Тријера

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грчка тријера

Тријера (грч. Τριήρεις) је тип ратног брода у доба античке Грчке. У енглеском језику не постоји јасна диференцијација између грчких тријера и латинских трирема што доводи до забуне да се ради о различитим типовима бродова. Међутим, ако боље погледамо, разлике и те како постоје.

Иако не постоје чврсти докази о тачној години њиховог појављивања на историјској сцени, према Тукидиду прва тријера изграђена је 704. п. н. е. у поморском граду-држави (полису) Коринту, предводнику грчког поморства и поморске трговачке експанзије старога доба. Овај тип брода заменио је дотадашње пентеконтере, тј. монере, ратне бродове са једним редом од 25 весала са сваке стране и са 50 веслача. Новину су чинила три реда весала са обе стране брода. По вертикали била су размештена три реда клупа са по једним веслачем по веслу на свакој од њих. Два реда веслача била су распоређена испод, а један на палуби тријере. Они су углавном били заштићени током борбе, док су у биткама учествовали само морнари-војници. Капетан брода управљао је његовим кретањем помоћу два весла на крми. Посаду тријере чинило је око 200 људи, од којих су 170 били веслачи. Поред пловидбе уз помоћ једра, које се задржало као главно погонско средство бродова до 19. века, тријере су пловиле на весла брзином и до 16 km на сат. Њихове релативно мале размере (дужина око 40 метара), што се може окарактерисати и као њихова мањкавост, биле су надомешћене великом покретљивошћу и маневарбилношћу за бродове тог времена. Слабе стране су представљали и њихова крхкост током бура и недостатак простора за спавање посаде. Главно оружје тријера били су јаки дрвени и метални кљунови на прамцу којима би се током битке покушавали зарити у непријатељски брод. Ипак је најпопуларније средство поморског ратовања тада, као и касније, био абордаж.

Један од ретких античких приказа грчке тријере

Ускоро су и друге државице на копну и на острвима почеле градити тријере, чиме се грчка поморска снага повећала, састојећи се искључиво од ових снажних бродова. Превласт је преузела град-држава Атина и држала је читаво време током великих поморских ратова с врло позитивним утицајем на снагу и способност грчке флоте.

Дрвени модел грчке тријере

Триреме нису ефективно коришћене у поморским биткама све до 525. п. н. е., када је, према Херодоту, владар Самоса Поликрат упутио флоту од 40 тријера у инвазију Египта као савезник персијског краља Камбиза II. Код неких историчара постоје неслагања око овог податка с обзиром да се на почетку владавине Поликрата помиње флота од 100 пентеконтера, а онда одједном постоји флота од 40 тријера. Таква технологија изградње довела би у питање револуционарност у бродоградњи Атињана који су у то време ипак били далеко испред других.

Постоје, међутим, подаци о још ранијем укључивању тријера у поморске операције. Наиме, Херодот помиње да је још египатски фараон Нехо II (610-595. године п. н. е) градио тријере на Нилу, за пловидбу по Медитерану и на Црвеном мору за пловидбу у Индијском океану. С обзиром на блиске везе овог фараона са Грчком, а посебно Коринтом, и ако су Коринћани заиста први поринули тријере у море, није немогуће да су и Египћани овладали њиховом изградњому у то време.

Пресек грчког ратног брода тријере, с положајем веслача на једној страни, јер је друга симетрична

Сходно томе, сачувани примерак атичке грнчарије, који датира из периода између 735. и 710. п. н. е., садржи слику брода са три реда весала, с тим што горњи ред није запоседнуд веслачима. Сматра се да слика представља рани примерак, можда чак и прототип тријере.

Још увек се са сигурношћу не може рећи која је од ових теорија увођења тријера у ратну употребу ближа истини и истраживања се настављају.

Почетком 5. века п. н. е. започели су тешки ратови са Персијом који су трајали више од 200 година. Грчка флота је изграђена у последњи час. У то време су забележене и прве велике комбиноване копнено-поморске операције у историји ратовања, а ратне флоте и поморске битке играле су у тим ратовима значајну улогу. Тријере су биле главна снага ратних морнарица Медитерана између 7. и 4. века пре наше ере. Свој врхунац досегле су у бици код Саламине 480. п. н. е., највећој и најславнијој поморској бици античког доба.

Реконструкција „Олимпијаса“[уреди]

Бродоградитељи у Пиреју су у периоду од 1985. до 1987. године, финансирани од стране Френка Велша (Frank Welsh) (банкара из Сафока, писца и ентузијасте за тријере), потпомогнути саветима историчара Ј. С. Морисона (J.S.Morrison) и инжењера бродоградње Џона Ф. Коутса (John F. Coates) – који је са Велшом основао „Тријера фондацију“ која је иницирала и руководила пројектом, и на основу информација и доказа подводне археологије, изградили реконструкцију атинске тријере „Олимпијас“ ("Olympias").

Реконструкција „Олимпијаса“

С посадом од 170 веслача – добровољаца, међу којима је било и жена, „Олимпијас“ је 1988. године пловећи праволинијски постигао брзину од 9 чворова (17 km на сат). Ови резултати, постигнути од стране неискусне посаде, показали су да антички писци нису претеривали у вези перформанси тријера. Наиме, „Олимпијас“ је био у стању да направи заокрет од 180 степени за само једну минуту и то у луку не ширем од две и по дужине брода. Сличне пловидбе организоване су 1987, 1990, 1992. и 1994. године. Године 2004. „Олимпијас“ је коришћен за превоз олимпијског пламена од луке Керецини до Пиреја у завршном делу церемоније доношења бакље са олимпијским пламеном на летње Олимпијске игре у Атини. Градитељи реконструисане тријере успели су да докажу супротно ономе у шта се сумњало, а то је да је у атинским тријерама посада била размештена у три нивоа тако да је постизан оптимум искоришћености њених димензија. Међутим, с обзиром да су данашњи просечни људи за 6 cm виши од античких Грка, а да је контрукција пловила пратила прецизне димензије свог античког претходника, дошло је до немогућности да модерна посада „Олимпијаса“ пружи свој максимум ефикасности. Све то објашњава зашто је антички брзински рекорд остао ненадмашен.


Литература[уреди]

  • Борис Прикрил, ‘3000 година поморских ратова’, први дио ‘Битке морнарица старог доба’, Загреб 1985.

Спољашње везе[уреди]