Konstantin Sudakov

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Konstantin Viktorovič Sudakov
Konstantin Viktorovič Sudakov
Lični podaci
Datum rođenja(1932-07-06)6. jul 1932.
Mesto rođenjaČeljabinsk, SSSR
Datum smrti11. avgust 2013.(2013-08-11) (81 god.)
Mesto smrtiMoskva, Rusija
Prebivalište Rusija
NacionalnostRus
Naučni rad
PoljeFiziologija
InstitucijaInstitut za fiziologiju, Moskovskog medicinskog instituta IM Seaenov,
Poznat poTeoriji funkcionalnih sistema.

Konstantin Viktorovič Sudakov (rus. Константи́н Ви́кторович Судако́в; Čeljabinsk, 6. jul 1932 — Moskva, 11. avgust 2013)[1] bio je poznati ruski naunik - fiziolog, sledbenik učenja IM Seaenova i IP Pavlova, učenik poznatog ruskog fiziologa PK Anohina, autora u čitavom svetu danas poznate teorije funkcionalnih sistema.[2] Uspešno nastavljajući rad svojih profesora Sudakov je dao značajan doprinos daljem razvoju opšte teorije funkcionalnih sistema. Njegova istraživanja posvećena su proučavanju sistemskih mehanizama motivacije, pamćenja, emocija i emocionalnog stresa. Sudakov je među prvima pokazao da se motivacija formira nakon aktivacije ushodnih centara u hipotalamusu i njihovog uticaja na koru mozga.

Život i karijera[uredi | uredi izvor]

Konstantin Viktorovič Sudakov, rođen je 6. jula 1932. godine u Čeljabinsku, Rusija. Srednju školu pohađao je u Samarkandu, Srednja Azija. Studije medicine upisao je 1950. godine na Moskovskom medicinskom institutu IM Sejenov, na kome je 1956 godine, diplomira sa počasnom diplomom. Poslediplomske studije koje je upisao na istom institutu 1956. godine, završio je 1960. godine odbranom disertacije pod naslovom Refleksna ekscitacija jedara nervus vagusa kod umerene gladi, i stekao zvanje Kandidata medicinskih nauka.

Konstantin Viktorovič Sudakov, je u periodu od 1960. do 1961. godina radi kao asistent na Katedri za fiziologiju na Prvom Moskovskom Medicinskom institutu I. M. Seaenova. Kao mlađi i stariji istraživač, Sudakov je radio od 1962 do 1966. godine, u Neurofiziološkoj laboratoriji Instituta za normalnu i patološku fiziologiju.

Zvanje doktora medicinskih nauka stakao je nakon odbrane doktorske disertacije 1966. godine, pod nazivom Neurofiziološki mehanizmi ishrambene motivacije.

Kao stipendista SZO Konstantin Viktorovič Sudakov je u periodu od 1966. do 1967. godine boravi u Sjedinjenim Američkim Državama, u laboratoriji Evolucija limbiakog sistema Američkog nacionalnog instituta za zdravlje.

Nakonpovratku iz Sjedinjenih Američkih Država Sudakov je od 1967. do 1974. godine profesor na Katedri normalne fiziologije Moskovskog medicinskog instituta IM Seaenov.

Slede nova postavljenja i nominacije Sudakova:

  • Za direktora nauno-istražvakog instituta normalne fiziologije PK Anohin, Akademije medicinskih nauka SSSR
  • Šefa katedre za fiziologiju Moskovskog medicinskog instituta IM Seaenov, 1974. godine,
  • Za dopisng člana Akademije medicinskih nauka SSSR 1975. godine,
  • Za redovnog člana Akademije medicinskih nauka SSSR, 1986. godine.
  • Za akademika Međunarodne akademije nauka (Minhen, Nemaaka), 1993. godine i potpredsednika Ruske sekcije.

Delo[uredi | uredi izvor]

Naučne oblasti koje su bile bredmet interesovavanja i istraživanja Konstantina Sudakova bile su: neurofiziologija, neurofiziološki i neurohemijski mehanizmi usmerenog ponašava čoveka i životinja; mehanizmi emocionalnog stresa; sistemska analiza emocija i motivacija; informacione osobine živih sistema.

Svojim radom Konstantin Sudakov nastavio je već utabane staze IM Seaenova i IP Pavlova, eminentnog ruskog fiziologa PK Anohina, i time dao značajan doprinos u razvoju opšte teorije funkcionalnih sistema. Vegova mnogobrojna istraživava posvećena su izučavavu sistemskih mehanizama motivacija, pamaeva, emocija i emocionalnog stresa. On je prvi pokazao da se motivacija formira na osnovu ushodnih aktivirajućih uticaja hipotalamičkih centara na koru mozga.

Sudakov je i začetnik ideje o pejsmejkerskoj teoriji organizacije dominirajuće motivacije, u kojoj je ukazao na ulogu različitih oligopeptida u formiranju motivacionih stanja.

Poslednja istraživanja Konstantin Sudakov bila su usmerena na razjašvavanje genetskih mehanizama bioloških motivacija. Rezultati tih istraživanja Sudakov je izneo u monografijama:

  • Biologicheskie motivatzii (1970);
  • Le motivazioni biologishe Guinti Barbera (translation from Russian) (1976);
  • Funktzionalnye sistemy organizma (1987);
  • Fiziologiya motivatzij (1991).

