Protonska terapija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Protonska terapija
Oprema za protonsku terapiju na klinici Trento
SinonimiProton beam therapy
ICD-10-PCSZ92.3

Protonska terapija ili terapija protonskim snopom vrsta je invazivne terapije česticama ili terapije zračenjem, u kojoj se vrši precizno usmeravanje protonskih zraka na ćelije raka. Zato je ova metoda visoko precizna i mnogo manje invazivan oblik lečenja raka u odnosu na druge metode radioterapije. Protonima kao subatomskim česticama pozitivnog naboja u ovoj vrsti terapije moguće je manipulisati, kontrolisati ih ili prekidati njihovo dejstvo zračenja direktno na tumor, putevima koji su udaljeni od spoljnog tumorskog zida. Ovo je naročito korisno za one koji su osetljivi na zračenje, one koji su prethodno bili zračeni ili za zračenje neposredno uz područje koje je potrebno tretirati.

Protonska terapija se pokazala kao sigurnija i efikasnija od konvencionalne terapije zračenjem, jer može da isporuči visoku dozu zračenja u vrlo specifično područje, sa minimalnim uticajem na okolna tkiva.

Radiolog koristi visokoenergetski snop protona, umesto visokoenergetskih rendgenskih zraka, da isporuči dozu terapije zračenjem obolelima od raka.

To je trenutno najnaprednija terapija zračenjem, koja uništava ćelije raka, uz minimalno nanašenje štete okolnom zdravom tkivu od tradicionalnog zračenja. Takođe je bezbolan i manje invazivan.

Iako je terapija protonskim snopom u upotrebi od 1990. godine njena upotreba nije široko rasprostranjena zbog visokih troškova lečenja.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Sve je počelo 1946. godine kada je Robert R. Vilson,[1]  pokazao interesovanje za upotrebu radioterapije naelektrisanim česticama prvenstveno stimulisanim superiornim distribucijama doza – u poređenju sa onima koje proizvode tehnike fotonske terapije. On je nakon istraživanja započetih u ciklotronskoj laboratoriji na Univerzitetu Harvard),[2] prvi predložio upotrebu energije protona kao efikasan metod za lečenje radioterapijom.[2]

Prvi tretmani protonskom terapijom su sprovedeni sa akceleratorima čestica napravljenim za fizička istraživanja, posebno u laboratoriji za zračenje u Berkliju 1954. godine i u Upsali u Švedskoj 1957. godine. Tokom narednih pola veka, ovaj program je ojačao i proširio tehniku lečeći 9.116 pacijenata, pre nego što je ciklotron zatvoren 2002. godine, a klinički program prebačen u centar za severoistočnu protonsku terapiju u Opštu bolnicu u Masačusetsu.[3]

Prvi centar za protonsku terapiju u zapadnoj Evropi osnovan je na Institutu Paul Scherrer u Viligenu, Švajcarska, 1984. godine. 

Jedan od centara za protonsku terapiju u Parizu

Razvoj bolničkih ciklotrona sa snopovima veće energije koji mogu da dosegnu duboko usađene tumore (do ∼30 cm), veličine polja uporedivih sa linearnim akceleratorima i rotacionim portalima u velikoj meri su olakšali terapiju protonskim zračenjem.

Prvi svetski centar za protonsku terapiju u bolnici bio je niskoenergetski ciklotronski centar za tumore oka u Klaterbridž centru za onkologiju u Velikoj Britaniji, otvoren 1989. godine[4] a zatim i 1990. godine u Medicinskom centru Univerziteta Loma Linda u Loma Lindu, Kalifornija.

Početkom 2020. postojalo je 37 centara za protonsku terapiju u Sjedinjenim Američkim Državama, i ukupno 89 širom sveta.[3]

Od 2020. godine, sledećih pet proizvođača proizvodi sisteme za protonsku terapiju: Hitachi, Ion Beam Applications, Mevion Medical Systems, ProTom International iVarian Medical Systems.

