Битка за Француску

Из Википедије, слободне енциклопедије
Битка за Француску
Део Западног фронта у Другом светском рату
Battle of France collage.jpg
Време: 10. мај – 22. јун 1940. (1 месец и 12 дана)
Локација: Француска и земље Бенелукса
Резултат: Убедљива победа сила Осовине
Успостављање квинслишког режима у Француској
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији:
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Застава Француске Француска
Застава Белгије Белгија
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство
Холандија Холандија
Застава Канаде Канада
Застава Пољске Пољска
Застава Чехословачке Чехословачка
Застава Луксембурга Луксембург
Застава Немачке Нацистичка Немачка
Застава Италије Краљевина Италија
Заповедници
ФранцускаМорис Гамелен
ФранцускаАлфонсо Џорџс
ФранцускаМаксим Вејган
БелгијаЛеополд III
Уједињено КраљевствоЏон Штендиш
ХоландијаХенри Вајкелман
Трећи рајхХерман Геринг
Трећи рајхГерд фон Рундштет
Трећи рајхХајнц Гудеријан
Трећи рајхФедор фон Бок
Трећи рајхВилхем фон Леб
Трећи рајхЕрих фон Манштајн
Трећи рајхЕрвин Ромел
Трећи рајхХерман Хот
Краљевина ИталијаУмберто II
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
144 дивизије[1]
13.974 топова[1]
3.383 тенкова[1]
2.935 авиона[2]
3.300.000 војника
141 дивизија[1]
7.378 топова[1]
2.445 тенкова[1]
5.638 авиона[2][3]
3.350.000 војника
Губици
360.000 мртвих и рањених
1.900.000 заробљених
2.233 авиона [4]

Укупно: 2.260.000 жртава
Немачка:
157.621 жртава
27.074 мртвих
111.034 рањених
18.384 несталих
1.129 пилотских посада
1.345 авиона уништено
323 авиона оштећена
795 тенкова унуштено[5]
Италија:
6.029 мртвих или несталих
Укупно: 163.650 жртава
{{{подаци}}}

Битка за Француску или Пад Француске представља немачку инвазију на Француску и земље Бенелукса током маја и јуна 1940. године. Напад немачких снага почео је 10. маја 1940. чиме је завршен Лажни рат. Инвазија се састојала из две главне операције. У првој, Фал Гелб немачке оклопне снаге су продрле преко Ардена како би онемогућиле савезнички продор у Белгију. Многе савезничке снаге су евакуисане из Денкерка у операцији Динамо. У другој операцији, Фал Рот, која је почела 5. јуна 1940. немачке снаге су пришле с леђа Мажино линији и тако су је неутралисали. Италија је објавила рат Француској 10. јуна 1940. Француска влада је избегла у Бордо, а Париз је пао без борбе 14. јуна. Након што је француска 2. група армија капитулирала 22. јуна, Француска је истог дана потписала примирје.

Француска територија подељена је на немачку окупациону зону која се налазила на северу и западу и малу италијанску окупациону зону на југоистоку. На југу је оформљена Вишијевска Француска на чијем челу је био маршал Петен. Француска и Бенелукс остали су под немачком контролом све до савезничког искрцавања у Нормандији јуна 1944. и победе савезника која је након тога уследила.

Садржај

Француска војска на почетку рата[уреди]

Мажино линија
Бункер на Мажино линији саграђеној између два светска рата.

Француска је 1939. године била под снажним утицајем искустава Првог светског рата које су се одразиле како на војну доктрину, тако и на морал нације.

Основна мисао водиља француских војних стратега су били енормни губици у људству након покушаја да се офанзивним акцијама пробију немачке линије. Зато се за будући рат одабрала дефанзивна стратегија темељена на примени запречне ватре и система утврђења који је требао на смрт искрварити немачког нападача. Крајњи израз те доктрине била је чувена Мажино линија - систем утврђења на немачкој граници који се сматрао најмодернијим на свету и практички непробојним.

Мажино линија је, с друге стране, у себи крила озбиљни недостатак - огромне трошкове због којих се, делимично, одустало од градње сличног комплекса на белгијској граници (иако је одлука била делом и политичке нарави, у сврху охрабрења Белгије да се у будућем сукобу придружи савезницима). Но, далеко већи проблем је био тај што су средства уложена у Мажино линију ускраћена развоју и производњи нових, модерних оружја. Зато је француска Армија у рат ушла с великим делом застареле и неадекватне опреме. Једини изузетак су били тенкови, који су у то доба били најсавременији у свету, али чије предности нису дошле до изражаја због погрешне тактике.