Značajan doprinos Konstantin Sudakov dao je razvoju problema emocionalnog stresa, ukazujući na cerebralne mehanizme emocionalnog stresa i mehanizme individualne otpornosti prema emocionalnom stresu. On je u tim istraživanjima razradio prognostičke kriterijume otpornosti prema emocionalnom stresu i ukazao na ulogu pojedinih oligopeptida ( (delta-sleep inducing peptide, supstance P, beta endorfina i ostalih). Ispitivanja u oblasti emocionalnog stresa Konstantin Sudakov prikazao je u monografijama:

  • Systemnye mekhanizmy emotzionalnogo tressa (1980);
  • Emotional stress and hzpertension (1983);
  • Emotzionalnyj stress: teoreticheskie i klinicheskie aspekti (1997).

U svom plodonosnom i višedecenijskom radu Konstantin Sudakov je objavio više od 600 naučnih radova među kojima je bilo priručnika, udžbenika, i 16 monografija.

Konstantin Sudakov bio je i Člani redakcionog kolegijuma mnogih ruskih i inostranih časopisa, učesnik mnogobrojnih međunarodnih konferencija i simpozijuma, i nosilac mnogobrojnih naučnih nagrada i priznanja.

Počasna naučna zvanja[uredi | uredi izvor]

  • 1956. – Član saveznog fiziološkog društva;
  • 1970. – Međunarodne organizacije za istraživanje mozga (IBRO);
  • 1972. – Međunarodnog društva za elektrosan i elektroanesteziju;
  • 1975. – Dopisni član Ruske Akademije medicinskih nauka;
  • 1978. – Dopisni član Američkog psihosomatskog društva;
  • 1983. – Član Vujorške akademije nauka;
  • 1984. – Predsednik Pavlovskog naučnog društva;
  • 1986. – Akademik Ruske Akademije medicinskih nauka; 1
  • 1987. – Član Mađarske akademije nauka;
  • 1988. – Potpredsednik Mešunarodnog društva za prevenciju emocionalnog stresa;
  • 1992. – Član St. Peterburške Akademije nauka;
  • 1993. – Član Međunarodne slovenske akademije nauka, obrazovanja i umetnosti;
  • 1993. – Član Ukrajinske Akademije za tehniaku i kibernetiku;
  • 1993. – Član Međunarodne Akademije nauka;
  • 1995. – Član Akademije kreativnih nauka;
  • 1996. – Član Akademije Medicinsko-tehniakih nauka;
  • 1999. – Stalni član - saradnik Matice srpske, Novi Sad;
  • 2002. – Počasni doktor Univerziteta u Novom Sadu;
  • 2004. – Akademik Medicinske akademije nauka Srpskog lekarskog društva.

Priznanja[uredi | uredi izvor]

  • 1980. Medalja i Diploma Prezidijuma Medicinske akademije NR Bugarske
  • 1981. Medalja i Diploma grada Tur, Francuska
  • 1982. Diploma Univerziteta grada Tojama i grada Fukuoka, Japan
  • 1982. Laureat nagrade im. P. K. Anohina, AMN SSSR
  • 1985. Zlatna medalja VNDH SSSR
  • 1986. Povelja Medicinskog fakulteta, Novi Sad
  • 1992. Spomen medalja Pavlovskog Naučnog društva Severne Amerike
  • 1992. Nagrada Memorial Horsly Gant, SAD
  • 1994. Laureat Nacionalne premije "OSTAR", Prezidijuma Ruske akademije medicinskih nauka
  • 1996. Nagrada Mihail Šaternikov
  • 1998. Zahvalnica Medicinskog fakulteta, Novi Sad
  • 1999. Diploma Pavlova, nagrada i medaki Međunarodne Akademijenauka
  • 1999. Laureat AA Pokrovski, Nagrada Ruske Akademije mediko-tehničkih nauka
  • 2000. Diploma Ruske Akademije nauka
  • 2000. Nagrada Ruske sekcije Međunarodne akademije nauka
  • 2001. Registrovano naučno otkriće N-171
  • 2002. Diploma P.L. Kapitisa i Memorijalna nagrada Ruske akademije nauka
  • 2002. Orden IV stepena „Za zaslugi pered Otečestvom“, Predsednika Ruske Federacije.[traži se izvor]
  • 2009. Orden V stepena „Za zaslugi pered Otečestvom“, Predsednika Ruske Federacije.[traži se izvor]

Monografije[uredi | uredi izvor]

  • Biological motivation, 1971, Moscow;
  • Le motivazioni biologishe, 1976, Guinti Barbera;
  • Emotional stress and arterial hypertension, 1976, Moscow;
  • Systems mechanisms of emotional stress, 1981, Moscow;
  • Emotional stress and arterial hypertension, 1983, New Delhi;
  • General theory of functional systems, 1984, Moscow;
  • Functional systems of organisms, 1987, Moscow;
  • Physiology of motivation, 1991, Moscow;
  • Diagnosis of health, 1993, Moscow;
  • Theory of functional systems, Moscow;
  • Reflex and functional systems, 1997, Novgorod;
  • Emotional stress: theoretical and clinical aspects, 1997, Volgograd; Quanta of vital activity, 1994, Moscow;
  • Individual resistance of emotional stress, 1998, Moscow;
  • System mechanisms of psychic activity, 1999, Moscow;
  • Modelling of functional systems, 2000, Medicina.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Pamяti Konstantina Viktoroviča Sudakova Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. април 2015), 11.08.2013
  2. ^ Судаков К.В. Физиология. Основы и функциональные системы, Издательство: М.: Мидицина Год издания: 2000 Страницы: 784. ISBN 978-5-225-04548-7.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_Судаков&oldid=27546533”