињено у Букурешту 2. марта 1886. године. Током овог рата Мишић је био у резерви.[36][12]

Успон (1886—1903)[уреди]

После српско-бугарског рата, Мишић је вредно радио на свом стручном усавршавању и успешно напредовао у служби. Командант пука га је после окончања рата предложио за унапређење и одликовање у шта Живојин није поверовао. Дана 26. фебруара 1886. указом краља Милана одликован је Таковским крстом V степена.[22] У мају 1886. Мишић је поново постављен за команданта чете у 1. батаљону. После командовања батаљонима у Ужицу, завршио је школу јахања на предлог министра војног пуковника Хорватовића. У фебруару 1887. године положио је капетански испит, а наредног месеца унапређен је у чин капетана II класе и одликован Медаљом за војничке врлине.[23][22] У пролеће 1887. године Мишић је, на основу решења министра војног, заједно са капетаном II класе Јованом Павловићем, упућен у школу гађања аустријске војске у Бруку на Лајти.[38][39][12]

У току боравка у Бруку, Живојин је имао неколико занимљивих доживљаја. Као одличан стрелац учествовао је у једном турниру гађања у којем је био бољи од аустријског официра али пошто је био српски официр и уз намештања резултата у корист својих официра тај капетан је однео победу и награду златни сат. Тада је одликован Аустроугарским Крстом за војне заслуге.[22] По повратку из школе гађања у Бруку, Мишић је постављен на дужност ађутанта војног испектора пешадије генерала Милојка Лешјанина. Средином 1888. године, по доласку за министра војног генерала Косте Протића који се није слагао са генералом Лешјанином, он је смењен а на његово место је постављен генерал Петар Топаловић, који је био командант Моравске дивизијске области са седиштем у Нишу. После смене генерал Лешјанина, штаб инспекције се 1. маја 1888. године преселио у Ниш а са штабом заједно и Мишић.[38][39]

Средином октобра 1888. године Мишић је примљен на двогодишњу припрему за генералштабну струку у Главном генералштабу. У то време начелник је био пуковник Јован Мишковић али како је он одређен за учитеља престолонаследника Александра, приправницима су задавали задатке помоћник начелника пуковник Радомир Путник и начелник Оперативног оделења потпуковник Јован Атанацковић. У то време, на другој години припреме, налазили су се капетани Степа Степановић, Петар Бојовић и Милош Васић (идејни творац чина војводе).[40] То је први пут да су се на једном месту налазили четворица будућих војвода: Путник (као професор), Степановић, Бојовић и Мишић (као студенти).[38][39][12]

Мишићев успон у служби и успешно напредовање имало је узлазну линију од завршетка припреме за генералштабну струку до мајског преврата 1903. године. После успешно завршеног течаја за генералштабну струку, преведен је у звање генералштабног официра и унапређен 1. јануара 1891. у чин капетана I класе.[23] Крајем 1892. године положио је испит за генералштабног мајора, испитивач је био потпуковник Димитрије Цинцар-Марковић а тема коју је Мишић изабрао била је Наполеонови ратови. Пошто је ову тему одабрао сам зачуђен и помало љут потпуковник га је упитао:

Викицитати „Па откуда да изаберете тај рат?“
({{{2}}})

Видевши да је потпуковник строг Мишић му одговори мирно:

Викицитати „Као веома компликована тема допада ми се.[39]
({{{2}}})

У великој мери утицај на младог Мишића имао је његов професор пуковник Радомир Путник који је припремао официре за генералштабну струку. Том приликом Путник је запазио Мишићеву изузетну војничку обдареност што је у великој мери утицало на Живојиново будуће напредовање. Пре унапређења у чин генералштабног мајора, постављен је за начелника штаба Шумадијске дивизијске области у јуну 1892. године. Исте године Мишић је постављен за команданта 7. пука и краљевог ађутанта са четворицом других официра и двојицом краљевих ордонанса. У чин генералштабног мајора унапређен је 2. августа 1893. године.[23] Септембра 1895. године, Мишић је боравио у Француској где је, као делегат српске војске, присуствовао великим маневрима француске војске. 1896. године пратећи краља Александра присуствовао је свечаности поводом обнављања модерних Олимпијских игара. Приликом те посете 4. априла 1896. делегација је такође посетила и манастир Хиландар. У међувремену Мишић је одликован бројним домаћим орденима: Орденом Таковског крста IV степена и Орденом Белог орла V степена, као и са више иностраних одликовања: турским Орденом Меџидије III степена, француским орденом Легије части V степена, грчки Орденом Светог Спаситеља III степена и аустријским Орденом Франца Јозефа III степена.[22] У пролеће 1897. године ослобођен је дужности краљевог ађутанта и постављен за вршиоца дужности команданта 9. пука у Пожаревцу и почасног ађутанта краља Александра. На дужности команданта пука остао је до јануара 1898. године.[38][12]

Дана 22. фебруара 1897. унапређен је у чин потпуковника и постављен за шефа Унутрашњег одсека.[23] Такође је у периоду 1898—1902. предавао је стратегију на Војној академији и у том периоду одликован је Орденом Белог орла IV степена и турским Орденом Меџидије II степена.[22] На тај положај га је поставио лично краљ Милан који га је позвао у свој кабинет и то му саопштио речима:

Викицитати „Мишићу, у споразуму с војним министром пуковником Драгомиром Вучковићем, одредио сам те да предајеш стратегију на Вишој школи Војне академије.“
({{{2}}})

Мишић му изненађено одговори:

Викицитати „Ваше величанство, примићу се врло радо те почасти, само се бојим да нећу моћи одговорити вашој жељи, пошто се раније нисам припремао за ту дужност.“
({{{2}}})

На то му краљ охрабрујућим тоном узврати:

Викицитати „Ти, као мој стари ратни друг, уверен сам да ћеш ту дужност обављати на опште задовољство.[39]
({{{2}}})
„Тужба је била скроз неистинита и са обиљем најодвратнијих подметања.“
Речи Живојина Мишића приликом читања тужбе од стране генерала Срећковића.[39]

Дана 6. маја 1901. Живојин је унапређен у чин генералштабног пуковника, а наредног месеца постављен је за команданта Београдске 9. пешадијске бригаде и члана Војно-дисциплинског суда.[23] У исто време Мишић је оптужен од стране генерала Михаила Срећковића да се по кратком поступку уклони из војске. Као навод за ову неосновану тужбу Срећковић је навео да је Мишић њега клеветао да је он (генерал Срећковић) још док је био потпуковник и командант Шумадијске дивизијске области по пријему депеше, коју му је доставио Мишић о проглашењу престолонасленика Александра за краља, ту депешу згужвао, бацио на под и пљунуо по њој. То наравно није било тачно. Разлог за овакво понашање генерала Срећковића је било што он лично није подносио Мишића (краљевог љубимца како га је звао) јер је сазнао да га је краљ Александар под заклетвом раније испитивао за његово понашање према њему лично и династији Обреновић. Краљ је саветовао Мишићу да оде на војни суд и да ако суд пресуди у његову корист генерал ће бити пензионисан што је на крају и учињено.[38][39][12]

За команданта Дринске дивизијске области постављен је 14. маја 1902. године. У то време његов пријатељ генерал Цинцар-Марковић је добио понуду краља да образује владу и о томе је консултовао Мишића, с образложењем да он као официр не жели да састави владу али је на крају то ипак учинио и тиме своју главу ставио у торбу. Указом краља Александра Обреновића од 22. фебруара 1903. године, одликован је Орденом Таковског крста II степена. [22] Априла месеца исте године, позван је код краља на ручак и том приликом био је упитан да ли је задовољан службовањем у Ваљеву. Мишић му је одговорио да јесте и да штаб дивизије треба да остане у Ваљеву а не да се како је желео његов претходник генерал Василије Мостић пребаци у Шабац. То је био последњи сусрет краља са Мишићем.[38][39]