Osnovne informacije[uredi | uredi izvor]

Struktura protona
Protoni se stvaraju u ciklotronu, u kome se sudaraju atomi koji potom otpuštaju protone.
Kriva ozračenje tkiva dostiže svoj maksimum tek u poslednjih nekoliko milimetara leta čestica, a to se dešava u ciljanom tumoru

Protoni[uredi | uredi izvor]

U fizici, proton (grč. πρώτος [prótos — protos] — „prvi“) je subatomska čestica sa pozitivnim elementarnim naelektrisanjem od 1,6 × 10−19 kulona i masom od 938 MeV/c2 (1,6726231 × 10−27 kg, što je oko 1800 puta veća od mase elektrona).[5] Proton se generalno smatra stabilnom česticom, sa donjom granicom poluraspada od oko 1035 godina, i nije sigurno da li uopšte može da se raspadne. Pošto se ne zna da postoji neki fizički zakon zbog kog proton ne bi mogao da se raspadne, neke današnje teorije predviđaju stabilnost, a neke raspad protona.[6]

Protoni se stvaraju u ciklotronu, odnosno nuklearnom reaktoru, u kome se sudaraju atomi koji otpuštajući protone, a ovi potom se protonski zraci koriste u terapiji tumora i drugih procesa.

Protonska terapija[uredi | uredi izvor]

Protonska terapija je revolucionarna vrsta zračenja koja može da leči 80% svih karcinoma sa manje neželjenih efekata i manje oštećenja okolnih zdravih tkiva od tradicionalnog fotonskog (rendgenskog) zračenja.

Njena superiornost potiče od njenih jedinstvenih fizičkih osobina koje rezultuju eksplozijom štetne energije unutar tumora, nakon čega protonski snop prestaje da deluje, dok nasuprot protonima rendgenski zraci nastavljaju kroz telo i izlaze na drugu stranu.[4]

Protonska terapija je slična terapiji zračenjem, ali nudi ciljaniji pristup. To znači da je rizik od oštećenja tkiva oko tumora manji nego kod standardnog zračenja.

U tipičnom planu lečenja za protonsku terapiju, rašireni Bregov vrh (RBV, isprekidana plava linija) pokazuje kako se zračenje distribuira. RBV je zbir nekoliko pojedinačnih Bregovih vrhova (tanke plave linije) na stepenastim dubinama. Imajte na umu da se velika većina protonskog zračenja isporučuje tumoru, a ne koži i plitkim tkivima ispred tumora ili dubokim tkivima iza tumora. Crvena linija prikazuje grafikon dubine doze rendgenskog zraka (foton ili konvencionalna terapija zračenjem) radi poređenja. Ružičasto područje predstavlja dodatne doze rendgenske radioterapije ispred i iza tumora – koje mogu oštetiti normalna tkiva i uzrokovati sekundarne karcinome, posebno kože.[7]

Konvencionalna terapija zračenjem usmerava fotone (rendgenske zrake) i elektrone na tumore sa namerom da se iskoreni neoplastično tkivo uz očuvanje susednog normalnog tkiva. Oštećenja zdravog tkiva izazvana zračenjem i drugi maligni tumori su uvek zabrinjavajući, međutim, kada se radi o zračenju protonskim snopom, kao jednim od oblika terapije naelektrisanim česticama, dobija se odlična distribuciju doze, jer protonska terapija koristi rašireni vrh Bregove krive koji ima oštru bočnu penumbru i nema izlaznu dozu. Ovo rezultuje čvrstom usklađenošću sa tumorom sa minimalnom dozom za okolna normalna tkiva. Integralna doza, koja je ukupna doza za normalna tkiva, je najniža kod protonske terapije. Ove karakteristike čine ovaj oblik radioterapije odličnim izborom za lečenje tumora koji se nalaze pored kritičnih struktura kao što su kičmena moždina, oči i mozak, kao i za pedijatrijske maligne bolesti, kako bi se smanjio rizik od drugog maligniteta.[7]

Indikacije[uredi | uredi izvor]

Lečenje je pogodno za karcinome koji uključuju tumore u blizini osetljivih delova tela, kao što su mozak i kičmena moždina, jer tradicionalna terapija zračenjem koja ne može ciljati takve tumore može oštetiti okolne nerve.

