Kenija (planina)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kenija
Svetska baština Uneska
Zvanično imePlanina Kenija
Mesto, , Kenija Uredi na Vikipodacima
Koordinate0° 06′ J; 37° 12′ I / 0.1° J; 37.2° I / -0.1; 37.2
Kriterijumprirodna: vii, ix
Referenca800
Upis1997. (21. sednica)
Veb-sajthttp://whc.unesco.org/en/list/800

Kenija je druga po visini planina u Africi nakon Kilimandžara i najviša planina u Keniji. Najviši vrhovi su Batian (5199 m), Nelion (5188 metara) i Lenana (4985 metara). Planina Kenija se nalazi 9 minuta južno od ekvatora i 150 km severno od Najrobija.

Planina Kenija predstavlja bivši stratovulkan i geološki je povezana sa vuklanskom aktivnošću Velike rasedne doline. Na njoj danas postoji još 11 lednika, a bogatstvo vodnim resursima predstavlja značajan izvor vode za Keniju.

Nacionalni park Kenija proglašen je 1949. godine. Planina Kenija je dobila status rezervata biosfere 1978. godine, a 1997. godine je upisana na listu Svetske baštine.

U području planine Kenija žive četiri autohtone etničke grupe: Kikuju, Meru, Embu i Masai. Za svaku od ovih etničkih grupa planina Kenija ima poseban kulturološki značaj.

Geologija[uredi | uredi izvor]

Planina Kenija

Planina zapravo predstavlja stratovulkan koji je bio aktivan u plio-pleistocenu. Originalni krater bio je verovatno preko 6.000 metara visine, veći od Kilimandžara. Vulkan se ugasio nakon dva velika perioda glacijacije, koja su prikazana kao dva glavna prstena ispod morena glečera. Najniža morena nalazi se na oko 3.300 metara.[1] Današnji glečeri su na visini većoj od 4.650 m.[2] Nakon proučavanja morena, Gregori je izneo teoriju da je u jednom trenutku čitav vrh planine bio prekriven ledom i da je to razlog erodiranih vrhova, kako danas izgledaju.[3]

Niži delovi planine nikada nisu bile pod ledom. One su danas uglavnom obrasle šumom. Razlikuju se od viših delova po strmim padinama sa rečnim dolinama u obliku slova V. Na višim delovima planine, na području gde je sada pustoš, doline su bile u obliku slova U, pliće i sa ravnijim dnom, napravljene radom lednika.[1]

Kada je planina bila vulkan došlo je do nekih satelitskih aktivnosti. Na severoistočnoj strani planine ima dosta starih vulkanskih čepova i kupa. Najveći od njih, Itanguni, imao je čak i svoju ledenu kapu kada je vrh planine bio prekriven ledom. To se može videti po njegovom uglađenom vrhu. Okrugla brda sa strmim stranama su takođe česta pojava u ovoj oblasti, koja su verovatno bila dodatni krateri. Međutim, kako Kenija danas ima prilično simetričan oblik, dolazi se do zaključka da je većina aktivnosti došla sa centralnog kratera.[1]

Stene koje izgrađuju planinu su uglavnom bazalt, porfir, fonolit, kenit i trahit.[1] Kenit, kao vrstu stene, otkrio je Gregori 1900. godine u svojoj studiji o planini Kenija.[4]

Geologiju planine Kenije prvi je Džozef Tomson prikazao Zapadnoj Zajednici 1883. godine. On je video planinu sa obližnjeg platoa u Lajkipiji i napisao da je to izumrli vulkan sa čepom na vrhu.[5] Međutim, pošto je on video samo planinu iz daljine, njegov opis nije dobro prihvaćen u Evropi, naročito posle 1887. godine, kada su Samjuel Teleki i Ludvig fon Honel otišli na planinu i opisali njen vrh kao krater.[6] Godine 1893. Gregorijeva ekspedicija stigla je do glečera Levis na 5.000 metara visine. On je potvrdio da je vulkan izumro i da su glečeri bili prisutni.[4][6] Prvo temeljno istraživanje od strane Evropljana nije preduzeto sve do 1966. godine.[1]

Reke[uredi | uredi izvor]

