Dromon

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Vizantijska mornarica
Vizantijska flota odbija Ruse 941.
Rani period (395-610)
Dromon
Srednji period (610-1081)
Karavisijani
Grčka vatra
Veliki Drungarij
Kasni period (1081-1453)
Veliki Admiral

Dromon (grč. δρομέας = „trkač") je naziv za najvažniji ratni brod vizantijske ratne mornarice od 6. do 12. veka. Dromoni su se razvili od drevnih trirema te su za pogon koristili vesla i jedra.

Gradili su se u raznim oblicima i veličinama, pa su bili dugi između 30 i 50 metara, odnosno široki između 5 i 7 metara. Imali su oko 300 članova posade, uključujući marince i veslače.

Dromoni su imali središnji toranj (“xylokastron” = drveni toranj) blizu glavnog jarbola, odakle su marinci mogli neprijatelja gađati strelama, kopljima i drugim projektilima. Većina dromona bila je opremljena s drevnim plamenobacačima (”syphonopho“-rami) koji su po neprijatelju delovali s grčkom vatrom i katapultima koji su mogli projektile od 500 kg izbaciti na daljinu od 1000 metara. Mnogi dromoni su bili oklopljeni, kako bi se zaštititili od neprijateljskog kljunovog udara.

Nastanak i razvoj[uredi | uredi izvor]

Dromon (δρόμων, trkač) bio je najpoznatiji vizantijski ratni brod na vesla. Razvio se iz rimske bireme. Prvi put se pominje u Prokopijevom delu Istorija ratova, u opisu vizantijskog pomorskog desanta na obalu severne Afrike 533, u kojem su učestvovala i 92 dromona.[1]

Pojava i evolucija srednjovekovnih ratnih brodova je stvar debate i nagađanja; do nedavno nisu pronađeni ostaci ratnog broda na vesla iz antičkog ili ranog srednjeg veka i informacije su se morale prikupiti analizom literarnih dokaza, grubih umetničkih prikaza i ostataka nekoliko trgovačkih plovila (kao što je Pantano Longarini olupina sa Sicilije iz 7. veka, brod Jasi Ada iz 7. veka i olupina Serči Limana iz 11. veka). Tek arheološka iskopavanja iz 2005–2006 za projekat Marmari u luci Teodosije (današnji Jenikapi) otkrila su ostatke preko 36 vizantijskih brodova od 6. do 10. veka, uključujući četiri lake galije tipa galea.[2]

Prihvaćeno gledište je da su glavni napredci koji su razlikovali rane dromone od liburna i što je od tada karakterisao mediteranske galije usvajanje pune palube (katastroma), napuštanje ovnova na pramcu u korist nadvodnog ogranka i postepeno uvođenje latenskih jedara.[3] Razlozi za napuštanje ovna (lat. rostrum, grč. ἔμβολος)) su nejasni. Prikazi kljunova usmerenih nagore u vatikanskom Vergilijevom rukopisu iz 4. veka mogu dobro da ilustruju da je ovan već bio zamenjen ostrugom u kasnorimskim galijama.[4] Vizantinisti Džon Prajor i Elizabet Džefris tvrde da je svrha mamuze bila da dozvoli dromonu da se popne na neprijateljska vesla i zgnječi ih, uništavajući njegov pogon, i ističu da je jedan od srednjovekovnih latinskih izraza za mamuzu, „kalkar“, što je izvedeno od glagola „gaziti”.[5] Jedna od mogućnosti je da je do promene došlo zbog postepene evolucije drevne metode konstrukcije trupa sa udubljenjem i čepom, prema kojoj su projektovani ovnovi, u metodu skelet-prvi, koja je proizvela jači i fleksibilniji trup, manje podložan na nabijanje.[6] Početkom 7. veka, prvobitna funkcija ovna je bila zaboravljena, ako je suditi po komentarima Isidora Seviljskog da su korišćeni za zaštitu od sudara sa podvodnim stenama.[7] Autori sugerišu da su ga u Mediteran uneli Arapi, verovatno sa krajnjim poreklom iz Indije. Otkriće novih prikaza i književnih referenci poslednjih decenija navelo je naučnike da usvoje raniji datum pojave latenskog jedra na Levantu kao kasni helenistički ili ranog rimskog perioda.[8][9][10][11] Bila je poznata ne samo trouglasta, već i četvorougaona verzija, korišćena vekovima (uglavnom na manjim plovilima) paralelno sa kvadratnim jedrima.[8][12]