Protonska terapija može biti pogodna za lečenje niza tumora, uključujući karcinome na:

  • mozgu, kičmenoj moždini
  • glavi i vratu
  • nosu i očima
  • rektumu i anus
  • pankreasu
  • jetri
  • kostima
  • mekim tkivima kičme i karlice,
  • plućima
  • dojkama
  • jednjaku

Protonskom terapijom se mogu lečiti i čvrsti (solidni) tumori, ali se ne može da leči rak koji se proširio na druge delove tela.

Međutim, protonska terapija je jako skupa, pa su neki istraživači doveli u pitanje da li ona pruža opštu prednost u poređenju sa drugim, jeftinijim terapijama.

Razlika između standardne rendgenske i protonske terapije[uredi | uredi izvor]

Standardna rendgenska i protonska zračenja su radioterapije „spoljnim snopom“ koja se koriste za lečenje različitih vrsta raka. Međutim, njihova svojstva su vrlo različita jer rezultuju različitim nivoima izloženosti zračenju. Standardna radioterapija rendgenskim zračenjem deponuju energiju na svom putu pre nego što dođu do tumora i tako isporučuju nepotrebno i potencijalno štetno zračenje zdravim tkivima i okolnim organima. S druge strane, doze protonske terapije mogu se precizno kontrolisati kako bi se primarno deponovala većina energije unutar tumora.

Osnovne razlike između rendgenske i protonske terapije
Terapija rendgenskim zračenjem Protonska terapija
  • Ne sadrži masu ili električni naboj
  • Jako prodirajući zraci mogu isporučiti zračenje kroz bilo koji volumen tkiva
  • Zraci deponuju većinu početne doze zračenja (ulazna doza) blizu pacijentove kože, dok komuniciraju sa zdravim ćelijama bliže površini tela, a zatim predaju preostalu dozu jonizujućeg zračenja dubljim obolelim ćelijama
  • Zraci i dalje emituju zračenje dok prirodno prolaze kroz telo (izlazna doza) slično kao na rendgenskom snimanju
  • Protonska zrak sastoji se od teških, nabijenih čestica
  • Protoni ulaze u organizam i deponuju samo malu dozu na putu do cilja (gotovo beznačajnu)
  • Apsorbovana doza se povećava postepeno, s većom dozom i manjom brzinom dok snop ne dosegne Brag-ov vrh - tačka u kojoj se predaje maksimalna energija - koja je usmeren tačno unutar mesta tumora
  • Odmah nakon ovog naleta energije, protonski zrak se potpuno zaustavlja, tako da svako dodatno zračenje prestaje

Kako je protonska terapija samo vrsta radioterapije spoljašnjim snopom ona deli slične rizike i neželjene efekte kao i drugi obliciterapije zračenjem. Međutim doza izvan regiona tretmana može biti znatno manja za tumore dubokog tkiva od rendgenske terapije, jer protonska terapija u potpunosti koristi prednosti Bregovog vrha.

Protonska terapija iako se koristi više od 40 godina i predstavlja pouzdanu tehnologiju, ona se svim medicinskim saznanjima, razumevanjim interakcije zračenja sa tumorom i normalnim tkivom ipak još uvek je nesavršena metoda, jer su trenutna saznanja o tome kako zračenje reaguje na tumor i normalno tkivo nedovoljna zbog malog broja studija.[8]

Takođe jedan od glavnih problema sa protonskom terapijom je to što je ona daleko skuplja od konvencionalne terapije zračenjem, jer su troškovi izgradnja novog protonskog postrojenja od 100 do 150 miliona dolara.[8]

Aplikacija[uredi | uredi izvor]

Procenjeno je da je do kraja 2019. godine ~200.000 pacijenata lečeno protonskom terapijom, lečenjem stanja koja se mogu svrstati u dve široke kategorije:

Lokacije bolesti koje dobro reaguju na veće doze zračenja (eskalaciju doze)

Eskalacija doze je ponekad pokazala veću verovatnoću „izlečenja“ nego konvencionalna radioterapija.[9] Tu spadaju, između ostalog, uvealni melanom (očni tumor), tumor baze lobanje i paraspinalni tumor (hondrosarkom i hordom) i neresektabilni sarkom. U svim ovim slučajevima protonska terapija daje značajno poboljšanje u odnosu na konvencionalnu radioterapiju.[10][11][12] Za rak oka, protonska terapija takođe ima visoku stopu održavanja prirodnog oka.[13]

