Pindar

Bista pesnika Pindara

Pindar (st. grč. Πίνδαρος; Kinoskefala, 522. p.n.e—Arg, 443. p.n.e) bio je starogrčki pesnik koji se ubraja u devet kanonskih lirskih pesnika antike.

Platon ga svrstava u pesnike koji su „puni Boga“, to jest božanskog nadahnuća. Prema jednoj antičkoj anegdoti, kada su u Delfima pitali Pindara šta je doneo Apolonu na dar, on je odgovorio: „Doneo sam mu odu!“.

Njegovim stvaralaštvom horska pesma doseže svoj vrhunac, lepotu savršenstva. Još za života postao je slavan.

Život

Pindar potiče iz stare, ugledne i bogate tebanske porodice Egida. Rodio se u Kinoskefali, naselju blizu tesalijske Tebe. Većina istoričara helenske književnosti smatra da se rodio u vreme Pitijskih takmičenja, 521. p. n. e.. Bogata i kosmopolitska porodica mu je omogućila da se uči muzici i poeziji u demokratskoj Atini koja je bila neprijatelj njegovoj rodnoj Tebi. Savremenik je trojice velikih tragičara: Eshila, Sofokla i Euripida. Njegova najranija sačuvana pesma potiče iz 498. p. n. e. Prvu pobedu na takmičenju u sastavljanju ditiramba (agon) osvojio je 497/96. godine p. n. e. Već u mladim godinama smatran je značajnim kultnim pesnikom, o čemu svedoče njegove veze sa uticajnim sveštenstvom svetilišta u Delfima. Pobedio je u mnogim takmičenjima pesnika, pa su gradovi od njega naručivali horske pesme.

U vreme persijskih invazija (490-480 godine p.n.e), aristokratska Teba se borila na strani Persije i Sparte u nadi da će pobediti Atinu. Pindar, koji je uvek bio privržen aristokratskim idealima, ali se osećao kao Grk, nije hteo da učestvuje u konfliktu i sklonio se kod prijatelja na ostrvu Egina. Posle persijskog poraza vratio se u Tebu koja je bila pošteđena razaranja. Kasnije je u svojim delima hvalio ulogu Atine u oslobađanju Grčke od Persijanaca. Atinjani su uvek visoko cenili njegovo umetničko delo.

Na vrhuncu karijere Pindar je boravio na Siciliji (476-474. godine p.n.e). Ovde su vladali tirani, ljubitelji poezije, Hijeron I i Teron od Akragasa, o čijim je pobedama u trkama dvokolica Pindar napisao nekoliko pesama. Na kraljevskim dvorovima Pindar je upoznao Simonida i njegovog nećaka Bahilida, koji su obojica bili znameniti lirski pesnici, ali su savremenici tog vremena Pindara smatrali najvećim pesnikom među njima.

Po povratku sa Sicilije Pindar je radio za Arkesilaja od Kirene i za kralja Rodosa. Iz ovog perioda potiču fragmenti peana koje je Pindar napisao povodom totalnog pomračenja Sunca 30. aprila 463. p. n. e.

Prema sačuvanim biografskim podacima, Pindar je bio oženjen i imao je dvoje dece.

Poslednje decenije njegovog života bile su obeležene nezadrživim jačanjem atinske demokratske države. Pesnik je došao do saznanja da je svet aristokratskih vrednosti koje je slavio na putu neumitnog opadanja. Pindar je preminuo u 80. godini života u gradu Argu. Po legendi, to se dogodilo posle obroka od nezdravog mesa divljači, ili u teatru dok je slušao deklamovanje erotske pesme. Njegov dom u Tebi je u 4. veku p. n. e. bio neka vrsta turističke atrakcije.

Teško je izvoditi zaključke o ličnsti Pindara iz njegove poezije, jer se tu sreće i lično i pesničko „ja“.

Stvaralaštvo

Već u dvadesettrećoj godini spevao je svoju prvu odu, Pitijsku X, kojom je postigao veliki uspeh. Od sedamnaest knjiga poezije ovog velikog helenskog lirika sačuvane su 44 ode, kao i mnogo fragmenata, među kojim nalazimo i druge vrste horske lirike (peane, hiporheme, partenije, ditirambe, enkomije i trene).

