Кенија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 5°ЈГ Ш -5°СГ Ш, 34°-42° ИГД

Република Кенија
Jamhuri ya Kenya
Republic of Kenya
Застава Кеније Грб Кеније
Застава Грб
крилатица: Harambee
Химна
Ee Mungu Nguvu Yetu
Положај Кеније
Главни град Најроби
Службени језик свахили, енглески[1]
Државна религија {{{државна религија}}}
 — Председник Ухуру Кенијата
Независност: Од ВБ
12. децембар 1963.
Површина  
 — укупно 580.367 km² (48)
 — вода (%) 2,3
Становништво  
 — 2013. 44.354.000 [2] (31)
 — густина 142/km² 
Валута Кенијски шилинг (100 центи)
Временска зона UTC +3
Интернет домен .ke
Позивни број +254 ¹
¹ 005 из Танзаније и Уганде

Кенија, или званично Република Кенија (свахили Jamhuri ya Kenya, енгл. Republic of Kenya) је држава у источној Африци [3]. Граничи се са Јужним Суданом и Етиопијом на северу, на истоку са Сомалијом, на југу са Танзанијом и на западу са Угандом. На југозападу излази на језеро Викторија, а на југоистоку на Индијски океан. Површина Кеније износи 580.367 km². По површини она је 48. држава у свету, а 22. на континенту. По процени из 2004. Кенија је имала 34.707.817 становника. Главни и највећи град Кеније је Најроби, а остали већи градови су Момбаса, Кисуму, Накуру, Елдорет, Махакос, Лодвар, Ламу и Гариса. Кенија је била британска колонија. Независност је стекла 12. децембра 1963. Кенија је позната као земља националних паркова и резервата богатих спектакуларним биљним и животињским светом (Цаво, Масаи Мара, Амбосели).

Географија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Географија Кеније
Топографска мапа Кеније

Север и исток Кеније заузимају сушне и полусушне зоне равница и брежуљака. Мала и неправилно распоређена количина падавина у овој ретко насељеној регији не дозвољава развој пољопривреде.

На југу се налази планинска подручја са надморским висинама изнад 1.000 m (највиши врх земље је угашени вулкан Кенија са 5.199 m, друга највиша планина Африке иза Килиманџара). У овом подручју је највећа концентрација становништва због умерене климе и плодне земље што је у колонијалном раздобљу привукло европске насељенике. Ову планинску зону у смеру север-југ пресеца источни огранак Велике раседне долине (Great Rift Valley) у којој се налази неколико језера, међу којима је највеће Туркана на северу, на граници са Етиопијом.

На западу Кенија излази на језеро Викторија, по површини друго највеће слатководно језеро на свету. Северно од језера Викторија, на граници са Угандом се налази планина Елгон.

На истоку Кенија излази на Индијски океан у који се уливају две највеће кенијске реке Тана и Галана.

Највећи градови у земљи су Најроби (2.750.561 становника 2005.), лука Момбаса (799.727), Накуру (259.934), Елдорет (218.472) и Кисуму (216.479).

Клима[уреди]

Туркана Језеро

Кенија је подељена екватором на два скоро једнака дела. Регија северно од екватора је топла и прима мало кише. Јужна регија заузима три метеоролошке зоне: када нема кише, годишња температура у јуну је 24 степена, у јулу 28 степени. Кишни месеци су од октобра до децембра и од априла до јуна.

Биљни и животињски свет[уреди]

Око 11% земљишта у Кенији је погодно за пољопривреду. Јужни делови су у великој мери под шумом. Биљни свет Кеније је разноврсан. Дуж обале су шуме палми, мангрове, тиковине, копала (тврда смола), и сандаловине. Шуме баобаба, еуфорбија покривају земљу до око 915 m изнад мора. Савана је карактеристична за терен од 915 до 2745 m изнад мора.

Изузетно богат животињски свет је спцифичан за Кенију. Неке од животиња које имају своја саништа у Кенији су слон, носорог, нилски коњ, жирафа, зебра, газела, гну, биво, лав, леопард, ној, фламинго итд. Животиње су заштићене у националним парковима и резерватима који су истовремено и туристичке дестинације за сафари.