Velizarijeva flota tokom Vandalskog rata, kako je opisao Prokopije iz Cezareje, očigledno je barem delimično bila opremljena jedrima od latena, što je činilo verovatnim da je do tog vremena laten postao standardna oprema za dromona, sa tradicionalnim kvadratnim jedrom koje je postepeno izlazilo iz upotrebe u srednjovekovnoj navigaciji.[13][12] Ovi dromoni iz 6. veka bili su brodovi sa jednim palubom („monoreme“) sa verovatno 50 vesala, raspoređeni sa 25 vesala na svakoj strani.[14] Opet, za razliku od helenističkih brodova, koji su koristili potpornje, koji su se pružali direktno od trupa.[15] U kasnijim dromonima sa dve palube („bireme“) u 9. i 10. veku, dve nivoa vesala (elasiai) su bila podeljena palubom, sa prvim nivoem vesala ispod i drugim novoem vesala iznad palube; od ovih veslača se očekivalo da se bore sa brodskim marincima u operacijama ukrcavanja.[16] Grčki naučnik Hristos Makripuljas predlaže raspored od 25 veslača ispod i 35 na palubi sa obe strane za dromon od 120 veslača.[17] Dužina ovih brodova je verovatno bila oko 32 metra.[18] Većina savremenih plovila imala je jedan jarbol (histos ili katartion), većim birema dromonima su verovatno bila potrebna najmanje dva jarbola za manevrisanje, pod pretpostavkom da bi latensko jedro za brod ove veličine dostiglo neupravljive dimenzije.[19][20] Brodom se upravljalo pomoću dva četvrtina kormila na krmi (prymnē), gde se nalazio i šator (skēnē) koji je pokrivao kapetanov ležaj (krab(b)at(t)os).[21] Pramac (prōra) je imao izdignut forikasl (pseudopation), ispod kojeg je izbačen sifon za ispuštanje grčke vatre; sekundarni sifoni su takođe mogli da se nose u sredini broda sa obe strane.[22][23] Pavesade (kastellōma), na koji su marinci mogli da okače svoje štitove, bile su postavljeni oko bokova broda, pružajući zaštitu posadi na palubi.[24] Veći brodovi su takođe imali drvene zamkove (xylokastra) sa obe strane između jarbola, slične onima osvedočenim za rimske liburne, pružajući strelcima podignute platforme za ispaljivanje.[25] Pramčana ostruga (peronion) je bila namenjena da zajaši preko vesala neprijateljskog broda, lomi ih i učini plovilo bespomoćnim protiv lansirne vatre i ukrcavanja.[26]

Četiri galeai broda otkrivena u iskopavanjima Jenikapi, koja datiraju iz 10–11 veka, su jednoobraznog dizajna i konstrukcije, što ukazuje na centralizovanu proizvodnju. Imaju dužinu od oko 30 m (98 ft), a izgrađeni su od evropskog crnog bora i orijentalnog platana.[27]

Varijante[uredi | uredi izvor]

Do 10. veka postojale su tri glavne klase biremskih ratnih brodova opšteg tipa dromona, kao što je detaljno opisano u inventarima za ekspedicije poslate protiv Emirata Krita 911. i 949. godine: [chelandion] ousiakon ([χελάνδιον] οὑσιακόν), tako nazvan jer je u njemu bilo 108 ljudi; [chelandion] pamphylon ([χελάνδιον] πάμφυλον), sa posadom do 120–160 ljudi, njegovo ime ili ukazuje na poreklo iz regiona Pamfilije kao transportni brod ili njegovu posadu sa „izabranim posadama“ (od πᾶν+φῦλον „sva plemena“); i pravi dromon, sa posadom od dva ousiai.[28][29] U De Ceremoniis Konstantina VII, za teški dromon se kaže da ima još veću posadu od 230 veslača i 70 marinaca; pomorski stručnjak Džon H. Prajor smatra ih kao prekobrojne posade koje se nose na brodu, dok Makripuljas sugeriše da dodatni ljudi odgovaraju drugom veslaču na svakom od vesla na gornjoj palubi.[30][31] Manji brod sa jednom palubom, monērēs (μονήρης, „s jednom palubom“) ili galea (γαλέα, od čega potiče izraz „galija“), sa posadom od oko 60 ljudi, korišćen je za izviđačke misije, ali i na krilima borbene linije.[32]

