Живојин Мишић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили насеље, погледајте чланак Мишићево.
Живојин Мишић

Војвода Живојин Мишић.jpg
Војвода Живојин Мишић

Лични подаци
Датум рођења 19. јул 1855.
Место рођења Струганик код Мионице (Кнежевина Србија)
Датум смрти 20. јануар 1921. (66 год.)
Место смрти Београд (Краљевина СХС)
Војска Кнежевина Србија
Краљевина Србија
Краљевина СХС
Године служења 18741904.
19091913.
19141921.
Највиши чин Војвода
Јединица Прва армија Српске војске
Битке Први српско-турски рат
Други српско-турски рат
Српско-бугарски рат
Први балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
Одликовања Орден Карађорђеве Звезде са мачевима
Орден Белог орла
Орден светог Михајла и светог Ђорђа на огрлици

Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855Београд, 20. јануар 1921) је био српски и југословенски војвода. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Непосредно је командовао српском Првом армијом у Колубарској бици, а приликом пробоја Солунског фронта је био начелник Врховне команде.

Садржај

Рано детињство (1855—1865)[уреди]

Живојин Мишић је рођен 7/19. јула 1855. године од оца Радована, земљорадника и мајке Анђелије (рођене Дамјановић) у селу Струганику надомак Мионице. Мишићеви родитељи имали су тринаесторо деце, од којих су двоје биле девојчице. Живојин је био тринаесто дете, и када се родио, само осморо његових браћа (Никола, Ивко, Теодосије, Лазар, Василије и Теодор) и сестара (Тодора и Живана) је било живо.[1][2]

Преци Живојина Мишића су се доселили у Струганик крајем 17. или почетком 18. века из села Тепца на јужним обронцима Дурмитора. Породица је узела презиме Мишић по имену деде Живојина Мишића – Миша Каљевића. Живојинов деда се први родио у Струганику, био је ожењен Аницом и имао је два сина: Радована (Живојиновог оца) и Радослава. Живојинова мајка Анђелија (рођена око 1815. године) била је кћерка Јована Дамјановића из села Коштунића.[3][4]

Са навршених шест година био је пастир. Чувао је овце, козе, младу јунад и силно се намучио. Једном приликом је рекао:

Викицитати „Ко није чувао козе тај не може ни замислити шта су то јади и невоље. Иако сам код њих омиљен јер сам вазда у својој торбици носио по један велики крушац соли, ипак су ми врло често потпуно отказивале послушност.[5]
({{{2}}})

Често је губио овце које су пуштене по ливади бежале и упадале у туђа газдинства, брстиле купус, салату и правиле велику штету на воћњаку. Кад бих се пробудио јер је неретко спавао на ливади и видео да оваца нема а касније сазнао за штету, редовно је добијао батине шибом. За разлику од њега Мишићеви вршњаци су чували волове. Слаби и не навикнути дешавало да млади чобани буду изударани од стране непослушних волова. Живојин о томе пише:

Викицитати „Не зна се, дакле шта је горе — бити чобанин коза или водич волова.[6]
({{{2}}})

Школовање (1865—1876)[уреди]

Основну школу је започео у Рибници 1. октобра 1865. године. Први учитељ Живојинов био је Сретен Величковић из села Бољковаца. За сву децу био је страх и трепет. Школску и црквену општину у то време чинила су села: Струганик, Планинице, Берковци, Попадићи, Толићи, Кључ и Паштрићи. Због велике удаљености села од школе сва деца и Живојин су живела у интернату.[7] Дана 1. октобра 1866. му је умро отац, па је мајка преузела на себе домаћинство.[8]

После две године боравка у Рибници, на интервенцију свог рођеног брата Лазара, наредника у Крагујевачком гарнизону, Мишић је 1867. премештен у Крагујевац. У Крагујевцу је завршио две школске године за једну и убрзо 1868. уписао је гимназију. У почетку због свог порекла имао је силне неприлике са варошком децом која га нису прихватала, што га је узбуђивало и вређало. Први и други разред гимназије завршио је у Првој крагујевачкој гимназији у Крагујевцу, трећи, четврти и пети у Београду, у Првој београдској гимназији. У првих пет разреда гимназије није био посебно добар ђак, док је до краја школовања поправио успех.[9]

Шести разред је завршио у Крагујевцу и већ 20. септембра 1874. године био примљен у 11. класу Артиљеријске школе (Војне академије) без пријемног испита, као 21. у рангу. Због одустајања два кандидата Мишић је пре почетка школовања добио 19. ранг.[10] На сваком распусту одлазио је кући у село и врло често је заједно са својом браћом радио и пољске радове.[11] Још као несвршени питомац поднаредник мобилисан 1876. године и упућен на фронт. Током ратова школовање му је прекинуто.[12]

Први српско-турски рат (1876—1877)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српско-турски рат

Својим првим ратним распоредом одређен је за наставника трупа у Колубарском батаљону Друге класе, у саставу Ваљевске бригаде Друге класе Дринског корпуса. Командант корпуса био је генерал Ранко Алимпић.[12] Пред сам полазак бридаге на границу фронта цела класа Артиљеријске школе а међу њима и Живојин је 1. јуна 1876. године, била произведена у чин наредника. Друга ваљевска бригада, учијем саставу је био Колубарски батаљон у коме је наредник Живојин Мишић био инструктор, кренула је на фронт.[13] По доласку на фронт, Мишић бива распоређен у батаљон мајора Николе Кирјејева, команданта Руских и Бугарских добровољаца. 5. јула у девет часова, по наредби дотичног мајора, формирани су одреди од по три батаљона Прве класе. У почетку је остао у резерви а касније је постао мајоров лични ордонас.[12][14] Кирјејев је окараткерисао Мишића при именовању за личног орднанса, као бистрог, талентованог и перспективног официра.[15]

„Но, чим потучемо Турке, повешћу те са мном у Русију да тамо као мој питомац свршиш нашу Војну академију.“
Речи мајора Николе Кирјејева приликом упознавања са Живојином Мишићем.[14]

Поласкан тим предлогом, Мишић је изјавио своју сагласност да пође с Кирјејевом у Русију али на несрећу, од тога није било ништа јер је мајор погинуо у боју код Раковице управо у време битке код Великог Извора.[16] Своје ватрено крштење је доживео управо на овом бојишту и тада је командовао својом јединицом али сада у саставу Књажевачке војске.[12] После погибије свог команданта мајора Кирјејева, трупе видно деморалисане почеле су да се повлаче пре налетима Турака. То је уједно и био крај српских офанзивних покушаја.[17]

У време оперативног затишија Срби су искористили за реорганизацију и боље груписање својих снага. У састав Трећег корпуса ушла је Ваљевска бригада Прве класе којом је командовао старији брат Живојина Мишића, капетан Лазар Мишић, и Ваљевска бригада Друге класе по командом капетана Павла Зарића у којој су били Живојин и његов старији брат Теодор. То је било први пут да су се на кратко тројца браће Мишић срела у рату код села Лукова.[18]

После Шуматовачке битке, пуковнику Ђури Хорватовићу је било наређено да са својим корпусом демонстрира према Нишу, а да Луковски корпус (у којем је био Мишић) предузме операције и заузме Зајечар. Мада су оствариле почетни успех, наређено им је, због погоршања ситуације на моравском фронту, да се трупе врате у Бољевац.[19] У међувремену Ваљевска бригада Друге класе из Луковског корпуса, одмаршовала је преко Ђуниса и Крушевца у састав одреда капетана Стевана Биничког, који је на Јанковој клисури затварао правац Куршумлија-Крушевац.[12] После месец дана батаљон којим је командовао Мишић пребачен је у састав корпуса пуковника Хорватовића и учестовао је у борбама на Шиљеговцу. На овом фронту Живојин је први пут упознао свог команданта који ће му касније постати узор у сопственом командовању.[20]

Примирје је под притиском Русије потписано 1. новембра 1876. године.[21] Указом 1. децембра исте године, Живојин Мишић је за испољену храброст одликован Златном медаљом за храброст.[22] Унапређен је у чин пешадијског потпоручника, 10. децембра 1876.[23] и постао је командир вода 4. чете Трећег батаљона стајаће војске.[24]

Други српско-турски рат (1877—1878)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други српско-турски рат

У паузама између два рата Живојин је ступио на нову дужност 1. јануара 1877. године, а у августу је премештен у Београд и постављен за водног официра у 1. чети 7. батаљона.[25][12] На тој дужности дочекао је почетак новог рата против Турске у који је Србија ушла крајем године као савезница Русије.[26] У време мобилизације за други рат против Турске потпоручник Живојин Мишић је, као водни официр 7. батаљона стајаће војске, са својим батаљоном премештен из Београда у Ваљево. Батаљон је укључен као кадровско језгро, у Ваљевску бригаду I класе којом је командовао Живојинов старији брат капетан I класе Лазар Мишић. У тој бригади Живојин је постављен командира 2. чете народне војске у батаљону капетана Тодора Ванлијића.[27] Цео батаљон је био у саставу 7. комбинованог пука Јаворске војске, под контролом генерала Тихомиља Николића.[12]

По објави рата, Мишићева чета је образовала претходницу и убрзо се сукобила са Турцима који су били скривени у рововима и нису се примећивали док нису отворили пушчану ватру.[27] У то време операције главних српских снага на моравичко-нишавском правцу ушле су у завршну фазу. Ваљевска бригада је по добијеном наређењу одмарширала правцем преко Кушића, Ивањице, Пожеге, Чачка, Крушевца и Ђуниса, левом обалом Мораве у правцу Ниша. Дана 10. јануара, после усиљеног марша по дубоком снегу и цичи зими, стигла је на преноћиште у Тешицу, где им је било јављено да је Ниш пао под силовитим ударима корпуса ђенерала Јована Белимарковића, пуковника Милојка Лешјанина и Ђуре Хорватовића. Ваљевска бригада, међутим, није учествовала у тим операцијама по одлуци врховног команданта кнеза Милана, који је лично поздравио Ваљевце при уласку у ослобођени Ниш.[28]

Неколико дана после примирја, 1. батаљон Ваљевске бригаде I класе одређен је да спроведе 2000 заробљених Турака у Смедерево и Београд. Спровод заробљеника је протекао мирно мада су Турски официри ударали војнике који су заостајали. За Мишића је ово било чудно да се ни један војник није окренуо да види ко га је ударио већ се трком враћао у колону. Такве појаве у Српској војсци нису биле дозвољене, јер је батинање војника је било забрањено, а односи су се заснивали на свесној дисциплини а не на линчу.[29]

Период мира (1878—1885)[уреди]

Првог септембра 1878. године сви питомци XI и XII класе поново су били на окупу на продужење школовања које је прекинуто ратом. После неколико дана предавања на час математике који је предавао инжињеријски пуковник Стеван Здравковић, школу је посетио министар војни ђенералштабни потпуковник Јован Мишковић. Похвалио је целу класу и очитао је једну строгу лекцију о потреби строгог држања и доброг владања.[30]

Мишић у ове речи поверова, загреја столицу и двогодишњи курс заврши са одличним оценама. По завршетку школовања није произведен у обећани чин ни он ни цела његова класа. Једног дана, прве половине децембра 1878. године, идући на предавање са својим школским другом Павлом Јовичићем, свратио је у оближњу кафану да попију кафу. За другим столом је седео пешадијски мајор Радић са коњичким капетаном Станишићем. Тај мајор је управо прешао из Аустроугарске у Српску војску и говорио је врло неповољно о Српској војсци што је Мишића узбудило и он није издржао да му не одговори.[31]

„Ако добро завршите овај курс, онда ће те одмах бити произведени у чин поручника, а ранг о новом чину одредиће вам се према резултату који постигнете током школовања.“
Речи ђенералштабног потпуковника Јована Мишковића приликом посете XI-тој класи Војне академије.[31]
Викицитати „Господине мајоре, не могу дозволити да се тако ружно изражавате о нашој војсци. Ако је у аустријској војсци тако добро као што велите, нико Вас отуда на силу није довео.“
({{{2}}})

Љутити мајор га упита.

Викицитати „А како се ви зовете? Идите одмах на своје место, а ја ћу Вам показати за ту вашу дрскост.“
({{{2}}})

Мишић салутира и врати се за свој сто а његов друг Јовичић добаци.

Викицитати „Браво, сељаче.[31]
({{{2}}})

После неколико дана командант београдског гарнизона пуковник Павле Хорстиг, позвао је на рапорт Живојина и због дрског понашања према мајору Радићу казнио га је затвором у трајању од три дана.[31] По завршеним накнадним курсевима на Академији, министарство војно нареди да се сваки питомац изјасни у ком гарнизону бих волео да служи. Сви осим Михаила Живковића и Мишића изразише жеље а њих двојца написаше „Где, год служба буде захтевала“. Живковића распоредише у Куршумлију, Мишића у Прокупље а осталима су изашли у сусрет.[32]

XI класа Артиљеријске школе Војне академије (1874—1880). (У првом реду одоздо други слева је Степа Степановић, а у другом реду трећи здесна је Живојин Мишић.)

Првим распоредом преузео је дужност командира вода у 2. чети 7. батаљона активне војске. На дужност је ступио 17. септембра 1880. године, али се кратко задржао јер већ у марту 1881. године он са својим батаљоном пребачен у Београд, и тај премештај му се није свидео. У току службовања у Београду одликован је 2. јула 1881. године Сребрном медаљом за ревносну службу.[22] 13. децембра 1881. године умрла му је мајка Анђелија у 75. години живота а сахрањена је следећег дана у Струганику. У мају 1882. постављен је за комдандира вода у 1. чети 9. батаљона.[30] Приликом једне вежбе 4. вода на Врачару покушавши да уведе ред међу своје војнике Мишић сабљом у корицама ударио сваког војника у врсти по стражњици, на шта га неко од грађана видевши то пријавио команди. Сутрадан приликом рапорта команданту батаљона Мишић прочита пријаву и објасни му ситуацију. Командири чете и батаљона су одвели Живојина на рапорт команданту Стајаће војске пуковнику Кости Бућевићу. Прочитана му је казна за учињено дело у трајању од три дана затвора, без упућивања на војни суд што је била олакшавајућа околност.[33] По издржавању казне у августу исте године одређен је, поред редовне дужности, за наставника телесног васпитања у Нижој гимназији у Београду, а после три месеца 20. октобра 1882. произведен у чин поручника.[23] Затим је постављен на дужност ађутанта 7. батаљона. На тој дужности је остао до 25. октобра 1884. године, када је постављен за командира 1. чете у 5. батаљону „Краљ Милан“ у Ужицу. После годину дана премештен је у Ваљево у мају 1885. године. По доласку у Ваљево командовао је новоформираним батаљоном састављеним од резервиста Подрињског округа. У јулу је полагао практични испит за капетана. Положио је без примедбе. Командујући активним батаљоном на Крушику, у августу се јако разболео и на интервенцију команданта 5. активног пука, Мишићу је наређено да преда батаљон и оде на лечење. На ову одлуку Мишић је рекао:

Викицитати „Батаљон нећу да предајем у ово време! Можете га ми одузети само силом оружија.“
({{{2}}})

На ове речи командант пука му одговори:

Викицитати „О таквој твојој одлуци известићу команданта дивизије, па ти ради како знаш, кад си тако луд.[34]
({{{2}}})

Сумњало се да Мишић има туберкулозу, и то је и признао свом пријатељу доктору Светозару Анастасијевићу, приликом прегледа у његовој приватној ординацији. Том приликом није установљено ништа, па је доктор, Мишића повео на вечеру на којој му је објаснио да се не обазире на савете војних лекара, а Живојин сав одушевљен то је испричао својој жени. Већ у септембру 1885. године објављен је Указ краља Милана о мобилизацији војске за рат против Бугарске. Тиме и завршена мирнодопска каријера младог Мишића.[30]

Брак са Лујзом и породица[уреди]

ДворСтаро Здање“ у Буковичкој Бањи подигао је Живојинов таст Фридрих Крикнер.

