Грчка ватра

Из Википедије, слободне енциклопедије
Приказ брода који Грчком ватром пали други брод

Грчка ватра (старогрчки Ὑγρὸν Πύρ, хигрон пир, новогрчки Υγρό Πυρ, игро пир, „течна ватра“) је византијски изум који су користили као оружје у поморским биткама. У Византији била је позната исто као „морска ватра“ или „римска ватра“ (пошто су Византинци себе сматрали Ромејима, тј. Римљанима). Ради се о течном пламену[1] који се избацивао из неке врсте сифона који су се називали стрепте[1]. Никада се није сазнао прави хемијски састав ове запаљиве течности, али се сматра да је сигурно један од основних састојака била шалитра[1].

Грчку ватру је, према Теофану, измислио архитекта Калиник из града Хелиопоља који се тада налазио у Сирији или Египту и донео ју је у Цариград нешто пре почетка прве арапске опсаде (674678). Захваљујући грчкој ватри, Византинци су успешно одбили нападе Арабљана на Цариград, и то не само 674—678, него и другу велику опсаду Арабљана 717. године[1].

Дуго времена непријатељи Византије једноставно нису налазили начина да се одбране од овог убојитог оружја. Према Јовану Кинаму, византијском историчару 12. века, тек неколико векова касније флоте итаијанских република су пронашле начина да заштите своје бродове облагајући их тканинама натопљеним у сирће. Георгије Пахимер, византијски историчар из 14. века, каже да су Ђеновљани своје бродове штитили осушеним волујским кожама[1].

Референце[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Грчка ватра
  1. ^ а б в г д Р. Радић, Цариград. Приче са босфора, Београд 2007, стр. 44-45.