Protivvazduhoplovna odbrana

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Mobilni raketni sisten zemlja-vazduh 2K12 Kub (SA-6).
Jurofajter tajfun je savremeni avion za borbu vazduh-vazduh.

Protivvazduhoplovna odbrana ili protivvazdušna odbrana (PVO) je u sastavu vojske, sa zadatkom da štiti vazdušni prostor svoje zone odgovornosti, kao i da pruža podršku svojim kopnenim i ukupnim oružanim snagama. Krajnji joj je cilj zaštita od neprijateljskog dejstva iz vazdušnog prostora — teritorije, stanovnišva, sopstvenih oružanih snaga i infrastrukture zemlje. Obično je deo vida ratnog vazduhoplovstva, a može biti i zaseban. Sačinjavaju je — lovačka avijacija (LA), artiljerijsko raketne jedinice (ARJ) i jedinice za vazduhoplovno obaveštavanje, javljanje, izviđanje i navođenje (VOJIN ili VOJ u Vojsci Crne Gore), a to su rodovi vojske.

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Termin „vazdušna odbrana“ je verovatno prvi put upotrebila Britanija kada je protivvazdušna odbrana Velike Britanije (ADGB) stvorena kao komanda Kraljevskog vazduhoplovstva 1925. [Dokazi iz RPPC Prvog svetskog rata pokazuju da je termin protivvazdušna odbrana bio u upotrebi do 1916. godine. Na razglednici iz Prvog svetskog rata je označeno sa „Narednici br. 1 protivavionske jedinice Londonske protivvazdušne odbrane (S.W.) 20. februara 1916.]. Međutim, aranžmani u UK su se takođe nazivali „anti-aircraft“, skraćeno AA, a termin koji je ostao u opštoj upotrebi do 1950-ih. Posle Prvog svetskog rata to je ponekad imalo prefiks „laki“ ili „teški“ ((LAA ili HAA) da bi se klasifikovao tip topova ili jedinice. Nadimci za protivavionske topove uključuju „AA „, „AAA“ ili „triple-A“ (skraćenice od „anti-aircraft artillery“ (protuavionska artiljerija)), flak (od nemačkog), „ack-ack“ (iz fonetičkog alfabeta koji Britanci koriste za prenos glasa „AA“ );[1] i „arči“ (britanski termin iz Prvog svetskog rata koji je verovatno skovao Amijas Borton, a veruje se da je izveden preko Kraljevskog letećeg korpusa, od rečenice komičara iz muzičke sale Džordža Robija „Arčibalde, sigurno ne!“[2]). NATO definiše protivvazdušno ratovanje (AAW) kao „mere preduzete za odbranu pomorskih snaga od napada vazdušnim oružjem lansiranim iz aviona, brodova, podmornica i kopnenih lokacija“.[3]

Neengleski termini za protivvazdušnu odbranu uključuju nemački Flak ili FlaK (Fliegerabwehrkanone, „avionski odbrambeni top“,[4] koji se takođe navodi kao Flugabwehrkanone), odakle engleski „flak“ i ruski izraz Protivovozdušnaя oborona, u doslovnom prevodu „protivvazdušna odbrana“, skraćeno PVO.[5] Na ruskom, PVO sistemi se nazivaju zenitnije (i.e. „pokazujući na zenit“) sistemi (puške, rakete itd). Na francuskom, protivvazdušna odbrana se zove DCA (Défense contre les aéronefs, aéronef je generički termin za sve vrste vazdušnih pretnji (avion, vazdušni brod, balon, projektil, raketa).[6]

Opšti opis[uredi | uredi izvor]

Suština PVO je da otkrije neprijateljske letelice i uništi ih. Kritično pitanje je pogoditi metu koja se kreće u trodimenzionalnom prostoru; napad ne samo da mora zadovolji ove tri koordinate, već to mora da se desi i u trenutku kada je meta na toj poziciji. To znači da projektili ili moraju biti vođeni da pogode metu, ili da budu ciljani na predviđeni položaj mete u trenutku kada projektil stigne do nje, uzimajući u obzir brzinu i pravac i mete i projektila.

Tokom 20. veka, protivvazdušna odbrana je bila jedna od oblasti vojne tehnologije koja se najbrže razvijala, reagujući na evoluciju aviona i iskorišćavajući tehnologiju kao što su radar, vođene rakete i računarstvo (u početku elektromehaničko analogno računarstvo od 1930-ih pa nadalje, kao što je oprema opisana ispod). Poboljšanja su napravljena na senzorima, tehničkoj kontroli vatre, oružju i komandovanju i kontroli. Na početku 20. veka oni su bili ili veoma primitivni ili ih uopšte nije bilo.