Живојин је своју супругу Лујзу Крикнер (1865—1956),[a] упознао када је имала 16 година у Аранђеловцу. Њен отац Фридрих Крикнер, швајцарац немачког порекла[35] и београдски грађевински предузимач, градио је хотел Старо Здање у Буковичкој бањи. Уз хотел Фридрих је сазидао себи и својој породици вилу. У лето 1881. године Крикнерови су летовали у Аранђеловцу, а у исто време потпоручник Мишић је имао маневре у околини. На балу који су приредили Аранђеловчани једне вечери, присуствовали су Лујза са родитељима и млади потпоручник Живојин Мишић. Мишић је на балу тражио дозволу да игра са Лујзом, што њени родитељи нису одобравали али је Лујза пристала. Током целе вечери плесали су заједно и љубав је планула на први поглед. Међутим било је и препрека њиховој срећи. Лујзин отац Фридрих није одобравао веридбу своје кћерке са Живојином јер како га је описао: Он је сељачки син, официр са малом платом, који је често могао бити премештан, а главни разлог је био: што им вере нису биле исте.[30][36]

Због такве одлуке оца Лујза је побегла за Живојина па јој отац није дао мираз. Венчали су се 30. октобра 1884. у београдској Вазнесењској цркви и изродили шесторо деце, синове: Радована (1887—1945), банкарског чиновника и председника Сокобањског среза, заробљеног као резервног потпуковника у пролеће 1941. близу Фоче и интернираног у Немачку где је умро заробљеништву и сахрањен у Нирнбергу; Александра (1891—1941), управника Врњачке бање, резервног мајора, припадника ЈВуО-а, кога су стрељали Немци у Ваљеву децембра 1941. године а његови посмртни остаци су пренети 1968. године и сахрањени у породичну гробницу на Новом гробљу; Војислава (1902—1974), инжењера агрономије, учесника НОБ-а, који је робијао на Голом отоку; и кћери: Елеонору (1885—1952), била је најпре удата за Богдана Анђелковића, официра а после његове погибије за Михаила Марковића, ваљевског апотекара; Олгу (1886—1977), удата за сликара Милана Миловановића и Анђелију (1889—1969) која се није удавала. Најстарији син Радован резервни коњички капетан друге класе[b] и средњи син Александар коњички поручник[c] били су у борбеним јединицама од 1912 до 1918. године. Мишић би најмлађег сина послао у војску да није био малолетан али је он учествовао у Другом светском рату на страни партизана. Лујза је 1943. године због протеста јер су јој немци стрељали сина Александра, променила протестантску веру, прешла у православље и узела име Магдалена.[37] Унук Живојин (1934—1945) је рано преминуо са једанест година, док су унук Богдан Анђелковић (1913—1987), поручник бојног брода син Еленонин и унука Даница Дуда Мишић (1921—2005), кћерка Радована и Ирме (1892—1978), доживели су дубоке старости.[30][36]

Српско-бугарски рат (1885)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српско-бугарски рат (1885)

Мишић је остао у трупи до почетка рата, с тим што је због укидања четвртих батаљона у пуковима, постављен за командира 1. чете у 1. батаљону 5. пука Дринске дивизије. Од објаве мобилизације, 21. септембра, до почетка рата 14. новембра, прошло је два месеца. У међувремену новим наређењем пешадијским пуковима је узет по један батаљон тако да је на крају реформе у саставу пука остало по три батаљона. Новим формацијским распоредом Живојин је распоређен за командира 1. чете 1. батаљона. Командант дивизије је био пуковник Јован Мишковић, начелник штаба капетан Вукоман Арачић, начелник артиљерије потпуковник Василије Мостић и командант 6. пука мајор Павле Јуришић Штурм. Остали команданти дивизија били су између осталих генерал Милутин Јовановић, a један од начелника штабова био је потпуковник Радомир Путник и други.[12][38] [39]

Мишић на саркастичан начин описује овај рат:

Викицитати „Ми смо у овај рат ишли као сељаци на свадбу - без икакве предострожности.[39]
({{{2}}})

Испоставило се да је био управу. Главна битка у току рата вођена је на сливничким положајима од 17. до 19. новембра. У то време Дринска дивизија се налазила, између Шумадијске и Дунавске дивизије, добила је наређење да се повлачи на положаје јужно од Драгоманског теснаца. Командант дивизије пуковник Бинички, је са штабом дошао код поручника Мишића, који је уместо рањеног команданта батаљона капетана Грујице Цуковца, вршио дужност и саопштио му да је одређен за заштитницу.

„Господине Мишићу, Ваш батаљон је последња резерва - развите га и ојачајте центар Дивизије.“
Речи пуковника Стевана Биничког приликом издавања наређења поручнику Живојину Мишићу.[39][38]

Запрепашћен тим саопштењем је забележио у батаљонском операцијском дневнику да се окренуо према Србији и сам себи рекао:

Викицитати „Боже мој, одавде до Београда нигде више нема ни једног мобилисаног војника, ја сам последња резерва дивизије, а рат је тек почео.[39]
({{{2}}})

Тог дана практично је почео крај рата. Падом Пирота, 27. новембра без озбиљног отпора, Аустроугарска је узела у заштиту Србију и ултимативно саопштила Бугарима да потпишу примирје што је и учињено у Букурешту 2. марта 1886. године. Током овог рата Мишић је био у резерви.[38][12]

Успон (1886—1903)[уреди]

После српско-бугарског рата, Мишић је вредно радио на свом стручном усавршавању и успешно напредовао у служби. Командант пука га је после окончања рата предложио за унапређење и одликовање у шта Живојин није поверовао. Дана 26. фебруара 1886. указом краља Милана одликован је Таковским крстом V степена.[22] У мају 1886. Мишић је поново постављен за команданта чете у 1. батаљону. После командовања батаљонима у Ужицу, завршио је школу јахања на предлог министра војног пуковника Хорватовића. У фебруару 1887. године положио је капетански испит, а наредног месеца унапређен је у чин капетана II класе и одликован Медаљом за војничке врлине.[23][22] У пролеће 1887. године Мишић је, на основу решења министра војног, заједно са капетаном II класе Јованом Павловићем, упућен у школу гађања аустријске војске у Бруку на Лајти.[40][41][12]

У току боравка у Бруку, Живојин је имао неколико занимљивих доживљаја. Као одличан стрелац учествовао је у једном турниру гађања у којем је био бољи од аустријског официра али пошто је био српски официр и уз намештања резултата у корист својих официра тај капетан је однео победу и награду златни сат. Тада је одликован Аустроугарским Крстом за војне заслуге.[22] По повратку из школе гађања у Бруку, Мишић је постављен на дужност ађутанта војног испектора пешадије генерала Милојка Лешјанина. Средином 1888. године, по доласку за министра војног генерала Косте Протића који се није слагао са генералом Лешјанином, он је смењен а на његово место је постављен генерал Петар Топаловић, који је био командант Моравске дивизијске области са седиштем у Нишу. После смене генерал Лешјанина, штаб инспекције се 1. маја 1888. године преселио у Ниш а са штабом заједно и Мишић.[40][41]

Средином октобра 1888. године Мишић је примљен на двогодишњу припрему за генералштабну струку у Главном генералштабу. У то време начелник је био пуковник Јован Мишковић али како је он одређен за учитеља престолонаследника Александра, приправницима су задавали задатке помоћник начелника пуковник Радомир Путник и начелник Оперативног оделења потпуковник Јован Атанацковић. У то време, на другој години припреме, налазили су се капетани Степа Степановић, Петар Бојовић и Милош Васић (идејни творац чина војводе).[42] То је први пут да су се на једном месту налазили четворица будућих војвода: Путник (као професор), Степановић, Бојовић и Мишић (као студенти).[40][41][12]

Мишићев успон у служби и успешно напредовање имало је узлазну линију од завршетка припреме за генералштабну струку до мајског преврата 1903. године. После успешно завршеног течаја за генералштабну струку, преведен је у звање генералштабног официра и унапређен 1. јануара 1891. у чин капетана I класе.[23] Крајем 1892. године положио је испит за генералштабног мајора, испитивач је био потпуковник Димитрије Цинцар-Марковић а тема коју је Мишић изабрао била је Наполеонови ратови. Пошто је ову тему одабрао сам зачуђен и помало љут потпуковник га је упитао:

Викицитати „Па откуда да изаберете тај рат?“
({{{2}}})

Видевши да је потпуковник строг Мишић му одговори мирно:

Викицитати „Као веома компликована тема допада ми се.[41]
({{{2}}})

У великој мери утицај на младог Мишића имао је његов професор пуковник Радомир Путник који је припремао официре за генералштабну струку. Том приликом Путник је запазио Мишићеву изузетну војничку обдареност што је у великој мери утицало на Живојиново будуће напредовање. Пре унапређења у чин генералштабног мајора, постављен је за начелника штаба Шумадијске дивизијске области у јуну 1892. године. Исте године Мишић је постављен за команданта 7. пука и краљевог ађутанта са четворицом других официра и двојицом краљевих ордонанса. У чин генералштабног мајора унапређен је 2. августа 1893. године.[23] Септембра 1895. године, Мишић је боравио у Француској где је, као делегат српске војске, присуствовао великим маневрима француске војске. 1896. године пратећи краља Александра присуствовао је свечаности поводом обнављања модерних Олимпијских игара. Приликом те посете 4. априла 1896. делегација је такође посетила и манастир Хиландар. У међувремену Мишић је одликован бројним домаћим орденима: Орденом Таковског крста IV степена и Орденом Белог орла V степена, као и са више иностраних одликовања: турским Орденом Меџидије III степена, француским Орденом Легије части V степена, грчки Орденом Светог Спаситеља III степена и аустријским Орденом Франца Јозефа III степена.[22] У пролеће 1897. године ослобођен је дужности краљевог ађутанта и постављен за вршиоца дужности команданта 9. пука у Пожаревцу и почасног ађутанта краља Александра. На дужности команданта пука остао је до јануара 1898. године.[40][12]

Дана 22. фебруара 1897. унапређен је у чин потпуковника и постављен за шефа Унутрашњег одсека.[23] Такође је у периоду 1898—1902. предавао је стратегију на Војној академији и у том периоду одликован је Орденом Белог орла IV степена и турским Орденом Меџидије II степена.[22] На тај положај га је поставио лично краљ Милан који га је позвао у свој кабинет и то му саопштио речима:

Викицитати „Мишићу, у споразуму с војним министром пуковником Драгомиром Вучковићем, одредио сам те да предајеш стратегију на Вишој школи Војне академије.“
({{{2}}})

Мишић му изненађено одговори:

Викицитати „Ваше величанство, примићу се врло радо те почасти, само се бојим да нећу моћи одговорити вашој жељи, пошто се раније нисам припремао за ту дужност.“
({{{2}}})

На то му краљ охрабрујућим тоном узврати:

Викицитати „Ти, као мој стари ратни друг, уверен сам да ћеш ту дужност обављати на опште задовољство.[41]
({{{2}}})
„Тужба је била скроз неистинита и са обиљем најодвратнијих подметања.“
Речи Живојина Мишића приликом читања тужбе од стране генерала Срећковића.[41]

Дана 6. маја 1901. Живојин је унапређен у чин генералштабног пуковника, а наредног месеца постављен је за команданта Београдске 9. пешадијске бригаде и члана Војно-дисциплинског суда.[23] У исто време Мишић је оптужен од стране генерала Михаила Срећковића да се по кратком поступку уклони из војске. Као навод за ову неосновану тужбу Срећковић је навео да је Мишић њега клеветао да је он (генерал Срећковић) још док је био потпуковник и командант Шумадијске дивизијске области по пријему депеше, коју му је доставио Мишић о проглашењу престолонасленика Александра за краља, ту депешу згужвао, бацио на под и пљунуо по њој. То наравно није било тачно. Разлог за овакво понашање генерала Срећковића је било што он лично није подносио Мишића (краљевог љубимца како га је звао) јер је сазнао да га је краљ Александар под заклетвом раније испитивао за његово понашање према њему лично и династији Обреновић. Краљ је саветовао Мишићу да оде на војни суд и да ако суд пресуди у његову корист генерал ће бити пензионисан што је на крају и учињено.[40][41][12]

За команданта Дринске дивизијске области постављен је 14. маја 1902. године. У то време његов пријатељ генерал Цинцар-Марковић је добио понуду краља да образује владу и о томе је консултовао Мишића, с образложењем да он као официр не жели да састави владу али је на крају то ипак учинио и тиме своју главу ставио у торбу. Указом краља Александра Обреновића од 22. фебруара 1903. године, одликован је Орденом Таковског крста II степена. [22] Априла месеца исте године, позван је код краља на ручак и том приликом био је упитан да ли је задовољан службовањем у Ваљеву. Мишић му је одговорио да јесте и да штаб дивизије треба да остане у Ваљеву а не да се како је желео његов претходник генерал Василије Мостић пребаци у Шабац. То је био последњи сусрет краља са Мишићем.[40][41]

Промене на престолу и прво пензионисање (1903—1907)[уреди]

Изјутра 30. маја, Мишић је примио отворену депешу са потписом генерала Атанацковића, у којој је стајало: Због личне свађе и сукоба од прошле ноћи краљ и краљица нису више међу живима; образована је привремена влада; с окружним начелницима и осталим месним властима постарајте се да на вашој територији одржите потпуни мир и поредак. Живојин је у време Мајског преврата, као лојалан официр, савесно обављао своје дужности команданта Дринске дивизијске области. После убиства краља Александара Обреновића, завереници су изабрали кнеза Петра Карађорђевића, за новог владара. У том периоду из пензије је враћен Радомир Путник, унапређен у чин генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Приликом доласка на нову дужност поставио је услов краљу Петру I да за помоћника добије пуковника Мишића.[43][44][12]

Као помоћник начелника Главног генералштаба Мишић је Путнику био десна рука. Разрађивао је планове за концентрацију трупа на градници према Османском царству. Живојин на месту помоћника задржао се врло кратко од јуна 1903. до марта 1904. године. Почетком 1904. за министра војног постављен је Радомир Путник а Мишић је постао заступник начелника Главног генералштаба. Одлазећи на нову дужност министра војног, Путник и Мишић су обавили разговор о даљем раду.[43][44]

„Ви ћете ме заступати на дужности начелника Ђенералштаба, а ја вас уверавам да, док год ја будем војни министар, осим вас нико други неће сести на то место.“
Речи генерала Радомира Путника, приликом одласка на нову дужност министра војног.[43]

После разговора са Путником, Мишић је у речи охрабрења поверовао, међутим убрзо се испоставило да он неће дуго остати на тој позицији. Пензионисан је 24. марта 1904. године, заслугом завереника који су извршили Мајски преврат, а неформално образложење за пензионисање било је да је: као обреновићевац морао да оде из војске. Заједно са њим су пензионисани још два официра. Након пензионисања Мишића на место заступника начелника Главног генералштаба дошао је завереник и вођа током преврата пуковник Александар Машин.[44][43]

Неочекивано и прерано пензионисан без пензије, Живојин се нашао у незавидном положају. Обележен као црна овца од стране завереника, сви су га избегавали. Чак и његови ученици са Више школе Војне академије, су поред њега пролазили као да га никад нису знали. У време тог пензионисања активним официрима је било забрањено да се разговарају са официрима одстрањеним из војске.[44][43][12]

