Еурипид

Из Википедије, слободне енциклопедије

Еурипид (Ευριπίδης) (рођен 485. п. н. е. на острву Саламини близу Атине, умире 406. п. н. е. у Аретуси код Амфипоља у Македонији) трећи је из «велике тројке» грчких драматичара.

Књижевност
антика
хеленска књижевност
трагедија, античка

Живот[уреди]

Еурипид

Еурипид је поред Есхила и Софокла један од најзначајнијих песника античке трагедије. Био је веома образован. Биографи као његове учитеље наводе Архелаја, Анаксагору и Сократа. Претпоставља се да је имао своју личну библиотеку. Није био политички активан нити је улазио у државну службу. На позив македонског краља Архелаја, који је настојао да привуче угледне уметнике на свој двор, Еурипид одлази у Пелу 408. године п. н. е.

Дела[уреди]

Подаци о броју драма које је написао колебају се између 75 и 92. За живота је победио четири пута, а постхумно једном. Прву победу је однео 441. године п. н. е. непознатом тетралогијом. Посмртну победу однео је тетралогијом којој су припадале сачувана Ифигенија Аулидска, несачувани Алкмеон у Коринту и сачуване Бакханаткиње, коју је приказао његов истоимени син. Сачувано је седамнаест Еурипидових трагедија (којима је као 18. придружен Рес у чију се аутентичност сумња):

  • Алкеста,
  • Хераклиди,
  • Андромаха,
  • Хекаба и Хикетиде,
  • Електра и Херакле,
  • Тројанке,
  • Ифигенија на Тауриди,
  • Хелена,
  • Ион,
  • Феничанке,
  • Орест,
  • Ифигенија у Аулиди
  • Бакханткиње,

и једна сатирска игра

  • Киклоп.

Поетичка обележја[уреди]

Основна обележја Еурипидове трагичке уметности су антроподицеја, психологија и реализам. Тројица великих трагичара разилазе се по питању односа људи и богова. Код Есхила богови управљају збивањима на сцени. Њихово деловање, које је понекад окрутно и силовито, има једну основну сврху – напредак људског друштва и рода. Код Софокла се чини да је свет људи и богова потпуно одвојен. Покретач радње је јунак који се држи своје одлуке, коју доноси у складу са својом природом, по цену сопствене пропасти. У исто време Софокле не доводи у питање исправност поступака богова и њихову моралност. Код Еурипида радњом не управљају сурови, али суштински добронамерни богови већ необразложени и често окрутни поступци богова. Еурипид се супротставља традиционалним и антропоморфним боговима који су морално недоследни и превртљиви те не могу ни бити морални узор људима. Теономију и теодицеју замењује антропономијом и антроподицејом.

Еурипид највише пажње посвећује ономе што бисмо данас назвали «психологија ликова». Сматра се зачетником тзв. «психолошке драме». Трагичку радњу Еуропидових драма покрећу ирационалне силе страсти које обузимају његове јунаке. Он пре свега осветљава душевну борбу супротстављених страсти која раздире трагичке јунаке. Приказује како осећања постепено прерастају у страсти које јунаци више не могу контролисати. Први на сцени приказује махнитост са свим њеним симптомима. Први драмски приказује трагичну љубав са свим њеним страстима. Откривајући људску душу приказује и њене тамне стране, њену патологију. Еурипид поручује да се борба за срећу одвија у човеку, а не изван њега. Пресудан утицај на човеков живот имају индивидуалне особине ирационалне природе.

За Еурипида Софокле је рекао да приказује људе какви јесу док их он приказује онако какви би требало да буду. Еурипид, попут својих претходника, преузима грађу из митологије. Његови јунаци су митски краљеви и краљице, синови и ћерке високог рода. Његови јунаци су, међутим, лишени митске снаге и величине и приказани као обични људи, слични Еурипидовим савременицима, са свим манама и врлинама. У митско градиво уноси грађанске проблеме и својим драмама даје актуалну, социјалну и политичку димензију; покреће религиозна и етичка питања. Својим реализмом, а посебно драмском обрадом перверзне еротике и приказивањем тамних страна женске чулности саблажњавао је своје савременика. Аристофан га је сматрао рушитељем морала.

Еурипид старе митове слободно мења, осветљава са друге стране, што му омогућава и да трагедију обогати новим ликовима.

Аристотел га је сматрао «најтрагичнијим од свих песника». Оно што заокупља Еурипида то је приказивање патњи, разочарања, очајања и страсти.

Еурипид често користи поступак «препознавања» као средство стварања нових ситуација или постизања посебних драмских ефеката. Зачеци ове технике су у Есхиловим Хоефорама, а Аристотел расправља о њима у својој Поетици. По Аристотелу то је «прелажење из непознавања у познавање, па затим у пријатељство или непријатељство с оним лицима која су одређена за срећу или несрећу». Веома често се код Еурипида расплет заплета радње заснива на поступку познатом као deus ex machina. Посебном справом спушта се бог на позорницу који својим наредбама, интервенцијом, разрешава или спречава катастрофу.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Еурипид