Preciznost protonske terapije

Tretman gde povećana preciznost protonske terapije smanjuje neželjene efekte smanjenjem doze na normalno tkivo. U ovim slučajevima doza isporučena tumoru je ista kao u konvencionalnoj terapiji, tako da se ne očekuje povećana verovatnoća izlečenja bolesti. Umesto toga, naglasak je na smanjenju doze na normalno tkivo, čime se smanjuju neželjeni efekti radioterapije.[14]

Dva istaknuta primera su pedijatrijske neoplazme (kao što je meduloblastom) i rak prostate.

Pedijatrijski maligniteti[uredi | uredi izvor]

Nepovratni dugoročni neželjeni efekti konvencionalne terapije zračenjem kod pedijatrijskih karcinoma su dobro dokumentovani i uključuju poremećaje rasta, neurokognitivnu toksičnost, ototoksičnost sa naknadnim efektima na učenje i razvoj jezika, i disfunkciju bubrega, endokrinog sistema i gonada.

Sekundarni malignitet izazvan zračenjem je još jedan veoma ozbiljan neželjeni efekat koji je prijavljen.

Pošto postoji minimalna izlazna doza kada se koristi terapija protonskim zračenjem, doza na okolna normalna tkiva može biti značajno ograničena, što smanjuje akutnu toksičnost koja pozitivno utiče na rizik od ovih dugoročnih neželjenih efekata.

Karcinomi koji zahtevaju kraniospinalno zračenje, na primer, imaju koristi od odsustva izlazne doze protonskom terapijom: eliminiše se doza za srce, medijastinum, creva, bešiku i druga tkiva ispred pršljenova, a samim tim i smanjenjuju neželjeni efekti na grudni koš, gastrointestinalni i mokraćni sistem.[15][16][17]

Rak oka[uredi | uredi izvor]

Protonska terapija pokazala se efikasnom za lečenje tumore oka jer zahteva samo relativno niske energetske protone (~70 MeV). Zbog primene niske energije, neki centri za terapiju česticama leče samo tumore oka.[3] Protonska, ili uopštenije, hadronska terapija tkiva blizu oka pruža sofisticirane metode za procenu poravnanja u oku koje mogu značajno da variraju od drugih pristupa za verifikaciji položaja pacijenta u terapiji česticama vođenih slikom.[18] Verifikacija i korekcija položaja pacijenta moraju osigurati da zračenje poštedi osetljivo tkivo kao što je optički nerv kako bi se sačuvao vid pacijenta.

Za tumore oka, odabir vrste radioterapije zavisi od lokacije i obima tumora, radiorezistencije tumora (izračunavanje doze potrebne za eliminaciju tumora) i potencijalnih toksičnih sporednih efekata terapije na obližnje kritične strukture.[19] Na primer, protonska terapija je opcija za retinoblastom[20] i intraokularni melanom.[21] Prednost protonskog zraka je u tome što ima potencijal da efikasno leči tumor dok štede osetljive strukture oka. S obzirom na njenu efikasnost, protonska terapija je opisana kao „zlatni standard“ tretmana očnog melanoma.[22][23][24]

Maligni melanom i karcinom skvamoznih ćelija zahtevaju veću dozu zračenja. Ovo se može postići protonskom terapijom, koja se može oblikovati i kompenzovati za lečenje cele konjunktive, dok se doza za ostatak oka minimizira.[25] Daje se doza od 32 Gy u šest frakcija, nakon čega sledi povećanje tumorskog sloja od 14 Gy u dve frakcije.[26]