Dromoni sa tri palube („trireme“) opisani su u delu iz 10. veka posvećenom parakoimomenosu Vasiliju Lekapenosu. Međutim, ova rasprava, koja je sačuvana samo u fragmentima, u velikoj meri se oslanja na reference o izgledu i konstrukciji klasične grčke trireme, i stoga se mora pažljivo koristiti kada se pokušava primeniti na ratne brodove srednjeg vizantijskog perioda.[33][34] Postojanje triremnih brodova je, međutim, potvrđeno u Fatimidskoj mornarici u 11. i 12. veku, a reference koje je Lav VI dao na velike arapske brodove u 10. veku takođe mogu ukazivati na triremne galije.[35]

Za transport tereta, Vizantinci su obično preuzimali obična trgovačka plovila kao transportne brodove (phortēgoi) ili brodove za snabdevanje (skeuophora). Smatra se da su to uglavnom bili jedrenjaci, a ne plovila na vesla.[36] Vizantinci i Arapi su takođe koristili konjske transporte (hippagōga), koji su bili jedrenjaci ili galije, a ove poslednje su svakako modifikovane da bi mogle da prihvate konje.[37] S obzirom na to da je helandija prvobitno služila za transport konja na vesla, to bi impliciralo razlike u konstrukciji između helandije i pravog dromona, termina koji se inače često koriste neselektivno u književnim izvorima. Dok je dromon razvijen isključivo kao ratna galija, helandija je morala da ima poseban odeljak u sredini broda da bi mogla da primi red konja, povećavajući njenu širinu i dubinu gaza.[38]

Opis[uredi | uredi izvor]

Moderna rekonstrukcija dromona (5) i bireme (levo) u muzeju u Majncu.

Prema opisu vizantijskog cara Lava VI Mudrog u Taktici iz 9. veka, bio je dug oko 40, širok 5, a visok 5 m. Imao je u 2 reda po 25 vesala, a na svako veslo obično po 2 veslača. Gornji veslači, ujedno i borci, nalazili su se na palubi, a donji pod njom. Jedan do dva jarbola, postavljena u sredini broda, nosila su kose križeve sa latinskim (trouglastim) jedrima. Visok i zatvoren pramac završavao se četvrtastim kaštelom[a], na čijoj su se platformi nalazili sifoni (nagnute cevi ili figura životinjske glave) kroz koje se uz veliku buku i dim sipala na neprijateljski brod zapaljiva tečnost - grčka vatra.[1]

U sredini broda bila je smeštena drvena kula na kojoj su se nalazili naoružani vojnici i bacačke sprave. Pramčana statva[b] imala je ugrađen masivan kljun u visini vodene linije. Visoko uzvijena krma nosila je na bokovima po jedno kratko i široko veslo za kormilarenje. Od udara kljunom brodski trup je bio zaštićen gredama koje su ga opasivale u visini vodene linije. Za zaštitu od strela i vatre korišćeni su mokri pokrivači od debele kože.[1]

Podela[uredi | uredi izvor]

Po veličini i broju veslača car Lav Mudri (886-912) deli dromone u veliki, srednji i mali tip. Prva dva (sa 2 reda vesala) predstavljala su kapitalni brod vizantijske flote, a male pokretljive galeae sa jednim redom vesala služile su za borbeno obezbeđenje. Veliki dromon imao je oko 200 veslača i 60 vojnika, a srednji 100 veslača i 35 vojnika.[1]

Nestanak[uredi | uredi izvor]