Додатни проблем за француску војску била је у изузетно лошем квалитету највишег командног кадра који су, с изузецима попут генерала де Гола, сачињавали потпуно неспособни људи застарелих схватања, па тако у згради француског генералштаба није постојао ниједан телефон или радио-станица. И међу људством је било доста проблема, поготово због тога што су велики део јединица сачињавали неквалитетни и дефетизму склони резервисти.

Француска ратна морнарица је, с друге стране, била прилично модерна, али она у рату, с обзиром да је била концентрисана у Медитерану, углавном није дошла до изражаја.

Француско ратно ваздухопловство је, пак, било инфериорно немачком бројем и квалитетом апарата. Тек је крајем 1930-их уложен одређен напор да се почну производити модерни типови авиона, али је то дошло прекасно да би се одразило на бојишту.

Немачка стратегија[уреди]

Хитлер је сањао о покретању нове војне офанзиве како би поразио западну Европу, као прелиминарни корак ка освајању територија на истоку, чиме би избегао вођење рата на два фронта. Немачка је морала да ојача и реорганизује своју војску иако је она |прегазила Пољску, да би кампања на Западу била успешна. Чак су потписали споразум о ненападању са Совјетима који им је олакшао освајање Пољске и касније спровођење планова о инвазији западне Европе. Фирер је сматрао да Немачка мора да се изгради као и војска и да само ограничени циљеви могу бити испуњени. Зато је наредио спровођење велике војне операције у којој би биле освојене Холандија, Белгија и Луксембург чиме би немачкој војсци пут ка Француској без већих проблема био отворен. Ангажоване су велике копнене снаге Вермахта. Ово би спречило Француску да их заузме и да угрози немачку Рурску област која је била од виталног значаја за ратну машинерију. Заузимањем Француске такође би се могла напасти и Енглеска али из ваздуха. Зато је инсистирао да северни део буде окупиран, док југ је требало да буде само под патронатом Немачке. Тај део назван је касние Вишијевска Француска са седиштем у Вишију. Тај део Француске Хитлер ће касније заузети у једној тајној немачкој операцији. План те операције је био веома строго чуван, тако да чак Италијани ништа нису ни знали о томе. Немци су организовано напали Француску. Имали су више авиона, војника, наоружања и модерније тенкове али су се француски тенкови ипак доказали као достојни противници. Преко 2 милиона војника било је ангажовано у нападу. Француска војска се ослањала на Мажино линију коју је ојачала до тренутка напада. Муњевити рат је на Западном фронту показао пуну спремност немачке војске успевши да за шест недеља избаци Французе и Британце из рата.

План Халдер[уреди]

Дана 10. октобра 1939. године, Британци су одбили Хитлерову понуду за било какав мир, а 12. октобра су Французи учинили исто. Франц Халдер, начелник Немачке врховне команде предложио је план Галеб. Тај план био је сличан Шлифеновом плану из Првог светског рата јер је напад подразумевао кроз средишњи део Белгије. Тај план је требало да изненади француске снаге које су требале да буду опкољене. Тиме је жртвовано пола милиона немачких снага да би се савезничке снаге изгурале на реку Сому. Немачке снаге су се спремале за инвазију 1940. године. Хитлер је био разочаран у овај план.

Манштајнов план инвазије Француске[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Савезничка стратегија у одбрани Француске[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Д план[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Немачке снаге пред инвазију на Француску[уреди]

Немачка војска имала је у тренутку напада на Пољску 112 дивизија, око 2.000 авиона, 3.000 тенкова и преко 1,5 милиона војника. Међутим сам Хитлер знао је да би проширио територије на истоку мора Савезнике избацити из рата и ојачати своју војску. Стратегија немачких снага била је опкољавање и уништење непријатељских снага на широком фронту.

У складу са планом „Гелб“, немачка Врховна команда је пребацила на Запад три групе армија са укупно 136 дивизија. Од тога су 10 дивизија биле тенковске а 7 моторизоване. Целокупна ова групација је имала 2.580 тенкова, 3.824 авиона 7.378 артиљеријских оруђа калибра 75 mm и више милиметара. Немачке снаге биле су разврстане у Групу армија „А“, „Б“ и „Ц“.

Група армија „А“ састојала се од 45 дивизија а од тога 7 тенковских. Командант је био тадашњи генерал Герд Рундштет. Задатак ове групе армија је био да нападну преко Ардена и заобиђу тешко утврђену Мажино линију. Надирући преко Белгије и Луксембурга Рундштатове снаге добиле су задатак да форсирају реку Мезу, између Динана и Седана, да пробију француску одбрану, избију на канал Ламанш, прибију главнину савезничких трупа уз обалу и униште је у садејству са снагама Групе армија „Б“. Одлучујућу улогу у читавој операцији требало је да одигра тенковска група генерала Паула Клајста са 1250 тенкова и тенковски корпус генерала Хермана Хота са 542 тенка. Из ваздуха је Групу армија „А“ подржавала Трећа ваздушна флота.