U početku su senzori bili optički i akustični uređaji razvijeni tokom Prvog svetskog rata i nastavljeni do 1930-ih,[7] ali su brzo zamenjeni radarom, koji je zauzvrat dopunjen optronikom tokom 1980-ih. Komanda i kontrola ostali su primitivni sve do kasnih 1930-ih, kada je Britanija stvorila integrisani sistem[8] za ADGB koji je povezao zemaljsku protivvazdušnu odbranu Komande protivvazdušne komande britanske vojske, iako se protivvazdušna odbrana raspoređena na terenu oslanjala na manje sofisticirane aranžmane. NATO je kasnije ove aranžmane nazvao „kopnenim okruženjem protivvazdušne odbrane“, definisanim kao „mreža zemaljskih radarskih lokacija i komandnih i kontrolnih centara u okviru specifičnog teatra operacija koji se koriste za taktičku kontrolu operacija protivvazdušne odbrane“.[3]

Pravila angažovanja su kritična za sprečavanje protivvazdušne odbrane da deluje na prijateljske ili neutralne avione. Njihova upotreba je potpomognuta, ali ne i regulisana elektronskim uređajima za identifikaciju prijatelja ili neprijatelja (IFF) koji su prvobitno uvedeni tokom Drugog svetskog rata. Iako ova pravila potiču od najvišeg organa vlasti, različita pravila se mogu primeniti na različite vrste protivvazdušne odbrane koje istovremeno pokrivaju istu oblast. AAAD obično radi po najstrožim pravilima.

NATO ova pravila naziva naredbama o kontroli oružja (WCO), i ona su:

  • bez oružja: oružje može biti ispaljeno na bilo koju metu koja nije pozitivno priznata kao prijateljska.
  • oružje čvrsto: oružje se može pucati samo na mete koje su prepoznate kao neprijateljske.
  • oružje zadržano: oružje se može pucati samo u samoodbrani ili kao odgovor na formalno naređenje.[3]

Do 1950-ih, topovi koji ispaljuju balističku municiju bili su standardno oružje; vođene rakete su tada postale dominantne, osim na najkraćim dometima. Međutim, tip granate ili bojeve glave i njen fuzioni i, kod projektila, raspored navođenja bili su i ostali su različiti. Mete nije uvek lako uništiti; ipak, oštećeni avioni mogu biti primorani da prekinu svoju misiju i, čak i ako uspeju da se vrate i slete na prijateljsku teritoriju, mogu biti van pogona danima ili trajno. Zanemarujući malokalibarsko oružje i manje mitraljeze, zemaljski topovi protivvazdušne odbrane su varirali u kalibru od 20 mm do najmanje 152 mm.[9]

Vazdušna odbrana je uključivala i druge elemente, iako je posle Drugog svetskog rata većina njih prestala da se koristi:

  • Privezani baražni baloni za odvraćanje i pretnju avionima koji lete ispod visine balona, gde su podložni štetnim sudarima sa čeličnim privezima.
  • Kablovi zategnuti preko dolina, ponekad formirajući 'zavesu' sa vertikalnim kablovima koji vise sa njih.[10]
  • Reflektori za osvetljavanje aviona noću i za zalagače oružja i za operatere optičkih instrumenata. Tokom Drugog svetskog rata reflektori su postali kontrolisani radarom.
  • Velike dimne zavese koje stvaraju veliki dimni kanisteri na zemlji da bi zaklonili ciljeve i sprečili precizno ciljanje oružja iz aviona.

Pasivnu protivvazdušnu odbranu NATO definiše kao „pasivne mere preduzete za fizičku odbranu i zaštitu osoblja, osnovnih instalacija i opreme u cilju minimiziranja efikasnosti vazdušnog i/ili raketnog napada“.[3] To ostaje vitalna aktivnost kopnenih snaga i uključuje kamuflažu i prikrivanje kako bi se izbeglo otkrivanje od strane izviđačkih i napadačkih aviona. Mere poput kamufliranja važnih zgrada bile su uobičajene u Drugom svetskom ratu. Tokom Hladnog rata, piste i prilazne staze na nekim aerodromima bile su ofarbane u zeleno.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Različita vatrena oružja korišćena su u te svrhe još od pojave prvih borbenih aviona u Prvom svetskom ratu, sa stalnim povećanjem efikasnosti. U periodu nakon Drugog svetskog rata počinje razvoj i korišćenje vođenih raketa zemlja-vazduh, topova i mitraljeza. Danas se ti sistemi koriste najčešće u kombinaciji u sistemima protivvazduhoplovne odbrane zemlja-vazduh i vazduh-vazduh, a napredne rakete poseduju „pametno“ navođenje bez učešća aviona posle lansiranja (lansiraj i zaboravi). Takve sofisticirane raketne sisteme vazduh-vazduh koriste lovački avioni četvrte i pete generacije.[11][12][13][14]

Prvo obaranje aviona dejstvom zemlja-vazduh[uredi | uredi izvor]

Protivvazduhoplovna odbrana na moru.
Protivavionski top (PAT) M55 (3/20), sa posadom, na položaju.