Propašću Vizantijskog carstva dromoni iščezavaju kao klasa ratnog broda.[1]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Drvenom kulom.
  2. ^ Okvir kojim završava konstrukcija brodskog trupa spreda (pramčana statva) ili pozadi (krmena statva). Pramčana ili prednja statva seče valove i ostale prepreke; na njoj završavaju krivine spoljašnje oplate, a njen je profil u skladu s oblikom pramca broda. S obzirom na njenu izvodnicu u ravni simetrije, može biti vertikalna ili kosa, pravolinijska ili konkavna, ređe konveksna ili drukčija. Krmena ili zadnja statva nosi kormilo, a na modernim brodovima i propelernu cev s osovinom.[39]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Gažević, Nikola (1971). Vojna enciklopedija (knjiga 2). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 543. 
  2. ^ Delgado 2011, str. 188–191
  3. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 127
  4. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 138–140
  5. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 133–144
  6. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 145–147, 152
  7. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 134–135
  8. ^ a b Casson 1995, str. 243–245, Fig. 180–182
  9. ^ Basch 2001, str. 57–64
  10. ^ Campbell 1995, str. 8–11
  11. ^ Pomey 2006, str. 326–329
  12. ^ a b Pryor & Jeffreys 2006, str. 153–159
  13. ^ Basch 2001, str. 64
  14. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 130–135
  15. ^ Pryor 2004, str. 103–104
  16. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 232, 255, 276
  17. ^ Makrypoulias 1995, str. 164–165
  18. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 205, 291
  19. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 238
  20. ^ Dolley 1948, str. 52
  21. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 215
  22. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 203
  23. ^ Haldon 1999, str. 189
  24. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 282
  25. ^ Pryor 2004, str. 104
  26. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 143–144
  27. ^ Delgado 2011, str. 190–191
  28. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 189–192, 372
  29. ^ Casson 1995, str. 149–150
  30. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 261–262
  31. ^ Makrypoulias 1995, str. 165
  32. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 190
  33. ^ Pryor 2003, str. 84
  34. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 284–286
  35. ^ Pryor 2004, str. 108
  36. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 305
  37. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 307–308, 322–324
  38. ^ Pryor & Jeffreys 2006, str. 166–169, 322–325, 449
  39. ^ „Hrvatska enciklopedija”. Pristupljeno 7. 4. 2020. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Gažević, Nikola (1971). Vojna enciklopedija (knjiga 2). Beograd: Vojnoizdavački zavod. 
  • Ahrweiler, Hélène (1966), Byzance et la mer. La Marine de Guerre, la politique et les institutions maritimes de Byzance aux VIIe–XVe siècles (na jeziku: francuski), Paris: Presses Universitaires de France 
  • Basch, Lucien (2001), „La voile latine, son origine, son évolution et ses parentés arabes”, Ur.: Tzalas, H., Tropis VI, 6th International Symposium on Ship Construction in Antiquity, Lamia 1996 proceedings (na jeziku: francuski), Athens: Hellenic Institute for the Preservation of Nautical Tradition, str. 55—85 
  • Campbell, I.C. (1995), „The Lateen Sail in World History” (PDF), Journal of World History, 6 (1): 1—23, Arhivirano iz originala (PDF) 2016-08-04. g., Pristupljeno 2012-01-25 
  • Casson, Lionel (1995), Ships and Seamanship in the Ancient World, Johns Hopkins University Press, ISBN 0-8018-5130-0 
  • Christides, Vassilios (1995), „Byzantine Dromon and Arab Shini: The Development of the Average Byzantine and Arab Warships and the Problem of the Number and Function of the Oarsmen”, Tropis III, 3rd International Symposium on Ship Construction in Antiquity, Athens 1989 proceedings (PDF), Hellenic Institute for the Preservation of Nautical Tradition, str. 111—122, Arhivirano iz originala (PDF) 2012-03-06. g. 
  • Delgado, James P (2011), „Ships on Land”, Ur.: Catsambis, Alexis; Ford, Ben; Hamilton, Donny L., The Oxford Handbook of Maritime Archaeology, Oxford University Press, str. 182—191, ISBN 978-0-19-537517-6 
  • Dolley, R. H. (1948), „The Warships of the Later Roman Empire”, The Journal of Roman Studies, Society for the Promotion of Roman Studies, 38: 47—53, JSTOR 298170, doi:10.2307/298170 
  • Makrypoulias, Christos G. (1995), „The Navy in the Works of Constantine Porphyrogenitus”, Graeco-Arabica, Athens (6): 152—171 
  • Pomey, Patrice (2006), „The Kelenderis Ship: A Lateen Sail”, The International Journal of Nautical Archaeology, 35 (2): 326—329, doi:10.1111/j.1095-9270.2006.00111.x 
  • Pryor, John H. (2003), „Byzantium and the Sea: Byzantine Fleets and the History of the Empire in the Age of the Macedonian Emperors, c. 900–1025 CE”, Ur.: Hattendorf, John B.; Unger, Richard W., War at Sea in the Middle Ages and the Renaissance, Boydell Press, str. 83—104, ISBN 0-85115-903-6 
  • Pryor, John H. (1995), „From Dromōn to Galea: Mediterranean bireme galleys AD 500-1300”, Ur.: Gardiner, Robert; Morrison, John S., The Age of the Galley: Mediterranean Oared Vessels since pre-Classical Times, London: Conway Maritime Press, str. 101—116, ISBN 978-0-85177-955-3 
  • Pryor, John H.; Jeffreys, Elizabeth M. (2006), The Age of the ΔΡΟΜΩΝ: The Byzantine Navy ca. 500–1204, Brill Academic Publishers, ISBN 978-90-04-15197-0 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Dromon na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дромон&oldid=27551793”