Melanom uvee je najčešći primarni tumor oka koji se tretira protonskom terapijom. Episkleralni radioaktivni plakovi i zračenje protonskog zraka su alternative enukleaciji sa namerom očuvanja vida. Ovo poslednje nije uvek moguće postići zbog blizine rožnjače, sočiva, mrežnjače, fovee ili optičkog nerva. Od decembra 2002. godine, preko 3.000 pacijenata sa uvealnim melanomom lečeno je protonima.[27] Petogodišnja stopa ukupnog preživljavanja nakon lokalne kontrole, na uzorku od 3.000 pacijenata bila je 96%, a za sve lokacije na svetu 80%. Verovatnoća retencije oka nakon 5 godina procenjena je na 90% za celu grupu i 97% za pacijente sa malim, 93% za pacijente sa srednjim, odnosno 78% za pacijente sa velikim tumorima, što je respektivno.[27]

Zloćudni meningiom[uredi | uredi izvor]

Meningiom je tumor, koji se razvija u membrani koja pokriva mozak: meninge. Potpunu hiruršku resekcija meningioma je teško postići na odabranim lokacijama kao što su sfenoidni greben, paraselarna oblast i zadnja jama. Isto tako, terapija zračenjem za ove intrakranijalne tumore je komplikovana zbog blizine kritičnih neuronskih struktura, kao što su vidni putevi ili moždano stablo. Zračenje protonskim snopom, sa svojim visokim stepenom konformalnosti, atraktivan je modalitet lečenja ovih zloćudnih tumora.[28]

Prem sprovedenim istraživanjima tokom trogodišnje lokalne kontrole, preživljavanje bez napredovanja bolesti i ukupno preživljavanje bili su 91%, 91% i 92%, što je respektivno. Nijedan pacijent nije umro od rekurentnog meningioma. Radiografsko praćenje (34 meseca) pokazalo je objektivan odgovor kod tri pacijenta i stabilnu bolest kod 12 pacijenata. Kumulativno trogodišnje preživljavanje bez toksičnosti bilo je 76%. Nije primećena disfunkcija hipotalamusa/hipofize izazvana zračenjem.[29]

Hepatocelularni karcinom[uredi | uredi izvor]

Dekompenzacija jetre nakon tretmana i kasnije otkazivanje jetre predstavljaju rizik sa radioterapiju hepatocelularnog karcinom, najčešće vrste primarnog karcinoma jetre. Istraživanja pokazuju da protonska terapija daje povoljne rezultate u vezi sa lokalnom kontrolom tumora, preživljavanjem bez progresije i ukupnim preživljavanjem.[30][31][32][33]

Druge studije, koje ispituju protonsku terapiju i upoređuju je sa konvencionalnom fotonskom terapijom, pokazala su da protonska terapija daje bolje preživljavanje i/ili manje neželjenih efekata. Stoga bi protonska terapija mogla značajno poboljšati kliničke ishode za neke pacijente sa rakom jetre.[34][35]

Gastrointestinalni rak[uredi | uredi izvor]

Vidi još: Gastrointestinalni rak

Sve veći broj podataka pokazuje da protonska terapija ima veliki potencijal jer povećava terapijsku toleranciju kod pacijenta sa gastrointestinalnim rakom. Mogućnost smanjenja doze zračenja na rizične organe takođe može pomoći da se olakša povećanje doze hemoterapije ili omogući nove kombinacije hemoterapije.[36]

Protonska terapija će u narednom periodu igrati odlučujuću ulogu u intenziviranju kombinovanih modalitetne tretmane raka gastrointestinalnog trakta, posebno u oblasti lečenja hepatocelularnog karcinoma, raka pankreasa i raka jednjaka.[36]

Protonska terapija sa drugim terapijama[uredi | uredi izvor]

Protonska terapija može da sa kombinuje i sa tradicionalnom zračnom terapijom ili hemoterapijom. Takođe može da se koristiti kao nastavak operacije.