Групом армија „Б“ командовао је генерал-пуковник Федор фон Бок. Она је у свом саставу имала 29 дивизија, укључујући и три тенковске и две моторизоване дивизије. Пре почетка борби била је развијена од обале Северног мора до Ахена. Циљ јој је био да заузме Холандију, спречи њене снаге да се споје са савезничким, да веже за себе англо-француске трупе у Белгији и потискује према Антверпену и Намиру. Предвиђено је да фон Бокове јединице често користе десанте из ваздуха за заузимање мостова, саобраћајних чворова, аеродрома и других противничких виталних тачака као и да дезорганизују савезничку одбрану читавим системом вешто изведених диверзија. Групу армија „Б“ подржала је из ваздуха Друга ваздушна флота.

Група армија „Ц“ се састојала од 19 дивизија. Била је развијена на француско-немачкој граници и налазила се под командом генерал-пуковника Вилхелма Леба. Њена линија фронта протезала се у дужини од 350 километара, од француско-луксембуршке границе до Базела. Циљ јој је био да на Мажино линији прикује што веће француске снаге.

Резерве Вермахта на Западу су износиле 42 дивизије. Немци су се озбиљно спремили и наоружали за напад на Француску и Земље Бенелукса.

Оклопно оружје је за разлику од Првог светског рата, имало врло значајну улогу у Другом светском рату. Немци су 1940. године располагали врло јаким оклопно-моторизованим наоружањем и захваљујући тој чињеници успели су да постигну значајне војне успехе. Савезничке моторизоване јединице биле су слабије од немачких, а највећи недостак био је тај што су наступале деконцентрисано.

Савезничке снаге пред инвазију на Француску[уреди]

Главнина савезничких снага била је развијена почетком маја 1940. године на источним границама Француске, од Швајцарске до Денкерка, сврстане у три групе армија и уједињена у Североисточни фронт под командом француског генерала Жозефа Жоржа. Британским експедиционим корпусом је командовао маршал Џон Горт.

На челу прве групе армија састављене од 32 француске дивизије и 9 британских дивизија налазио се француски генерал Бијот. Бијотове снаге држале су фронт од Лонгвија на крају Мажино линије до Живе на реци Мези и биле су спремне да остваре маневар према Белгији ако Немци нападну.

Другом групом армија састављене од 39 француских дивизија командовао је генерал Претел. Она је бранила Мажино линију у дужини од 300 километара, од Лонгвија до Селестија.

Генерал Бесон је командовао трећом групом армија састављеној од 11 дивизија, развијених од Селесте до швајцарске границе на горњој Рајни.

Резерва Североисточног фронта састојала се од 17 дивизија, а генерал Гамлен је као командант копнених снага Француске, имао на располагању 6 дивизија. После мобилизације, Белгија је повећала своје трупе на 23, а Холандија на 10 дивизија, тако да је прва имала 600 а друга 350 хиљада војника. Енглеска и Француска су на Северозападном фронту коцентрисале 108 дивизија. Заједно са белгијским и холандским снагама су на овом сектору располагали са 147 дивизија од тога 23 тенковске, механизоване и моторизоване, са 3.785.000 војника, 3790 борбених авиона, 3099 тенкова и са 14.544 артиљеријска оруђа калибра 75 mm и више милиметара. Француском авијацијом командовао је генерал Вијмен. Она је поседовала 1648 борбених авиона. Енглези су у Француску послали две ваздухопловне јединице са задатком да из ваздуха пружају подршку трупама генерала Горта, и да бомбардују противничку војску у позадини.

Немачка офанзива која је почела у рано јутро 10. маја 1940. године јаким ваздушним нападима, пала је у веома погодан тренутак за Немце. Немачка војска је успела да попуни празнине у обученим трупама, као и да повећа бројност тенкова и теретних возила. Осим тога, Немци су толико напредовали у теорији вођења савременог рата, да је предстојећа офанзива обећавала велики успех иако су Савезници имали више дивизија, тенкова, војника и артиљеријских оруђа, али како је напад отпочео Немци су своје снаге довели до изражаја и бројности у нападима.

