Masakr u Tijaroju

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mural u Dakaru s natpisom: „Tijaroj '44, događaj koji se ne zaboravlja”.

Masakr u Tijaroju izvršila je 1. decembra 1944. godine francuska vojska nad veteranima iz Francuske zapadne Afrike koji su učestvovali bitci za Francusku 1940. godine. Ovi pripadnici Tiraljer Senegalez su nedavno bili oslobođeni iz zarobljeničkih logora. Nakon prevoza u Zapadnu Afriku odnosno vojni logor Tijaroj u predgrađu Dakara, pobunili su se protiv užasnih uslova i slabih prihoda. Ubijeno je između 35 i 400 veterana.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Tokom bitke za Francusku 1940, nemačke trupe zarobile su oko 120.000 vojnika iz francuskih kolonija.[1] Vođeni nemačkom rasnom ideologijom, Nemci su odmah nakon zarobljavanja na mestu pobili između 1.000 i 1.500 zarobljenika tamne boje kože u periodu tokom maja i juna 1940. godine.[2] Za razliku od belačkih zarobljenika koji su odvođeni u Nemačku, Nemci su tamnopute zarobljenike držali u logorima po Francuskoj pod izlikom sprečavanja širenja tropskih bolesti. Pravi razlog je bio da nacisti spreče bilo kakvu mogućnost „rasnog oskvrnuća” nemačkih žena od strane crnaca, budući da je mešanje rasa bilo zabranjeno Nirnberškim zakonima iz 1935. godine.

Nakon savezničkog iskrcavanja u Normandiji u junu 1944, zarobljenički logori s vojnicima iz francuskih kolonija su ubrzo bili oslobođeni, a veterani transportovani u Zapadnu Afriku.[3][4] Dana 5. novembra 1944, grupa od 1.635 bivših zarobljenika krenula je britanskim brodom iz luke Morle. U Dakar su uplovili 21. novembra i bili privremeno smešteni u vojni logor Tijaroj, u predgrađu Dakara.[5]

Nezadovoljstvo u redovima tinjalo je još od oslobođenja iz zarobljeničkih logora. Opšta neorganizovanost francuskih vlasti uzrokovala je njihovo stalno odgađanje repatrijacije. Sem toga, nisu primili demobilizacione benefite čak ni pre transporta u Afriku, osim 1.500 franaka plaćeno unaped. Ostali problemi ticali su se nesrazmera u vrednosti metropolitanskog franka i kolonijalnog franka, koji je imao manju vrednost.[6]

Dana 25. novembra, grup veterana koja je trebala da bude upućena u Bamako, odbila je poslušnost dok se sva procedura vezana uz demobilizaciju ne reši. Brigadni general Marsel Danjan posetio je logor 28. novembra, ali su ga dočekali gnevni veterani koji više nisu hteli da slušaju izlike i trpe odgađanja oko rešenja svojih statusa. Danjan je proglasio stanje pobune u logoru i odlučio da reši problem primenom sile. Incident je proglašen pobunom, jer su pojedini vojnici na sebi i dalje nosili vojničke uniforme i bili naoružani, iako su zvanično svi bili demobilisani.[7][5]

Masakr[uredi | uredi izvor]

Ujutri 1. decembra oko 6:30 časova, delovi 1. regimente Tiraljer Senegalez i 7. regimenta Tiraljer Senegalez, ojačane snagama iz lokalnih jedinica Nacionalne žandarmerije, delovima 6. regimente Kolonijalne artiljerije i jednim tenkom M3 Stjuart ušli su u logor s ciljem da uguše navodnu pobunu.[8][7]

Situacija je eskalirala oko 9:30 časova kada su prema izveštajima francuskih kolonijalnih vlasti, veterani iz baraka otvorili vatru. Ostale verzije govore da je pucanj upozorenja u vazduh od strane kolonijalnih trupa pokrenuo sveopšte komešanje.[9] U opštoj paljbi koja je usledila, unutar par minuta poginulo je na licu mesta 24 veterana, dok je njih 11 ubrzo podleglo ranama. Kasniji Danjanov izveštaj od 5. decembra navodi da je na licu mesta ubijeno 24, a naknadno u bolnici preminulo dodatnih 46 veterana, što je ukupno 70 žrtava. Neki od preživelih veterana kasnije su tvrdili da su izveštaji lažirani kako bi se umanjila tragedija, te da je broj ubijenih bio oko 300 veterana.[10]