Промене на престолу и прво пензионисање (1903—1907)[уреди]

Изјутра 30. маја, Мишић је примио отворену депешу са потписом генерала Атанацковића, у којој је стајало: Због личне свађе и сукоба од прошле ноћи краљ и краљица нису више међу живима; образована је привремена влада; с окружним начелницима и осталим месним властима постарајте се да на вашој територији одржите потпуни мир и поредак. Живојин је у време Мајског преврата, као лојалан официр, савесно обављао своје дужности команданта Дринске дивизијске области. После убиства краља Александара Обреновића, завереници су изабрали кнеза Петра Карађорђевића, за новог владара. У том периоду из пензије је враћен Радомир Путник, унапређен у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Приликом доласка на нову дужност поставио је услов краљу Петру I да за помоћника добије пуковника Мишића.[41][42][12]

Као помоћник начелника Главног генералштаба Мишић је Путнику био десна рука. Разрађивао је планове за концентрацију трупа на градници према Османском царству. Живојин на месту помоћника задржао се врло кратко од јуна 1903. до марта 1904. године. Почетком 1904. за министра војног постављен је Радомир Путник а Мишић је постао заступник начелника Главног генералштаба. Одлазећи на нову дужност министра војног, Путник и Мишић су обавили разговор о даљем раду.[41][42]

„Ви ћете ме заступати на дужности начелника Ђенералштаба, а ја вас уверавам да, док год ја будем војни министар, осим вас нико други неће сести на то место.“
Речи генерала Радомира Путника, приликом одласка на нову дужност министра војног.[41]

После разговора са Путником, Мишић је у речи охрабрења поверовао, међутим убрзо се испоставило да он неће дуго остати на тој позицији. Пензионисан је 24. марта 1904. године, заслугом завереника који су извршили Мајски преврат, а неформално образложење за пензионисање било је да је: као обреновићевац морао да оде из војске. Заједно са њим су пензионисани још два официра. Након пензионисања Мишића на место заступника начелника Главног генералштаба дошао је завереник и вођа током преврата пуковник Александар Машин.[42][41]

Неочекивано и прерано пензионисан без пензије, Живојин се нашао у незавидном положају. Обележен као црна овца од стране завереника, сви су га избегавали. Чак и његови ученици са Више школе Војне академије, су поред њега пролазили као да га никад нису знали. У време тог пензионисања активним официрима је било забрањено да се разговарају са официрима одстрањеним из војске.[42][41][12]

Викицитати „Уистину ми је било врло чудновато, а често и смешно, како поједини завреници — међу њима и моји ранији ђаци са Више школе — понашаху приликом случајног сусрета са мном. Обично би затурили капу назад, подизали главу увис и, са затуреним рукама уназад зврждукали као да ме никада нису познавали.[41]
({{{2}}})

Преко прага Живојинове куће ниједан официр није прешао дуги низ година. Са шесторо деце и без пара запао је у материјалну беду али није очајавао. Продао је оба коња и прионуо је на посао да среди списе са својих предавања док је био професор на Војној академији. После четири месеца из штампарије Љубе Давидовића изашла је Мишићева књига Стратегија са тиражом од 1500 примерака. Интересовање за ово дело било је огромно па је већ првих месеци распродато 1250 примерака а остатак је Живојин уступио официрској задрузи уз проценат. Продаја књига му је донела зараду од 20000 динара па је поравио материјални положај за наредне две године. Са групом такође пензионисаних официра и једним доктором је отворио штампарију али како су они сви од стране завереника били обележени и на лошем гласу готово нико није ушао у њихову штампарију да изда неку књигу. Због тога је овај посао пропао па је Мишић запао у још веће дугове.[42][41]

Понуда и реактивирање (1907—1909)[уреди]

У пролеће 1907. појавила се могућност да се Мишић врати у активну службу. Већ у марту председник владе Никола Пашић позвао је пуковнике Живојина Мишића и Александра Машина у свој приватни стан на разговор. Рекао им је да их је позвао као истакнуте личности супротних струја у војсци, да се посаветује с њима на који начин би се могло поправити нездраво стање и отколинити затегнути односи у официрском кору које су подгревале присталице и противници старе нове династије. Мишић је одговорио да не припада било каквој струји. Пашић је на то рекао да он томе ништа не зна али да га многи тако означавају. На крају састанка Пашић је обојцу упозорио да о овом састанку не говоре никоме. Међутим завереници који Живојина нису испуштали из вида пустили у новине вест да је један бивши човек по мраку ушао у кућу председника владе. Тиме су јасно ставили до знања да нису напуштали политичку сцену ни после пензионисања.[43][44]

У јуну је Мишића позвао на разговор генерал Путник, који је у то време био министар војни, и понудио му да се реактивира. Живојин му је одговорио да пристаје под условом да му се врати ранији ранг пре пензионисања. Путник му је на то одговорио да то по закону није могуће а да ако се активира ранг ће му се касније бити поправљен. У то време био је припремљен краљев указ о произвођењу у чин генерала Михаила Живковића и Степе Степановића. Мишић је чувши то категорички одбио да не пристаје да му старешина буде које раније по рангу био млађи од њега. Сачуваши своје достојанство вратио се у своју сиротињу.[44][43]

Годину дана касније, средином 1908, посетио га је пријатељ Љубомир Радојловић и дао му зајам од 15.000 динара у злату како би подигао нову кућу на плацу у Делиградској улици. У нову кућу се уселио већ првог новембра. Од Управе фондова добио је зајам и вратио дуг, међутим убрзо пристигле су удаје обе његове старије кћери. По удаји обе кћери, а због захтева фонда да уредно плаћа рате зајмова, Мишић није нашао излаз из финасијске кризе па је одлучио да прода цело имање и поново је остао без динара.[44][43]

Током Анексионе кризе на лични захтев начелника Главног генералштаба генерала Радомира Путника, Мишић је поново позван да се реактивира. У то време министар војни је био генерал Михаило Живковић, који је позвао Живојина у министарство 10. марта 1909. и одмах се сагласио да му се врати његов ранији ранг. Реактивиран је захваљујући рупи у закону. У Српским новинама објављена су три указа: првим се односило да се Мишић преводи у резерву, другим да се из резерве враћа у активну службу са истим рангом пре пензионисања и трећим се одређује за помоћника начелника Главног генералштаба.[44][43][12]

Припреме за рат (1909—1912)[уреди]

Следећег дана добио је наређење да се у 11 часова јави краљу Петру а потом и генералу Путнику. На ове састанаке је отишао у цивилу, униформу више није имао, све је распродао. Краљ га је по обичају, примио врло срдачно. На краљевом столу су се налазиле топографске секције Срема и Баната и пошто га је обавестио да Аустријанци подижу утврђења на Бежанијској коси, краљ га је упитао:

Викицитати „Шта мислиш, Мишићу, да ли би требало наредити мобилизацију наше војске? Многи ми то саветују, па чак и министар војни.“
({{{2}}})

На ово питање Мишић му је мудро и кратко одговорио:

Викицитати „Ваше величанство, ја држим да ми нисмо спремни за рат у овом тренутку, јер нам много штошта недостаје. Мобилизацију војске могли бисмо наредити тек онда кад извршимо мобилизацију целокупног Српства.“
({{{2}}})

Краљ ове речи усвоји и охрабрујуће одговори:

Викицитати „Готово право кажеш... Него гледај да одмах одеш у Главни ђенералштаб код ђенерала Путника.[45]
({{{2}}})

На путу за главни генералштаб Мишић је срео једног од својих млађих официра за које је мислио да су били против њега током његовог првог пензионисања. Међутим то није било тачно. Наиме тај официр га је овог пута поздравио, извинио му се и уверавао Живојина да је и када је он био пензионисан ипак поздрављао. Мишић му то није замерио већ га је охрабрио да то заборави и да је то сад иза њих. Касније је тај официр је постао један од најбољих генералштабних официра на које се Мишић поносио.[46][45]

У генералштабу Живојин је Путника затекао у канцеларији, у једној малој соби у којој је, како је Мишић приметио, од намештаја био је један канабе, сто и столица. Путник је видевши Мишића одушевљено пришао и срдачно се руковао с њим.