План Гелб[уреди]

После рата са Пољском Немачка је свој поглед усмерила ка Западу. Немачки први план је предвиђао пробој кроз Белгију и делимично кроз јужну Холандију у месецу октобру. План је добио назив "Гелб“. Полазило се од тога да ће тежиште бити на белгијској територији. Немци су очекивали да ће француске и британске дивизије ући у Белгију са југа чим немачке трупе пређу границу. Штабови још нису разрадили ову наредбу када је 29. октобра дошла промена заповести за извршења плана "Гелб", у којој је северна Француска узета у разматрање као потенцијално бојиште и главна мета немачке копнене инвазије. Циљ је био да се укључи што више савезничких снага северно од реке Соме. Хитлер је затим за дан кад ће почети офанзива на Западу одредио 12. новембар, уколико то време дозволи, јер је авијацији било неопходно ведро небо а тенковима сува земља. У ноћи између 5. и 6. новембра 1940. године немачке дивизије су кренуле дуж холандске и белгијске границе да заузму своје положаје.

Немачки напад на Белгију и Холандију[уреди]

Напад на Белгију и Холандију био је део напада на Француску. Ове земље напала је Група армија Б. То је био план немачких снага да увуку што веће снаге Савезника док снажнији напад изврше на неком другом месту и са што јачим снагама, нарочито оклопним.

Немачка инвазија Холандије трајала је од 10. маја 1940. године до 14. маја 1940. године када су се главне холандске снаге предале немачким јединицама. Међутим холандски војници у покрајини Зеланд наставили су да се одупиру немачким снагама све до 17. маја када је окупирана цела земља. Британија и Француска објавиле су рат Немачкој након напада на Пољску 1939. године, али до велике копнене операције у Европи није дошло. Током овог рата Британци и Французи изградили су своје снаге у очекивању дугог рата док су Немци довршили освајање Пољске. Хитлер је 9. октобра наредио да се изради план напада на Холандију, како би се она могла користити као база за ваздухопловне снаге у инвазији на Велику Британију. Холанђани су били слабо припремљени и организовани и нису могли да се одупру надмоћној немачкој војној сили. Стратешки положај Холандије која се налази између Немачке и Француске открила је крила својих утврђених линија, постала је логичан пут ка офанзиви за обе стране. Холандија је након Немачког напада на Пољску желела да остане неутрална као и за време Првог светског рата. У радио говору 20. јануара британски премијер Винстон Черчил је покушао да их убеди да не чекају на неизбежан немачки напад, него да се придруже Савезницима. Холандија и Белгија су одбиле да се прикључе Савезницима и по сваку цену су желели да остану неутралне и по страни. Француска сматра кршење неутралности у Холандији, иако се они нису придружили Савезницима пре планиране велике савезничке офанзиве у лето 1941. године. Холандска влада никада није званично формулисала правила шта да се ради ако дође до непредвиђених ситуација. Већина министара су били за то да се одупре немачком нападу а мањина и краљица Вилхелмина су одбили да постану немачки савезници без обзира на околности. Краљица је као посредник била за постизање споразумног решења између Савезника и Немачке. Након Немачке инвазије Норвешке и Данске без објаве рата, било је сигурно да ће и напад на Холандију бити неизбежан. Почеле су припреме за рат. Холандске трупе стављене су у приправност. Ванредно стање је проглашено 19. априла. Међутим већина цивила је гајила илузију да ће њихова земља бити поштеђена и да ће све бити као и за време Првог светског рата.

Као што су напали Холандију тако су Немци извршили инвазију на Белгију. Инвазија Белгије трајала је 18 дана у мају 1940. године а завршила се окупацијом Белгије након предаје белгијске војске. 10. маја 1940. године Вермахт је напао Холандију, Белгију и Луксембург под оперативним планом „Галеб“. Савезничке армије су покушале да зауставе немачке снаге у Белгији јер су веровале да ту иде главни немачки напад и да се све одвија по плану из Првог светског рата. Ту су савезничке снаге начиниле велику грешку.

Ток немачког напада у сектору Центар током инвазије Француске[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Оклопни удар у Арденима[уреди]

Ардени су непроходне белгијске планине. Обухватају велики део Белгије. Састојале су се од језера и шумских предела. Терен је био веома нераван. Путеви су били никакви са неким мочварним пределима а терен веома лош за кретање оклопних снага. Савезничка врховна команда одлучно је решила да се супростави немачкој инвазији и велики број дивизија послат је у Белгију да поседне положаје пре напада немачких снага, док Ардени нису ни брањени. То је учињено одмах после немачког напада. Међутим, Вермахт је организовао Армијску групу А и „Б“ као план напада на Француску, али и групу армија „Ц“. Грешка Савезника била је зато што су мислили да ће напад немачких снага бити по истом плану као и у Првом светском рату.