Reke na planini obezbeđuju vodu za preko 2 miliona ljudi

Planina Kenija predstavlja glavni sliv za dve najveće reke u Keniji - Tanu, koja je najveća reka Kenije, i Evaso Ngiso.[7] Ekosistem planine direktno obezbeđuje vodu za preko 2 miliona stanovnika.[7] Reke na planini nazvane su po selima na obroncima planine u čijoj blizini protiču. Reka Tuči predstavlja granicu između okruga Meru i Embu. Planina predstavlja glavni izvor vode za reku Tanu, koja je 1988. godine snabdevala strujom 80 & Kenije uz pomoć svojih sedam hidroelektrana.[8]

Gustina tokova je veoma visoka, posebno na nižim padinama planine koji nisu po ledom. Ledena kapa koja je postojala tokom pliocena erodirala je doline u obliku slova U tako da te doline imaju samo jedan veliki tok.[9] Milionima godina reke sa uskim dolinama u obliku slova V erodirale su planinu tako da danas ona ima pravilni štitasti oblik.[10] Postepeni prelazak iz glacijalne u aluvijalnu dolinu kod reka može se vrlo lepo uočiti.[11]

Reke koje izviru na planini predstavljaju pritoke dvema najvećim kenijskim rekama - Tani i reci Evaso Ngiro. Takođe, dosta reka se uliva u Saganu, koja i sama predstavlja pritoku Tane i u nju se uliva kod rezervoara Masinga. Reke u severnom delu planine, kao što su Burguret, Naru Moru, Nanjuki, Liki i Sirimon ulivaju se u Evaso Ngiro. Reke na jugozapadu, kao što su Keringa i Najrobi ulivaju se u Saganu, a potom, preko Sagane, u Tanu. Ostale reke na jugu i istoku, kao što su Mutonga, Niti, Tuči i Njamindi, teku direktno u Tanu.[10][11]

Prirodna istorija[uredi | uredi izvor]

Flora[uredi | uredi izvor]

Mnoge biljke koje žive na planini Keniji, poput ove vrste Dendrosenecio keniodendron, prilagodile su se na ekstremne temperature

Fond flore Kenije zavisi od visine, aspekta i izloženosti sunčevom zračenju.[12] Sa povećanjem visine, biljke se moraju prilagođavati, adaptirati jakom suncu i UV zračenju, nižim srednjim temperaturama i noćnim temperaturama koje idu ispod nule.[13][14] Biljke afro-alpske zone prevazišle su ove probleme na različite načine.[15] Jedna od adaptacija je džinovski rast, za šta su primeri džinovska rozeta senecija, lobelija i čičak, koji koriste listove pupoljka da bi sprečili smrzavanje pupoljaka. Džinovska rozeta senecija formira različite stadijume u različitim dobima i tako održava strukturu generacije decenijama.[16]

Mnoge vrste biljaka afro-alpske zone predstavljaju džinovsku verziju svojih srodnika iz ravnica. Međutim, kako se ide bliže snežnoj zoni, biljke ponovo postaju normalne veličine.[17]

Fauna[uredi | uredi izvor]

Većina životinja živi u nižim delovima planine jer je tu klima manje oštra i ima više vegetacije. Ovaj prostor nastanjuju razne vrste majmuna, nekoliko vrsta antilopa, damani i nekoliko vrsta većih životinja, kao što su slonovi i bizoni. Sve ove vrsta žive u šumama planine.[2] Od predatora ovde ima hijena i leoparda, a povremeno i lavova.[2]

Postoje i manji sisari koji se mogu naći na velikim visinama planine.[18] Damani i antilopa vrste Sylvicapra grimmia mogu da žive na velikim visinama i oni predstavljaju važan deo tog ekosistema. Neki manji sisari, poput nekih vrsta pacova mogu takođe na žive ovde tako što se ukopavaju u džinovske secesije, koristeći njihovu debelu mrtvu stabljiku kao izolaciju.[17] Kenijska krtica i Tachyoryctes rex javljaju se na vrlo velikim nadmorskim visinama i žive u humkama.[19] Leopardi su nastanjeni u alpskoj zoni.


