Софокле

Из Википедије, слободне енциклопедије
Софокле

Софокле (грч. Σοφοκλης) (рођен око 495. п. н. е. на Колону Хипију, умире 406. п. н. е. у Атини), један од најзначајнијих представника хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида.

Књижевност
антика
хеленска књижевност
трагедија, античка

Живот[уреди]

Софокле је заузимао високе државне положаје. Године 443/2. п. н. е. именован је за хеленотамију, благајника савезничке благајне. У рату са Самом (441-439) био је члан стратешког савета заједно са Периклом. Поверавани су му дипломатски послови. У дипломатским мисијама посетио је острва Хиј и Лезб. На Хију се упознао са трагичарем Ијоном. Био је изабран у комисију Десеторице саветника 413. године п. н. е. који су се две године касније придружили Двадесеторици олигарха и Већу од четири стотине чланова, због чега је мораo да се брани пред успостављеном демократијом.

Поред политичке и дипломатске вршио је и свештеничку службу. Био је свештеник Амина и Хелона, демона исцељивања. Основао је на верској основи заједницу за Музе која је окупљала најславније уметнике, песнике, музичаре, глумце.

На надгробном споменику био је урезан натпис: «Кријем у овом гробу Софокла, који је прво место стекао трагичком уметношћу, најчаснији украс.» Исте године два комедиографа, Аристофан у «Жабама» и Фриних у «Музама» прославили су Софокла.

Дела[уреди]

Софокле је на трагичарским надметањима однео двадесет и четири пута победу. Сматра се да је прву победу освојио 468. године п. н. е. својим Триптолемом и то против Есхила. У Александријској библиотеци се налазило сто и тридесет драма под Софокловим именом. Сто и четрнаест трагедија је познато по наслову, а сачувано је само седам:

  • Цар Едип,
  • Едип на Колону,
  • Трахињанке,

Највећи део његове сатирске игре Ловачки пси пронађен је на једном египатском папирусу 1911. год.

Поетичке одлике[уреди]

Софоклово схватање живота заснива се на религији, и њеним митовима. Основна обележја његове наивне, патријархалне побожности су поштовање богова молитвом и жртвама, веровање у њихова откривења у сновима и пророчанствима, извршавање њихових наређења. Његову религиозност одликује морална строгост, која се заснива на поштовању неприкосновености ауторитета божанства. Богови одређују шта је морално, шта је праведно. Тиме се врши апсолутисање божије воље чиме се одриче самосталност људском мишљењу. Човекова самосталност, независност, подређена је теономији, божијим законима. Човековим животом управља ирационална, тајанствена сила, апсолутна моћ богова по својој непрозривој мудрости. Човек не може да утиче на своју судбину. Она је непроницљива и недокучива. Побуна против судбине бесмислена је. Без икакве субјективне кривице Едип пада као жртва објективних дешавања. Софокле учи да човек све што му богови доделе мора храбро да подноси. Извор трагичности се међутим налази и у људском карактеру: то је радикални индивидуализам оличен у Ајанту супротстављен начелу умерености, које заступа Одисеј; или радикални аутократизам Креонта, који је супротстављен свеобухватном божанском принципу, који представља Антигона.

Софокле заговара меру и складност попут Есхила, Платона и Аристотела. Јунаци трагедије треба да делују у складу са општим, исконским принципима и божанским законима и да храбро подносе судбину. Песник је свестан да у животу и праведници страдају, а рђе се извлаче.

Софоклу је у трагичкој уметности Есхил био узор. Тематику је преузимао из мита и Хомерових епопеја. За разлику од Есхила, код Софокла богови нису у првом плану трагичке радње. Основу трагичке радње Софоклових трагедија чини слободна људска воља. Радња се покреће делањем, активношћу самих протагониста. У својој одлучности, својом вољом трагички јунаци иду до краја према остварењу замисли. Као пример може послужити страдање Едипово, које није последица наследног проклетства већ његове истрајности да све околности испита до краја и дође до истине, откривајући у себи кривца и грешника. Едип показује изузетну одлучност и вољу да све истражи, испита све околности како би на крају схватио да се неумитној судбини не може измаћи. Софоклову трагедију обележава карактер који је психолошки осветљен и мотивисан. Софокле ће рећи да он «приказује људе онакве какви треба да буду, а Еурипид онакве какви јесу. Софоклови јунаци су обликовани према идеалним нормама. То је код Софокла свесни поступак. Јачину карактера главног јунака наглашава поступком увођења јунака са цртама карактера супротне природе: храброј и одлучној Антигони супротстављена је плашљива Исмена. Софокле је први трагичар који је увео јунакиње.

Софоклу се приписују одређене позоришне новине: увођење сценографије, трећег глумца, повећање хора од дванаест на петнаест чланова. Софоклов хор не утиче на радњу, он је само пасивни посматрач, радњу прати са интересовањем, а у свом суду се не уздиже над обичним људима.

Литература[уреди]

  • Др Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1988, ISBN 86-17-01560-8