Proleterska književnost u Japanu
Proleterska književnost u Japanu je pravac u japanskoj književnosti, prisutan 20-tih i 30-tih godina XX veka. Dela nastala pod uticajem ovog pokreta bila su pisana u duhu socijalističkog realizma.
Istorijska pozadina[uredi | uredi izvor]
Period Taišo (1912-1926), u prevodu „Velika pravednost", usledio je nakom perioda Meiđi. U ovom periodu u Japanu dolazi do oživljavanja demokratije, a političke partije prvi put dobijaju značajniju ulogu. Međutim, to je takođe i period posleratne depresije, nakon Prvog svetskog rata i radničkih štrajkova. U takvim uslovima iz Evrope u Japan dolaz ideje marksizma, što će vremenom dovesti do stvaranja „Pokreta za proletersku književnost“.[1][2]
Razvoj[uredi | uredi izvor]
Za početak proleterske književnosti smatra se pojava časopisa „Sejač“ koji je počeo da izlazi februara 1921. godine nakon formiranja „Socijalističke lige Japana“ , decembra 1920. „Sejač“ je bio politički i kultorno-prosvetni časopis, imao je međunarodnu saradnju sa francuskim, engleskim i ruskim progresivnim krugovima, a glavni urednici, Komaki Omi i Kaneko Jobun su smatrali da časopis treba da bude savremen, internacionalan i revolucionaran. Književna dela su pre svega bila agitacionog karaktera, dok je umetnička vrednost bila niska. Neki od boljih radova su „Do noćnog požara“ (Imano Kenzo) i „Putnik treće klase“ (Maedako Hiroićiro). Prvim pravim umetničkim delom proleterske književnosti smatra se delo „Ljudi koji žive na moru“ iz 1926. godine koje je napisao Hajama Jošiki.[2]
Stavovi o pokretu[uredi | uredi izvor]
- Književni kritičar Homa Hisao je 1916. godine u časopisu „Vaseda bungaku“ objavio članak pod nazivom „O narodnoj umetnosti“ u kome je izneo stav da „Umetnost nije predviđena samo za jedan deo društva već mora da služi celom narodu.“[3] Ovaj članak je doveo do rasprave u kojoj je razmatrana uloga narodne umetnosti.
- Osugi Sakae smatrao je: „narodna umetnost je umetnost masa – to je umetnost novog sveta koju stvaraju radnici“[3]
- Kato Kađuo: „narodna umetnost je humanistička i namena umetnosti masa nije politička borba“[3].
- Glavni teoretičar „Pokreta za proletersku kljiževnost“, Hirabajaši Hacunosuke, u svojim esejima je pisao da „Književnost predstavlja oblik društvene svesti, slično religiji, moralu, filozofiji; ona mora imati klasni karakter i varaju se svi pisci koji smatraju da se mogu uzdići iznad klasa.“[4]
- Jasunari Kavabata je smatrao da su pisci proleterske književnosti prikazili novi način prihvatanja osećanja, zbog čega ih je poštovao, iako nije pripadao pokretu.
Časopisi[uredi | uredi izvor]
„Sejač"[uredi | uredi izvor]
Časopis čija se pojava, 1921. godine smatra početkom proleterske kljiževnosti u Japanu. Zabranjen je nakon Kanto zemljotresa 1923. godine zbog iznošenja kritičkih stavova.
„Književni front“[uredi | uredi izvor]
I nakon zabrane časopisa „Sejač", levi pokret je nastavio svoju aktivnost i već jula 1924. godine je izašao prvi broj časopisa „Književni front“, koji je osnovan od strane redakcije „Sejača“. Ovim je počeo drugi period pokreta za proletersku književnost okarakterisan unutrašnjim borbama u Komunističkoj partiji Japana zbog kojih razvoj proleterske književnosti i kulture nije bio kontinuiran već su se kulturna udruženja često raspadala, a zatim iznova sastavljala.
„Zastava borbe“[uredi | uredi izvor]
Godine 1928. nastaje „Sve-japanska federacija Proleterske umetnosti“ koja počinje sa izdavanjem časopisa „Zastava borbe“. Ova federacija je promeinila ime 1931. godine u „Federacija proleterske kulture Japana“ (skraćeno KORF), a časopis „Zastava borbe“ menja ime u „Peoleterska kultura“.
Za vreme postojanja ovih federacija proleterska književnost je dostigla vrhunac, tada je stvaralo više pisaca među kojima su najznačajniji Tokunaga Sunao i Kobajaši Takiiđi. KORF je raspušten 1934. godine zbog pritisaka vlade i unutrašnjih sukoba.[2]
Predstavnici[uredi | uredi izvor]
- Kobajaši Takiđi (oktobar 13, 1903 – februar 20, 1933)[5] tokom života je pisao novele i priče u kojima je iskazivao saosećajnost sa radničkom klasom.[6]
-
Kobajaši Takiđi
- Hajama Jošiki (mart 12, 1894 – oktobar 18, 1945) najpoznatiji je po delu „Ljudi koji žive na moru“. Bio je uključen u radničke pokrete, ali je kasnje postao pristalica japanskog imerijalizma.
Dela[uredi | uredi izvor]
- „Lovac na rakove", Kobajaši Takiđi (1929) delo se bavi teškoćama kroz koje prolazi posada broda koja lovi rakove u odama između Japana i Kamčatke.[6] Ovaj roman je 2008. godine, 79 godina nakon prvog pojavljivanja, bio je jedan od najprodavanijih romana u Japanu.[7] Postoji i filmska adaptacija romana iz 1953. godine, kao i manga adaptacija iz 2006. godine.[8]
- „Ljudi koji žive na moru“, Hajama Jošiki (1926)
- „Do noćnog požara“ Imano Kenzo
- „Putnik treće klase“ Maedako Hiroićiro
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Taishō period | Japanese history”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 11. 2018.
- ^ a b v Jović 2015
- ^ a b v Jović Đalović, Marina (2015). Književnost i osećaj: moderne tendencije u japanskoj proznoj književnosti. Beograd: Kokoro. str. 116. ISBN 978-86-6153-351-8.
- ^ Jović Đalović, Marina (2015). Književnost i osećaj: moderne tendencije u japanskoj proznoj književnosti. Beograd: Kokoro. str. 117,. ISBN 978-86-6153-351-8.
- ^ Takiji Kobayashi (na jeziku: engleski), 03. 11. 2018, Pristupljeno 10. 11. 2018
- ^ a b Rimer 1991
- ^ McCurry, Justin (20. 08. 2008). „Japan: Marxist book turns bestseller 79 years on”. the Guardian (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. 11. 2018.
- ^ Kani Kōsen (na jeziku: engleski), 25. 02. 2018, Pristupljeno 10. 11. 2018