Dana 30. septembra 1915. godine tri austrougarska aviona bombardovala su Kragujevac. Radoje Ljutovac je po naređenju komandira već bio kod svog topa, koji je bio modifikovani turski top, zarobljen 1912. godine i nije imao protivavionsku namenu. Nanišanio je i opalio granatu u pravom momentu. Pogodio je avion, marke Ferman, koji se zatresao, iz njega je krenuo da izbija dim i zatim se srušio na zemlju, u ulicu Prestolonaslednika Petra, pored kuće Obrena Jankovića. Ovo je bilo prvo zabeleženo obaranje aviona dejstvom sa zemlje u svetskoj istoriji vazduhoplovstva.[15]

Strelac lansira IC raketu.
Prenosna raketa zemlja-vazduh 9K32 strela-2.
Prenosna raketa zemlja-vazduh 9K38 igla.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "ack-ack, adj. and n.". Arhivirano 24 septembar 2015 na sajtu Wayback Machine OED Online. September 2013. Oxford University Press. (accessed 14 September 2013).
  2. ^ „Air Vice-Marshal A E Borton”. Air of Authority – A History of RAF Organisation. Rafweb.org. Arhivirano iz originala 3. 3. 2009. g. 
  3. ^ a b v g AAP-6
  4. ^ „flak”. Merriam-Webster Online Dictionary. Arhivirano iz originala 14. 5. 2008. g. Pristupljeno 30. 6. 2008. 
  5. ^ Bellamy 1986, str. 219.
  6. ^ le petit Larousse 2013 pp. 20–p. 306
  7. ^ Hearst Magazines (decembar 1930). „Huge Ear Locates Planes and Tells Their Speed”. Popular Mechanics. Hearst Magazines. str. 895. 
  8. ^ Checkland and Holwell pg. 127
  9. ^ Routledge 1994, str. 456.
  10. ^ Dahl 1999
  11. ^ „Vojska Srbije. Vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana. Jedinice i ustanove ViPVO”. Arhivirano iz originala 30. 12. 2008. g. Pristupljeno 18. 1. 2012. 
  12. ^ „Vojska Srbije. Vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana. Jedinice i ustanove ViPVO”. Arhivirano iz originala 6. 12. 2008. g. Pristupljeno 18. 1. 2012. 
  13. ^ Razvoj oružanih snaga SFRJ, 1945-1985, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušna odbrana, Razvoj rodova RV i PVO od 1960. do 1985. godine, grupa autora, str. 160-165, Beograd, 1989.
  14. ^ „Stockholm Internation Peace Research Institute — Arms Transfers Database”. Pristupljeno 24. 4. 2013.  Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. април 2010)
  15. ^ Radivoje Radoje] Raka Ljutovac

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Dahl, Per F. (1999). Heavy water and the wartime race for nuclear energy. Bristol [England]: Institute of Physics. ISBN 0-585-25449-4. OCLC 45728821. 
  • AAP-6 NATO Glossary of Terms. 2009.
  • Bellamy, Chris (1986). The Red God of War – Soviet Artillery and Rocket Forces. London: Brassey's. 
  • Bethel, Colonel HA. 1911. "Modern Artillery in the Field". London: Macmillan and Co Ltd
  • Checkland, Peter and Holwell, Sue. 1998. "Information, Systems and Information Systems – making sense of the field". Chichester: Wiley
  • Gander, T 2014. "The Bofors gun", 3rd edn. Barnsley, South Yorkshire: Pen & Sword Military.
  • Hogg, Ian V. (1998). Allied Artillery of World War Two. Malborough: The Crowood Press. ISBN 1-86126-165-9. 
  • Hogg, Ian V. 1998. "Allied Artillery of World War One" Malborough: The Crowood Press. ISBN 1-86126-104-7.
  • Hogg, Ian V. (1997). German Artillery of World War Two. London: Greenhill Books. ISBN 1-85367-261-0. 
  • Routledge, Brigadier NW. (1994). History of the Royal regiment of Artillery – Anti-Aircraft Artillery 1914–55. London: Brassey's. ISBN 1-85753-099-3. 
  • Handbook for the Ordnance, Q.F. 3.7-inch Mark II on Mounting, 3.7-inch A.A. Mark II – Land Service. 1940. London: War Office 26|Manuals|2494
  • History of the Ministry of Munitions. 1922. Volume X The Supply of Munitions, Part VI Anti-Aircraft Supplies. Reprinted by Naval & Military Press Ltd and Imperial War Museum.
  • Flavia Foradini: I bunker di Vienna", Abitare 2/2006, Milano
  • Flavia Foradini, Edoardo Conte: I templi incompiuti di Hitler", catalogo della mostra omonima, Milano, Spazio Guicciardini, 17.2-13.3.2009

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Protivvazduhoplovna odbrana na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Противваздухопловна_одбрана&oldid=27711907”