„Ето, господине Мишићу ми опет заједно. Узмите овај елаборат, проучите га и после три дана донесите га да заједно разгледамо. Ако нађете да треба што исправити, а ви то назначите са стране.“
Речи генерала Радомира Путника приликом поновног сусрета са Живојином Мишићем.[45]

Путник није губио време и по Мишићевом доласку на службу у главни генералштаб 1909. године, без сувишних објашњења, предао му готов елаборат који се односио на израду плана мобилизације војске за рат против Турске, с налогом да му га после три дана преда донесе да заједнички размотре, а евентуалне примедбе назначи са стране. Тако је Мишић укључен у израду завршних верзија ратних планова за рат против Турске и Аустроугарске. То је било од великог значаја јер ће, у својству Путниковог помоћника, учествовати и у њиховој примени у оба рата.[46]

У априлу 1910. Мишић се изненада разболео од запаљења слепог црева. Пошто су болови били несносни, однели су га у Војну болницу где је операцију извршио др Чеда Ђорђевић уз асистенцију др Сондемајера и још неколико лекара. Након успешно извршене операције Мишића је у болници посетио краљевић Ђорђе. Због ове посете замерили су му неки који су се налазили на највишим положајима што је Ђорђе касније и рекао. Од осталих посетио га је такође два пута и генерал Путник. Четири до пет недеља након операције Мишић се поново вратио својим командним дужностима. Кратко време током 1911. године, заступао је генерала Путника на дужности начелника Главног генералштаба током његовог боравка у бањи Карлсбад (Карлове Вари) ради лечења.[45]

После стварања Балканског савеза хришћанских држава за рат против Турске, Мишић је заједно са Путником, припремао војну конвенцију са бугарским Генералштабом и планове садејства српске и бугарске војске. Пошто је у то време Путник био министар војни, а Мишић га замењивао на положају начелника Главног генералштаба, то је он у преговорима са начелником бугарског Генералштаба генералом Иваном Фичевом утаначио, главном све битне елементе општег ратног плана. Након опсежних преговора и честих промена споразума, прихваћено је решење да бугари дају једну дивизију под команду српске војске до освајања Овчег поља и у тој форми српски генералштаб је потписао 15. септембра 1912. године, ревизију раније потписане Војне конвенције. На растанку генерал Фичев мислећи да ће током рата Мишић постати начелник штаба Врховне команде му рече пар речи упозорења.[47][46]

„Ето тако, господине Мишићу... Нама двојци престоји или да се у овом рату прославимо, или да будемо обешени, ви на Теразијама, а ја на Софијској пијаци!“
Речи генерала Ивана Фичева након одласка поводом успешно окончаних преговора.[47]

По одржавању седнице Министарског савета и након добијања уверења да ће се Аустроугарска остати по страни спроведена је мобилизација војске. По наређеној мобилизацији, генералштаб је добио одрешене руке за спровођење мобилизације и концентрисања трупа према утврђеном ратном распореду. Пошто је генерал Путник у то време био на положају министра војног све до објаве рата када је постављен за начелника Штаба Врховне команде, све послове око мобилизације био је задужен управо Живојин Мишић у својству заступника. Будући да је било неизвесно колико ће рат потрајати, министар финансија др Лазар Пачу је позвао Мишића да чује његово мишљење.[46][47]

Викицитати „Шта ви мислите колико ће нам требати новаца за овај рат до идућег пролећа? Министар војни ђенерал Путник изјавио је на седници да треба да припремимо 30 милиона динара.“
({{{2}}})

Мишић је одговорио крајње ауторитативно:

Викицитати „Ту суму, господине министре, помножите са четири, па и то једва да нам стигне до краја фебруара идуће године.“
({{{2}}})

Након што је чуо одговор, Пачу забринуто рече:

Викицитати „Готово да имате право, господине Мишићу, али је мука како доћи до толике суме.[47]
({{{2}}})

У то време, приликом реферисања министру војном о многобројним потребама војске, Мишић је напоменуо да би се требало што набавити око два милиона пари опанака. Тај предлог Путник је категорично одбио, сугеришући да је потребно само пола милиона пари, међутим ратна збивања су показала да је Мишић ипак био и овај пут у праву. Пред сам почетак рата за министра војног је одређен артиљеријски пуковник Радивоје Бојовић које је овај положај преузео од генерала Путника. Штаб Врховне команде је премештен у Ниш а оперативно одељење је било у старој кући др Мике Марковића док су остала одељења била смештена у вароши.[46][47]

Први балкански рат (1912—1913)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Први балкански рат

Почетак операција[уреди]

Почетком Првог балканског рата Живојин Мишић се налазио на положају помоћник начелника штаба Врховне команде и био је десна рука генерала Радомира Путника. Дана 6. октобра 1912. године, Мишић заједно са Путником је однео на потпис наређење за почетак ратних операција и након краљевог потписивања то је објављено командатима. Према српском ратном плану образовне су три армије за операције на македонском бојишту и помоћне снаге за дејства на ибарском правцу за ослобођење Старог Влаха и Рашке. Са друге стране војску Османске царевине је за рат припремао немачки генерал Колмар фон дер Голц, који је извршио велику реорганизацију и модернизацију Турске војске. Према Голцевом плану, Турска војска је задржала дефанзивну тактику која се испоставила као погрешна и главне операције против Српске војске су водили не на Овчем Пољу већ на Куманову. [48][49]

Врховна Команда Српске војске у Скопљу 1912. године, током Балканских ратова (Живојин Мишић седи лево од војводе Путника).

Према савезничком споразуму Бугарска војска је требала да прва отпочне ратне операције, међутим то је 7. октобра учинила Црна Гора. Она је своје операције водила на правцима Скадар, Рашка, Васојевићи и Метохија. Србија, Бугарска и Грчка објавиле су ратне прокламације тек 17. октобра док су операције започете следећег дана. Вест о Црногорским победама снажно су одјекнуле у Београду, што се најбоље види да су гледаоци позоришне представе у Народном позоришту у паузи када је прочитана вест да је Краљевина Црна Гора већ отпочела ратне операције, сви су устали и заједно са глумцима, запевали црногорску химну. У тим ратним годинама и многи социјалисти, супротно ставовима Социјалистичке интернационале, без изузетка пошли на фронт, укључујући и чланове руководства те странке Димитрије Туцовић и Душан Поповић који су обукли униформе и отишли у своје ратне јединице. Одушевљење народа у Србији за рат са Турском је био огроман да је свако ко је могао да носи пушку, није желео да изостане а да не учествује у рату како су га називали за ослобођење поробљене браће.[48][49] У том периоду, тачније 18. октобра, Мишић је одликован од стране Руске царевине, Орденом Светог Станислава II степена.[22]

Врховни командант краљ Петар I, стигао је у Скопље 20. октобра 1912. године, возом из Врања у пратњи министра војног пуковника Радивоја Бојовића. Тог дана краљ Петар I је потписао четири већ припремљена указа. Унапређени су командант Прве армије престолонаследник Александар у чин потпуковника, командант Коњичке дивизије кнез Арсен и помоћник наченика штаба пуковник Живојин Мишић у чин генерала,[23] а Начелник штаба Врховне командане генерал Радомир Путник у чин војводе. Такође су унапређени у чин генерала, пуковници Павле Јуришић Штурм, Илија Гојковић, Ђорђе Михаиловић, Петар Бојовић, Михаило Рашић и Милош Божановић.[50][51]