група армија Б напала је Холандију и Белгију као прва етапа немачког плана. Савезничка команда насела је на немачки напад и послала велики део својих снага у Белгију мислећи да је ту главни немачки напад. Савезници су запоседајући положаје у Белгији тиме олакшали немачку инвазију и помогли немачким јединицама да затворе обруч и ухвате велики део савезничких снага у клопку.

Немачка Група армија А састојала се од оклопних снага јачине око 2.700 тенкова и самоходних возила. Те снаге извршиле су жесток оклопни удар кроз непроходне шуме Ардена полако затварајући обруч око савезничких трупа знајући да постоји рупа у савезничкој одбрани. То је учинила главнина оклопних јединица немачке оклопне групе „Клајст“. Та група напредовала је до обала Ламанша. Врховна команда савезника није могла да верује да ће баш ту ићи најжешћи немачки напад предвођени панцерима и другим самоходним возилима. Савезничке снаге морале су да се повуку назад док се обруч око њих полако затварао. Били су у тоталном расулу и нису спремно дочекали немачки напад. Британски експедициони корпус, Белгијска армија и делови француске армије били су опкољени без могућности да на било који начин пробију обруч. Оклопне јединице незаустављиво су напредовале од чега се највише истицала Седма Ромелова оклопна дивизија звана Аветињска дивизија због изузетно брзог напредовања. Немачки тенкови наступали су концентрисано и у маси и то им је дало већу предност пробоја и брзине напредовања кроз Ардене. Луфтвафе је пружила снажну подршку напредујућим снагама. Током овог пробоја, немачке оклопне дивизије напредовале су много даље и брже од предвиђеног плана због чега пратеће пешадијске дивизије нису могле да довољно оснаже бокове њиховог напредовања. Када су оклопне јединице прошле Ардене кренуле су у напредовање кроз Француску.

Немачка војска ће током целог рата користити тенковске формације јер су увидели њихову предност боље него Савезници. Тенкови су били ударна песница продора и инвазија. Тактика Блицкрига била је немилосрдна по све противнике и након извршеног напада одузимала им се жеља за даљом борбом. Сличан масован тенковско-механизовани напад поновиће се у бици код Курска 1943. године.

Немачки пробој на Седан[уреди]

Пробој на Седан извршиле је Група армија „А“. Све је ишло по плану.

Учешће немачке авијације у инвазији на Француску[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Битка на реци Мези[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Наводна употреба блицкрига[уреди]

Ево шта значи Блицкриг - муњевити рат:

1. Гудеријанове трупе биле су преморене због форсираних маршева. За десет дана превалили су 300 километара под борбом, последњих 100 километара за један дан. Пешадија и артиљерија нису могли да прате тако брз продор тенкова. Снабдевање тенкова је постајало све несигурније. Упркос свему томе Гудеријан није оклевао. Својим трупама је дао само један дан за одмор.

2. Што је немачки пробој фронта био успешнији, и што су оклопне јединице продирале даље ка обали, то је немачка команда била више забринута за јужни бок Групе армија „А“, који је постајао све дужи и све отворенији.

3. Не наилазећи на неки значајнији отпор, оклопне дивизије Четврте армије и оклопне групе „Клајст“ могле су већ 13. маја да успоставе мостобране преко реке Мезе, како код Седана тако и код Уа. Ови успеси натерали су генерала фон Бока да каже: "Французима мора да се потпуно помутио разум, иначе су могли и морали ово да спрече!"

Распоред француских снага[уреди]

Пошто су Француска и Енглеска 3. септембра 1939. Немачкој објавиле рат дуж француско-немачке границе дошло је до стања познатог под називом лажни рат у којем обе стране месецима нису учиниле ниједан значајан потез. Белгија и Холандија још су биле неутралне. После победоносног похода на Пољску, Немачка је сав свој војни потенцијал могла да усмери ка западу. У Француску су стигле и Британске експедиционе снаге (БЕФ). Сама Француска мобилисала је све борбене снаге али су им недостајале све врсте борбених средстава. Едуард Даладје, премијер Француске од априла 1938. до марта 1940, и генерал Морис Гамлен, врховни заповедник француских снага били су одговорни за вођење рата. После марта 1940. премијер је постао Пол Рејно. Једино је Мажино линија била готово спремна. Њена посада састојала се од великог броја елитних трупа. Она се простирала од швајцарске границе до Ардена а састојала се од низа утврђења. Француска је на њену изградњу утрошила око 100 милијарди франака, огромна средства која нису могла бити употребљена за производњу модерних борбених средстава. Предлагана је да се Мажино линија продужи дуж француско-белгијске границе, али је тај предлог одбио Анри Петен. По њему продужетак линије ка Белгији значио би предати Белгију Немачкој. Петен и његови следбеници сматрали су да у Белгији треба водити активан рат. Арденски фронт сматрао је потпуно безопасним, што ће се испоставити као велика грешка, јер су се баш ту Немци пробили маја 1940. године. Предео западно од Монмедија, око Седана до Оазе намерно је остављен незаштићен. Тамо су се 1940. налазили генерали Енсиже (2. француска армија) и Корап (9. француска армија).