Drugi sisari su samo povremeni posetioci. Ostaci slonova, majmuna i bongo antilope bili su pronađeni visoko u alpskoj zoni,[18] i druga viđenja zapamćena su u imenima kao što su Simba Tarn (simba na svahiliju predstavlja ime za lava).[13]

Nekoliko vrsta ptica živi u afro-alpskoj zoni, uključujući medosase, razne vrste iz porodice vrabaca, čvorke i ptice grabljivice, poput žutoglavog bradaša i veroovog orla. Ptice igraju važnu ulogu u ekosistemu, i to kao oprašivači.[12]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Baker, B. H. (1967). Geology of the Mount Kenya Area. Geological Survey of Kenya. Ministry of Natural Resources. 
  2. ^ a b v „Mount Kenya Map and Guide”. EWP Map Guides (4th izd.). EWP. 2007. ISBN 978-0-906227-96-1. Arhivirano iz originala 27. 2. 2009. g. Pristupljeno 15. 10. 2015. 
  3. ^ Gregory, J. W. (1894). „Contributions to the Geology of British East Africa.-Part I. The Glacial Geology of Mount Kenya”. Quarterly Journal of the Geological Society. 50: 515—530. doi:10.1144/GSL.JGS.1894.050.01-04.36. 
  4. ^ a b Gregory, J. W. (1900). „Contributions to the Geology of British East Africa. Part II. The Geology of Mount Kenya”. Quarterly Journal of the Geological Society. 56: 205—222. doi:10.1144/GSL.JGS.1900.056.01-04.12. 
  5. ^ Thomson, Joseph (1968) [1885]. Through Masai Land (3 izd.). London: Frank Cass & Co Ltd. ISBN 978-1-141-95717-0. 
  6. ^ a b Gregory, John Walter (1968) [1896]. The Great Rift Valley. London: Frank Cass & Co. Ltd. ISBN 978-0-7146-1812-8. 
  7. ^ a b Gichuki, Francis Ndegwa (avgust 1999). „Threats and Opportunities for Mountain Area Development in Kenya”. Ambio. Royal Swedish Academy of Sciences. 28 (5): 430—435. Arhivirano iz originala 16. 5. 2008. g. Pristupljeno 30. 8. 2018. 
  8. ^ Ojany, Francis F. (1993). „Mount Kenya and its environs: A review of the interaction between mountain and people in an equatorial setting”. Mount Research and Development. International Mountain Society and United Nations University. 13 (3): 305—309. JSTOR 3673659. doi:10.2307/3673659. 
  9. ^ Baker, B. H. (1967). Geology of the Mount Kenya area. Nairobi: Geological Survey of Kenya. 
  10. ^ a b „Geological Map of the Mount Kenya Area”. Geological Survey of Kenya (1st izd.). Edward Stanford Ltd. 1966. Arhivirano iz originala 07. 08. 2011. g. Pristupljeno 1. 7. 2018. 
  11. ^ a b „Mt Kenya 1:50000 Map and Guide” (1 izd.). Andrew Wielochowski and Mark Savage. 1991. ISBN 978-0-906227-39-8. 
  12. ^ a b Smith, Alan P.; Young, Truman P. (1987). „Tropical Alpine Plant Ecology”. Annual Review of Ecology and Systematics. 18: 137—158. doi:10.1146/annurev.es.18.110187.001033. 
  13. ^ a b Allan, Iain (1981). The Mountain Club of Kenya Guide to Mount Kenya and Kilimanjaro. Nairobi: Mountain Club of Kenya. ISBN 978-9966-9856-0-6. 
  14. ^ Niemelä, Tuomo; Pellikka, Petri (2004). „Zonation and characteristics of the vegetation of Mt. Kenya”. Expedition reports of the Department of Geography, University of Helsinki. 40: 14—20. ISBN 978-952-10-2077-3. 
  15. ^ Hedberg, Olov (1964). „Features of Afroalpine Plant Ecology”. Name = Acta Phytogeographica Suecica. 49: 1—144. 
  16. ^ Young, Truman P.; Peacock, Mary M. (1992). „Giant senecios and alpine vegetation of Mount Kenya”. Journal of Ecology. British Ecological Society. 80 (1): 141—148. JSTOR 2261071. doi:10.2307/2261071. 
  17. ^ a b Coe, Malcolm James (1967). The Ecology of the Alpine Zone of Mount Kenya. The Hague: Dr W. Junk. 
  18. ^ a b Young, Truman P.; Evans, M.E. (1993). „Alpine vertebrates of Mount Kenya”. Journal of the East African Natural History Society. 82 (202): 154—79. 
  19. ^ Musser, Guy G. & Carleton, Michael D. (2005). „Superfamily Muroidea”. Ur.: Wilson, Don E. and Reeder, DeeAnn M. Mammal Species of the World: a taxonomic and geographic reference (3rd izd.). The Johns Hopkins University Press. str. 894—1531. ISBN 978-0-8018-8221-0. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kenija na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кенија_(планина)&oldid=25976674”