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Кеније

У Кенији живе 44 етничке групе[4], које припадају трима великим групама народа Банту, Нилотима и Кушитима. Овај етнички мозаик је последица многобројних миграција и историјских збивања на територији данашње Кеније. Банту народи су дошли из два правца, са истока из предела данашњег Камеруна и Нигерије пре 1 века нове ере, као и из истог правца након 1. века нове ере, али и са југа из области Катанга на подручју данашњег ДР Конга и Замбије. Као што им и име говори Нилотски народи су се доселили око 1500. године из долине Нила и настанили у Великој раседној долини и околини језера Викторија. Они су на месту где је живео стари народ Чвези основали краљевство Буњоро-Китара. Кушитски народи су живели у овој области и у време Старог Египта, дакле у миленијумима пре нове ере, а њихова насељеност у данашњој Кенији је последица колонијалних подела у 19. и 20. веку.[5]

Инвазија Банту народа после 14. века приморале су већину нилотских етничких група да мигрирају у Уганду, где су они створили ново царство, или у Танзанију, где, мешајући се са Банту народима, они су постали Сукума и Њамвези. као што су у Кенији Луо асимиловали у великој мери Банту културу. Ипак друга група освајача дошла је у Кенију у 17. веку и са севера. То су били нило-хамитски народи који су се бавили сточарством. Њихова друштва су у основи били кланови, такође је ратник, или муран, био централна односно главна фигура. Они никад нису имали многобројну војску.

У приобалном делу Кеније су биле веома живе интеракције локалног Банту становништва са Арапима из Омана, Персијанцима из Шираза, па чак и Индусима. У периоду од 6. до 9. века активности су са дотадашње пољопривреде и риболова, проширене и на бродоградњу и пловидбу. У том периоду поморска трговина се одвијала углавном према југу, ка тада веома живом трговачком центру Килви. У 15. веку су два велика морепловца посетила обалу данашње Кеније - Женг Хе из Кине је 1414. године посетио Малинди, а Васко де Гама из Португала је 1498. посетио Момбасу. У 17. веку су Португалци имали великог утицаја у приобаљу, до победе Арапа из Омана 1698. године који су били најутицајнији до 1885. године када је читава Кенија пала под колонијални утицај Велике Британије. Арапски назив за подручје источно-афричке обале и становника је био Зењ (земља „црних људи“) и односио се на градове као што су Момбаса, Малинди и Ламу у којима се развијала култура повзенана хибридним Свахили језиком са утицајима арапског, поругалског и фарсија, који је захваљујући трговини и комуникацији постао основни језик источне АФрике.

Пруга код Момбаса са краја 19. века која је повезивала Кенију са Угандом

Средиште управе британске колоније источне Африке која је формирана 1895. године налазило се од 1889. године у Махакосу, да би 1899. године било пребачено у Најроби.

Мау Мау устанак, у коме су доминирали припадници етничких група Кикују, Ембу и Меру, трајао је осам година, од 1952. до 1960. Повод за овај устанак су били затегнути друштвени, економски и расни односи, а додатни стимуланс је био период деколонизације у Африци. Ускоро након овог устанка је проглашена независност Кеније 12. децембра 1963, а први председник је био један од вођа устанка Џомо Кенијата. Од независности до 1992. године у Кенији је на власти била једна партија - Кенијска афричка национална унија. Након Кенијатине смрти 1978. године нови председник је постао Данијел Арап Мои (пореклом Каленџин) кога је 2002. године победом на изборима наследио председник Мваи Кибаки (пореклом Кикују). Садашњи председник Ухуру Кенијата је четврти председник независне Кеније, изабран 2013. године, он је син првог председника Џома Кенијате.