Викицитати „Уистину ми је било врло чудновато, а често и смешно, како поједини завреници — међу њима и моји ранији ђаци са Више школе — понашаху приликом случајног сусрета са мном. Обично би затурили капу назад, подизали главу увис и, са затуреним рукама уназад зврждукали као да ме никада нису познавали.[43]
({{{2}}})

Преко прага Живојинове куће ниједан официр није прешао дуги низ година. Са шесторо деце и без пара запао је у материјалну беду али није очајавао. Продао је оба коња и прионуо је на посао да среди списе са својих предавања док је био професор на Војној академији. После четири месеца из штампарије Љубе Давидовића изашла је Мишићева књига Стратегија са тиражом од 1500 примерака. Интересовање за ово дело било је огромно па је већ првих месеци распродато 1250 примерака а остатак је Живојин уступио официрској задрузи уз проценат. Продаја књига му је донела зараду од 20000 динара па је поравио материјални положај за наредне две године. Са групом такође пензионисаних официра и једним доктором је отворио штампарију али како су они сви од стране завереника били обележени и на лошем гласу готово нико није ушао у њихову штампарију да изда неку књигу. Због тога је овај посао пропао па је Мишић запао у још веће дугове.[44][43]

Понуда и реактивирање (1907—1909)[уреди]

У пролеће 1907. појавила се могућност да се Мишић врати у активну службу. Већ у марту председник владе Никола Пашић позвао је пуковнике Живојина Мишића и Александра Машина на разговор у свој приватни стан. Рекао им је да их је позвао као истакнуте личности супротних струја у војсци, да се посаветује с њима на који начин би се могло поправити нездраво стање и отколинити затегнути односи у официрском кору које су подгревале присталице и противници старе нове династије. Мишић је одговорио да не припада било каквој струји. Пашић је на то рекао да он томе ништа не зна али да га многи тако означавају. На крају састанка Пашић је обојцу упозорио да о овом састанку не говоре никоме. Међутим завереници који Живојина нису испуштали из вида пустили у новине вест да је један бивши човек по мраку ушао у кућу председника владе. Тиме су јасно ставили до знања да нису напуштали политичку сцену ни после пензионисања.[45][46]

У јуну је Мишића позвао на разговор генерал Путник, који је у то време био министар војни, и понудио му да се реактивира. Живојин му је одговорио да пристаје под условом да му се врати ранији ранг пре пензионисања. Путник му је на то одговорио да то по закону није могуће а да ако се активира ранг ће му се касније бити поправљен. У то време био је припремљен краљев указ о произвођењу у чин генерала Михаила Живковића и Степе Степановића. Мишић је чувши то категорички одбио да не пристаје да му старешина буде које раније по рангу био млађи од њега. Сачуваши своје достојанство вратио се у своју сиротињу.[46][45]

Годину дана касније, средином 1908, посетио га је пријатељ Љубомир Радојловић и дао му зајам од 15.000 динара у злату како би подигао нову кућу на плацу у Делиградској улици. У нову кућу се уселио већ првог новембра. Од Управе фондова добио је зајам и вратио дуг, међутим убрзо пристигле су удаје обе његове старије кћери. По удаји обе кћери, а због захтева фонда да уредно плаћа рате зајмова, Мишић није нашао излаз из финасијске кризе па је одлучио да прода цело имање и поново је остао без динара.[46][45]

Током Анексионе кризе на лични захтев начелника Главног генералштаба генерала Радомира Путника, Мишић је поново позван да се реактивира. У то време министар војни је био генерал Михаило Живковић, који је позвао Живојина у министарство 10. марта 1909. и одмах се сагласио да му се врати његов ранији ранг. Реактивиран је захваљујући рупи у закону. У Српским новинама објављена су три указа: првим се односило да се Мишић преводи у резерву, другим да се из резерве враћа у активну службу са истим рангом пре пензионисања и трећим се одређује за помоћника начелника Главног генералштаба.[46][45][12]

Припреме за рат (1909—1912)[уреди]

Следећег дана добио је наређење да се у 11 часова јави краљу Петру а потом и генералу Путнику. На ове састанаке је отишао у цивилу, униформу више није имао, све је распродао. Краљ га је по обичају, примио врло срдачно. На краљевом столу су се налазиле топографске секције Срема и Баната и пошто га је обавестио да Аустријанци подижу утврђења на Бежанијској коси, краљ га је упитао:

Викицитати „Шта мислиш, Мишићу, да ли би требало наредити мобилизацију наше војске? Многи ми то саветују, па чак и министар војни.“
({{{2}}})

На ово питање Мишић му је мудро и кратко одговорио:

Викицитати „Ваше величанство, ја држим да ми нисмо спремни за рат у овом тренутку, јер нам много штошта недостаје. Мобилизацију војске могли бисмо наредити тек онда кад извршимо мобилизацију целокупног Српства.“
({{{2}}})

Краљ ове речи усвоји и охрабрујуће одговори:

Викицитати „Готово право кажеш... Него гледај да одмах одеш у Главни ђенералштаб код ђенерала Путника.[47]
({{{2}}})

На путу за главни генералштаб Мишић је срео једног од својих млађих официра за које је мислио да су били против њега током његовог првог пензионисања. Међутим то није било тачно. Наиме тај официр га је овог пута поздравио, извинио му се и уверавао Живојина да је и када је он био пензионисан ипак поздрављао. Мишић му то није замерио већ га је охрабрио да то заборави и да је то сад иза њих. Касније је тај официр је постао један од најбољих генералштабних официра на које се Мишић поносио.[48][47]

У генералштабу Живојин је Путника затекао у канцеларији, у једној малој соби у којој је, како је Мишић приметио, од намештаја био је један канабе, сто и столица. Путник је видевши Мишића одушевљено пришао и срдачно се руковао с њим.

„Ето, господине Мишићу ми опет заједно. Узмите овај елаборат, проучите га и после три дана донесите га да заједно разгледамо. Ако нађете да треба што исправити, а ви то назначите са стране.“
Речи генерала Радомира Путника приликом поновног сусрета са Живојином Мишићем.[47]

Путник није губио време и по Мишићевом доласку на службу у главни генералштаб 1909. године, без сувишних објашњења, предао му готов елаборат који се односио на израду плана мобилизације војске за рат против Турске, с налогом да му га после три дана преда донесе да заједнички размотре, а евентуалне примедбе назначи са стране. Тако је Мишић укључен у израду завршних верзија ратних планова за рат против Турске и Аустроугарске. То је било од великог значаја јер ће, у својству Путниковог помоћника, учествовати и у њиховој примени у оба рата.[48]

У априлу 1910. Мишић се изненада разболео од запаљења слепог црева. Пошто су болови били несносни, однели су га у Војну болницу где је операцију извршио др Чеда Ђорђевић уз асистенцију др Сондемајера и још неколико лекара. Након успешно извршене операције Мишића је у болници посетио краљевић Ђорђе. Због ове посете замерили су му неки који су се налазили на највишим положајима што је Ђорђе касније и рекао. Од осталих посетио га је такође два пута и генерал Путник. Четири до пет недеља након операције Мишић се поново вратио својим командним дужностима. Кратко време током 1911. године, заступао је генерала Путника на дужности начелника Главног генералштаба током његовог боравка у бањи Карлсбад (Карлове Вари) ради лечења.[47]

После стварања Балканског савеза хришћанских држава за рат против Турске, Мишић је заједно са Путником, припремао војну конвенцију са бугарским Генералштабом и планове садејства српске и бугарске војске. Пошто је у то време Путник био министар војни, а Мишић га замењивао на положају начелника Главног генералштаба, то је он у преговорима са начелником бугарског Генералштаба генералом Иваном Фичевом утаначио, главном све битне елементе општег ратног плана. Након опсежних преговора и честих промена споразума, прихваћено је решење да бугари дају једну дивизију под команду српске војске до освајања Овчег поља и у тој форми српски генералштаб је потписао 15. септембра 1912. године, ревизију раније потписане Војне конвенције. На растанку генерал Фичев мислећи да ће током рата Мишић постати начелник штаба Врховне команде му рече пар речи упозорења.[49][48]

„Ето тако, господине Мишићу... Нама двојци престоји или да се у овом рату прославимо, или да будемо обешени, ви на Теразијама, а ја на Софијској пијаци!“
Речи генерала Ивана Фичева након одласка поводом успешно окончаних преговора.[49]

По одржавању седнице Министарског савета и након добијања уверења да ће се Аустроугарска остати по страни спроведена је мобилизација војске. По наређеној мобилизацији, генералштаб је добио одрешене руке за спровођење мобилизације и концентрисања трупа према утврђеном ратном распореду. Пошто је генерал Путник у то време био на положају министра војног све до објаве рата када је постављен за начелника Штаба Врховне команде, све послове око мобилизације био је задужен управо Живојин Мишић у својству заступника. Будући да је било неизвесно колико ће рат потрајати, министар финансија др Лазар Пачу је позвао Мишића да чује његово мишљење.[48][49]

Викицитати „Шта ви мислите колико ће нам требати новаца за овај рат до идућег пролећа? Министар војни ђенерал Путник изјавио је на седници да треба да припремимо 30 милиона динара.“
({{{2}}})

Мишић је одговорио крајње ауторитативно:

Викицитати „Ту суму, господине министре, помножите са четири, па и то једва да нам стигне до краја фебруара идуће године.“
({{{2}}})

Након што је чуо одговор, Пачу забринуто рече:

Викицитати „Готово да имате право, господине Мишићу, али је мука како доћи до толике суме.[49]
({{{2}}})

У то време, приликом реферисања министру војном о многобројним потребама војске, Мишић је напоменуо да би се требало што набавити око два милиона пари опанака. Тај предлог Путник је категорично одбио, сугеришући да је потребно само пола милиона пари, међутим ратна збивања су показала да је Мишић ипак био и овај пут у праву. Пред сам почетак рата за министра војног је одређен артиљеријски пуковник Радивоје Бојовић које је овај положај преузео од генерала Путника. Штаб Врховне команде је премештен у Ниш а оперативно одељење је било у старој кући др Мике Марковића док су остала одељења била смештена у вароши.[48][49]

Први балкански рат (1912—1913)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Први балкански рат

Почетак операција[уреди]

Почетком Првог балканског рата Живојин Мишић се налазио на положају помоћник начелника штаба Врховне команде и био је десна рука генерала Радомира Путника. Дана 6. октобра 1912. године, Мишић заједно са Путником је однео на потпис наређење за почетак ратних операција и након краљевог потписивања то је објављено командатима. Према српском ратном плану образовне су три армије за операције на македонском бојишту и помоћне снаге за дејства на ибарском правцу за ослобођење Старог Влаха и Рашке. Са друге стране војску Османске царевине је за рат припремао немачки генерал Колмар фон дер Голц, који је извршио велику реорганизацију и модернизацију Турске војске. Према Голцевом плану, Турска војска је задржала дефанзивну тактику која се испоставила као погрешна и главне операције против Српске војске су водили не на Овчем Пољу већ на Куманову. [50][51]

Врховна Команда Српске војске у Скопљу 1912. године, током Балканских ратова (Живојин Мишић седи лево од војводе Путника).

Према савезничком споразуму Бугарска војска је требала да прва отпочне ратне операције, међутим то је 7. октобра учинила Црна Гора. Она је своје операције водила на правцима Скадар, Рашка, Васојевићи и Метохија. Србија, Бугарска и Грчка објавиле су ратне прокламације тек 17. октобра док су операције започете следећег дана. Вест о Црногорским победама снажно су одјекнуле у Београду, што се најбоље види да су гледаоци позоришне представе у Народном позоришту у паузи када је прочитана вест да је Краљевина Црна Гора већ отпочела ратне операције, сви су устали и заједно са глумцима, запевали црногорску химну. У тим ратним годинама и многи социјалисти, супротно ставовима Социјалистичке интернационале, без изузетка пошли на фронт, укључујући и чланове руководства те странке Димитрије Туцовић и Душан Поповић који су обукли униформе и отишли у своје ратне јединице. Одушевљење народа у Србији за рат са Турском је био огроман да је свако ко је могао да носи пушку, није желео да изостане а да не учествује у рату како су га називали за ослобођење поробљене браће.[50][51] У том периоду, тачније 18. октобра, Мишић је одликован од стране Руске царевине, Орденом Светог Станислава II степена.[22]

Турци нису били изненађени брзином мобилизације и концентрације Српске војске, па одлучили су да на вардарском бојишту концентршу новоформирану Вардарску армију под командом Зеки паше, састављену од три корпуса. После првих сукоба, Прва армија Српске војске под командом престолонаследника Александра, разбила је и растерала турска погранична одељења и у даљем надирању избила на положаје северно од Куманова где је сачекала Другу и Трећу армију. Задати положаји су утврђени у ноћи 22. октобра, и чекало се наређење Врховне команде за нови напад. На другој страни Зеки паша је примио тачне информације да се српска Прва армија зауставила у рејону 20 км од границе у рејону Рујна и Нагоричана. На основу података које је добио, одлучио је да један корпус по избијању сукоба дејствује фронтално а остала корпуса дејствују са левог бока српске армије и тиме онемогуће Србе да развију за борбу. Операцијски план је био добар међутим у току премештања трупа, Зеки паши је јављено да су Српско-бугарска мешовита армија усмериле свој напад према Кратову и Кочанима па је свој Пети корпус преполовио због заштите свог армијског десног бока. За то време Српска Прва армија је провела ноћ на достигнутим утврђеним положајима.[51][50]

Кумановска битка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кумановска битка

У рану зору 23. октобра пешадијске и коњичке извиђачке патроле упућене су у опсежно извиђање терена. Неочекивано су се судариле са Турским претходницама. Тог јутра била је велика измаглица која се полако дизала у току ноћи али је онемогућила извиђачима да препознају Турску војску. У први мах су претпостављали да је то српске снаге и да им из правца Страцина долазе у сусрет. Тек кад су се нашли да су могли да разазнају које је ко, схватили су ко се пред њима налази. Почеле су опсежне борбе две сукобљене стране, а пошто су турске извиднице у току дана поткрепљене корпусима, српска извидница није имала теориске шансе за контранапад па се повукла на утврђене армијске положаје. Борбе су трајале читав дан и упркос страховитом притиску вишеструко надмоћнијих снага, српска армија је успела да одржи све своје положаје. Крајем дана када су се борбе смириле, турци су мислили да су извојевали победу. Командант турске војске је сматрао да је српска војска избачена из рата па је своју армију поделио на две дивизије и упутио их на два различита правца дуж бојишта. Тиме је у ствари ослабио своју ударну групацију. Срби су схватили озбиљност ситуације. Закључак је био да се пред армијом налазе веома јаке снаге непријатеља, па су одлучили да сутрадан 24. октобра крену у контранапад чиме бих рашчистили ситуацију у околини Куманова и створили услове за наступање ка Овчем Пољу[52]

За то време у Врховној команди је владало незадовољство радом Треће српске армије под командом генерала Божидара Јанковића. Наиме након заузећа Косова и ослобађања Приштине, Трећа армија је направила дан паузе и одмора за предстојеће наступање. Мишић као оштар критичар, замерио је команданту армије да је дао Армији дан одмора уместо да је хитао као Скопљу, док је он у част освећеног Косова организовао свечане литије. Истог става је био и генерал Путник који је наредио Мишићу да хитно телеграфише Теча Божи да се мане литија и да гледа своја посла те да пожури према Скопљу. У исто време Мишић је упутио и прекор генералу Степановићу јер није форсирао покрет своје Тимочке дивизије I позива да учествује у бици код Куманова. Такође је истакао да грмљавина топова са Нагоричана није била довољна да отргне из колебљивости команданта Друге армије да благовремено изврши поменуто наређење и помогне Првој армији. Међутим Степа није поступио по овом наређењу јер у том периоду Турска армија је са мањим одредом су запосели Црни врх и тиме онемогућили бар накратко Тимочку дивизију из састава Друге армије да се пробије до Куманова. [53][54]