U 2014. godini, tim onkologa objavio je u časopisu Radioterapija i onkologija da je protonska terapija „nudila dodatni dobitak“ za pacijente sa ranim stadijumom Hodžkinovog limfoma nakon tretmana koji je uključivao radioterapiju limfnih čvorova.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Radiological Use of Fast Protons, R. R. Wilson, Radiology, 47:487-491 (1946)
  2. ^ a b Richard Wilson, A Brief History of the Harvard University Cyclotrons, Harvard University Press, 2004, pp. 9
  3. ^ a b v „PTCOG - Home”. www.ptcog.ch. Pristupljeno 2023-01-19. 
  4. ^ a b „Proton Therapy”. www.proton-therapy-centers.com. Pristupljeno 2023-01-19. 
  5. ^ „What is Proton - Properties of Proton”. Nuclear Power (na jeziku: engleski). Pristupljeno 9. 10. 2019. 
  6. ^ „Proton Decay Searches: Hyper-Kamiokande”. www.hyper-k.org. Pristupljeno 9. 10. 2019. 
  7. ^ a b Levin, W. P.; Kooy, H.; Loeffler, J. S.; DeLaney, T. F. (2005). „Proton beam therapy”. British Journal of Cancer (na jeziku: engleski). 93 (8): 849—854. ISSN 1532-1827. doi:10.1038/sj.bjc.6602754. 
  8. ^ a b Tepper, Joel E.; Blackstock, A. William (20 October 2009). "Editorial: Randomized Trials and Technology Assessment". Annals of Internal Medicine. 151 (8): 583–584.
  9. ^ Levy, Richard P.; Blakely, Eleanor A.; et al. (mart 2009). „The current status and future directions of heavy charged particle therapy in medicine”. AIP Conference Proceedings. 1099 (410): 410—425. Bibcode:2009AIPC.1099..410L. doi:10.1063/1.3120064. 
  10. ^ Hug E. B.; et al. (1999). „Proton radiation therapy for chordomas and chondrosarcomas of the skull base”. J. Neurosurg. 91 (3): 432—439. PMID 10470818. doi:10.3171/jns.1999.91.3.0432. 
  11. ^ Gragoudas, Evangelos; et al. (2002). „Evidence-based estimates of outcomes in patients treated for intraocular melenoma”. Arch. Ophthalmol. 120 (12): 1665—1671. PMID 12470140. doi:10.1001/archopht.120.12.1665 Slobodan pristup. 
  12. ^ Munzenrider J. E.; Liebsch N. J. (1999). „Proton radiotherapy for tumors of the skull base”. Strahnlenther. Onkol. 175: 57—63. PMID 10394399. S2CID 34755628. doi:10.1007/bf03038890. 
  13. ^ „Proton Therapy for Ocular Tumors”. ucsf.edu. Department of Radiation Oncology; University of California, San Francisco. Arhivirano iz originala 06. 10. 2017. g. Pristupljeno 2017-10-05. 
  14. ^ Levy, Richard P.; Blakely, Eleanor A.; et al. (March 2009). "The current status and future directions of heavy charged particle therapy in medicine". AIP Conference Proceedings. 1099 (410): 410–425.
  15. ^ Lisa S Kahalley (2019). „Superior Intellectual Outcomes After Proton Radiotherapy Compared With Photon Radiotherapy for Pediatric Medulloblastoma”. Journal of Clinical Oncology. 38 (5): 454—461. PMID 31774710. doi:10.1200/JCO.19.01706. 
  16. ^ Bree R Eaton (2016). „Endocrine outcomes with proton and photon radiotherapy for standard risk medulloblastoma”. Neuro-Oncol. 18 (6): 881—7. PMC 4864263 Slobodan pristup. PMID 26688075. doi:10.1093/neuonc/nov302. 
  17. ^ Christine E Hill-Kayser (2019). „Outcomes after Proton Therapy for Treatment of Pediatric High-Risk Neuroblastoma”. International Journal of Radiation Oncology, Biology, Physics. 104 (2): 401—408. PMID 30738983. S2CID 73417717. doi:10.1016/j.ijrobp.2019.01.095. 
  18. ^ Selby, Boris Peter; et al. (2007). "Pose estimation of eyes for particle beam treatment of tumors". Bildverarbeitung für die Medizin (Medical Image Processing). Munich: Springer Berlin Heidelberg: 368–373.
