Јасунари Кавабата

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јасунари Кавабата

Yasunari Kawabata 1951.jpg
Јасунари Кавабата 1951.

Информације
Пуно име Јасунари Кавабата
Датум рођења 14. јун 1899.
Место рођења Осака (Јапан)
Датум смрти 16. април 1972.
Место смрти Камакура (Јапан)
Дела
Награде Нобелова награда за књижевност
Потпис

Јасунари Кавабата (јап. 川端 康成; Осака, 14. јун 1899Камакура, 16. април 1972) био је јапански писац и први Јапанац који је добио нобелову награду за књижевност (1968. године).

Детињство[уреди]

Јасунари Кавабата је имао тешко детињство. Рођен је у Осаки 1899. године, али већ у другој години свог живота постаје сироче, када му отац и мајка умиру, а убрзо за њима и баба и сестра. Кавабата због тога остаје да живи са дедом али само до своје седме године живота када и он умире. Своје сећање на смрт свога деде описаће у свом дневнику, касније објављеном као „Дневник петнаестогодишњака“[1] Након смрти свога деде, Кавабата почиње да живи у интернату једне средње школе, али временом одлази у Токио и тамо уписује елитну прву гимназију. Као гимназијалац живи код даљих рођака у токијској четврти Асакуса, а период проведен тамо утицаће на њега да напише новелу „Играчица из Изуа“ (伊豆の踊子 - „Изу но Одорико“). Ова новела је објављена у часопису Бунгеи Ђидаи 1926. године, а у њему описује доживљаје своје ране младости, као и њене добре и лоше тренутке.

Студирање, почетак књижевног стваралаштва[уреди]

Кавабата почиње свој студентски живот давне 1920. године на Токијском царском универзитету, где студира јапанску књижевност. Годину дана касније упознаје се са Кикучи Каном, познатим књижевним критичарем са којим ће основати часопис „Бунгеј Шунџу“ 1923. године. Шегови први радови су били објављени у часопису „Шиншичо“, али после дипломирања на универзитету 1924. године Кавабата са Катаока Тепеијем, Јокомиу Риичијем и другима оснива часопис „Бунгеј џидај“ (文藝時代 - „Књижевно доба"). Окупљени писци обележили су један нов правац у јапаској књижевности својевремено познатих као неосензуалисти. Тај нови вид стваралаштва биће познат и као „Књижевност осећања“. Следећих година Кавабата наглашава важност осећања и залаже се за другачији тип писања који ће по њему да замени „беживотни, објективни, приповедачки језик“. Ту идеју пласира у раду „Нова стремљења авагардних писаца“ (објављен 1925. године) где се залаже за језик новог јапанског романа где приповедач или неки његов јунак треба да говори понекад недовршено да би читаоцу дао пунију слику личности, њиховог, света, вредности и др. У истом раду као пример узима реченицу:

Моје очи су биле црвене руже.

Кавабата сматра да је та реченица израженија и поетски супериорнија у односу на:

Моје очи су виделе црвене руже.

Кавабата није био једини који мисли тако. Цела група је заступала ту идеју. Они су приповедали »нов живот« и »нову књижевну уметност«. Њихове идеје су повезане и са појавом дадаизма, експресионизма, надреализма и других авагардних правац. У неку руку овај покрет је настао и као реакција на реалистичке правце у јапанској књижевности., нарочито на појаву револуционалне пролетерске књижевности. Они су заступали динамичну уметност, док ће њихово стваралашто на неки начин бити и обојене извеним нихилизмом.

Каснији радови[уреди]

Кавабатина дела можемо поделити на период пре и после Другог светског рата. За време предреатног периода можемо издвојити његова дела попут „Птице грабљивице и друге звери“, „Јунак сахране“, као и чувени роман „Снежна земља“ који је освојио доста књижевних награда брзо придобивши пажњу великог броја читалаца. Током сукоба Јапана са Кином Кавабатине приче су биле веома популарне међу обичним људима. И сам Кавабата је био свестан утицаја који оставља на људе тако да ће у то време оставити запис:

У време рата, како је то чудно, често су ми писали јапански војници који су били далеко од отаџбине. Писали су ми како их моје књиге, које су им случајно доспеле у руке, јако узбуђују и стварају огромну чежњу за домовином. Они су ми захваљивали и изражавали своје дивљење. Изгледа да су им моја дела стварала мисли о родној земљи, о Јапану.[2]

Током Другог светског рата, Кавабата је јако мало писао и више се бавио изучавањем јапанске класичне књижевности, али чим се рат завршио Кавабата је почео пуно да пише. Први роман који је издао после рата било је дело „Хиљаду ждралова“ (написан 1949. године). Убрзо се нижу и друга дела попут: Звуци планина (1953), Језеро (1954), Пролећни дан (1954), Споредна улица (1954), Човек из Токија (1954), Супрузине мисли (1954).