Ноћ између 23. и 24. октобра протекла је у убрзаном прегруписавању снага на обема странама ради одлучујућег обрачуна. Српске трупе добиле су задатак да у 6 часова ујутру пређу у напад. Турска војска је предухитрила Дринску и Моравску дивизију па су на фронту постигли делимичне успехе, међутим огромне губитке им је нанела српска артиљерија. Чим је стигло појачање српској војски овај турски напад је заустављен. У међувремену, на централном делу фронта десио се преокрет. Дринска дивизија I позива генерала Штурма преузела је снажан напад и око поднева пробила Турски фронт на Зебрњаку. Подршку су му пружили Дунавска дивизија пуковника Васића и коњичка дивизија кнеза Арсена. Чим су Турци сазнали да је Трећа армија ослободила Косово, војници су почели да дезертирају. После пада Зебрњака, читав Седми турски корпус захватила паника па се војска расула са бојишта. Остатке армије командант Зеки паша сустигао тек на левој обали Вардара. После бекства са бојишта и преласка преко мостова код Велеса и Градског, турци су чинили велике напоре да косолидују трупе међутим до тога није дошло. У српско заробљеништво је пало око 2000 официра и војника, 61 топ је заплењен и велике количне пешадијског оружија и опреме.[53][54]

На фронту Друге српске армије, командант генерал Степа Степановић, на поруке Врховне команде и генерала Мишића није реаговао јер су у моментима издавања и до доспећа на фронт због брзине акција већ биле застареле. Степа је по свом нахођењу наредио Тимочкој дивизији I позива пуковника Кондића и Седмој Рилској бугарској армији генерала Тодорова да убрзају напредовање према Овчем Пољу што су они учинили. О својим намерама Степа је обавестио и Врховну команду а будући да није добио тражену сагласност, наставио је да управља својом армијом не испуштајући из вида догађаје код Прве армије. Но, недостаци у раду вишег командовања нису произвели теже последице на фронту, захваљујући високом моралу српских трупа, сналажљивости и самоиницијативности виших и нижих старешина али највише због кардиналних грешака самог турског командовања.[53][54]

По завршетку битке, Врховни командант краљ Петар I, стигао је у Скопље, возом из Врања у пратњи министра војног пуковника Радивоја Бојовића. Тада је краљ Петар I потписао четири већ припремљена указа. Унапређени су командант Прве армије престолонаследник Александар у чин потпуковника, командант Коњичке дивизије кнез Арсен и помоћник наченика штаба пуковник Живојин Мишић у чин генерала,[23] а Начелник штаба Врховне командане генерал Радомир Путник у чин војводе. Такође су унапређени у чин генерала, пуковници Павле Јуришић Штурм, Илија Гојковић, Ђорђе Михаиловић, Петар Бојовић, Михаило Рашић и Милош Божановић.[55][54]

Битољска битка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битољска битка

После пораза на Куманову, Турска војска се повукла већим делом према Велесу и Кавадарцима а мањим делом према Тетову и Гостивару. Прва армија је гонећи их такође извршила дељење на две колоне дивизија. Пошто су командати савезничких армија схватили да Турци одступају у нереду српски пукови су без много муке ушли први у Солун испред Бугарске и Грчке војске. Приликом покушаја освајања Прилепа, Дринска дивизија I позива је водила жестоке борбе у рејону Бакарног гувна где је уз велике жртве извојевала победу. Разлог за велике жртве је била неочекивана артиљеријска ватра са турских положаја. Поводом тог немилог инцидента, Мишић је предложио Путнику да се поведе поступак против свих одговорних за несавесно командовање које је довело до огромних жртава у људству. Војвода Путник није реаговао на ову Мишићеву молбу јер је сматрао да се у рату и много горе ствари дешавају па је овај инцидент заборављен. По паду Прилепа, турци су сконцентисали све своје снаге за одбрану Битоља.[56][57]

Уочи напада Прве армије на турске положаје у околини Битоља, којима је командовао Џавид паша, Мишић је позвао телефоном начелника Прве армије генерала Петра Бојовића да се информише о стању на фронту. Бојовић му је реферисао о стању трупа и њиховој припреми за предстојећи напад. Том приликом Мишић му је замерио што није предвидео једну дивизију као армијску резерву под непосредном командом лично команданта престолонаследника Александар, с образложењем да је фронт предугачак а да су турски положаји јако утврђени. Када му је Бојовић одговорио да је резервна Тимочка дивизија II позива послата из Неготина, Мишић му је рекао да је ту дивизију требало довести раније на фронт. У том тренутку између Мишића и Бојовића мењале су се доста тешке речи упућене једно другом, собзиром да се радило о надмудривању у командовању армијом. Након подужег разговора ове двојце генерала, Мишић је упитао где се налази штаб Прве армије. Добио је одговор да је штаб у Прилепу. Бојовић је у том тренутку схватио оштрину Мишићевих речи када му овај рече:

Викицитати „Где си ти видео да штаб армије командује трупама у напад на тако важне положаје са даљине од око 45 километара? Штаб армије треба да је на толиком и таквом удаљењу од својих трупа, одакле може, тако рећи, да осећа њихов дах.“
({{{2}}})

Ни Бојовић није остао му остао дужан па му одговори љутито:

Викицитати „Па зар ти хоћеш да ја престолонаследника излажем артиљеријској ватри непријатеља?“
({{{2}}})

Мишић је остао при свом ставу и одлучан да истраје у својој намери:

Викицитати „Није ствар у томе, господине ђенерале... Јашите коња у пре почетка напада да будете ближе својим трупама! [56]
({{{2}}})

По завршетку разговора Мишић је залупио слушалицу док је све време разговора са Бојовићем из своје собе слушао војвода Путник са својим ађутантом. Путник је позвао Мишића и упитао га коме је одржао лекцију? Живојин је рекао да је то урадио јер је на карти уцртао положај Прве армије за напад на Битољ, а тим наредбама нису се придржавали ни командант ни начелник штаба. Неколико дана по заузећу Битоља, Петар Бојовић је поднео писмени рапорт команданту Прве армије, с речима га је Живојин омаловажавао и да је то могао чути сваки телеграфиста. Престолонаследник је овај извештај поднео начелнику Штаба Врховне команде на оцену и наделжно решење. Војвода Путник се на ово оглушио и рекао Мишићу да се све заборави а папир стави у архиву. Битољ је заузет 6. новембра у пре подневним часовима. Пошто је увидео да неће моћи ододлети продирању српских трупа Џавид паша је напустио Битољ и повукао се у правцу Лерина и Банице. Због несагласности српске и грчке војске тачније двојце престолоналедника Александра и Констатина, Џавид паша је искористио тренутак непажње и повукао се правцем ОхридСтруга и избегао заробљавање. За време прегруписавања трупа грци и срби су разменили топове које су изгубили или заробили на правцима дејстава.[56][57]

Завршне операције и примирје[уреди]

Након освајања Битоља, Моравска дивизија која је привремено била у саставу Прве армије, стављења је под непосредну команду начелника штаба Врховне команде. Битољском битком завршен је рат у Македонији. Потпуно расута Турска војска се повукла у Албанију и тамо су чекали капитулацију. Гонећи разбијене турске трупе, Коњичка дивизија је 7. новембра ушла у Лерин. Истог дана Моравска дивизија II позива је заузела Ресен, а затим Охрид и Стругу. Један њен одред је ушао 4. децембра у Елбасан. По заузећу Елбасана, веза са Српским трупама на Јадранском мору је била успостављена. Тог дана председник владе Никола Пашић, свратио је у Врховну команду где га је уместо болесног војводе Путника, примио генерал Мишић. Живојин му је реферисао на карти стање на фронту, па је у заједничком договору одлучено да се Српске трупе пошаљу још више на југ, да бих се што пре овладало реком Деволи. За спровођење ове Мишићеве одлуке била је задужена Моравска дивизија II позива. Наређено јој је да целокупном дивизијом наступи од Елбасана и Пећина на југ преко реке Деволи и помогућству да се заузму Берат и Фијерија. Продирући према задатом правцу, Српске трупе су наилазиле на отпор мештана Албанаца које су подржавали и делови расутих Џавид-пашиних трупа. И поред тога што су трупе успеле да их растерају они су изнова појављивали. О овом наређењу Мишић је прећутао, знајући да војвода Путник то небих одобрио, међутим кад је он то сазнао оштро га је прекорио.[58]

Следећег дана Мишић је позвао телефоном пуковника Милована Недића. У подужем разогвору Живојин га је упитао и замолио да са делом своје дивизије крене из Елбасана у правцу Дебра и да га заузме што пре могуће. Недић је ово радо прихватио. О овом наређењу обавештен је и војвода Путник који је ово срдачно одобрио. Дебар је био заузет за два дана а командант пуковник Недић је за заслуге остављен да се одмори на том положају. У истом периоду једног дана је у канцеларију Живојина Мишића, дошао је његов класни друг пуковник Дамјан Поповић са молбом да му се повери команда над неком јединицом у току рата. Мишић је о томе обавестио војводу Путника и замолио га је да се Поповићу повери команда над деловима Шумадијске и Дринске дивизије. После дугог убеђивања Путник је прихватио Мишићев предлог, па је Дамјан Поповић постављен за команданта новобразованих Приморских трупа. У ноћи 26. на 27. јануар 1913. године, његове трупе, преузеле су слабо припремљен напад на Брдицу код Скадра, који се завршио неуспхом уз велике жртве. Српске новине оштро су критиковале овај подухват а сам пуковник Поповић је за такво писање штампе окривио Живојина Мишића, мислећи да он инспирише новинаре да тако пишу, међутим то није било тачно. Рат је био приведен крају тек после пада Једрена 25. марта 1913. године, заслугом бугарске и Друге армије генерала Степе.[58][59]

Мир између савезника и Османског царства закључен је 30. маја 1913. године. Аустроугарска која се укључила у ове преговоре, залагала се да се Албанија прогласи аутономном државом. Бугари су захтевали да се Македонија подели линијом Крива Паланка—Охрид. Међутим тај договор бих био испоштован да је Албанија ушла у састав Србије. Бугарска је захтевала да се претходни договор склопљен пре рата испоштује и одбила сваки разговор о његовој ревизији. За то време Мишић је био гост на ручку у штабу Моравске дивизије II позива. На ручку се расправљало о новонасталој ситуацији са Бугарском и њиховим претензијама да заузму Битољ. Један од команданта пукова, пуковник Душан Васић том приликом устаде да наздрави генералу Живојину Мишићу па му одлучно рече:

Викицитати „Господине ђенерале, ако и Врховна команда, у чијем саставу и ви заузимате важан положај, пристане да се Битољ преда Бугарима, онда ће, кунем вам се, Моравска дивизија прво раскрстити с оним у Врховној команди који на то буду пристали, а потом бранити Битољ, који смо уз онако велике жртве отели од Турака. Браниће га до послењег човека.“
({{{2}}})

Ово обраћање Мишића по мало га затече да у први мах није знао шта да одговори, међутим рече:

Викицитати „Господо, ако би се ко нашао у Врховној команди који би пристао на уступање Битоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рукама везати и дотерати овамо, одакле ћемо с нашим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ.[60]
({{{2}}})

Након овог обраћања цела команда дивизије је повикала: Живео! Потом су га натерали га да попије чашу шампањца. По повратку у Скопље, Мишић је реферисао тренутно стање војводи Радомиру Путнику. Њега је посебно обрадовала поменута здравица и Живојинов одговор. Два дана касније у Мишићеву канцеларију је дошао престолонаследник Александар. Након подужег разговора и реферисања Мишића о стању у трупама, престолонаследник га прво понуди цигарама а онда му саопшти да ће склопити савез са грцима који су такође незадовољни понашањем бугара. Пошто је добио Мишићеву подршку отпутовао је након два дана у Солун. По повратку саопштио му је да договор постигнут са престолонаследником Констатином. Писмени споразум је потписан 1. јуна 1913. године, међутим Грчка се није обавезала да Краљевини Србији пружи помоћ уколико нападне Аустроугарска. Српске трупе су по наређењу Врховне команде, почеле да се групишу на правцу КриволакВелес—Крива Паланка у ишчекивању напада Бугарске. Док је војска захтевала да се нападну бугарске трупе сконцетрисане на овом правцу, председник владе Никола Пашић је предложио да се чека њихов напад.[60][59]

Други балкански рат и друго пензионисање (1913)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Други балкански рат

Без објаве рата а по наређењу генерала Михаила Савова, 30. јуна у 2 часа ујутро јединице бугарске 4. армије, која је имала преко 100000 људи, започеле су изненадни напад преко реке Брегалнице а сат касније и преко Злетовске реке. Тиме су бугарски краљ Фердинанд и премијер Радославов су уништили Балкански савез. Врховна команда се све до почетка рата није одлучила на којој линији ће примити битку. По добијеном првом извештају од команданта Треће армије генерала Божидара Јанковића, у првом маху се мислило да се ради о локалном нападу бугарских комита. Међутим након другог извештаја који је био потпунији видело се да су бугари преузели енергичан напад на фронту село ТестемелциДоњи Балван, командант Треће армије одлучио је да са целом армијом пређе у напад. На основу тих извештаја, Врховна команда се уверила да су бугари предузели општи напад и да је главни притисак усмерен на Дринску дивизију I позива на Брегалници, војвода Путник је наредио да Моравска дивизија I позива под командом генерала Илије Гојковића, која је кренула у помоћ. За то време Црногорска дивизија, која се налазила у Скопљу у стратегијској резерви припремљена је за покрет. Путник је затражио да грци групишу три дивизије на дојранском фронту. У поподневним часовима пристигли су српски пукови, па је повраћен део изгубљених положаја. Тиме је најтежа криза још први дан преброђена.[61][62]

Око подне, Врховна команда је већала где да се прими одсудна битка. Разматране су две варијанте. Већина чланова штаба заступала је гледиште да треба повући трупе из додира са непријатељем и на раније припремљеним положајима, ДинлерСтрацин, дати одсудну одбрану. Друго гледиште је заступао генерал Мишић. Његов предлог је био да одсудну битку треба примити на првој линији, образлажући да би повлачење трупа изазвало пометњу и пад морала, а непријатеља охрабрило и подстакло на још жешћи притисак на трупе у повлачењу. Војвода Путник је извесно време оклевао али предвече када је добио позитивне извештаје са фронта, наредио је да се спроведе Мишићево решење. Ову одлуку је спровео у име команданта Прве армије престолонаследника Александра који се налазио у Београду, његов начелник штаба генерал Петар Бојовић. Успех Прве армије имао је пресудан значај за даљи ток рата. Протеривањем непријатеља преко Злетовске реке и надирањем правцем КочаниЦарево Село угрожена је позадина бугарске Штипске оперативне групе којој је додељена главна улога у Брегалничкој битци. После девет дана крвавих борби, бугарска војска је сломљена. После овог бугарског пораза, у Српској војсци се размишљало о офанзиви према Софији, међутим влада и Врховна команда су сматрале да не бих било разумно то учинити у циљу развоја даљих добросуседских односа.[61][62]