Турци нису били изненађени брзином мобилизације и концентрације Српске војске, па одлучили су да на вардарском бојишту концентршу новоформирану Вардарску армију под командом Зеки паше, састављену од три корпуса. После првих сукоба, Прва армија Српске војске под командом престолонаследника Александра, разбила је и растерала турска погранична одељења и у даљем надирању избила на положаје северно од Куманова где је сачекала Другу и Трећу армију. Задати положаји су утврђени у ноћи 22. октобра, и чекало се наређење Врховне команде за нови напад. На другој страни Зеки паша је примио тачне информације да се српска Прва армија зауставила у рејону 20 км од границе у рејону Рујна и Нагоричана. На основу података које је добио, одлучио је да један корпус по избијању сукоба дејствује фронтално а остала корпуса дејствују са левог бока српске армије и тиме онемогуће Србе да развију за борбу. Операцијски план је био добар међутим у току премештања трупа, Зеки паши је јављено да су Српско-бугарска мешовита армија усмериле свој напад према Кратову и Кочанима па је свој Пети корпус преполовио због заштите свог армијског десног бока. За то време Српска Прва армија је провела ноћ на достигнутим утврђеним положајима.[49][48]

Кумановска битка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кумановска битка

У рану зору 23. октобра пешадијске и коњичке извиђачке патроле упућене су у опсежно извиђање терена. Неочекивано су се судариле са Турским претходницама. Тог јутра била је велика измаглица која се полако дизала у току ноћи али је онемогућила извиђачима да препознају Турску војску. У први мах су претпостављали да је то српске снаге и да им из правца Страцина долазе у сусрет. Тек кад су се нашли да су могли да разазнају које је ко, схватили су ко се пред њима налази. Почеле су опсежне борбе две сукобљене стране, а пошто су турске извиднице у току дана поткрепљене корпусима, српска извидница није имала теориске шансе за контранапад па се повукла на утврђене армијске положаје. Борбе су трајале читав дан и упркос страховитом притиску вишеструко надмоћнијих снага, српска армија је успела да одржи све своје положаје. Крајем дана када су се борбе смириле, турци су мислили да су извојевали победу. Командант турске војске је сматрао да је српска војска избачена из рата па је своју армију поделио на две дивизије и упутио их на два различита правца дуж бојишта. Тиме је у ствари ослабио своју ударну групацију. Срби су схватили озбиљност ситуације. Закључак је био да се пред армијом налазе веома јаке снаге непријатеља, па су одлучили да сутрадан 24. октобра крену у контранапад чиме бих рашчистили ситуацију у околини Куманова и створили услове за наступање ка Овчем Пољу[52]

За то време у Врховној команди је владало незадовољство радом Треће српске армије под командом генерала Божидара Јанковића. Наиме након заузећа Косова и ослобађања Приштине, Трећа армија је направила дан паузе и одмора за предстојеће наступање. Мишић као оштар критичар, замерио је команданту армије да је дао Армији дан одмора уместо да је хитао као Скопљу, док је он у част освећеног Косова организовао свечане литије. Истог става је био и генерал Путник који је наредио Мишићу да хитно телеграфише Теча Божи да се мане литија и да гледа своја посла те да пожури према Скопљу. У исто време Мишић је упутио и прекор генералу Степановићу јер није форсирао покрет своје Тимочке дивизије I позива да учествује у бици код Куманова. Такође је истакао да грмљавина топова са Нагоричана није била довољна да отргне из колебљивости команданта Друге армије да благовремено изврши поменуто наређење и помогне Првој армији. Међутим Степа није поступио по овом наређењу јер у том периоду Турска армија је са мањим одредом су запосели Црни врх и тиме онемогућили бар накратко Тимочку дивизију из састава Друге армије да се пробије до Куманова. [53][51]

Ноћ између 23. и 24. октобра протекла је у убрзаном прегруписавању снага на обема странама ради одлучујућег обрачуна. Српске трупе добиле су задатак да у 6 часова ујутру пређу у напад. Турска војска је предухитрила Дринску и Моравску дивизију па су на фронту постигли делимичне успехе, међутим огромне губитке им је нанела српска артиљерија. Чим је стигло појачање српској војски овај турски напад је заустављен. У међувремену, на централном делу фронта десио се преокрет. Дринска дивизија I позива генерала Штурма преузела је снажан напад и око поднева пробила Турски фронт на Зебрњаку. Подршку су му пружили Дунавска дивизија пуковника Васића и коњичка дивизија кнеза Арсена. Чим су Турци сазнали да је Трећа армија ослободила Косово, војници су почели да дезертирају. После пада Зебрњака, читав Седми турски корпус захватила паника па се војска расула са бојишта. Остатке армије командант Зеки паша сустигао тек на левој обали Вардара. После бекства са бојишта и преласка преко мостова код Велеса и Градског, турци су чинили велике напоре да косолидују трупе међутим до тога није дошло. У српско заробљеништво је пало око 2000 официра и војника, 61 топ је заплењен и велике количне пешадијског оружија и опреме.[53][51]

На фронту Друге српске армије, командант генерал Степа Степановић, на поруке Врховне команде и генерала Мишића није реаговао јер су у моментима издавања и до доспећа на фронт због брзине акција већ биле застареле. Степа је по свом нахођењу наредио Тимочкој дивизији I позива пуковника Кондића и Седмој Рилској бугарској армији генерала Тодорова да убрзају напредовање према Овчем Пољу што су они учинили. О својим намерама Степа је обавестио и Врховну команду а будући да није добио тражену сагласност, наставио је да управља својом армијом не испуштајући из вида догађаје код Прве армије. Но, недостаци у раду вишег командовања нису произвели теже последице на фронту, захваљујући високом моралу српских трупа, сналажљивости и самоиницијативности виших и нижих старешина али највише због кардиналних грешака самог турског командовања.[53][51]

Битољска битка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битољска битка

После пораза на Куманову, Турска војска се повукла већим делом према Велесу и Кавадарцима а мањим делом према Тетову и Гостивару. Прва армија је гонећи их такође извршила дељење на две колоне дивизија. Пошто су командати савезничких армија схватили да Турци одступају у нереду српски пукови су без много муке ушли први у Солун испред Бугарске и Грчке војске. Приликом покушаја освајања Прилепа, Дринска дивизија I позива је водила жестоке борбе у рејону Бакарног гувна где је уз велике жртве извојевала победу. Разлог за велике жртве је била неочекивана артиљеријска ватра са турских положаја. Поводом тог немилог инцидента, Мишић је предложио Путнику да се поведе поступак против свих одговорних за несавесно командовање које је довело до огромних жртава у људству. Војвода Путник није реаговао на ову Мишићеву молбу јер је сматрао да се у рату и много горе ствари дешавају па је овај инцидент заборављен. По паду Прилепа, турци су сконцентисали све своје снаге за одбрану Битоља.[54][55]

Уочи напада Прве армије на турске положаје у околини Битоља, којима је командовао Џавид паша, Мишић је позвао телефоном начелника Прве армије генерала Петра Бојовића да се информише о стању на фронту. Бојовић му је реферисао о стању трупа и њиховој припреми за предстојећи напад. Том приликом Мишић му је замерио што није предвидео једну дивизију као армијску резерву под непосредном командом лично команданта престолонаследника Александар, с образложењем да је фронт предугачак а да су турски положаји јако утврђени. Када му је Бојовић одговорио да је резервна Тимочка дивизија II позива послата из Неготина, Мишић му је рекао да је ту дивизију требало довести раније на фронт. У том тренутку између Мишића и Бојовића мењале су се доста тешке речи упућене једно другом, собзиром да се радило о надмудривању у командовању армијом. Након подужег разговора ове двојце генерала, Мишић је упитао где се налази штаб Прве армије. Добио је одговор да је штаб у Прилепу. Бојовић је у том тренутку схватио оштрину Мишићевих речи када му овај рече:

Викицитати „Где си ти видео да штаб армије командује трупама у напад на тако важне положаје са даљине од око 45 километара? Штаб армије треба да је на толиком и таквом удаљењу од својих трупа, одакле може, тако рећи, да осећа њихов дах.“
({{{2}}})

Ни Бојовић није остао му остао дужан па му одговори љутито:

Викицитати „Па зар ти хоћеш да ја престолонаследника излажем артиљеријској ватри непријатеља?“
({{{2}}})

Мишић је остао при свом ставу и одлучан да истраје у својој намери:

Викицитати „Није ствар у томе, господине ђенерале... Јашите коња у пре почетка напада да будете ближе својим трупама! [54]
({{{2}}})

По завршетку разговора Мишић је залупио слушалицу док је све време разговора са Бојовићем из своје собе слушао војвода Путник са својим ађутантом. Путник је позвао Мишића и упитао га коме је одржао лекцију? Живојин је рекао да је то урадио јер је на карти уцртао положај Прве армије за напад на Битољ, а тим наредбама нису се придржавали ни командант ни начелник штаба. Неколико дана по заузећу Битоља, Петар Бојовић је поднео писмени рапорт команданту Прве армије, с речима га је Живојин омаловажавао и да је то могао чути сваки телеграфиста. Престолонаследник је овај извештај поднео начелнику Штаба Врховне команде на оцену и наделжно решење. Војвода Путник се на ово оглушио и рекао Мишићу да се све заборави а папир стави у архиву. Битољ је заузет 6. новембра у пре подневним часовима. Пошто је увидео да неће моћи ододлети продирању српских трупа Џавид паша је напустио Битољ и повукао се у правцу Лерина и Банице. Због несагласности српске и грчке војске тачније двојце престолоналедника Александра и Констатина, Џавид паша је искористио тренутак непажње и повукао се правцем ОхридСтруга и избегао заробљавање. За време прегруписавања трупа грци и срби су разменили топове које су изгубили или заробили на правцима дејстава.[54][55]

Завршне операције и примирје[уреди]

Након освајања Битоља, Моравска дивизија која је привремено била у саставу Прве армије, стављења је под непосредну команду начелника штаба Врховне команде. Битољском битком завршен је рат у Македонији. Потпуно расута Турска војска се повукла у Албанију и тамо су чекали капитулацију. Гонећи разбијене турске трупе, Коњичка дивизија је 7. новембра ушла у Лерин. Истог дана Моравска дивизија II позива је заузела Ресен, а затим Охрид и Стругу. Један њен одред је ушао 4. децембра у Елбасан. По заузећу Елбасана, веза са Српским трупама на Јадранском мору је била успостављена. Тог дана председник владе Никола Пашић, свратио је у Врховну команду где га је уместо болесног војводе Путника, примио генерал Мишић. Живојин му је реферисао на карти стање на фронту, па је у заједничком договору одлучено да се Српске трупе пошаљу још више на југ, да бих се што пре овладало реком Деволи. За спровођење ове Мишићеве одлуке била је задужена Моравска дивизија II позива. Наређено јој је да целокупном дивизијом наступи од Елбасана и Пећина на југ преко реке Деволи и помогућству да се заузму Берат и Фијерија. Продирући према задатом правцу, Српске трупе су наилазиле на отпор мештана Албанаца које су подржавали и делови расутих Џавид-пашиних трупа. И поред тога што су трупе успеле да их растерају они су изнова појављивали. О овом наређењу Мишић је прећутао, знајући да војвода Путник то небих одобрио, међутим кад је он то сазнао оштро га је прекорио.[56]

Следећег дана Мишић је позвао телефоном пуковника Милована Недића. У подужем разогвору Живојин га је упитао и замолио да са делом своје дивизије крене из Елбасана у правцу Дебра и да га заузме што пре могуће. Недић је ово радо прихватио. О овом наређењу обавештен је и војвода Путник који је ово срдачно одобрио. Дебар је био заузет за два дана а командант пуковник Недић је за заслуге остављен да се одмори на том положају. У истом периоду једног дана је у канцеларију Живојина Мишића, дошао је његов класни друг пуковник Дамјан Поповић са молбом да му се повери команда над неком јединицом у току рата. Мишић је о томе обавестио војводу Путника и замолио га је да се Поповићу повери команда над деловима Шумадијске и Дринске дивизије. После дугог убеђивања Путник је прихватио Мишићев предлог, па је Дамјан Поповић постављен за команданта новобразованих Приморских трупа. У ноћи 26. на 27. јануар 1913. године, његове трупе, преузеле су слабо припремљен напад на Брдицу код Скадра, који се завршио неуспхом уз велике жртве. Српске новине оштро су критиковале овај подухват а сам пуковник Поповић је за такво писање штампе окривио Живојина Мишића, мислећи да он инспирише новинаре да тако пишу, међутим то није било тачно. Рат је био приведен крају тек после пада Једрена 25. марта 1913. године, заслугом бугарске и Друге армије генерала Степе.[56][57]

Мир између савезника и Османског царства закључен је 30. маја 1913. године. Аустроугарска која се укључила у ове преговоре, залагала се да се Албанија прогласи аутономном државом. Бугари су захтевали да се Македонија подели линијом Крива Паланка—Охрид. Међутим тај договор бих био испоштован да је Албанија ушла у састав Србије. Бугарска је захтевала да се претходни договор склопљен пре рата испоштује и одбила сваки разговор о његовој ревизији. За то време Мишић је био гост на ручку у штабу Моравске дивизије II позива. На ручку се расправљало о новонасталој ситуацији са Бугарском и њиховим претензијама да заузму Битољ. Један од команданта пукова, пуковник Душан Васић том приликом устаде да наздрави генералу Живојину Мишићу па му одлучно рече:

Викицитати „Господине ђенерале, ако и Врховна команда, у чијем саставу и ви заузимате важан положај, пристане да се Битољ преда Бугарима, онда ће, кунем вам се, Моравска дивизија прво раскрстити с оним у Врховној команди који на то буду пристали, а потом бранити Битољ, који смо уз онако велике жртве отели од Турака. Браниће га до послењег човека.“
({{{2}}})

Ово обраћање Мишића по мало га затече да у први мах није знао шта да одговори, међутим рече:

Викицитати „Господо, ако би се ко нашао у Врховној команди који би пристао на уступање Битоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рукама везати и дотерати овамо, одакле ћемо с нашим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ.[58]
({{{2}}})

Након овог обраћања цела команда дивизије је повикала: Живео! Потом су га натерали га да попије чашу шампањца. По повратку у Скопље, Мишић је реферисао тренутно стање војводи Радомиру Путнику. Њега је посебно обрадовала поменута здравица и Живојинов одговор. Два дана касније у Мишићеву канцеларију је дошао престолонаследник Александар. Након подужег разговора и реферисања Мишића о стању у трупама, престолонаследник га прво понуди цигарама а онда му саопшти да ће склопити савез са грцима који су такође незадовољни понашањем бугара. Пошто је добио Мишићеву подршку отпутовао је након два дана у Солун. По повратку саопштио му је да договор постигнут са престолонаследником Констатином. Писмени споразум је потписан 1. јуна 1913. године, међутим Грчка се није обавезала да Краљевини Србији пружи помоћ уколико нападне Аустроугарска. Српске трупе су по наређењу Врховне команде, почеле да се групишу на правцу КриволакВелес—Крива Паланка у ишчекивању напада Бугарске. Док је војска захтевала да се нападну бугарске трупе сконцетрисане на овом правцу, председник владе Никола Пашић је предложио да се чека њихов напад.[58][57]

Други балкански рат и друго пензионисање (1913)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други балкански рат

