Santijago Kariljo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Santijago Kariljo
Santijago Kariljo 2006. godine
Lični podaci
Datum rođenja(1915-01-18)18. januar 1915.
Mesto rođenjaHihon, Španija
Datum smrti18. septembar 2012.(2012-09-18) (97 god.)
Mesto smrtiMadrid, Španija
Profesijapolitičar
Politička karijera
Politička
stranka		Komunistička partija Španije
generalni sekretar KP Španije
3. jul 1960 — 10. decembar 1982.
PrethodnikDolores Ibaruri
NaslednikHerardo Iglesijas

Santijago Hose Kariljo Solares (šp. Santiago José Carrillo Solares; Hihon, 18. januar 1915 — Madrid, 18. septembar 2012) bio je španski političar i generalni sekretar Komunističke partije Španije od 1960. do 1982. godine.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 1915. godine u Hihonu, u Asturiji. Otac mu je bio ugledan socijalistički vođa Venseslao Kariljo Alonso-Forhador. Kad je imao 6 godina, porodica se preselila u Madrid. U 13. godini priključio se socijalističkim omladinskim organizacijama i počeo da piše za novine.[1] Kasnije se uspeo na visoke pozicije u novinama i politici. Bio je jedno vreme zatočen u zatvoru zbog učešća u neuspelom levičarskom puču 1934. godine.[2]

Španski građanski rat[uredi | uredi izvor]

Radikalizacijom socijalističke omladine, počeo je da se priklanja Komunističkoj partiji Španije. Po izbijanju Španskog građanskog rata, pristupio je Komunističkoj partiji Španije kada je republikanska vlada napustila Madrid.

Bio je imenovan za poverenika za javni red, pa je u tom svojstvu za vreme bitke za Madrid naredio evakuaciju zarobljenika iz četiri madridska zatvora. Ti su zatvorenici većinom pobijeni kada su prebačeni na teritoriju pod kontrolom republikanaca. Dvadesetak godina kasnije frankistička propaganda ga je optužila da je kriv za njihovu pogibiju.[3] Kariljo je tvrdio da nije znao da će biti ubijeni. U kasnijim diskusijama je rečeno da Kariljo nije mogao da ne zna da se ubija s jedne i druge strane, ali i da je mogao dati da ih se strelja u Madridu da je hteo da ih ubije.

Nakon što su petokolonaši izdali Vladu i organizovali puč u Madridu, u čemu je učestvovao i Kariljov otac, ovaj ga se odrekao i optužio ga za izdaju.[4]

Egzil[uredi | uredi izvor]

Posle poraza Republike izbegao je iz Španije. Proveo je 38 godina u egzilu, ponajviše u Francuskoj i Sovjetskom Savezu (gde je upoznao Staljina[5]), ali i drugim zemljama.

Naredio je i nadzirao povlačenje komunističkih gerilaca iz Aranske doline 1944, smatrajući taj pokušaj obnove rata avanturističkim činom.[6]

Postao je generalni sekretar KP Španije 1960. godine, zamenivši Dolores Ibaruri, kojoj je dodeljena funkcija predsednice partije.

Osudio je invaziju Varšavskog pakta na Čehoslovačku, te se zajedno s Enrikom Berlingverom zauzeo da komunisti odbace revolucionarni dolazak na vlast i učestvuju u demokratskom procesu. Ta je doktrina dobila naziv evrokomunizam.

Delovanje u politici Španije[uredi | uredi izvor]

Vratio se ilegalnim putevima u Španiju malo pre generalnih izbora 1977. godine. Kada je legalizovana KP Španije, učestvovao je u izborima i ušao u donji dom parlamenta. I smatra se zaslužnim za mirnu tranziciju Španije u demokratiju.

Za vreme pokušaja državnog udara 1981. godine bio je jedan od samo trojice zastupnika koji nisu poslušali naredbu pučističkog zapovednika, pukovnika Tehera, da legnu na pod.

Nakon slabog uspeha KP Španije na izborima, bio je prinuđen da napusti funkciju generalnog sekretara KPŠ. Nasledio ga je mnogo mlađi Herardo Iglesijas.

Zajedno sa svojim sledbenicima je bio isključen iz Komunističke partije 1985. godine, pa je osnovao nedovoljno uspešnu Radničku partiju Španije - Komunističko jedinstvo, koja se zatim priključila Španskoj socijalističkoj radničkoj partiji, dok se Kariljo povukao iz aktivne politike 1991. godine, ali je do smrti delovao kao publicist i komentator. Bio je novinar 82 godine.

Umro je 18. septembra 2012. godine u svom domu u Madridu, u 97. godini života.

Dela[uredi | uredi izvor]

Napisao je 16 knjiga uglavnom eseja, te memoara:

  • "¿Adónde va el Partido Socialista? (Prieto contra los socialistas del interior)" (1959)
  • "Después de Franco, ¿qué?" (1965)
  • "Problems of Socialism Today" (1970)
  • "Eurocomunismo y Estado" Editorial Critica. 1977. ISBN 978-84-7423-015-4.. ; englesko izdanje: Eurocommunism and the State, Lawrence and Wishart. 1977. ISBN 978-0-85315-408-2..
  • "El año de la Constitución" (1978)
  • "Memoria de la transición: la vida política española y el PCE" (1983)
  • "Problemas de la transición: las condiciones de la revolución socialista" (1985)
  • "El año de la peluca" (1987)
  • "Problemas del Partido: el centralismo democrático" (1988)
  • "Memorias" (1993)
  • "La gran transición: ¿cómo reconstruir la izquierda?" (1995)
  • "Un joven del 36" (1996)
  • "Juez y parte: 15 retratos españoles" (1998)
  • "La Segunda República: recuerdos y reflexiones" (1999)
  • "¿Ha muerto el comunismo?: ayer y hoy de un movimiento clave para entender la convulsa historia del siglo XX" (2000)
  • "La memoria en retazos: recuerdos de nuestra historia más reciente" (2004)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Carrillo, Santiago (1993). „3. El bienio republicano socialista”. Memorias. Barcelona: Planeta. ISBN 978-84-08-01049-4. 
  2. ^ Carrillo, Santiago (1993). „4. El movimiento insurreccional contra la CEDA de 1934”. Memorias. Barcelona: Planeta. ISBN 978-84-08-01049-4. 
  3. ^ Vidal, Cesar, "Paracuellos-Katyn: Un ensayo sobre el genocidio de la izquierda". 2005, Libroslibres. ISBN 978-84-96088-32-0.
  4. ^ Carrillo, Santiago (1993). Memorias. Barcelona: Planeta. str. 300. ISBN 978-84-08-01049-4. 
  5. ^ Carrillo miente, 156 documentos contra 103 falsedades, Ricardo de la Cierva, pp. 312
  6. ^ Carrillo miente, 156 documentos contra 103 falsedades, Ricardo de la Cierva, pages 288-291

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Santijago Kariljo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сантијаго_Кариљо&oldid=26999009”