Последице за Бугарску су након ове битке биле катастрофалне. Пошто је остала без помоћи савезника, 13. јуна 1913. године, Румунија и Турска су отпочеле ратне операције на незаштићеним бугарским границама. У том нападу Румунија је добила јужну Добруџу, а Турска Једрене који је изгубила у Првом балканском рату (које је Бугарска освојила уз помоћ Србије). Поражена Бугарска је крајем јула затражила од балканских савезника потписивање примирја. Месец дана после избијања сукоба, 10. августа исте године, закључен је Букурешки мир. По том споразуму Србија је задржала све територије које је добила у рату против Турске, Црна Гора је добила Васојевиће, део Метохије, Старог влаха и Рашке, Грчка је добила јужну Македонију и део Тракије. Једини губитник је била Бугарска којој је остало само део Беломорског приморија које је освојила у претходном рату.[61][62]

„Врховна команда — то су Путник и Мишић. Путник као обазрив човек није ништа остављао непредвиђено. Што он није видео, запазио је његов помоћник Мишић.“
Ратни дописник париског „Журнала“ - Анри Барбије.[63]

Одмах по завршетку рата против Бугарске, Мишић је по други пут пензионисан. Као повод за ово друго Мишићево пензионисање искоришћена је Албанска побуна и упад албанске нерегуларне војске на српску територију у септембру 1913. године. У ишчекивању завршетка облежавања међународне границе са новонасталом албанском државом српска војска је оставила три пука на левој обали Дрима, са око 3000 људи. Међутим Аустро-угарска је саботирала напоре међународне комисије да обележи границу а у исто време слала оружје и официре коју су обучавали албанце за напад на српску територију. То је рађено да се спречи мирна консолидација српске управе на новоослобођеним територијама и да се на штету Србије и Црне Горе, реализује план грофа Берхтолда о великој Албанији. Српска влада је била обавештена о тим припремама док је Врховна команда сматрала да треба према Албанији поставити 50000 војника. Министар финасија Лазар Пачу је изјавио да држава нема толико новца за издржавање толике војске. Док су се на једној страни договарили на другој су Албанци предвођени аустроугарским и бугарским официрима, 7. септембра, извршили препад на српске снаге и начинили страшан масакр. Србија је брзо мобилисала три дивизије и разбила је албанску нерегуларну војску и поново запосела старе положаје. Епилог је имао тешке последице погибија 1000 а рањавање 2500 војника. За овај инцидент је требало наћи кривца.[64]

Црна рука“ превођена Драгутином Димитријевићем Аписом је тог кривца пронашла у Живојину Мишићу. Знало се од раније да Апис не подноси Мишића и често га је називао окорелим напредњаком а овај догађај је био идеална прилика за пензионисање. На предлог Министра војног генерала Милоша Божановића завереника из 1903. године, Мишић је пензионисан 12. септембра 1913. године. Као разлог за пензионисање ставељно му је на терет дај он сачинио план распореда и одредио јачину трупа за обезбеђење границе. Чињеница је да Мишић није имао никаквог удела при реализацији плана против побуњеника јер су план одобрили војвода Путник и министар војни Милош Божановић, међутим нису добили подршку од министра финасија Пачуа за ангажовање већих трупа. Одмах након пензионисања за које сазнао и службених новина Мишић је посетио генерала Божановића, захтевајући да му објасни разлоге због чега је пензионисан. Божановић му је дао неозбиљне одговоре, засноване на инсинуацијама не помињући гранични сукоб. То безразложно пензионисање изазвало је праву политчку буру у престоници. Сви новински часописи су се бавили Мишићевим случајем па чак и лист „Пијемонт“.[64]

„Мучки, без обавештења јавности, као плод партијске ћудљивости, и као жртва министарског савета, одсечен од војничког стабла и безочно стављен у пензију ђенерал Живојин Мишић.“
Одломак из часописа „Пијемонт“ од 20. септембра 1913.[63]

Писање „Пијемонта“ је било Мишићу по вољи и зато је пристао да се преко њега обрати и објасни зашто је пензионисан али одбрана коју је објавио „Пијемонт“ није била толико њега ради већ политички обрачун са радикалском владом. Разочаран у све свакога Мишић је закључио да је овог пута његова војничка каријера дефинитивно завршена јер са малом пензијом више није могао да живи у Београду и преселио се у Прокупље. Тамо је купио кућу и настанио се у њој. Међутим овог пута није дуго чекао на поновно реактивирање.[63][64] За заслуге у оба Балканска рата одликован је бројним орденима међу којима се истичу, Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, Орденом Данила I за независност II степена, Орденом Енглеског друштва Црвеног крста и Споменицом за „Освећено Косово“.[22]

Први светски рат (1914—1918)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Србија у Првом светском рату

После убиства аустроугарског престолонаследника надвојводе Франца Фердинанда, које је извршио Гаврило Принцип на Видовдан 28. јуна 1914. године, у Сарајеву, сви фактори Аустро-Угарске агресивне политичке елите, смишљено су чекали повод да за рат против Србије. Управо је ово убиство искоришћено као повод. Пред само избијање Првог светског рата, Мишић је опет реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Реактивирање се показало као прави потез јер се уз остарелог и болесног војводу Путника чије је здравље било озбиљно нарушено, поново се налазио енергични Мишић. У то време Путник се налазио на лечењу у бањи Бад-Глајхенберг у Штајерској, југоисточно од Граца. По пријему депеше о ултиматиму, Путник је одмах кренуо у Србију. Сазнавши то мађарске власти су ухапсиле војводу и објавиле ту вест као највећу сензацију. Војни кругови у Бечу нису много марили за остарелог и болесног Путника, чак су и сматрали да је добро да он командује Српском војском него неко од млађих генерала, па су телеграфисали у Будимпешту да га пусте.[65][66] У овом периоду Мишић је одликован Спомен-крстом 1913 за заслуге у Другом балканском рату.[22]

До Путниковог повратка, за вршиоца дужности именован је генерал Степа Степановић командант Друге армије, док се на положају помоћника налазио генерал Мишић. Управо су ова два класна друга, у тешко време припремили су земљу и војску за предстојећи надолазећи рат. По обављеној наредби Врховне команде 25. јула, спроведена је мобилизација и концентрација трупа по тачно утврђеним плановима које током анексионе кризе израдио управо Путник. Мобилисано је 11 дивизија I и II позива и једна коњичка дивизија, као и трупе III позива - укупно 450000 људи распоређених у три армије. Са закашњенем тек 6. августа српска и црногорска врховна команда су завршиле заједнички ратни план.[65][66]

У међувремену, док су се аустроугарске трупе гомилале на српској граници, у земљу се вратио војвода Путник. Одмах по доласку у Крагујевац 8. августа, дочекали су га регент Александар, генерали Степановић и Мишић, пуковник Живко Павловић и други чланови Штаба. Само после четири дана 12. августа у Врховној команди примљени су извештаји са границе да су Аустроугари отпочели офанзиву из Босне преко доње Дрине код Лознице и Лешнице а делови осталих корпуса су наступали преко Срема код Сремске Митровице и Шапца.[67][68]

Церска битка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Церска битка и Прва аустроугарска офанзива на Србију

Према развоју ратне ситуације 11. августа, непријатељ је вршио демонстративне акције на целом фронту. Начелник Штаба Врховне команде искусни војсковођа Радомир Путник се није дао заварати па је исто дана упутио Трећу армију под командом генерала Павла Јуришића Штурма да упорно задржава главне снаге аустроугарске Пете армије, која је нападала српске заштитне одреде на граници. Трећа српска армија била је развучена на широком фронту од Шапца до Гучева. У следећа два дана непријатељ је заузео Шабац, док је своју Пету армију усмерио долином Јадра ка Ваљеву. Врховна команда је издала наређење да Друга армија одмаршује према Текеришу и да две дивизије упути преко планинског гребена Иверка и ту изврше удар у чеви бок непријатеља. Међутим генерал Степа је по доласку на Терекиш утврдио да је ризично да упути своју армију на две аустроугарске армије, па је радикално модификовао план Врховне команде.[69][70]

Главне снаге Прве армије образовале су стратегијску резереву Врховне команде, док су помоћне снаге ове армије имале задатак да држе северни фронт од Голупца до ушћа Колубаре у Саву. Ова одлука српске Врховне команде, у којој је Мишић заузимао истакнут положај, довела је до битке на Церу и прве савезничке победе у Првом светском рату. Заповест Врховне команде за офанзиву затекла је Другу армију на маршу. Она се у том периоду кретала према Шапцу са циљем да се спречи даље надирање непријатељских снага преко понтонског мостобрана пре него што се оријентише према непријатељским снагама које су надирале преко Дрине. У том периоду Аустроугарски 13. корпус успео је да присили српску Трећу армију да се повуче на положаје изнад Завлаке. Да би подржао тај продор, генерал Поћорек је наредио да се 42. хонведска дивизија[d] из Шесте армије, која је била орјентисана за дејство на ужичком правцу, пребаци на правац Љубовија - Пецка и помогне корпусу.[69][70]

Српска Врховна команда, тачно ценећи намере непријатеља, благовремено је реаговала. Упућивањем Моравске дивизије II позива на фронту код Пецке, ојачала је лево крило Треће армије и зауставила напад 42. хонведске дивизије. Из Прве армије, која је код Уба била у стратегијској резерви, упућена је Дунавска дивизија I позива у Мачву да ојача Шумадијску дивизију I позива и Коњичку дивизију док је Тимочка дивизија I позива стављена на располагање команданту Друге армије. Другог дана битке непријатељска артиљерија са Иверка нанела је велике губитке Комбинованој дивизији што је условио је њено повлачење, међутим благовременом интервенцијом Моравске дивизије I позива спречен је главни против удар аустроугарске 9. дивизије. Четвртог дана 18. августа, ситуација на фронту је била нејасна. Церска оперативна група је заузела главни положај на Церу. На десном крилу Треће армије изгубљен је важан положај Марјановића вис и тиме су били угрожени позадина и бокови Друге и Треће армије. у Мачви, аустроугарски 4. корпус појачавао је притисак, па је српска Врховна команда је издвојила Тимочку дивизију I позива и пребацила је на десни бок Треће армија а Тимочку дивизију II позива је упућена у Мачву ради помоћи Првој армији. Видевши новонасталу ситуацију на фронту, команда 8. корпуса је 19. августа наредила да трупе отпочну повлачење у току ноћи. Такво повлачење је резултирало неконтролисано осипање Пете аустроугарске армије. Тада се показало да је одлука Врховне команде да издвоји Тимочку дивизију I позива и упути је у помоћ Трећој армији, није била добра јер је предлог генерала Степе био да се употреби за паралелно гоњење непријатеља сверно од Цера према Лозници ради заузимања прелаза на Дрини. Да је његов предлог био усвојен већина Пете армије бих пала у српско ропство.[69][70]

„Огранци Цера и Иверка притиснути су гомилама непријатељских лешева. Непријатељ је имао огромне губитке, читави његови пукови су уништени.“
Извештај војводе Радомира Путника након Церске битке.[70]

У битци на Церу избачено је из строја око 25000 припадника аустроугарске војске. Српска војска је заробила око 5000 непријатељских војника, запленила је око 50 топова и велике количине другог ратног материјала. Губитци са српске стране нису били мали, избачено је из строја 259 официра 16045 подофицира и војника. Поражена аустроугарска војска је приликом повлачења искалила свој бес над недужним становништвом Мачве и Подриња, где је починила масовне злочине. Лозански професор криминологије доктор Арчибалд Рајс, који је на позив предсеника владе Николе Пашића дошао у Србију да посведочи о том нечувеном разбојништву над цивилним лицима, обавестио је светску јавност о варварском понашању трупа тобожње културне Аустро-Угарске, што је изазвало запрепашћење у целом цивилизованом свету. Француски публициста Анри Барбије такође је видео та злодела па је о њима и забалежио у својим белешкама.[70][69]

Ова прва победа савезника у Првом светском рату била је у ствари почетак краја Хабзбуршке монархије. Њоме је ратни и почетни операцијски план српске Врховне команде, који су израдили војвода Радомир Путник и генерал Живојин Мишић, успешно је реализован. Српска Врховна команда мајсторски руководила је овом сложеном операцијом, њене одлуке биле су смеле и ризичне, али и веома добро прорачунате, чиме је надмашила у оперативном и тактичком смислу много хваљено командовање аустроугарске Балканске војске.[70][69]

Сремска офанзива[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Сремска офанзива
Сремска офанзива
СаваЧеврнтијаЈаково-БољевциЗемунАустријска противофанзиваПовлачење

Победа у Церској битци подигла је углед српске војске у очима пријатеља и непријатеља. Због тога су нарочито пријатељи, прецењивали њене могућности и захтевали од српске Врховне команде да одмах предузме офанзиву против Аустро-Угарске. Руси су у томе били посебно упорни, јер су желели да Срби спрече да се део аустроугарских снага пребаци са Балкана у Галицију. Из солидарности са сaвезничким армијама, српска Врховна команда је наредила 6. децембра, да Прва армија форсира Саву и пређе у Срем, а Ужичка војска и црногорски Санџачки одред да предузму операције у источној Босни, да на свом фронту вежу што јаче снаге непријатеља. Друга и Трећа армија задржане су у одбрани на Дрини од њеног ушћа до Љубовије. Предвиђајући, да ће аустроугарска војска обновити напад, чиме бих поправила психолошки шок од пораза у Церској бици, Врховна команда није очекивала да ће у новој офанзиви бити ангажоване још крупније снаге него у претходној кампањи. У недостатку, сопствених обевештајних информација због потпуног побачаја, сопствене обавештајне службе, Врховна команда се ослонила на обавештења из страних извора. На основу нетачних обавештајних података италијанске војске, примљених преко руске војске, српска Врховна команда је поверовала да се у току повлачење целокупне аустроугарске Шесте армије и њено упућивање на Источни фронт. То није било тачно јер је управо та армија била остављена на положајима горње и средње Дрине, ојачана једним и по корпусом Друге армије и да се спремала да предузме нову офанзиву против Србије. Српска обавештајна служба, није имала о овим акцијама противника никакве податке.[71][72]

Док је Прва армија, извршила успешно форсирање Саве, ослободила готово читав доњи Срем и предњим деловима избила до Старе Пазове, Тимочка дивизија I позива из састава Друге армије, која је дејствовала на помоћном правцу, доживела је катастрофалан пораз при покушају да форсира Саву код Чеврнтије, источно од Сремске Митровице. Ова дивизија је извршила офанзиву са знатним закашњењем, без солидних тактичких и техничких припрема, као и без познавања тактичко-оперативне ситуације у зони форсирања. Пошто је пребацила у Срем 13. пук, без једне чете и два батаљона 15. пука, с једном пољском батеријом, обуставила је превожење да би псоставила понтонски мост, макар и слабије конструкције. На тај начин су се пребачин делови нашли потпуно усамљени на левој обали реке и изложени снажном противнападу вишеструко надмоћнијих непријатељских снага. Под притиском тих снага центар и лево крило 13. пука је почео да се повлачи у нереду. Многи војници су при том повлачењу убрзано препливавали реку, међутим многи нису знали да пливају па су била забележена масовна дављења. Укупно је погинуло, рањено или заробљено 6366 војника, подофицира и официра, док са друге стране непријатељеви губици су били троструко мањи око 2000 избачених из строја.[71][72]

Неуспех код Чеврнтије негативно се одразио на темпо дејства Прве армије. Поучен овим горким искуством, командант Прве армије генерал Петар Бојовић није хтео ништа да ризикује, па је своје трупе задржао на мостобрану све до 10. септембра. Тек тог дана трупе Одбране Београда прешле су Саву и заузеле Земун а Прва армија је отпочела наступање са ширег мостобрана у правцу Фрушке горе и до 12. септембра избила на линију Бановци-Нова Пазова-Војка-Попинци-Буђановци. За то време Ужичка војска је била у рејону Власенице а црногорска Санџачка војска наступала на правцу према Палама. Ово напредовање Српске војске изазвало је велику узбуну а може се рећи и панику у Бечу и Будимпешти. Генерал Поћорек је сматрао да ће најефикасније зауставити офанзиву српске војске у Срем ако пређе у одлучан напад преко Дрине и Саве.[71][72]