  19. ^ Thariat, Juliette (2019). „Which irradiation technique for which ocular tumor”. Acta Ophthalmologica. 97 (S263). ISSN 1755-375X. doi:10.1111/j.1755-3768.2019.8284. 
  20. ^ „Retinoblastoma Treatment (PDQ®)–Patient Version - NCI”. www.cancer.gov (na jeziku: engleski). 2022-12-02. Pristupljeno 2023-01-19. 
  21. ^ „Intraocular (Uveal) Melanoma Treatment (PDQ®)–Patient Version - NCI”. www.cancer.gov (na jeziku: engleski). 2022-05-23. Pristupljeno 2023-01-19. 
  22. ^ Thanos Papakostas (2017). „Long-term Outcomes After Proton Beam Irradiation in Patients With Large Choroidal Melanomas”. JAMA Ophthalmol. 135 (11): 1191—1196. PMC 5710395 Slobodan pristup. PMID 29049518. doi:10.1001/jamaophthalmol.2017.3805. 
  23. ^ Kavita K Mishra (2016). „Proton therapy for the management of uveal melanoma and other ocular tumors”. Chinese Clinical Oncology. 5 (4): 50. PMID 27558251. doi:10.21037/cco.2016.07.06. 
  24. ^ „Proton Therapy for Ocular Tumors”. radonc.ucsf.edu. 27. 8. 2020. Arhivirano iz originala 06. 10. 2017. g. Pristupljeno 19. 01. 2023. 
  25. ^ Chauvel P, Caujolle JP, Sauerwein W, Friedrichs W, Brassart N, Herault J.Proton therapy as a possible salvage treatment for conjunctival melanomasIn: Frezzotti R, Balestrazzi E, Falco L, (eds)Intraocular and Epibulbar Tumors Monduzzi Editore: Bologna; 1994177–181.
  26. ^ Sauerwein W, Stannard CE.Auge und OrbitaIn: Bamberg M, Molls M, Sack H, (eds)Radioonkologie Band 2: Klinik, W Zuckschwerdt Verlag München Wien: New York; 2009294–316.
  27. ^ a b Munzenrider JE (1999) Proton therapy for uveal melanomas and other eye lesions. Srahlenther Onkol 175: 68Return to ref Munzenrider, 1999 in article
  28. ^ Wenkel E, Thornton AF, Finkelstein D (2000) Benign meningioma: partially resected, biopsied, and recurrent intracranial tumors treated with combined proton and photon radiotherapy. Int J Radiat Oncol Biol Phys 48: 1363–1370
  29. ^ Weber DC, Lomax AJ, Rutz HP (2004) Spot-scanning proton radiation therapy for recurrent, residual or untreated intracranial meningiomas. Radiother Oncol 71: 251–258
  30. ^ Greška kod citiranja: Nevažeća oznaka <ref>; nema teksta za reference pod imenom Joong-WonPark.
  31. ^ Kuniaki Fuduka (2016). „Long-term outcomes of proton beam therapy in patients with previously untreated hepatocellular carcinoma”. Cancer Science. 108 (3): 497—503. PMC 5378259 Slobodan pristup. PMID 28012214. doi:10.1111/cas.13145 Slobodan pristup. 
  32. ^ Jeong Il Yu (2018). „Initial clinical outcomes of proton beam radiotherapy for hepatocellular carcinoma”. Radiat Oncol J. 36 (1): 25—34. PMC 5903361 Slobodan pristup. PMID 29580046. doi:10.3857/roj.2017.00409 Slobodan pristup. 
  33. ^ Awalpreet S Chadha (2019). „Proton beam therapy outcomes for localized unresectable hepatocellular carcinoma”. Radiotherapy and Oncology. 133: 54—61. PMC 6446916 Slobodan pristup. PMID 30935582. doi:10.1016/j.radonc.2018.10.041. 
  34. ^ Nina N Sanford (2018). „Protons versus Photons for Unresectable Hepatocellular Carcinoma: Liver Decompensation and Overall Survival”. Int J Radiation Oncol Biol Phys. 105 (1): 64—72. PMID 30684667. doi:10.1016/j.ijrobp.2019.01.076 Slobodan pristup. 
  35. ^ Chuong (2019). „Consensus Report From the Miami Liver Proton Therapy Conference”. Front. Oncol. 9: 457. PMC 6557299 Slobodan pristup. PMID 31214502. doi:10.3389/fonc.2019.00457 Slobodan pristup. 
  36. ^ a b „Gastrointestinal cancer”. www.dignityhealth.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-01-20. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Протонска_терапија&oldid=27442549”