Током свог живота Кавабата је написао преко стотину кратких прича. Једном приликом је изјавио како су му те приче најомиљенији радови. Већину је написао током двадесетих година свог живота, а ли их је наставио писати и и током послератног периода када је био у врхунцу уметничког стваралаштва.

Нобелова награда[уреди]

Кавабата је нобелову награду за књижевност добио 1968. године тако поставши први јапанац који је добио ову значајну награду (касније ће и Кензабуро Ое добити ову награду поставши тако други писац из Јапана који ју је добио). Образложење за додељену награду било је: за приповедачко мајсторство, које са великом осећајношћу изражава суштину јапанског духа.

Крај живота[уреди]

Након што се вратио из Стокхолма, Кавабата је неколико пута путовао по иностранству држао предавања и посећивао семинаре. Мада је био усамљеник увек је присуствовао свим свечаностима и церемонијама одржаним у његову част. Године 1971. оди активну кампању за пријатеља који се кандидовао за гувернера Токија. Годину касније (1972) Јасунари Кавабата извршава самоубиство не оставивши ни једну поруку за собом. Као супротност томе Кавабата се цео живот залагао за живот говорећи доста о бесмислености самоубиства. У свом есеју „Сан на самрти“ написао је:

Колико год човек био отуђен од света, самоубиство није облик посвећења. Колико год вредан дивљењачовек био, он је далеко од домена светаца или мудраца.[3]

Те речи Кавабата ће поновити и на самој свечаности доделе нобелових награда, додајући притом:

"Не дивим се самоубиству нити осећам симпатију према онима који га изврше. Имао сам још једног пријатеља који је умро млад, као авагардни сликар. И он је размишљао дуго осамоубиству, а ја сам о њему у истом есеју написао: Чини ми се да је стално понављао да нема уметности која је изнад смрти, да умрети значи живети. Схватам ипак да за њега, рођеног у будистичком манастиру и образованом у будистичкој школи, смрт као концепт представља нешто сасвим друго од онога што оно значи на западу. Међу онима који мисле, има ли таквих који не мисле о самоубиству? Знао сам да је писац ових редова Икјуу (1394-1481) два пута покушавао да изврши самоубиство. [4]

Изабрани радови[уреди]

Година Наслов на јапанском Превод
1930 浅草紅團
Асакуса Куренајдан
Група Куренаи из Асакусе
1935-1937,
1947
雪國
Јукигуни
Снежна земља
1951-1954 名人
Мејџин
Велемајстор
1949-1952 千羽鶴
Сенбазуру
Хиљаду ждралова
1949-1954 山の音
Јама но ото
Звуци планина
1954 みづうみ(みずうみ)
Мизуми
Језеро
1961 眠れる美女
Немуреру биџо
Успаване лепотице
1962 古都
Кото
Стари град
1964 美しさと哀しみと
Уцукушиса то канашими то
Лепота и туга
1964 片腕
Катауде
Једна рука


Референце[уреди]

  1. ^ Код Јапанаца су се некада године живота почињале бројати од тренутка када се роде. Другим речима свако новорођенче које се роди већ има годину дана, тако да Кавабата није писао дневник са петнаест година, већ са четрнаест.
  2. ^ Цитат преузет из поговора књиге „Снежна земља-Велемајстор. Поговор је саставила Љиљана Ђуровић, а цитат прати референца: „К. Рехо Кавабата Јасунари „Прогрес“, Москва 1971. страна.
  3. ^ Kavabata Jasunari Macugo no min, (San na samrti), Tokio, 1933. god u junskom broju časopisa Bunge šunџu
  4. ^ Kavabata Jasunari Ucukušii Nihon no vatakaši, Tokio Kondanša, 10969, pp. 17-18.

Спољашње везе[уреди]