Одбрана Мачве и Мачков камен[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Друга аустроугарска офанзива на Србију и Мачков камен

Почетком Друге аустроугарске офанзиве, преко Дрине, Аустроугарска је ангажовала троструко јаче снаге него у првој офанзиви, јер је у Церској битци учествовала само са делом својих снага. Напад је почео 7. септембра, продором 5. аустроугарске армије преко Дрине и Саве у рејон Мачве. Ту су дочекани од стране Друге армије под командом генерала Степана Степановића и захваљујући доброј организацији система ватре и максималном коришћењу водених препрека, те благовремено предузетим противнападима, нанела непријатељу тешке губитке и принудила га да обустави офанзиву. Највише је страдао аустроугарски 13. корпус из састава ове армије са око 4400 погинулих, међутим Поћорек је био одлучан да се офанзива мора наставити док се неуспе, а за то се побринула аустроугарска 6. армија која је приредила изненађење српској Трећој армији. Захваљујући оставреној надмоћности на тежишту напада, она је успела да форсира Дрину, овлада гребеном Гучево-Борања-Јагодња и створи солидну операцијску основицу за надирање у унтрашњости Србије. Пошто покушаји прегруписавањем и рокирањем снага заустави непријатељство надирање нису успели, морала је да интервенише српска Врховна Команда.[73][74]

Будући да није располагала стратегијским резервама, она је била принуђена да обустави офанзиву Прве армије у Срему, која се, као што смо видели, успешно развијала и да ову армију врати преко Саве. Врховна команда је наредила Првој армији да усиљеним маршем пребаци у рејон Пецке. Противудар се у почетку успешно развијао; непријатељ је после тешких борби натеран да се у нереду повлачи на Јагодњу и да прелази у одбрану. Међутим, команде српске Прве и Треће армије су прерано закључиле да су постигле одлучујући успех, па је продор Прве армије испао кратког даха. У уверењу да је непријатељ потучен Прва армија је наставила напад, али је убрзо наишла на веома снажан отпор. Од 19. до 22. септембра развиле су се огорчене на целом фронту. Најжешће борбе вођене су око Мачковог камена. О жестини борби на Мачковом камену, сведочи и напад непријатељске 18. дивизије која је последењег дана борбе уз велике губитке нападала још јаче и одлучније усмеравајући главни концентирични напад правцем Кошутња стопа-Мачков камен. Сви напори официра да спрече повлачење са задатих положаја били су узалудни. Отпор је нагло слабио на крилима првог борбеног реда, тако да више није било могуће спречити повлачење исцрпљених и тешко прорећених српских трупа. О интензитету борби на Мачковом камену сведоче обострани губитци (пропланак величине 500 квадратних метара био је потпуно покривен лешевима погинулих махом непријатељских војника).[73][74]

Српска војска имала је током ове борбе имала знатне губитке. Из строја је избачено 11 490 људи махом припадника Дунавске дивизије I и II позива. У свим борбама српски официри, подофицири и војници показали су беспримерно залагање и упорност. Захваљујући томе, иако је изгубила део државне територије, српска војска је принудила боље обучене и опремљене аустроугарске трупе да се задрже на линији, коју је, према Поћорековом плану, требало заузети већ другог дана по преласку Дрине. Аустроугарска 6. армија је том приликом имала преко 30 000 људи избачених из строја. Због тога је Поћорек био принуђен да се одрекне амбициозног плана о унишетењу српске војске у западној Србији па је дошло до стабилизације фронта и рововске војне, прве у Првом светском рату.[73][74]

Повлачење армија[уреди]

У наредном периоду на српско-аустријском фронту настало је затишје, које је потрајало више од месец дана. За то време Ужичка и Санџачка војска извршиле су продор у источну Босну, овладале Вишеградом, Рогатицом, Соколцем, Хан Пијеском и извиле: Ужичка војска пред Власеницу и Олово, а Санџачка војска пред само Сарајево. Поћорек је био принуђен да прикупља снаге од једног ојачаног корпуса да би одбацио преко Дрине ове српске и црногорске јединице. Њему је то сада било могуће пошто на фронту главних снага није било борби. Због тога овај продору источну Босну није имао онај ефекат који је могао да има у време против удара Прве армије и боја на Мачковом камену. У току затишија аустроугарске снаге су попуњене људством и материјалом до пуне ратне формације, а чак су и ојачане артиљеријом тешких калибара. Српска војска, међутим, добила је незнатну попуну у људству, а запала је у велику оскудицу миниције, одеће и друге опреме. Комананти дивизија су морали да одлучују о утрошку сваког артиљеријског метка. Војници су полуголи и боси стајали у рововима, на планинском земљишту, где је крајем октобра и почетком новембра било и снега. Влада је чинила грчевите напоре да набави миницију, нарочито артиљеријску, затим одећу, обућу и другу оперму, али њене молбе код савезника наилазиле су најчешће на одбијање. Тако је српска војска дочекала новебарску офанзиву аустроугарских снага потпуно неспремна за дужи отпор.[75][76]

Поћорек је искористио такву ситуацију и апсолутну надмоћност својих снага. За десетак дана новембарске офанзиве, он је успео да одбаци српске снаге на десну обалу Колубаре и Љига. Тиме је битка на Дрини била завршена. Српске снаге изгубиле су ту битку, али аустроугарске снаге је нису добиле. Њима је потпуно пропао план да окруже и униште српску војску. Сем тога, оне су у овој бици изгубиле око 130 000 људи, а наступајући према Ваљеву удаљиле се од својих база за снабдевање. Разровани путеви, које су аустроугарски команданти подругљиво називали четвртом армијом, чинили су све тежом везу са позадином.[75][76]

Осмог новембра у Крагујевцу је одржана заједница седница владе и Врховне команде. Војвода Путник је реферисао о стању на фронту, које је врло критично. Непријатељ је свуда потискивао српске снаге, засипајући их снажном артиљеријском ватром, а српска артиљерија није могла да одговори ни на стоти метак. Многе батерије су остајале без муниције и као неупотребљиве, одвлачене су са фронта. Пуковник Стефановић, министар војни, записао је у свом дневнику да је Путник изгледао депирмиран, али су генереал Мишић и пуковник Живко Павловић били оптимисти. Иако је било бојазни да ће отпор морати да се обустави, пошто нема муниције, преовладавало је мишљење да треба одлучно наставити борбу.

„Борићемо се... па макар нас сатерали... до Ђевђелије! “
Речи војводе Радомира Путника на заједничкој седници Владе и Врховне команде.[75]

Пашић је ову ситуацију искористио да дипломатским путем изврши притисак на савезнике да помогну српску војску артиљеријском муницијом, предочавајући им да ће се, ако Србија клоне, седам аустроугарских корпуса наћи на другим фронтовима Антанте. Тада је Француска одлучила да Србији уступи 20 000 артиљеријских метака и да још толико касније упути Грчкој, која је под тим условима упутила Србији гранате. Русија је такође убрзала једну пошиљку, која је , после супања Турске у рат, била задржана у Очакову. На тај начин Краљевина Србија је готово у последњем моменту добила извесну помоћ која јој је донекле олакшала ситуацију уочи нове битке.[76][75]

Колубарска битка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Колубарска битка и Трећа аустроугарска офанзива на Србију

Стање у свим јединицама је било критично, али најтеже код Прве армије, која је издржала највећа напрезања и претрепла најтеже губитке у протеклим борбама. Поред недостатка артиљеријске муниције и свих осталих борбених средстава, ова армија имала је несрећу да њен командант генерал Петар Бојовић буде рањен. Бојовић је успевао да одржи командантско место све до поновне повреде исте ране, која га је тотално имобилисала да није могао више да хода већ је ношен на носилима. Ова настала ситуација је захтевала да Врховна команда уради промену на командантском положају. Управо у време повлачења српске војске на десну обалу Колубаре и Љига, за команданта најзамореније и највише истошене српске Прве армије постављен је генерал Живојин Мишић. Војвода Путник је 14. новембра позвао Мишића и саопштавајући му постављење на нову дужност.[77]

„Мишићу... Идите... Идите да прихватите Прву армију. Бојовић је тешко болестан и рањен... Тренуци су врло критични. Зауставите ово осипање наше војске. Ви једини... И шта учините, учињено је.“
Речи војводе Радомира Путника упућене генералу Мишићу након његовог постављења на дужност команданта Прве армије.[78]

Полазећи из Крагујевца према Ваљеву, Мишић је видео многе призоре страдања и патњи свог народа и војске, призоре који су га дубоко потресли, али и подстакли на дезертерство. Трагичну ситуацију с којом се суочио по доласку у армију и посебно, хаос који је владао на Рибничком мосту код Мионице. На путу ка својој армији Мишић се сретао застрашене и избезумљене гомиле народа да у таквој ситуацији и најприсебнији команданти су губили главу, међутим не и Мишић. Обраћајући се на том путу једном команданту Мишић прибраним гласом рече:

Викицитати „Побогу човече, има ли начина да се помогне?“
({{{2}}})

Командант одговара:

Викицитати „Мени се чини да нема!“
({{{2}}})

На тај одговор Мишић се трже и оштрим, старешинским гласом пресече команданта:

Викицитати „Има га, и мора га бити! [78]
({{{2}}})

Мишић је добро познавао српског војника а његов одлучан старешински глас команданта у тренутцима клонулости подизао је дух и уливао је поврење. Знао је да има тренутака када и најхрабрији беже, али је исто тако знао да се изгубљено поверење може повратити и неуморно се дао на посао. Он је за најкраће време, од једне деморалисане војничке масе поново обновио чврсте борбене јединице способне за највеће подвиге. Наиме 16. новембра, Мишић је преузео команду над Првом армијом, која у том моменту имала три потпуно исцрпљене дивизије. У то време армија је, после повлачења са ваљевских положаја, запосела положаје на линији МаљенБаћевацГукош—Качар. Главни командант аустроугарских снага генерал Поћорек је закључио да је тада да је отпорна снага срба смањена, па је 19. новембра наредио да се енергично настави офанзива са тежиштем против српске Друге и Треће армије и настави надирање према Аранђеловцу и Београду.[77][78]

За заслуге у победи Српске војске у Колубарској бици, Живојин Мишић је унапређен у чин војводе 1914.

Увиђајући да неће моћи да се одупре снажном непријатељском притиску, након напада шест аустроугарских дивизија, Мишић је у току ноћи између 21. и 22. новембра повукао своју армију на положаје у рејону Сувоборске греде. Одатле је по директиви Врховне команде, требало да изврши противнапад у оквиру опште противофанзиве на читавом фронту. Да бих побољшала ситуацију код Прве армије, Врховна команда ју је ојачана Дринском дивизијом Првог позива из састава Треће армије. Након аустроугарског енергичног напада и заузимања Маљена 24. новембра, српска Врховна команда је одустала од планираног напада. Пратећи будно развој ситуације, Мишић је дошао до закључка да би учинио неопростиву грешку ако би и даље целу армију под борбом повлачио са положаја на положај и бранио сваку стопу земљишта. Уместо тога, одлучио се 26. новембра на рискантнији потез. Наредио је свим командантима дивизија да се повлаче на положаје испред Горњег Милановца у циљу одмора и консолидације трупа. Своју намеру о повлачењу је телефоном саопштио 28. новембра и начелнику Штаба Врховне команде, војводи Путнику. [78][77]

Том приликом пуна два сата вођен је телефонски разговор између генерала Мишића и његовог начелника штаба пуковника Стевана Хаџића, с једне, и војводе Путника и његовог помоћника пуковника Живка Павловића. Изненађен одлуком команданта Прве армије, војвода Путник га је подсетио на директиву Врховне команде по којој је требало да одржи задате положаје. Настојајићу да увери у оправданост своје одлуке Мишић је изложио Путнику критично стање своје армије. Излажући предности које му нуди нова линија, Мишић је нагласио да он на њој нема намеру да се брани него да напада. Путник није усвојио Мишићеве разлоге и навео је да непријатељ потискује и друге две армије, а затим је тражио да му се тачно одреде положаји испред Горњег Милановца које Прва армија намерава да запоседне. За време кратке паузе у разговору између Мишића и Путника, пуковник Хаџић је издиктирао преко телефона нову линију Прве армије, коју је пуковник Павловић уцртао на карти. После 10-15 минута Путник се поново јавио и упозорио Мишића да бих повлачење Прве армије резултирало промену операцијског плана осталих армија и да бих због тога морао да се напусти и Београд. Путник је такође напоменуо Мишићу да ако непријатељ на новим положајима јаче притисне, да ће за један дан стићи и до Крагујевца а да бих Другој армији требало да пристигне на крагујевачке положаје. Мишић је тада повишеним гласом одговорио:

Викицитати „Ја се надам да до повлачења према Крагујевцу неће доћи, а ако се та несрећа не буде могла да избегне, у сваком случају створићу довољно времена за прилажење осталих армија према Крагујевцу. [78]
({{{2}}})

После кратке паузе Путник је поново позвао Мишића још једном инсистирао да се Прва армија не повлачи са вододелнице. Када је после свега војвода Путник још једном упозорио Мишића да мора да слуша наредбе Врховне команде, он је испрва нешто опсовао а онда је одговорио:

Викицитати „Нећу у овом часу никога да слушам када радим посао за који носим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при том. Дајте команду коме хоћете али докле ја командујем армијом има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу. [78]
({{{2}}})

Путник је за тренутак ћутао, а затим наредио да му се одмах писмено доставе разлози повлачења Прве армије на нове положаје. То је Мишић учинио. Тек после тога јавио се пуковник Живко Павловић и саопштио да је начелник штаба Врховне команде, одобрио повлачење Прве армије на положаје северозападно од Горњег Милановца са корекцијама Врховне команде ради боље везе са Ужичком војском. Пошто је одобрио ову одлуку, Путник је у духу директиве одлучио да се напусти Београд и тиме скрати фронт за 40 километара и главне српске снаге групише на новом фронту АранђеловацГорњи Милановац, док је са Ужичком војском планирао да запоседне Овчарско-кабларску клисуру и затвори правац који води према Чачку.