Без објаве рата а по наређењу генерала Михаила Савова, 30. јуна у 2 часа ујутро јединице бугарске 4. армије, која је имала преко 100000 људи, започеле су изненадни напад преко реке Брегалнице а сат касније и преко Злетовске реке. Тиме су бугарски краљ Фердинанд и премијер Радославов су уништили Балкански савез. Врховна команда се све до почетка рата није одлучила на којој линији ће примити битку. По добијеном првом извештају од команданта Треће армије генерала Божидара Јанковића, у првом маху се мислило да се ради о локалном нападу бугарских комита. Међутим након другог извештаја који је био потпунији видело се да су бугари преузели енергичан напад на фронту село ТестемелциДоњи Балван, командант Треће армије одлучио је да са целом армијом пређе у напад. На основу тих извештаја, Врховна команда се уверила да су бугари предузели општи напад и да је главни притисак усмерен на Дринску дивизију I позива на Брегалници, војвода Путник је наредио да Моравска дивизија I позива под командом генерала Илије Гојковића, која је кренула у помоћ. За то време Црногорска дивизија, која се налазила у Скопљу у стратегијској резерви припремљена је за покрет. Путник је затражио да грци групишу три дивизије на дојранском фронту. У поподневним часовима пристигли су српски пукови, па је повраћен део изгубљених положаја. Тиме је најтежа криза још први дан преброђена.[59][60]

Око подне, Врховна команда је већала где да се прими одсудна битка. Разматране су две варијанте. Већина чланова штаба заступала је гледиште да треба повући трупе из додира са непријатељем и на раније припремљеним положајима, Динлер-Страцин, дати одсудну одбрану. Друго гледиште је заступао генерал Мишић. Његов предлог је био да одсудну битку треба примити на првој линији, образлажући да бих повлачење трупа изазвало пометњу и пад морала, а непријатеља охрабрило и подстакло на још жешћи притисак на трупе у повлачењу. Војвода Путник је извесно време оклевао али предвече када је добио позитивне извештаје са фронта, наредио је да се спроведе Мишићево решење. Ову одлуку је спровео у име команданта Прве армије престолонаследника Александра који се налазио у Београду, његов начелник штаба генерал Петар Бојовић. Успех Прве армије имао је пресудан значај за даљи ток рата. Протеривањем непријатеља преко Злетовске реке и надирањем правцем Кочани-Царево Село угрожена је позадина бугарске Штипске оперативне групе којој је додељена главна улога у Брегалничкој битци. После девет дана крвавих борби, бугарска војска је сломљена. Расположење у Српској војсци је било да се после овог бугарског пораза крене на Софију, међутим влада и Врховна команда су сматрале да не бих било разумно то учинити у циљу развоја даљих добросуседских односа.[59][60]

Последице за Бугарску су након ове битке биле катастрофалне. Пошто је остала без помоћи савезника, 13. јуна 1913. године, Румунија и Турска су отпочеле ратне операције на незаштићеним бугарским границама. У том нападу Румунија је добила јужну Добруџу, а Турска Једрене који је изгубила у Првом балканском рату (које је Бугарска освојила уз помоћ Србије). Поражена Бугарска је крајем јула затражила од балканских савезника потписивање примирја. Месец дана после избијања сукоба, 10. августа исте године, закључен је Букурешки мир. По том споразуму Србија је задржала све територије које је добила у рату против Турске, Црна Гора је добила Васојевиће, део Метохије, Старог влаха и Рашке, Грчка је добила јужну Македонију и део Тракије. Једини губитник је била Бугарска којој је остало само део Беломорског приморија које је освојила у претходном рату.[59][60]

„Врховна команда — то су Путник и Мишић. Путник као обазрив човек није ништа остављао неоредвиђено. Што он није видео, запазио је његов помоћник Мишић.“
Ратни дописник париског „Журнала“ - Анри Барбије.[61]

Одмах по завршетку рата против Бугарске, Мишић је по други пут пензионисан. Као повод за ово друго Мишићево пензионисање искоришћена је Албанска побуна и упад албанске нерегуларне војске на српску територију у септембру 1913. године. У ишчекивању завршетка облежавања међународне границе са новонасталом албанском државом српска војска је оставила три пука на левој обали Дрима, са око 3000 људи. Међутим Аустро-угарска је саботирала напоре међународне комисије да обележи границу а у исто време слала оружје и официре коју су обучавали албанце за напад на српску територију. То је рађено да се спречи мирна консолидација српске управе на новоослобођеним територијама и да се на штету Србије и Црне Горе, реализује план грофа Берхтолда о великој Албанији. Српска влада је била обавештена о тим припремама док је Врховна команда сматрала да треба према Албанији поставити 50000 војника. Министар финасија Лазар Пачу је изјавио да држава нема толико новца за издржавање толике војске. Док су се на једној страни договарили на другој су Албанци предвођени аустроугарским и бугарским официрима, 7. септембра, извршили препад на српске снаге и начинили страшан масакр. Србија је брзо мобилисала три дивизије и разбила је албанску нерегуларну војску и поново запосела старе положаје. Епилог је имао тешке последице погибија 1000 а рањавање 2500 војника. За овај инцидент је требало наћи кривца.[62]

Црна рука“ превођена Драгутином Димитријевићем Аписом је тог кривца пронашла у Живојину Мишићу. Знало се од раније да Апис не подноси Мишића и често га је називао окорелим напредњаком а овај догађај је био идеална прилика за пензионисање. На предлог Министра војног генерала Милоша Божановића завереника из 1903. године, Мишић је пензионисан 12. септембра 1913. године. Као разлог за пензионисање ставељно му је на терет дај он сачинио план распореда и одредио јачину трупа за обезбеђење границе. Чињеница је да Мишић није имао никаквог удела при реализацији плана против побуњеника јер су план одобрили војвода Путник и министар војни Милош Божановић, међутим нису добили подршку од министра финасија Пачуа за ангажовање већих трупа. Одмах након пензионисања за које сазнао и службених новина Мишић је посетио генерала Божановића, захтевајући да му објасни разлоге због чега је пензионисан. Божановић му је дао неозбиљне одговоре, засноване на инсинуацијама не помињући гранични сукоб. То безразложно пензионисање изазвало је праву политчку буру у престоници. Сви новински часописи су се бавили Мишићевим случајем па чак и лист „Пијемонт“.[62]

„Мучки, без обавештења јавности, као плод партијске ћудљивости, и као жртва министарског савета, одсечен од војничког стабла и безочно стављен у пензију ђенерал Живојин Мишић.“
Одломак из часописа „Пијемонт“ од 20. септембра 1913.[61]

Писање „Пијемонта“ је било Мишићу по вољи и зато је пристао да се преко њега обрати и објасни зашто је пензионисан али одбрана коју је објавио „Пијемонт“ није била толико њега ради већ политички обрачун са радикалском владом. Разочаран у све свакога Мишић је закључио да је овог пута његова војничка каријера дефинитивно завршена јер са малом пензијом више није могао да живи у Београду и преселио се у Прокупље. Тамо је купио кућу и настанио се у њој. Међутим овог пута није дуго чекао на поновно реактивирање.[61][62] За заслуге у оба Балканска рата одликован је бројним орденима међу којима се истичу, Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, Орденом Данила I за независност II степена, Орденом Енглеског друштва Црвеног крста и Споменицом за „Освећено Косово“.[22]

Први светски рат (1914—1918)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Србија у Првом светском рату

После убиства аустроугарског престолонаследника надвојводе Франца Фердинанда, које је извршио Гаврило Принцип на Видовдан 28. јуна 1914. године, у Сарајеву, сви фактори Аустро-Угарске агресивне политичке елите, смишљено су чекали повод да за рат против Србије. Управо је ово убиство искоришћено као повод. Пред само избијање Првог светског рата, Мишић је опет реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Реактивирање се показало као прави потез јер се уз остарелог и болесног војводу Путника чије је здравље било озбиљно нарушено, поново се налазио енергични Мишић. У то време Путник се налазио на лечењу у бањи Бад-Глајхенберг у Штајерској, југоисточно од Граца. По пријему депеше о ултиматиму, Путник је одмах кренуо у Србију. Сазнавши то мађарске власти су ухапсиле војводу и објавиле ту вест као највећу сензацију. Војни кругови у Бечу нису много марили за остарелог и болесног Путника, чак су и сматрали да је добро да он командује Српском војском него неко од млађих генерала, па су телеграфисали у Будимпешту да га пусте.[63][64] У овом периоду одликован је Спомен-крстом 1913 за заслуге у Другом балканском рату.[22]

