Gravazvezda
Gravazvezda je hipotetički objekat u astrofizici koji predstavlja alternativnu verziju teorije o crnim rupama Pavela Mazura i Emila Motola. Ona rezultuje iz pretpostavljenih stvarnih fizičkih granica stvaranja crnih rupa. Ove granice, kao što su diskretna dužina i Plankovo vreme (hronon), nisu bile poznate, te su crne rupe originalna verzija ove teorije, a koncept gravazvezde predstavlja samo pokušaj modernizacije teorije posredstvom kvantne mehanike. Termin gravazvezda je kovanica reči gravitaciona (gra), vakuumska (Va) i zvezda.[1]
Struktura[uredi | uredi izvor]
Teorija gravazvezda stvara se prema Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativiteta i nameće univerzalnu najmanju veličinu, za koju je poznato da postoji, sudeći po dobro prihvaćenoj teoriji kvantne mehanike. Ova veličina je poznata kao Plankova dužina i izvedena je koristeći se brzinom svetlosti, Plankovom konstantom i gravitacionom konstantom. Kvantna teorija kaže da je bilo koja veličina manja od Plankove dužine nemoguća za posmatranje i beznačajna za fiziku i fizičare. Ova granica se može nametnuti talasnoj dužini svetlosnog zraka, tako da se dobije granica Plankovog pomaka koju svetlost može pretrpeti. Ovo postaje važno za strukturu gravazvezde jer opšta teorija relativiteta kaže da gravitaciono dolazećem svetlu sa plavim pomakom oko ekstremno velike mase gravazvezde postoji regija nemerljivosti, zaostatak svemira, kako se talasna dužina svetlosti približava i prolazi Plankovu dužinu. Ova regija se naziva gravitacioni vakuum jer je to praznina u prostoru i vremenu.
Mazur i Motola hipoteziraju da će samo spoljašnjost ove regije biti veoma gust oblik materije, Boze-Ajnštajnov kondenzat. Ovo može biti stvoreno u laboratoriji prevelikim hlađem atoma do širenja njihovih talasnih dužina, onemogućavajući atomima da nameću njihovu talasnu funkciju radi kreiranja jedne veoma guste forme atoma. Za posmatrače, spoljašnje jezgro gravazvezde jeste Boze-Ajnštajnov kondenzat. Ozbiljan crveni pomak vreme-prostora dok se protoni uzdižu iz gravitacionog polja bi učinio da jezgro deluje veoma hladno, skoro ravno nuli.
Sa spoljne strane, gravazvezda izgleda slična crnoj rupi: vidljiva je jedino radijacijom velike energije koju emituje dok upija materiju u sebe, a stvara je Hokingovom radijacijom. Astronomi posmatraju nebo radi rendgenskih zraka koje emituje materija koja pada ka unutrašnjosti radi detektovanja crnih rupa. Gravazvezda bi proizvela identični postupak.
Mazur i Motola pretpostavljaju da nasilno stvaranje gravazvezde može biti objašnjenje za poreklo našeg svemira i mnogih drugih vasiona, jer bi sva materija od kolapsa zvezde implodirala "kroz" centralnu rupu, eksplodirala unutar nove dimenzije i širila se zauvek, što bi se poistovetilo sa trenutnim teorijama koje se odnose na Veliki prasak. Ova "nova dimenzija" vrši izlazni pritisak na sloj Boze-Ajnštajnovog kondenzata i sprečava dalji kolaps.
Gravazvezde mogu takođe obezbediti mehanizam za opisivanje kako tamne zvezde pospešuju širenje svemira. Jedna moguća teorija koristi Hokingovu radijaciju kao sredstvo za razmenu energije između "roditelja" i "deteta" svemira, ali ova oblast je još uvek predmet mnogih istraživanja.
Formiranje gravazvezde može obezbvediti naizmenično objašnjenje za iznenadan i intenzivan prasak gama zraka kroz svemir.
U poređenju sa crnim rupama[uredi | uredi izvor]
Uzimajući u obzir teoriju kvantne fizike, hipoteza gravazvezde pokušava da razreši kontrakcije prouzrokovane od strane konvencijalnih teorija crnih rupa.[2]
Horizonti događaja[uredi | uredi izvor]
U gravazvezdi, horizont događaja nije dobro definisana oblast. Svaka talasna dužina svetlosti ima sloj horizonta događaja u kojem posmatrač u ravnom vremenskom prostoru ne bi nikada izmerio tu talasnu dužinu zbog crvenog gravitacionog pomaka. Gust sloj Boze-Ajnštajnovog kondenzata bi ležao izvan horizonta događaja, sprečen od potpunog kolapsa od strane unutrašnje praznine, vršeći ravnotežu spoljašnjeg pritiska na kondenzatu.[1]
Dinamička stabilnost gravazvezda[uredi | uredi izvor]
Godine 2007. teoretski rad do sada već opovrgnut od strane Hokinga, je pokazao da pod nekim uslovima gravazvezde, kao i ostali alternativni modeli crnih rupa, nisu stabilni kada rotiraju.[3] Teoretski rad je takođe pokazao da su neke rotirajuće gravazvezde matematički stabilne, uzimajući u obzir neke ugaone brzine, gustinu oklopa i kompaktnost. Takođe je moguće da neke matematički nestabilne gravazvezde budu fizički stabilne po kosmološkim vremenskim skalama.[4] Teoretska podrška izvodljivosti gravazvezde ne isključuje postojanje crnih rupa, kao što je prikazano u ostalim teoretskim studijama.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „Istraživač iz los Alamosa tvrdi da crne rupe uopšte nisu rupe”. Los Alamos nacionalna laboratorija. Arhivirano iz originala 13. 12. 2006. g. Pristupljeno 10. 04. 2014.
- ^ Stegner, Ričard (22. 01. 2002). „Da li je teorija crnih rupa puna vrućeg vazduha?”. CNN.com. Pristupljeno 10. 04. 2014.
- ^ Kardoso, Vitor; Pani, Paolo; Kadoni, Marijano; Kavalija, Marko (2007). „Ergoregionska nestabilnost ultra kompaktnih astrofizičkih objekata”. arXiv:0709.0532
[gr-qc].
- ^
Čirenti, Sesilija; Rezola, Lućijano (oktobar 2008). „Ergoregionska nestabilnost rotirajućih gravazvezda” (PDF). Fizički pregled D. 78 (8). Bibcode:2008PhRvD..78h4011C. arXiv:0808.4080 . doi:10.1103/PhysRevD.78.084011. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 10. 04. 2014.
- ^ Roča; Migelote; Čan; Silva, da; Santos; Vang, Anzhong (2008). „celovita digresija stabilnih gravazvezda i crnih rupa”. arXiv:0803.4200 [gr-qc].