[78][77]

„Због повлачења Прве армије морала се повући и Ужичка војска за одбрану Чачка и из долине Западне Мораве на линију Јанићи—Каблар—Овчар—Марковица. Друга армија и Обреновачки одред остали су на досадашњим положајима. На новој одбрамбеној линији Прве армије и Ужичке војске наше трупе, због велике заморености, силних губитака и слабих ефектива, неће моћи пружити непријатељу дужи отпор. Поједини пукови немају више од 600 пушака. Пад ове линије моће се очекивати кроз неколико дана. С падом те линије непријатељ ће продрети у долину Западне Мораве, а тиме ће и евентуална одбрана Крагујевца бити угрожена. Поред тога, Друга армија и Обреновачки одред биће принуђени на ужурбано повлачење ради спречавања даљег продирања непријатеља долином Велике Мораве. Београд се мора напустити, а тиме ће се бити онемогућена одбрана целе Дунавске линије, те ће се цела северна Србије морати напустити.“
Део извештаја генерала Живојина Мишића упућен заступнику министра војске и председнику владе Николи Пашићу.[78]

Мишићева одлука о повлачењу Прве армије са Сувобора, Рајца и Проструге управо је омогућила да се стекну толико жељени услови за противофанзиву. Поред осталог, допринео је долазак 1300 ђака - каплара из Скопског ђачког батаљона. Они су попунили командна места у основним јединицама — водовима, који су буквално остајали без командира изгинулих у претходним борбама. У међувремену је стигла позајмљена артиљеријска муниција из Грчке, тако да је Врховна команда могла да упути радосно саопштење трупама да артиљерија не мора више да штеди муницију. Већ после двонедељног одмора у најзаморенијој Првој армији, осетило се знатно освежење. Команданти дивизија су извештавали да се осећа знатна промена у расположењу трупа и да се на многим местима ори песма и вије коло. Врховна команда је у том периоду, обавестила трупе о великим губицима и слабом моралу аустроугарске војске. Истог дана, да би пресекла појаве недисциплине и нереда у борби, издала је наредбу о кажњавању смрћу свих оних који беже назад или покушавају да се из борбе уклоне. Подаци о слабом моралу аустроугарске војске још више су учврстили Живојина Мишића у уверењу да је управо наступио погодан тренутак за прелазак у општу противофанзиву, па је настојао да убрза одлуку Врховне команде о преласку у напад. Већ 1. децембра Мишић је издао јединицама Прве армије наредбу, да бих по издатој наредби је интензивно радио на непосредној припреми напада. Појединачно је разговарао са сваким командантом дивизије, као и са командантом Ужичке војске, која се налазила на левом армијском крилу. Када су све припреме биле завршене, Мишић је 2. децембра обавестио Врховну команду да ће Прва армија, 3. децембра у 3 часа изјутра прећи у напад. Пријатно изненађена одлуком команданта Прве армије, Врховна команда, која је и сама сматрала да је наступио прави тренутак, издала је истог дана заповест за општу противофанзиву.[77][78]

Све околности су ишле у прилог добром почетку офанзиве. Тренутак је идеално погођен. Атмосферске прилике такође су погодовале: температура се спустила испод нуле, па се земљиште замрзло, тако да је артиљерија могла, без тешкоћа, да прати пешадију. У 7 часова изјутра, после снажне артиљеријске припреме, главне снаге српске војске устремиле су се на аустроуграрску 6. армију. Приближавање прешадије непријатељским положајима прикривала је густа јутарња магла, која се дигла тек око 9 часова. Најпре је Прва армија отпочела напад са све четири дивизије, које су у раним јутарњим часовима пробиле предње положаје 16. корпуса, надирући с обе стране пута који води на Сувобор и усмериле су тежиште напада на гребен Проструге. Трупе су већ првог дана офанзиве продрле око 10 км у дубину непријатељске одбране. У поподневним часовима Друга и Трећа армија такође су прешле у напад на свом делу фронта. Тиме је отпочело потискивање Шесте армије на целом њеном фронту. Дринска дивизија је једина имала проблеме у наступању јер је на њеном десном крилу, напредовање било укочено бочним нападом једне дивизије из састава 15. корпуса. Ангажовањем армијске резерве Мишић је паралисао овај напад и настављајући офанзиву, одбацио непријатеља на сувоборски гребен. Тада је позвао команданта Ужичке војске генерала Вукомана Арачића, који је био задржан снажним непријатељским отпором и бодрио га речима:

Викицитати „Не дај се, Вуле, жив у руке! [78][77]
({{{2}}})
Еполета за раме Војводе Краљевине Србије.

Наиме, за време продора Прве армије преко Сувоборске греде, непријатељ је покушао да угрози леви армијски бок страховитим притиском аустроугарске 18. дивизије на положаје Ужичке војске. Положаје на планини Крстацу које је бранила Ужичка војска трпела је страховите нападе и притиске аустроугарске дивизије. Упркос великој бројној надмоћности непријатеља, војска је успела да сломи одбрану непријатеља и заузме Бели камен и Белошевац. Први извештаји о заузимању Сувоборске греде стигли су у штаб српске Прве армије управо у тренутку кад су Путник и Мишић телефоном разговарали о ситуацији на бојишту. Будући да је наступање суседних армија било задржано снажним непријатељевим отпором, Путник је препоручио команданту Прве армије да наступање своје армије буде опрезно и захтевао да се главне снаге Прве армије задрже на Сувоборској греди док се не рашчисти ситуација код Треће армије и Ужичке војске. У духу тога захтева, Мишић је наредио командантима дивизија да, по избијању на планинску вододелницу, своје јединице прикупе, одморе и припреме за даље наступање. Упркос овом наређењу, командант Дунавске дивизије Првог позива пуковник Миливоје Анђелковић Кајафа није задржао своје пукове на вододелници, већ је, на сопствену иницијативу, предузео енергично гоњење деморалисаног непријатеља и до 23 часа избио пред његов положај на линији БаћинацРуда, уклинивши се дубоко у одступни поредак аустроугарског 16. корпуса. Мишић је ову одлуку не само одобрио него и похвалио поступак свог одважног команданта.[78][77]

Извештавајући Врховну команду о великом успеху који је постигла његове армија, генерал Мишић поред осталог, каже: {{цитат|Пробијањем центра непријатељског фронта постигнут је стратегијски успех. Постигнут са главне планинске греде, непријатељ је изгубио моћан ослонац свог рада, а његове трупе у долини Колубаре и Западне Мораве — развојене сада пространим тереном и нашим снагама — остале су без непосредне везе и узајамног потпомагања. Трећег дана офанзиве Прва армија је заробила шест официра и 1800 војника. Заплењене су и велике количине оружја, муниције, хране и разног другог материјала. Велика победа Мишићеве армије све се више ширила и преносила и на суседне армије. Предузимајући гоњење побеђеног непријатеља, Мишићева армија је избила на линију ГукошиМедник—Баћинац—Маљен. Одмах по избијању на линију Баћинац—Руда, Дунавска дивизија је иницијативно продужила гоњење у правцу Мионице, где је унела праву панику у позадину 15. корпуса, који је водио борбе са Трећом армијом на десној обали Љига. Бекство непријатеља испред центра Прве армије одавало је слику потпуног растројства. Пошто је убрзо у току следећих дана Мишић добио извештај да је непријатељ напустио Ваљево, издао је наредбу Дринској дивизији Првог позива да га одмах заузме. Прва армија је дејствовала без предаха. Њен командант Живојин Мишић је, издајући заповести командантима дивизија, истицао:

Викицитати „Јаким ударцем збунити непријатеља, а после му не дати времена да се освести и прибере, да се прикупи и уреди.[78][77]
({{{2}}})

После огорчених борби Прва армија је сломила и последњи отпор 16. корпуса на положајима северно од Ваљева и принудила га да се у нереду повлачи у правцу Шабца и Лознице. Избијањем Прве армије и Ужичке војске на обале Дрине и Саве и ослобађањем Београда после великих победа на Сувобору, Овчару и Каблару, Руднику и Космају, победоносно је завршена Колубарска битка, у којој је српска војска заробила 323 официра, 43000 подофицира и војника, запленила је 142 артиљеријска оруђа, 60000 пушака, 2 авиона, 5 аутомобила, 4000 коња и велике количине хране. Врховна команда је могла констатовати да на територији Краљевине Србије нема више ни једно непријатељског војника, сем ратних заробљеника. Ова највећа победа српске војске у Првом светском рату извојевана је захваљујући беспримерној храбрости, пожртвовању и издржљивости српских војника и официра који су, бранећи своју нападнуту отаџбину, полуголи, боси, гладни, преморени и слабо наоружани, после неравноправних четвормесечних борби, задали поражавајући ударац хабзбуршкој монархији, од кога се она никада више није могла сасвим опоравити. Битка је извојевана захваљујући и мајсторском руковођењу српског командовања - Путника, Мишића и других. Најзначајнију улогу у овој бици одиграла је, без сваке сумље Прва армија и њен командант Живојин Мишић, који је управо указом бр. 4019 од 4. децембра 1914. године, од стране врховног команданта престолoнaследника Александра Карађорђевића унапређен у чин војводе.[23] Tим унапређењем Мишић је постао трећи генерал који је унапређен у тај највиши војни чин (први је био Радомир Путник 1912. године, док је други био Степа Степановић који је добио чин само пар месеци раније исте године). За многе команданте је то било изненађење собзиром да се знало да је регент 1912. године, тражио да се поведе поступак против Мишића јер је очитао лекцију Петру Бојовићу али у ствари лично њему престолонаследнику као команданту Прве армије у Балканским ратовима. Одлука регента Александра да Мишића произведе у чин војводе представљала је изненађење и за самог начелника Штаба Врховне команде војоводу Радомира Путника. Када је сазнао за ову одлуку позвао је телефоном врховног команданта и преиспитао га у исправност ове одлуке. Одговор регента је био доследан датој одлуци. Војвода Путник је прихватио одлуку свог Врховног командата, јер је он по закону био најодговорнији за вођење ратних операција и управљање војском у рату.

„Требало ми је да одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали.“
Одговор Врховног команданта Александра Карађорђевића начелнику Штаба Врховне команде војводи Радомиру Путнику, поводом унапређења Мишића у чин војводе.[78]

Пораз који је претрпела аустроугарска Балканска војска у рату са Србијом 1914. године представљало је Хабзбуршку монархију тежак војнички, морални али изнад свега политички дебакл и губитак угледа као велике силе. За Србију је то била величанствена војничка победа, која је учврстила њено унутрашње јединство и самопоуздање и донела јој велики углед у свету. Успех српске војске се одразио и на међународном плану јер је допринела поразу аустроугарске војске на руском фронту, па су Немци били присиљени да за време велике битке на Марни пребаце четири своја корпуса на Источни фронт, чиме су покушавали да спасу свог потиснутог савезника што се одразило на очекиване резултате на Западном фронту и у тај мах је спашен Париз. Победе српске војске су утицале на Италију и Румунију да се приближе Антанти, док је Бугарска која је била решена да уђе у рат против Србије на страни Централних сила одлучила је да због пораза Аустро-угарске војске, своју неутралност продужи на још годину дана. Захвалност српској војсци је упутио и француски генерал (потоњи маршал) Жозеф Жофр, јер је као победник у бици на Марни успео да очува француску престоницу а најавио је и да ће српске победе на Церу и Колубари трајно заузимати место у стратегијским студијама у Француској.[77][78]

Период прекида операција Централних сила[уреди]

Краљевина Србија је своје велике победе на Церу и Колубари платила огромним људским жртвама. У току ратне 1914. године избачено је из строја 2110 официра, 8074 подофицира и 153 373 војника. Иза непријатељске најезде остала су разорена и опустошена многа насеља и масовни злочини које је агресор починио над немоћним становништвом Мачве, Подриња, Колубаре, Тамнаве, Посавине и Београда. Сем тога, на хиљаде лешева рђаво или никако закопаних проузроковали су, чим је време отоплило, разне епидемије — тифус, шарлах, дизентерију и колеру. Санитетска служба била је немоћна па је тражена помоћ од савезника. И поред помоћи, која је убрзо стигла и других мера, жртве тифуса пеле су се на више десетина хиљада и десетковале српске оперативне јединице, смањујући бројно стање и борбену готовост. У јеку епидемије, у Србију су дошле санитетске екипе из Америке, Велике Британије, Француске, Канаде, Аустралије, Швајцарске, Русије и других земаља у којима је било 543 лекара и другог медицинског особља. Они су се, ризикујући своје животе, несебично укључили у борбу против опаке болести заједно са српским санитетским особљем. У тој борби која је трајала више од четири месеца, заразило се тифусом и умрло 57 лекара. Чак је умрло и неколико свештеника који су оболели држећи опела умрлим тифусарима.[79][80]

Тек што је Србија савладала и ту беду, на њу су се обрушиле савезничке врховне команде са захтевом да српска војска предузме офанзивне операције на аустроугарској територији, да олакша улазак Италије у рат против Централних сила, а затим да привуче део непријатељских снага које су предузеле велику офанзиву на Источном фронту и потискивале руске трупе иза Карпата. Упоредо с тим захтевима, савезничке владе су тражиле да се Србија одрекне дела своје државне територије у корист Бугарске да би је привукли да уђе на страни Антанте. Година 1915. била је најтежа ратна година за српску војску, па, разуме се, и за њене команданте, у првом реду због калкулишућег става Савезника према положају српске војске на балканском ратишту. Српска врховна команда је безуспешно предлага савезничким генералштабовима да упуте своје трупе у Србију, ради отварања новог фронта и предузимања опште офанзиве у бок непријатељских снага. Француски генерал Жофр и енглески фелдмаршал лорд Кичинер су одбили да пошаљу упомоћ трупе Србији, правдајући да бих том одлуком расипали своје снаге на споредним ратиштима. Са друге стране Руси су подржали српску идеју, међутим нису били у могућности да озбиљније помогну због критичне ситуације на свом фронту. Средином фебруара 1915. године, понуђено је српској влади једнa козачкa бригадa. Војвода Путник је међутим одбио ову понуду, сматрајући је недовољном јер минимална помоћ у трупама захтевала војну формацију ранга корпуса. Уместо конкретне војне помоћи Србији, антантина дипломатија је, на бази територијалних компензација, и то на рачун Србије, покушала да придобије нове савезнике на Балкану. Румунија и Бугарска иако неутралне, биле су тајним савезничким уговорима повезане са Централним силама, а Италија која је своју неутралност објавила на почетку рата, стрпљиво је чекала, да види којој ће страни припасти победа, како бих што скупље наплатила своју неутралност. Владе неутралних држава истовремено кокетирале са обема зараћеним странама, јер је свака од њих имала посебне интересе на Балкану.[79][80]

У таквој ситуацији, уместо да предвиде војну помоћ Србији, министри Антанте су, 29. маја, не питајући српску владу, упутили саопштење бугарском председнику владе Радославову да ће српско-бугарски спор узети у своје руке и обећали му, ако Бугарска приступи Антанти, да ће, поред других уступака, предати Бугарској део Македоније до линије Крива ПаланкаОхрид. Да би изнудили пристанак српске Владе, савезничке владе су обуставиле финасијску помоћ Србији, и изјавиле да ће прекинути и војну помоћ, ако њихови захтеви не буду прихваћени. Руски министар спољних послова Сазонов је утешно, обавестио Пашића да ће Русија, као накнаду за ове обећане уступке Бугарској, поздравити спајање Хрвата, Словенаца и Срба у једну државу. Та изјава је подразумевала је рушење Аустро-Угарске. Међутим, такву политику нису следили, Французи који су сматрали да Хабзбуршку монархију треба сачувати у нешто мањим границама, док су Енглези су подржавали став Француза и били против формирања јаке државе на Балкану са словенском већином, која бих могла постати руска предстража према Средоземљу, већ се залагала за систем малих држава у којима би она играла улогу посредника у решавању спорова међу њима и држала их у зависности од британске круне. Пашићу нису биле познате те тајне идеје западних сила. Након сазнања Пашић је оштро осудио толику самовољу савезника и изјавио да ће сваки Србин радије пропасти него пристати на уступке Бугарској. Упркос Пашићевом протесту, савезничке владе су колективном нотом у августу 1915. године, обавестиле Софију да ће војском запосести територије које су јој обећане у српској Македонији и предати их Бугарској после рата уколико им се придружи у рату против Централних сила. Пашић је 17. августа, обавештен о садржају те ноте, изразио руском посланику грофу Трубецком своје најдубље огорчење. Тада је рекао да савезници комадају Србију као да је афричка колонија и додао да ће се Србија борити и против савезника, ако је уопште сматрају за савезницу, као и против Аустрије, да би заштитила своју груду.[79][80]

Бугарског краљ Фердинанда и пронемачку владу Радославова, Антанта није могла купити никаквим територијалним обећањима. Они су од почетка рата одлучили да се боре на страни германиских држава и за њихов рачун. Томе у прилог је ишло изричит захтев немачког Министарства иностраних послова успело је да обезбеди пристанак Аустроуграске и Турске на територијалне уступке Бугарској, да бих се обезбедило учешће бугарске војске у предстојећој кампањи против Србије. Већ крајем јула српски обавештајни органи су запазили пристизање немачких трупа у Банат. Било је потпуно очигледно да се припрема здружена инвазија на Србију од стране Централних сила. У тако тешкој ситуацији Пашић је савао седницу владе и Врховне команде за 26. август у Крагујевцу на којој је требало да се утврди политичка и војна стратегија земље уочи новог непријатељског напада. Пашић је тражио од свих команданта армија да писмено изнесу своја мишљења о главним стратешким питањима. На питање какви су изгледи за одбрану земље ако би само немачке и аустроугарске трупе буду предузеле напад, војвода Мишић је кад је био упитан, одговорио:

Викицитати „Успех би вероватно био на нашој страни.[80]
({{{2}}})

Због таквог оптимистичног става Мишић је одликован од стране Уједињеног краљевства Орденом Бата II степена. Краљевина Србија га је одликовала по указу краља Петра I, Орденом Карађорђеве звезде са мачевима III степена .[22] Остали команданти су били сличног мишљења, осим војводе Степановића који није гајио толики оптимизам, већ му је став био резервисан. Када је Пашић поставио друго питање, у којем је упитао какви би били изгледи за одбрану у случају напада Немачке, удруженог са Аустроугарском и Бугарском, сви командати су одговорили да у том случају изгледи за одбрану земље не би били никакви. Једина нада била је улазак Грчке у рат на страни Антанте јер је она на то била обавезна уговором који потписала са Србијом, 1. јула 1913. године. Међутим Грчка се ограђивала од тог уговора, правдајући његову примењивост само у случају напада Бугарске на Србију али не и у удруженом нападу са неком од великих сила. Српска Врховна команда имала је поуздана обавештења да је Бугарска 4. септембра потписала са Централним силама, уговор о савезу а да је 22. септембра објавила мобилизацију. У том периоду припреме за рат веома су одмакле а започети су концентрација трупа и маневри у пограничним крајевима према Србији. У таквој ситуацији, препуштена сама себи, српска Врховна команда је одлучила да главним снагама успорава надирање немачких, аустријских и бугарских снага у Србију до пристизања обећане савезничке помоћи.[79][80]

Здружена офанзива[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Тројна инвазија на Србију

Напад здружених аустроугарских и немачких снага почео је 6. октобра 1915. године, снажном артиљеријском ватром која је на Београд сручила огромну количину граната. Многобројно незаштићено становништво које није имало где да побегне, страдало је у тој артиљеријској ватри. Погинуо је и знатан број бораца који су бранили положаје дуж обе реке. У раним јутарњим часовима 7. октобра десиле су се огорчене борбе за сваку стопу земље у рејону Аде Циганлије. Занимљиво је то да су током борби за одбрану Београда, учествовали и чете последње одбране (старци, жене па чак и деца) који су замењивали погинуле борце. Врховна команда је захтевала да се упорно брани Београд и тај задатак је делимично обавила Тимочка дивизија II позива која је упућена упомоћ трупама Обране Београда. Енергичним брањењем уз велике губитке, делимично је за кратко време заустављено напредовање непријатеља. У тим одсудним биткама посебно се истакао батаљон мајора Драгутина Гавриловића са својом чувеном заповешћу и речима охрабрења, бодрио своје борце који су не бојећи се смрти, кренули у нов јуриш. Већина њих је положила своје животе али нису успели да зауставе надирање далеко надмоћнијег непријатеља. Упркос, томе оштре борбе око Београда вођене су до 16. октобра када су трупе Обране Београда биле принуђене да се повуку и напусте престоницу. По директивама Врховне команде, такође су повучене Прва и Трећа армија на нове положаје.[81][82]

На основу ове директиве војвода Мишић је издао и своју директиву. Два дана касније уследило је повлачење јединица Прве армије на положаје уз десну обалу Колубаре. Намера му је била да овим маневром прикупи развучене снаге, скрати фронт и изврши припреме да би у погоном тренутку, могао да пређе у напад. То се савим јасно види из телефонског разговора који је водио са војводом Путником 19. октобра. Након овог разговора Мишић је добио одобрење да у погодном тренутку може прећи у напад. Међутим док је Прва армија изводила овај маневар без притиска непријатеља, дотле су Трећа армија и трупе Одбране Београда трпеле страховит напад и под притиском знатно надмоћнијег непријатеља, биле принуђене да се повуку. Првој армији је такође било наређено да се повуче зајдно са осталим армијама. Војводи Мишићу се није допала стратегија зачепљења рупа, на коју је Врховна команда, развојем оперативне ситуације, била принуђена. Он се није подавао саомообманама и обећањима о савезничкој помоћи, која, и поред очајних телеграма које је слала српска влада, није пристизала, већ је рачунао са сопственим снагама. Због тога је предложио Врховној коамнди да из Прве армије не издваја снаге за затварање других праваца, већ да целом овом армијом изврши противудар у бок главних непријатељских снага које су наступале долином Мораве.[81][82]

Након новог здруженог напада немачке, аустроугарске и бугарске војске на Србију у октобру 1915, када се српска војска повукла на Косово, Мишић је предложио да се изврши контранапад. Овај предлог су одбили остали заповедници армија на састанку у Пећи, и следило је повлачење српске војске преко Црне Горе и Албаније.

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.

Допуна, дорада

Чланак је означен овим шаблоном 23.07.2014. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Војвода Живојин Мишић и Генерал Џорџ Мајн 1917. године

На Солунском фронту 1916. Мишић је командовао Првом армијом која је зауставила и натерала на повлачење бугарску војску у бици код Горничева. Пред крај рата у јуну 1918. Мишић је постављен за начелника Врховне команде и командовао је српском војском приликом пробоја Солунског фронта у септембру 1918.

Живојин Мишић је умро у Београду 20. јануара 1921. Уз велике грађанске и војне почасти Мишић је сахрањен на београдском Новом гробљу; ту му је споменик откривен 3. децембра 1922. године. Написао је дело „Моје успомене“ које је први пут објављено 1969. године, а приредио га је Саво Скоко.

Кабинет Живојина Мишића на Солунском фронту

Лик и дело[уреди]

Његов лик и дело овековечени су у многим уметничким делима: вишетомни роман Добрице Ћосића „Време смрти”; позоришна представа „Колубарска битка” према драматизацији дела тог Ћосићевог романа; песме Војислава Илића Млађег („На дан сахране војводе Мишића”), Алексе Шантића, Слободана Марковића („Војвода Мишић”), Петра Пајића; слике Уроша Предића, Милана Миловановића, Васе Ешкићевића, Вељка Станојевића, Николе Милојевића, Теодора Швракића; скулптуре Ђорђа Јовановића (попрсје на београдском Новом гробљу), Душана Јовановића Ђукина, Вељка Форцана (биста у Струганику), Небојше Митрића (рељеф на рибничком мосту у Мионици), Ота Лога (споменик у Мионици, биста на Рајцу), Милана Бесарабића (биста у Љигу), Душана Николића (споменик у Ваљеву), Љубише Манчића (рељеф на месту у Београду где је била Мишићева кућа), Дринке Радовановић (бисте у Текеришу и Београду), Саве Халугина (биста у Мишићеву код Суботице) итд. У Љубљани је 1919. дотадашња Кунова цеста преименована у – Цеста војводе Мишића. Касарне у Марибору и Љубљани дуго су носиле Мишићево име. У Земуну је проглашен за почасног грађанина. Школа у Оглађеновцу се од 5. октобра 1933. звала Основна школа војводе Мишића. Основна школа у селу Брежђу код Мионице такође носи његово име. Једно добровољачко насеље на северу Бачке прозвало се 1927. године – Мишићево. Мишићева родна кућа у Струганику је обновљена и претворена у спомен-музеј (1987). Дан Мишићевог рођења прославља се од 1997. као празник Мионичке општине, а од 1998. године сваког јула у Мионици се приређују Мишићеви дани. Данас, касарна Војске Србије у Ваљеву носи Мишићево име.

Унапређење у чинове[e][уреди]

Каплар Поднаредник Наредник Потпоручник Поручник Капетан Друге класе
6. септембар 1875. 4. мај 1876. 1. јун 1876. 10. децембар 1876. 20. октобар 1882. 22. фебруар 1887.
Капетан Прве класе Мајор Потпуковник Пуковник Генерал Војвода
1. јануар 1891. 26. април 1893. 29. мај 1897. 6. април 1901. 20. октобар 1912. 4. децембар 1914.

Одликовања[уреди]

Домаћа одликовања[уреди]

Одликовања Војводе Живојина Мишића [f]
Орден Карађорђеве звезде са мачевима Орден Таковског крста Орден Карађорђеве звезде Орден Белог орла
Орден Таковског крста са мачевима Орден Црвеног крста Орден Светог Михајла и Светог Ђорђа на огрлици Орден Легије части
Орден Светог Спаситеља Орден Италијанске круне Орден Бата Орден Румунске круне
Орден Светог Станислава Орден Меџидије Орден Данила I Орден Франца Јозефа
Орден Светог Ђорђа Орден за изванредне војне заслуге Ратни крст 1914—1918 са бронзаном палмом Ратни крст
Војвода Живојин Мишић
(рад Уроша Предића)

Инострана одликовања[уреди]

Фото-галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ О упознавању своје супруге Мишић није никад никоме говорио, осим свом породичном пријатељу професору Милораду Павловићу Крпи који је као његов лични секретар од 1914. до 1915. године то и забележио.[30]
  2. ^ Чин у току Балканских и Првог светског рата, последњи чин му је био потпуковник.
  3. ^ Чин у току Балканских и Првог светског рата, послењи чин му је био мајор.
  4. ^ У овој дивизији борио се као командир вода у 25. пуку и каплар (потоњи Маршал Југославије) Јосип Броз Тито.
  5. ^ датуми по Јулијанском календару
  6. ^ Споменице и медаље нису укључене.
  7. ^ Двапута одликован.
  8. ^ Одликовање је носило назив Гвоздени крст настало по узору на Немачко одликовање.
  9. ^ Орден је уручен постхумно породици војводе Живојина Мишића 18. новембра 1926. године.

Референце[уреди]

  1. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 22.
  2. ^ „Преци и сродници Живојина Мишића“. Revija.kolubara.info Приступљено 6. 3. 2013.. 
  3. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 19.
  4. ^ Опачић (2008), стр. 24-25.
  5. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 23.
  6. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 24.
  7. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 25.
  8. ^ Опачић (2008), стр. 26.
  9. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 26.
  10. ^ Опачић (2008), стр. 32.
  11. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 27.
  12. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н Милићевић & Поповић (2003), стр. 155-160.
  13. ^ Опачић (2008), стр. 44.
  14. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 35-37.
  15. ^ Опачић (2008), стр. 47.
  16. ^ Опачић (2008), стр. 48.
  17. ^ Опачић (2008), стр. 50.
  18. ^ Опачић (2008), стр. 53.
  19. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 45-67.
  20. ^ Опачић (2008), стр. 55-58.
  21. ^ Опачић (2008), стр. 59.
  22. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Опачић (2008), стр. 444.
  23. ^ а б в г д ђ е ж з Опачић (2008), стр. 442.
  24. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 78.
  25. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 80.
  26. ^ Опачић (2008), стр. 62-63.
  27. ^ а б Опачић (2008), стр. 67.
  28. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 92-99.
  29. ^ Опачић (2008), стр. 69-71.
  30. ^ а б в г д ђ Опачић (2008), стр. 75-78.
  31. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 104-105.
  32. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 106-107.
  33. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 111-112.
  34. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 114-119.
  35. ^ Милићевић & Поповић (2003), стр. 13.
  36. ^ а б Бјелајац (2004), стр. 178.
  37. ^ Ристановић (2007), стр. 250.
  38. ^ а б в Опачић (2008), стр. 85-90.
  39. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 120-138.
  40. ^ а б в г д ђ Опачић (2008), стр. 91-115.
  41. ^ а б в г д ђ е ж Мишић & Скоко (1990), стр. 139-188.
  42. ^ Бјелајац (2004), стр. 298.
  43. ^ а б в г д ђ е Мишић & Скоко (1990), стр. 189-200.
  44. ^ а б в г д Опачић (2008), стр. 116-117.
  45. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 201-210.
  46. ^ а б в г Опачић (2008), стр. 118-129.
  47. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 211-226.
  48. ^ а б в г д Опачић (2008), стр. 130-133.
  49. ^ а б в г д Мишић & Скоко (1990), стр. 229-234.
  50. ^ а б в Опачић (2008), стр. 134-138.
  51. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 235.
  52. ^ Опачић (2008), стр. 139.
  53. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 236-240.
  54. ^ а б в г Опачић (2008), стр. 140-145.
  55. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 241.
  56. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 242-246.
  57. ^ а б Опачић (2008), стр. 146.
  58. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 247-252.
  59. ^ а б Опачић (2008), стр. 147-149.
  60. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 253-277.
  61. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 278-285.
  62. ^ а б в Опачић (2008), стр. 150-157.
  63. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 286-287.
  64. ^ а б в Опачић (2008), стр. 158-164.
  65. ^ а б Опачић (2008), стр. 164-175.
  66. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 287-291.
  67. ^ Опачић (2008), стр. 176-180.
  68. ^ Мишић & Скоко (1990), стр. 292.
  69. ^ а б в г д Опачић (2008), стр. 181-189.
  70. ^ а б в г д ђ Мишић & Скоко (1990), стр. 293-299.
  71. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 300-302.
  72. ^ а б в Опачић (2008), стр. 193.
  73. ^ а б в Мишић & Скоко (1990), стр. 303-305.
  74. ^ а б в Опачић (2008), стр. 194.
  75. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 306.
  76. ^ а б в Опачић (2008), стр. 195-196.
  77. ^ а б в г д ђ е ж з Опачић (2008), стр. 197-226.
  78. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ Мишић & Скоко (1990), стр. 307-341.
  79. ^ а б в г Мишић & Скоко (1990), стр. 342-344.
  80. ^ а б в г д Опачић (2008), стр. 227-248.
  81. ^ а б Мишић & Скоко (1990), стр. 345-354.
  82. ^ а б Опачић (2008), стр. 249-267.

Литература[уреди]

  • Мишић, Живојин; Скоко, Саво (1990). Моје Успомене. Београд: Београдски издавачко-графички завод. ISBN 978-86-13-00453-0. 
  • Опачић, Петар (2008). Војвода Живојин Мишић. Београд: БеоСинг. ISBN 978-86-87187-00-9. 
  • Милићевић, Милић; Поповић, Љубодраг (2003). Генерали Војске Кнежевнине и Краљевине Србије. Београд: Војноиздавачки завод. ISBN 978-86-335-0142-2. 
  • Бјелајац, Миле С. (2004). Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918—1941. Београд: Институт за новију историју Србије. ISBN 978-86-7005-039-6. 
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Ристановић, Слободан В. (2007). Колубарска битка. Београд: Ксе-На. ISBN 978-86-81961-20-9. 

Спољашње везе[уреди]

претходник
генерал
Петар Бојовић
Начелник Штаба Врховне команде
Краљевине Србије

1918.
наследник
наставио службовање у новонасталој држави
претходник
остао на функцији
Начелник Штаба Врховне команде
Краљевине СХС

19181920.
наследник
врховна команда постала генералштаб
претходник
први начелник главног генералштаба Краљевине СХС
Начелник Главног генералштаба Југословенске војске
19201921.
наследник
војвода
Петар Бојовић