До Путниковог повратка, за вршиоца дужности именован је генерал Степа Степановић командант Друге армије, док се на положају помоћника налазио генерал Мишић. Управо су ова два класна друга, у тешко време припремили су земљу и војску за предстојећи надолазећи рат. По обављеној наредби Врховне команде 25. јула, спроведена је мобилизација и концентрација трупа по тачно утврђеним плановима које током анексионе кризе израдио управо Путник. Мобилисано је 11 дивизија I и II позива и једна коњичка дивизија, као и трупе III позива - укупно 450000 људи распоређених у три армије. Са закашњенем тек 6. августа српска и црногорска врховна команда су завршиле заједнички ратни план.[63][64]

У међувремену, док су се аустроугарске трупе гомилале на српској граници, у земљу се вратио војвода Путник. Одмах по доласку у Крагујевац 8. августа, дочекали су га регент Александар, генерали Степановић и Мишић, пуковник Живко Павловић и други чланови Штаба. Само после четири дана 12. августа у Врховној команди примљени су извештаји са границе да су Аустроугари отпочели офанзиву из Босне преко доње Дрине код Лознице и Лешнице а делови осталих корпуса су наступали преко Срема код Сремске Митровице и Шапца.[65][66]

Церска битка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Церска битка и Прва аустроугарска офанзива на Србију

Према развоју ратне ситуације 11. августа, непријатељ је вршио демонстративне акције на целом фронту. Начелник Штаба Врховне команде искусни војсковођа Радомир Путник се није дао заварати па је исто дана упутио Трећу армију под командом генерала Павла Јуришића Штурма да упорно задржава главне снаге аустроугарске Пете армије, која је нападала српске заштитне одреде на граници. Трећа српска армија била је развучена на широком фронту од Шапца до Гучева. У следећа два дана непријатељ је заузео Шабац, док је своју Пету армију усмерио долином Јадра ка Ваљеву. Врховна команда је издала наређење да Друга армија одмаршује према Текеришу и да две дивизије упути преко планинског гребена Иверка и ту изврше удар у чеви бок непријатеља. Међутим генерал Степа је по доласку на Терекиш утврдио да је ризично да упути своју армију на две аустроугарске армије, па је радикално модификовао план Врховне команде.[67][68]

Главне снаге Прве армије образовале су стратегијску резереву Врховне команде, док су помоћне снаге ове армије имале задатак да држе северни фронт од Голупца до ушћа Колубаре у Саву. Ова одлука српске Врховне команде, у којој је Мишић заузимао истакнут положај, довела је до битке на Церу и прве савезничке победе у Првом светском рату. Заповест Врховне команде за офанзиву затекла је Другу армију на маршу. Она се у том периоду кретала према Шапцу са циљем да се спречи даље надирање непријатељских снага преко понтонског мостобрана пре него што се оријентише према непријатељским снагама које су надирале преко Дрине. У том периоду Аустроугарски 13. корпус успео је да присили српску Трећу армију да се повуче на положаје изнад Завлаке. Да би подржао тај продор, генерал Поћорек је наредио да се 42. хонведска дивизија[d] из Шесте армије, која је била орјентисана за дејство на ужичком правцу, пребаци на правац Љубовија - Пецка и помогне корпусу.[67][68]

Српска Врховна команда, тачно ценећи намере непријатеља, благовремено је реаговала. Упућивањем Моравске дивизије II позива на фронту код Пецке, ојачала је лево крило Треће армије и зауставила напад 42. хонведске дивизије. Из Прве армије, која је код Уба била у стратегијској резерви, упућена је Дунавска дивизија I позива у Мачву да ојача Шумадијску дивизију I позива и Коњичку дивизију док је Тимочка дивизија I позива стављена на располагање команданту Друге армије. Другог дана битке непријатељска артиљерија са Иверка нанела је велике губитке Комбинованој дивизији што је условио је њено повлачење, међутим благовременом интервенцијом Моравске дивизије I позива спречен је главни против удар аустроугарске 9. дивизије. Четвртог дана 18. августа, ситуација на фронту је била нејасна. Церска оперативна група је заузела главни положај на Церу. На десном крилу Треће армије изгубљен је важан положај Марјановића вис и тиме су били угрожени позадина и бокови Друге и Треће армије. у Мачви, аустроугарски 4. корпус појачавао је притисак, па је српска Врховна команда је издвојила Тимочку дивизију I позива и пребацила је на десни бок Треће армија а Тимочку дивизију II позива је упућена у Мачву ради помоћи Првој армији. Видевши новонасталу ситуацију на фронту, команда 8. корпуса је 19. августа наредила да трупе отпочну повлачење у току ноћи. Такво повлачење је резултирало неконтролисано осипање Пете аустроугарске армије. Тада се показало да је одлука Врховне команде да издвоји Тимочку дивизију I позива и упути је у помоћ Трећој армији, није била добра јер је предлог генерала Степе био да се употреби за паралелно гоњење непријатеља сверно од Цера према Лозници ради заузимања прелаза на Дрини. Да је његов предлог био усвојен већина Пете армије бих пала у српско ропство.[67][68]

„Огранци Цера и Иверка притиснути су гомилама непријатељских лешева.. Непријатељ је имао огромен губитке, читави његови пукови су уништени.“
Извештај војводе Радомира Путника након Церске битке.[68]

У битци на Церу избачено је из строја око 25000 припадника аустроугарске војске. Српска војска је заробила око 5000 непријатељских војника, запленила је око 50 топова и велике количине другог ратног материјала. Губитци са српске стране нису били мали, избачено је из строја 259 официра 16045 подофицира и војника. Поражена аустроугарска војска је приликом повлачења искалила свој бес над недужним становништвом Мачве и Подриња, где је починила масовне злочине. Лозански професор криминологије доктор Арчибалд Рајс, који је на позив предсеника владе Николе Пашића дошао у Србију да посведочи о том нечувеном разбојништву над цивилним лицима, обавестио је светску јавност о варварском понашању трупа тобожње културне Аустро-Угарске, што је изазвало запрепашћење у целом цивилизованом свету. Француски публициста Анри Барбије такође је видео та злодела па је о њима и забалежио у својим белешкама.[68][67]

Ова прва победа савезника у Првом светском рату била је у ствари почетак краја Хабзбуршке монархије. Њоме је ратни и почетни операцијски план српске Врховне команде, који су израдили војвода Радомир Путник и генерал Живојин Мишић, успешно је реализован. Српска Врховна команда мајсторски руководила је овом сложеном операцијом, њене одлуке биле су смеле и ризичне, али и веома добро прорачунате, чиме је надмашила у оперативном и тактичком смислу много хваљено командовање аустроугарске Балканске војске.[68][67]

Сремска офанзива[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Сремска офанзива
Сремска офанзива
СаваЧеврнтијаЈаково-БољевциЗемунАустријска противофанзиваПовлачење

Победа у Церској битци подигла је углед српске војске у очима пријатеља и непријатеља. Због тога су нарочито пријатељи, прецењивали њене могућности и захтевали од српске Врховне команде да одмах предузме офанзиву против Аустро-Угарске. Руси су у томе били посебно упорни, јер су желели да Срби спрече да се део аустроугарских снага пребаци са Балкана у Галицију. Врховна команда је, из солидарности са сaвезничким армијама, наредила да Прва армија форсира Саву и пређе у Срем, а Ужичка војска и црногорски Санџачки одред да предузму операције у источној Босни, да на свом фронту вежу што јаче снаге непријатеља. Друга и Трећа армија задржане су у одбрани на Дрини од њеног ушћа до Љубовије. [69][70]

Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

Допуна, дорада

Чланак је означен овим шаблоном 23.07.2014. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Војвода Живојин Мишић и Генерал Џорџ Мајн 1917. године

Током Колубарске битке, Мишићу је предата команда над Првом армијом, тада у врло тешкој ситуацији, да замени њеног рањеног и болесног команданта генерала Петра Бојовића. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија се од јединице у расулу претворила у формацију способну за борбу. Мишић је инсистирао (тада је то сматрано ризичним) на дубљем повлачењу да би се целој српској војсци дало времена да се одмори и попуни залихе, што је резултовало напуштањем Београда. Међутим, његово коцкање се исплатило пошто је аустроугарска војска превише раширила своје линије снабдевања и тешко је поражена у потоњем српском контранападу, који је такође започео Мишић, а његова армија је одиграла одлучујућу улогу. Ово је била једна од највећих битака у српској историји и Мишић је 4. децембра 1914. унапређен у чин војводе. Тим унапређењем ушао је ред најславнијих војсковођа заједно са Радомиром Путником (унапређен 1912.) и Степом Степановићем (унапређен 1914. године). Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније. На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921. Уз велике грађанске и војне почасти Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3. децембра 1922. године. Написао је дело „Моје успомене“ које је први пут објављено 1969. године, а приредио га је Саво Скоко.

Кабинет Живојина Мишића на Солунском фронту

Лик и дело[уреди]

Војвода Живојин Мишић са бројним домаћим и иностраним одликовањима

Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице) итд. У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. октобра 1933. звала Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође носи његово име. Једно добровољачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927. године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987). Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани. Данас, касарна Војске Србије у Ваљеву носи Мишићево име.

Унапређење у чинове[e][уреди]

Каплар Поднаредник Наредник Потпоручник Поручник Капетан Друге класе
6. септембар 1875. 4. мај 1876. 1. јун 1876. 10. децембар 1876. 20. октобар 1882. 22. фебруар 1887.
Капетан Прве класе Мајор Потпуковник Пуковник Генерал Војвода
1. јануар 1891. 26. април 1893. 29. мај 1897. 6. април 1901. 20. октобар 1912. 4. децембар 1914.

Одликовања[уреди]

Домаћа одликовања[уреди]

Одликовања Војводе Живојина Мишића [f]
Орден Карађорђеве звезде са мачевима Орден Таковског крста Орден Карађорђеве звезде Орден Белог орла
Орден Таковског крста са мачевима Орден Црвеног крста Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа на огрлици Орден Легије части
Орден Светог Спаситеља Орден Италијанске круне Орден Бата Орден Румунске круне
Орден Светог Станислава Орден Меџидије Орден Данила I Орден Франца Јозефа
Орден Светог Ђорђа Орден за изванредне војне заслуге Ратни крст 1914—1918 са бронзаном палмом Ратни крст
Војвода Живојин Мишић
(рад Уроша Предића)

Инострана одликовања[уреди]

Фото-галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ О упознавању своје супруге Мишић није никад никоме говорио, осим свом породичном пријатељу професору Милораду Павловићу Крпи који је као његов лични секретар од 1914. до 1915. године то и забележио.[30]
  2. ^ Чин у току Балканских и Првог светског рата.
  3. ^ Чин у току Балканских и Првог светског рата, послењи чин му је био мајор.
  4. ^ У овој дивизији борио се као командир вода у 25. пуку и каплар (потоњи Маршал Југославије) Јосип Броз Тито
  5. ^ датуми по Јулијанском календару
  6. ^ Споменице и медаље нису укључене.
  7. ^ Двапута одликован.
  8. ^ Одликовање је носило назив Гвоздени крст настало по узору на Немачко одликовање.
  9. ^ Орден је уручен постхумно породици војводе Живојина Мишића 18. новембра 1926. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 22.
  2. ^ „Преци и сродници Живојина Мишића“. Revija.kolubara.info Приступљено 6. 3. 2013.. 
  3. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 19.
  4. ^ Опачић (2008), стр. 24-25.
  5. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 23.
  6. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 24.
  7. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 25.
  8. ^ Опачић (2008), стр. 26.
  9. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 26.
  10. ^ Опачић (2008), стр. 32.
  11. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 27.
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Милићевић & Поповић (2003), стр. 155-160.
  13. ^ Опачић (2008), стр. 44.
  14. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 35-37.
  15. ^ Опачић (2008), стр. 47.
  16. ^ Опачић (2008), стр. 48.
  17. ^ Опачић (2008), стр. 50.
  18. ^ Опачић (2008), стр. 53.
  19. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 45-67.
  20. ^ Опачић (2008), стр. 55-58.
  21. ^ Опачић (2008), стр. 59.
  22. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Опачић (2008), стр. 444.
  23. ^ а б в г д ђ е ж Опачић (2008), стр. 442.
  24. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 78.
  25. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 80.
  26. ^ Опачић (2008), стр. 62-63.
  27. ^ а б Опачић (2008), стр. 67.
  28. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 92-99.
  29. ^ Опачић (2008), стр. 69-71.
  30. ^ а б в г д ђ Опачић (2008), стр. 75-78.
  31. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 104-105.
  32. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 106-107.
  33. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 111-112.
  34. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 114-119.
  35. ^ а б Бјелајац (2004), стр. 178.
  36. ^ а б в Опачић (2008), стр. 85-90.
  37. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 120-138.
  38. ^ а б в г д ђ Опачић (2008), стр. 91-115.
  39. ^ а б в г д ђ е ж Мишић & Скоко (1990), стр. 139-188.
  40. ^ Бјелајац (2004), стр. 298.
  41. ^ а б в г д ђ е Мишић & Скоко (1990), стр. 189-200.
  42. ^ а б в г д Опачић (2008), стр. 116-117.
  43. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 201-210.
  44. ^ а б в г Опачић (2008), стр. 118-129.
  45. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 211-226.
  46. ^ а б в г д Опачић (2008), стр. 130-133.
  47. ^ а б в г д Мишић & Скоко (1990), стр. 229-234.
  48. ^ а б в Опачић (2008), стр. 134-138.
  49. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 235.
  50. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 241.
  51. ^ а б в г Опачић (2008), стр. 140-145.
  52. ^ Опачић (2008), стр. 139.
  53. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 236-240.
  54. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 242-246.
  55. ^ а б Опачић (2008), стр. 146.
  56. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 247-252.
  57. ^ а б Опачић (2008), стр. 147-149.
  58. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 253-277.
  59. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 278-285.
  60. ^ а б в Опачић (2008), стр. 150-157.
  61. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 286-287.
  62. ^ а б в Опачић (2008), стр. 158-164.
  63. ^ а б Опачић (2008), стр. 164-175.
  64. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 287-291.
  65. ^ Опачић (2008), стр. 176-180.
  66. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 292.
  67. ^ а б в г д Опачић (2008), стр. 181-189.
  68. ^ а б в г д ђ Мишић & Скоко (1990), стр. 293-299.
  69. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 300-302.
  70. ^ Опачић (2008), стр. 193.

Литература[уреди]

  • Мишић, Живојин; Скоко, Саво (1990). Моје Успомене. Београд: Београдски издавачко-графички завод. ISBN 978-86-13-00453-0. 
  • Опачић, Петар (2008). Војвода Живојин Мишић. Београд: БеоСинг. ISBN 978-86-87187-00-9. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  • Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 

Спољашње везе[уреди]

претходник
генерал
Петар Бојовић
Начелник Штаба врховне команде
Краљевине Србије,
Краљевине СХС
(од 1. децембра 1918)

19181920.
наследник
наставио службовање у новонасталој држави
претходник
положај установљен
Начелник Главног генералштаба Југословенске војске
19201921.
наследник
војвода
Петар Бојовић