Француско војно руководство равномерно је распоредило своје снаге дуж тешко утврђене Мажино линије и рањивих, отворених граница на северу и истоку. Од обале Ламанша до швајцарске границе биле су распоређене 103 дивизије, укључујући 10 британских дивизија генерала Горта, команданта БЕФ. Од тога 62 дивизије биле су осуђене на неактивност дуж Мажино линије док је на слабо заштићеним северним подручјима решавана судбина Француске. Од 31 активне дивизије десет их је служило под командом генерала Бијота, команданта групе армија између мора и Монмедија; 9 их је било под командом генерала Претала на Мажино линији, а 12 их је било у резервној армији. Укупно су Французи имали 32 резервне дивизије али оне су биле тако распоређене да се нису могле брзо супроставити продору непријатељских снага. Само 8 од ових дивизија било је спремно да се укључи на североисточни фронт.

За време Лажног рата белгијску и луксембуршку границу је од запада ка истоку, штитило 5 армија које су образовале групу армија. Командант свих ових снага био је генерал Бијот. Прва група армија запосела је положаје од Денкерка до Монмедија, где су сасвим на истоку распоређене трупе генерала Енсижеа у позадини Мажино линије. Седма армија генерала Жироа, на крајњем западу, била је довољно јака за извршење својих задатака и састојала се претежно од моторизованих јединица. Британски експедициони корпус је био лоше опремљене за рат какав је Немачка водила. Оклопне снаге састојале су се само од од 7 коњичких пукова ојачаних лаким тенковима, једног пука оклопних возила и два батаљона пешадијских тенкова. Најјача француска снага била је група армија под командом генерала Бланшара. Она је између осталог обухватала две трећине француских лаких механизованих снага. Најслабија је била 9. армија генерала Корапа која се највећим делом састојала од резервних снага и располагала је само једном моторизованом дивизијом. Такође и Енсижеова 2. армија се састојала углавном од резервних јединица. Посада Мажино линије састојала се углавном од специјално обучених посадних јединица, а делимично и од многих активних дивизија и других елитних снага. То су биле 2. група армија (3, 4 и 5. армија под командом генерала Кондеа, Рекена и Буреа, укупно 32 дивизије) под командом генерала Претла и 6. група армија (8. армија и резервна 6. армија, укупно 36 дивизија) под командом генерала Бесона.

Узроци пораза француске армије[уреди]

Британске снаге се повлае из Денкерка

Пораз Француске 1940. био је, добрим делом, последица слабе техничке опремљености њене армије. Недостајала им је противавионска артиљерија, авиони и противтенковска артиљерија. За стање у противваздушној одбрани карактеристичне су речи генерала Жоржа: Ушли смо у рат без артиљерије против ниско и високо летећих циљева и са осредњом снагом против осталог.

Западни бедем[уреди]

Кад је сломљена Пољска, немачко војно руководство имало је одрешене руке да готово све расположиве снага ангажује на западу. Током месеци који су следели након Пољског пораза у немачком Генералштабу копнене војске радило се свим снагама на усавршавању план напада. Осим тога радило се и на довршавању Западног бедема. Немци су уложили велики напор да оформе овај систем утврђења али и поред свега тога ова линија била је много слабија него што су савезници мислили. Његове недостатке успешно је надокнађивала немачка пропаганда.

Немци су могли да рачунају на око 2,700 тенкова и самоходног артиљеријског оруђа, а Французи на 3500. Док су немачки тенкови наступали концентрично у маси, Француска није формирала веће тенковске јединице.

Немци у Паризу[уреди]