Posledice[uredi | uredi izvor]

Naredne godine, 34-orica veterana, za koje se pretpostavljalo da su bili vođe pobune, osuđeni su na zatvorske kazne u rasponu od jedne do deset godina. Francuski predsednik Vensan Oriol ih je sve pomilovao tokom posete Senegalu 1947, ali udovice veterana nikad nisu dobile veteranske mirovine, koje se inače dele udovicama poginulih vojnika.[11]

Dok je u samoj Francuskoj masakr veterana u Tijaroju zataškavan, on je snažno odjeknuo Francuskom Zapadnom Afrikom. Događaj je uzrokovao jaanje antikolonijalnog pokreta promenu opšteg mnenja prema Francuskoj, kao kolonijalnoj sili koja gleda samo svoje interese, dok će Afrikanci bez obzira bore li se rame uz rame s kolonizatorima, ipak uvek da budu ujedinjeni jedino u zajedničkoj patnji naspram kolonizatora.[12]

Sećanje[uredi | uredi izvor]

Spomen-područje „Mučenici Tijaroja”, Bamako, Mali.

Senegalski reditelj Usman Semban snimio je 1988. godine film „Camp de Thiaroye”, koji opisuje događaje koji su doveli do masakra, te sam masakr. Filmski kritičari su ga ocenili kao vredan istorijski dokumenat koji će da održi živim sećanje na Tijaroj.[13][14] Film je u Francuskoj bio zabranjen za javno emitovanje 10 godina.[10]

Pokolj u Tijaroju se ni do dan danas ne pominje u francuskim školskim udžbenicima.[10]

Senegalski pesnik i političar Leopold Sedar Sengor napisao je poemu “Thiaroye” u znak sećanja na žrtve.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Scheck, Raffael (2010). „The Prisoner of War Question and the Beginnings of Collaboration: The Franco-German Agreement of 16 November 1940”. Journal of Contemporary History. 45 (2): 420. JSTOR 20753591. S2CID 162269165. doi:10.1177/0022009409356911. 
  2. ^ Scheck 2010, str. 425.
  3. ^ Mabon, Armelle (2002). „La tragédie de Thiaroye, symbole du déni d'égalité”. Hommes et Migrations (na jeziku: francuski). 1235 (1): 86—95. ISSN 1142-852X. doi:10.3406/homig.2002.3780. 
  4. ^ Fargettas, Julien (2006). „La révolte des tirailleurs sénégalais de Tiaroye”. Vingtième Siècle:Revue d'histoire (na jeziku: francuski). 92: 117—130. 
  5. ^ a b Fargettas 2006, str. 118.
  6. ^ Mabon 2002, str. 89.
  7. ^ a b Mabon 2002, str. 90.
  8. ^ Fargettas 2006, str. 124.
  9. ^ Fargettas 2006, str. 119.
  10. ^ a b v Moshiri, Nazanine (22. 11. 2013). „A little-known massacre in Senegal”. Al Jazeera. Pristupljeno 13. 10. 2017. 
  11. ^ Mabon 2002, str. 95.
  12. ^ Echenberg, Myron (1985). 'Morts Pour La France': The African Soldier in France During the Second World War. Great Britain. str. 376. 
  13. ^ Ngugi, Njeri (jun 2003). „Presenting and (Mis)representing History in Fiction Film: Sembène's Camp de Thiaroye and Attenborough's Cry Freedom”. Journal of African Cultural Studies. 16 (1): 57—68. JSTOR 3181385. S2CID 191490169. doi:10.1080/1369681032000169267. 
  14. ^ Kempley, Rita (1. 3. 1991). „From Africa, A 'Camp' of Tragic Heroes”. The Washington Post. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масакр_у_Тијароју&oldid=26930196”