Prema sadržaju i mestu takmičenja, Pindarove ode delimo u četiri celine: Olimpijske, Pitijske, Nemejske i Istamske. Međusobno se razlikuju po sadržaju, dužini, metru i melodiji, ali su skladno povezane u lirsku celinu.

Svaka oda ima određenu kompoziciju; u početku se spominje samo takmičenje i pobeda, zatim sledi Pindarova verzija nekog mita, da bi se, na kraju, pesnik vratio samom pobedniku, junaku u čiju je slavu i spevao odu. Pindarova fascinantna mašta dolazi do izražaja u njegovom „tkanju“ sinteze mita, religiozno-etičkih gnoma i lirskih filozofskih misli, što njegovu liriku uzdiže visoko iznad sfere prigodnog pesništva. On oživljava mit, te njegove ode, mada namenski stvarane da ovekoveče najviši i najsvečaniji tren u životu čoveka, svojom kompleksnošću, jednostavnim, a snažnim izrazima, ukoponovanim sa prigodnim mitološkim elementima, dobijaju univerzalni značaj. Njegova težnja za jasnoćom izraza omogućila mu je sažetost i sačuvala ga od suvišne retorike epskog stila. Dosegao je svoj cilj „poeziju čistu i belu“ (Nemejska IX oda), a stihovima iz Nemejske IV ode

...da će budućnost, koja hrli k meni, s vremenom sve u slavu moju da izmeni...

proročki je naslutio veličinu svog dela.

Pri izvođenju oda, pesnikove reči ibavezno su pratili pokreti i muzika. To trojstvo činilo je kompletan umetnički čin. Nažalost, sačuvane su samo note za prvu pitijsku odu iz 5. veka pre nove ere.

Pindar spominje razne instrumente u svojim odama, koje su različite po svom tonu, pa se pretpostavlja da je neke izvodio hor u pokretu, neke hor u svečanoj povorci, dok su neke pevali statični pevači.

Pindarovi heroji gube realne crte i plastičnost u njegovim stihovima, te postaju obrasci ljudskih osobina. Smatra da je „čovek san senke“, te je sklon idealizaciji i moralnom čišćenju opevanih heroja.

Dakle, Pindar stihovima slika čoveka ne onakvog kakav on jeste, no kakav bi trebalo da bude. Naglašava da je glavna vrlina pobožnost, to jest svest o božanskoj nadmoći. Iz te vrline proističu sve ostale, a ostvarivanjem niza vrlina čoveku se otvara put ka sreći, „lepom delu“ koje čini srž Pindarove etike.

... Uzvišene vrline uvek su izvor pesama mnogih...

tvrdi u Pitijskoj IX odi Pindar, čiju liriku najprimerenije opisuje njegov poklonik i sledbenik, rimski poeta Horacije u svojoj II odi u IV knjizi pesama:

... Kao reka kad bujicom snažnom iza kiša spusti se s planine, iz korita izlije se, jurne, tako silno, iz dubine duše, iz prepuna srca vri i kipi moćna pesma velikog Pindara...

Sačuvana dela

• Olimpijske ode (XIV);
• Pitijske ode (XII);
• Nemejske ode (XI);
• Istamske ode (VII);
• fragmenti

Poznata dela

Bibliotekari u Aleksandrijskoj biblioteci su Pindarova dela sakupili u 17 knjiga, i organizovali ih po žanru:

• 1 knjiga himni
• 1 knjiga peana
• 2 knjige ditiramba
• 2 knjige prozodije
• 3 knjige partenija (pesme za devojke)
• 2 knjige hiporhema (pesme za lake plesove)
• 1 knjiga enkomija (pesme hvale)
• 1 knjiga trene (tužbalice)
• 4 knjige epinikija (pobedničke ode)

Literatura

• Istorija helenske književnosti, Miloš Đurić;
• Pindar - Ode i fragmenti, Zagreb 1952, Matica Hrvatska;
• Stari grčki liričari, Nikola Strajnić.