Белгија је капитулирала 28. маја 1940. године. Била је то безусловна капитулација једне земље. Краљ Леополд Трећи је одлучио да оде у заробљеништво и да се не бави никаквим политичким делатностима. Немци су му као боравиште одредили дворац у Лакену. После пада Белгије чинило се да је код Немаца настао краћи застој. Преостале француске трупе су се налазиле на сопственој територији и формирале су фронт од 700 километара, који је на западу почињао на мору код Абевила, а завршавао се на истоку код швајцарске границе. За време кратке паузе, Савезници су свим силама покушали да предузму инцијативу: 4. јуна су француско-британске трупе јуришале на Абевил, али су биле одбијене. Одмах затим почео је немачки напад. Французи су спремно дочекали први немачки напад, пропустили су тенкове и напали пешадију која је ишла иза тенкова. Савезници су пружали жилав отпор надирућој немачкој армади. У сектору Амијена и Перона Немци су изгубили 65% тенкова који су тамо оперисали. Немци су међутим довукли резерве, док Савезници готово да иза својих линија нису ни имали трупа. После 24 часа борбе, Ромел је код Амијена пробио француску линију, ударио на незаштићену позадину, и за три дана стигао до Сене код Елбефа. Руан је био одсечен. 8. јуна се грмљавина топова чула у Паризу. Стотине хиљада Парижана кренуло је на југ Француске. После пада Руана, Британци су се уплашили да ће њихове трупе у Северозападној Француској бити одсечене, па су својим јединицама наредили да се укрцају у Ле Авру. Ово је толико огорчило француску врховну команду да је она на силу покушала да онемогући Британце да дођу до ове луке. После Ромеловог пробоја на западу, Гудеријан је 9. јуна почео надирање са својим тенковима источно од Париза. 10. јуна је био приморан на тешку борбу, у којој су Немци претрпели осетне губитке, фронта готово и да није било. 11. јуна Гудеријан је заузео Ремс, а дан касније су тенкови били код Шалон-сир- Марна. Француска влада и Врховна команда напустиле су Париз 10. јуна. Врховна команда се сместила у Бријару, а влада у Туру. У оба ова тела владао је све већи дефетизам. Париз је пао 14. јуна.

Узалуд је Вистон Черчил убеђивао Фанцузе да бране Париз. Париз су Немци освојили без значајнијих губитака. Да би Хитлер понизио Французе, наредио је дефиле немачких војника код Тријумфалне капије, а и сам се сликао са погледом на Ајфелов торањ. Немачки успех је био потпун, док се француска војска распадала. Заузећем Париза одмах је формирана немачка војна управа. Тако је почело стварање Хитлеровог Атланског бедема и припреме инвазије на Британију. Побеђени су на крају крајева победили своје победиоце и отплатили дуг из Првог светског рата.

Капитулација у Компјењу[уреди]

Немачка и француска делегација кренуле су 21. јуна 1940. око 13:00 у место где је требало да се закључи примирје између две земље. Само су Немци, међутим, знали куда иду. То је био део Гебелсовог плана да се што јасније нагласи немачка победа и француски пораз. Хитлер је стигао први. У 15:15 је стала дугачка поворка немачких кола на једном пропланку у Компјењској шуми, где је 11. новембра 1918. Немачка прихватила свој пораз у железничком вагону који је тада служио као командно место врховног савезничког команданта Фоша. Тај вагон је опет стајао ту. Немци су га претходне ноћи на брзу руку извукли из музеја и пребацили га на ово место. У пратњи Геринга, Хеса, Редера, Кајтела и Рибентропа, Хитлер се упутио ка оближњој спомен плочи. Нико није проговорио ни речи. Хитлер се попео на споменик и прочитао текст: ”Овде је 11. новембра 1918. посустао злочиначки понос Немачког Рајха, који су потукли слободни народи које је он хтео да пороби”. Геринг је прекинуо тишину предлогом да се текст промени. Хитлер није чак ни реаговао. Окрену се и сишао са камена и стао насред пропланка, раширених ногу и са рукама на куковима. Са погледом у коме су се мешали понос, задовољство и омаловажавање гледао је унаоколо. Онда је пришао вагону и сео на место где је 1918. седео Фош. Било је 15:30.

Француска делегација је стигла на пропланак. Оно чега су се плашили када су кренули из Париза, обистинило се. На месту где је Француска славила своју највећу победу требало је сада да призна свој највећи пораз. Пре него што су их пустили у вагон, генерал Енсиже, адмирал Лелик, ваздухопловни генерал Бержере, генерал Паризо и дипломата Ноел, морали су да обиђу почасну стражу СС-а. Када су коначно сели у вагон, морали су прво са саслушају кратак Кајтелов говор у којем је он објашњавао зашто је Немачка била присиљена на рат. Када је Кајтел завршио, Хитлер је Енсижеу пружио текст услова за прекид ватре. Затим је устао и отишао са већим делом пратње. Само су Кајтел и Јодл остали. Напољу су свирали Немачка изнад свега и песму Хорста Весела. Унутра су ћутали. Када је музика престала, Кајтел је рекао да очекује да Французи имају бланко-пуномоћ. Имали су дакле само да кажу да или не, није имало шта да се преговара. Прекид ватре би иначе ступио на снагу тек када би се прихватили и италијански услови. Кајтел је допустио да се Французи међусобно посаветују. Када су се у 18:00 вратили у вагон, тамо је био још само Јодл. После краће расправе Французи су добили дозволу да контактирају са својом владом у Бордоу.

Када су Французи следећег дана у 11:00 дошли поново у вагон, донели су противпредлоге које је њихова влада саставила преко ноћи. Кајтел је био спреман да да нека усмена обећања, која не би ушла у протокол. Опет је дошло до саветовања са Бордом. Међутим у 18:34 је један немачки официр донео Кајтелу ноту, да услови морају да се прихвате данас до 19:00, иначе ће вратити француску делегацију. Енсиже је прочитао једну изјаву, а онда додао: ”Генерале, ви сте војник и знате како је једном војнику тешко да уради оно што сам ја дошао овде да урадим”. Кајтел је затржио минут ћутања за оне “... који су дали свој живот за отаџбину”. Церемонија је била завршена. После кратког разговора у четири ока између Енсижеа и Кајтела, Французи су у 19:05 пошли преко Париза за Рим. После церемоније, Хитлер је дао следеће наређење:

“После церемоније код Компјења наређујем следеће:

Историјски вагон, спомен плочу и споменик француској победи треба пренети у Берлин. Доњи оквир вагона, шине и камење које му оквирује место, треба уништити. Не треба дирати споменик маршалу Фошу”

25. јуна у 0:35 ступио је на снагу прекид ватре. Француска је капитулирала у општој збрци и хаосу.

Лешинарски залогај Мусолинијеве Италије[уреди]

Однос између Хитлера и Мусолинија је био доста чудан. За време рата на Западу 1940. године Хитлер је Мусолинију слао једно за другим писма о својим успесима, стварајући тако Мусолинију комплексе. Мусолини је у дубини душе желео да се реши оваквог пријатељства са Хитлером, једва да је успео да направи срећно лице када је чуо да је Хитлер избегао први атентат. Нетактичност Немаца га је веома нервирала, а највише се разбеснео када је посумњао да они подстичу отпор у јужном Тиролу. Међутим, Мусолини је имао једну лошу особину, да се прилагођава онима са којима се дружио. Највише му је сметала Хитлерова самовоља и немачко-совјетски споразум због кога је очекивао потешкоће на Балкану. Мусолини је одлучио да започне рат 5. јуна 1940. године. На Хитлерову молбу то је одложено док Немачка не уништи сву Француску авијацију. Напад је померен за 10. јун 1940. године. Иако је рат објављен 10. јуна, прве операције су почеле тек 22. јуна 1940. године. Профранцуски маршал Бадољио се уопште није журио, а италијанска „суперармија“ према француској граници се није макла ни корака. Британски авиони су 12. јуна бацили неколико бомби на Торино, а Французи су затим засули војне циљеве код Ђенове и Венеције, на шта су Италијани одговорили бомбардовањем Корзике и Малте. Британска авијација се усмерила на северну Африку па је напала италијанске јединице код Тобрука. Због тога је Мусолини морао да 17. јуна поднесе извештај краљу да стање на египатском фронту није баш сјајно, и да су већ изгубљена два либијска пука. Захтеви Италије према Француској биле су велике. Осим Нице, Туниса, Корзике и Џибутија, спомињале су се и базе у Алжиру и Мароку и предаја флоте. На крају је Мусолини ипак ублажио захтеве на само 50 километара демилитаризоване зоне дуж границе. Тек 21. јуна, дан пред немачко-француског прекида ватре, Алпска армија је добила задатак да изврши напад. Али судећи по прислушкиваном разговору два италијанска генерала, она ни тада није била спремна за то. Комаданти су се свађали око врховног командовања, због чега је једина расположива телефонска линија била преоптерећена. Италијани у свом походу нису успели да дођу ни до оближње Нице. 24. јуна у једној вили близу Рима стављена је тачка на овај италијански поход, који је ипак Италијане коштао 4.000 мртвих и рањених војника.

Вишијевска Француска[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Слободна Француска[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Француске колоније и њен пад[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Немачка окупација и њене последице[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Лажни рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Лажни рат

Октобра 1939. француски писац Ролан Доржеле посетио је француски фронт у својству ратног репортера и написао је чланак о истуреним положајима на Лорени под насловом Лажни рат. Овај термин ће се касније употребљавати да означи недостатак борби на Западном фронту. Французи нису са одушевљењем ишли у овај рат.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Maier and Falla (1991), стр. 279.
  2. ^ а б Hooton (2007), стр. 47–48.
  3. ^ Luftwaffe strength included gliders and transports used in the assaults on the Netherlands and Belgium.
  4. ^ Hooton (2007), стр. 90.
  5. ^ Healy 2007, p.  85"

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]