Административна подела[уреди]

Кенија је до 2010. године била подељена на осам административних провинција (mkoa једнина, mikoa множина на свахилију), а од 2010. године на 47 округа који имају своје институције и законодавну власт:

Окрузи Кеније
Провинције Кеније до 2010. године Садашњи окрузи Кеније у оквиру бивших провинција
Централна Њандаруа, Њери, Кирињага, Муранга, Киамбу
Обална Момбаса, Квале, Килифи, Река Тана, Ламу, Таита-Тавета
Источна Марсабит, Исиоло, Меру, Тарака-Нити, Ембу, Китуи, Мачакос, Макуени
Најроби провинција Најроби
Североисточна Гариса, Ваџир, Мандера
Њанза Сиаја, Кисуму, Залив Хома, Мигори, Киси, Њамира
Раседна долина Туркана, Западни Покот, Самбуру, Транс Нзоиа, Уасин Гишу, Елгејо-Мараквет, Нанди, Баринго, Лаикипиа, Накуру, Нарок, Каџиадо, Керичо, Бомет
Западна Какамега, Вихига, Бунгома, Бусија

На челу сваке провинције се налазио управник (Provincial Commissioner) те провинције кога је постављао председник државе. Провинције су биле подељене на дистрикте (wilaya на свахилију). У време пописа 1999. године било је 69 дистрикта. Од тада њихов број је растао да би 2009. године достигао број од 254 дистрикта. [6] У августу 2009. године је Врховни суд Кеније донео одлуку да све новоформиране дистрикте ставља ван закона. Уставом Кеније из 2010. године одређено је 47 округа (county на енглеском) који имају окружне институције, надлежности и законодавну власт.[7]

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Кеније
Традиционално обучен Кенијац

У Кенији живе око 44 етничке групе чији језици припадају трима већим групама: Банту (највећи народи Кикују, 22%, Луја, 14% и Камба, 11%), нилско-сахарској (највећи народи Луо, 13% и Каленџин, 12%) и кушитска група која има мали број припадника, али у деловима земље с малом густином насељенсти, тако да заузимају велики део територије (Сомали, Боран). Сходно етничкој припадности свака етничка група има свој језик сврстани такође у три групе банту, нило-сахарски и кушитски. Званични језици су свахили и енглески.

Најзаступљенија религија у Кенији је хришћанство (око 38% протестаната и 28% католика). Муслимана има око 7%, а остатак становништва припада домаћим верама, чији су елементи присутни и у трима већим религијама.

Образовање[уреди]

Образовање у Кенији није обавезно, али осам година основне школе је обезбеђено од владе. Током 1990. скоро је 5.4 милиона ученика похађало 14.690 основних школа, а 614.000 средњешколаца је похађало 2.750 средњих школа. Кенија има четири универзитета: Универзитет у Најробију, Кенијата Универзитет, Егертон Универзитет у Накуру и Мои Универзитет у Елдорету. Специјални колеџи укључујући Момбаса политехнички, Музичка академија у Најроби.

Култура[уреди]

Већина културних институција у Кенији је у Најробију или у Момбаси. У Најробију је Национални музеј Кеније, који укључује историју и геологију. У Најробију се налази и Мек Милан меморијална библиотека, са специјалном колекцијом Африке. У Момбаси је Форт Џизус музеј, историјски музеј основан још у 16. веку од Португалаца. Китал музеј је историјски и научни музеј.

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Кеније
Кенијски шилинг

Најразвијеније гране кенијске привреде су пољопривреда и туризам. Извози се кафа и чај, а највећи извор стране валуте су туристичке посете националним парковима и резерватима (најпознатији је Масаи Мара који граничи са Серенгетијем у Танзанији). У Најробију, који је саобраћајно и привредно средиште источноафричке регије, развијен је и услужни сектор.

БДП је у 2004. био 1100 УСД по становнику, мјерено по ППП-у.

Референце[уреди]

  1. ^ Устав (1998) члан 53 „званични језици Народне скупштине ће бити Свахили и Енглески и послови Народне скупштине се могу обављати у било којем од ових језика“ оригинал: the official languages of the National Assembly shall be Kiswahili and English and the business of the National Assembly may be conducted in either or both languages
  2. ^ The Department of Economic and Social Affairs of the United Nations. pp. 51–55. Retrieved 11 August 2013. [1]
  3. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  4. ^ http://kenyacommunities.org Kenya's Ethnic Communities - Foundation of the Nation
  5. ^ Ogutu Matthias, Kenyanchui Simon, An Introduction to African History, University of Nairobi Press 2007
  6. ^ All constituencies now turned into districts- News|nation.co.ke, Приступљено 9. 4. 2013.
  7. ^ списак округа на стр. 167. и 168. у Уставу Кеније из 2010. године(PDF)((en))

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :