Еврокомунизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Еврокомунизам је назив за тренд карактеристичан за водеће западноевропске комунистичке партије 1970-их и 1980-их које су одлучиле да се одвоје од контроле Комунистичке партије Совјетског Савеза.

Порекло појма «Еврокомунизам» био је предмет велике дебате средином седамдесетих, а био је између осталих приписиван Збигњеву Бжежинском и Аригу Левију. Жан-Франсоа Ревел једном је написао да је «једна од омиљених забава 'политичких научника' да траже аутора појма Еврокомунизам. У априлу 1977. године, Дојчланд Архив је одлучио да је реч први употребио (у лету 1975. године) југословенски новинар Фране Барбиери, тадашњи уредник београдског часописа НИН.

Део серијала Политика
Комунизам
Golden Hammer and Sickle.svg

Историја комунизма


Школе комунизма
Марксизам · Лењинизам
Леви комунизам
Троцкизам · Самоуправни марксизам
Еврокомунизам · Маоизам
Титоизам · Хоџизам
Саветни комунизам
Анархокомунизам
Хришћански комунизам
Луксембургизам


Политичке партије
Коминтерна
Светски комунистички покрет
Међународна комунистичка струја
Интернационала комунистичких радника
Четврта интернационала


Државе
Кина
Куба · Вијетнам
Лаос · Северна Кореја


Сродне теме
Социјализам
Капитализам · Хладни рат
Религиозни комунизам
Нова левица · Планска економија
Историјски материјализам
Марксистичка филозофија
Леви комунизам
Демократски централизам
Антикомунизам


Познати комунисти
Карл Маркс · Фридрих Енгелс
Владимир Лењин · Лав Троцки
Роза Луксембург · Антон Панекук
Јосиф Стаљин · Мао Цедунг
Јосип Броз Тито · Че Гевара
Фидел Кастро · Антонио Негри
Ђерђ Лукач · Антонио Грамши

Теоретска подлога[уреди]

Главни теоретски темељ еврокомунизма био је спис Антонија Грамшија о марксистичкој теорији, која пропиткује секташтво левице и охрабрује комунистичке партије да развију савезе који ће омогућити подршку друштвеним реформама. Еврокомунистичке партије изразиле су њихову лојалност демократским институцијама јасније него раније, и покушале да придобију шире слојеве прихватајући раднике из средње класе. Рана надахнућа за Еврокомунизам могу се такође пронаћи у аустромарксизму и његовом тражењу 'трећег' демократског пута за социјализам.

Западноевропске комунистичке партије[уреди]

Неке комунистичке партије са снажном подршком, нарочито Комунистичка партија Италије (PCI) и Комунистичка партија Шпаније (PCE) прихватиле су идеју еврокомунизма са највише ентузијазма. Насупрот томе, барем једна партија са масовним чланством, Комунистичка партија Француске (PCF) и много мањих партија снажно су се успротивиле и остале на линији КПСС-а, све до распада СССР-а (мада је PCF учинила краткотрајни привремени заокрет према еврокомунизму у другој половини 70-их).

Комунистичка партија Шпаније и њена каталонска филијала, Уједињена социјалистичка партија Каталоније, већ су се раније били окренули либералној посибилистичкој политици Народног фронта, за време Шпанског грађанског рата. Лидер шпанских комуниста Сантиаго Царило написао је књигу, која дефинише Еврокомунизам и учествовао у развоју либерално-демократског устава, када је Шпанија изашла из Франкове диктатуре. Комунистичке партије Велике Британије, Холандије и Аустрије су се све такође окренуле еврокомунизму.

Западноевропски комунисти дошли су до еврокомунизма кроз разне путеве. За неке је то било директно искуство феминистичког и сличних покрета. За друге је то била реакција на политичке догађаје у Совјетском Савезу, на тачки кулминације оног што је Михаил Горбачов назвао ером стагнације. Овај процес се почео убрзано одвијати након 1968. и након слома Прашког пролећа.

Политика разоружања је такође одиграла улогу. Након што је могућност рата постала мање изгледном, западни комунисти били су мање под притиском совјетске ортодоксије, но ипак су такође желели бити укључени у западне пролетерске милитантне покрете попут италијанске „Вруће јесени“ (Autunno caldo) или британског Схоп стевард покрета.

Еврокомунизам је на многе начине био темељ за промене у политичкој структури европске левице. Неки - првенствено Италијани постали су социјалдемократи, док су други, попут холандског CPN-a прешли на подручје политике зелених, док је још само КП Француске још 80-их заузимала више просовјетски став.

Еврокомунизам је постао значајна снага 1977. године, када су се у Мадриду састали челници комунистичких партија Италије (Енрико Берлингвер), Шпаније (Сантиаго Царило) и Француске (Жорж Марше), како би поставили основе «новог пута». Италијански комунисти већ су се раније почели дистанцирати од Москве, што је дошло до изражаја већ 1968 када је партија одбила да да подршку совјетске инвазије Прага. Године 1975 италијански и шпански комунисти су донели заједничку декларацију у погледу «пута у социјализам», који се мора одвијати на миран и слободни начин.

Године 1976. Берлингуер је у Москви говорио о «плуралистичком систему» и објаснио намере Комунистичке партије Италије:

Викицитати „Изградићемо Социјализам за који они верују да би био нужан и потребан само у Италији.“
(Енрико Берлингвер, Москва 1976)

"Историјски компромис" (Compromesso storico) са Хришћанском Демократијом (главна центристичка партија Италије) био је последица ове нове политике.

Распад Совјетског Савеза и крај Хладног рата практички су све леве партије ставили у једну дефанзивну позицију, и донеле на дневни ред неолибералне реформе. Многе еврокомунистичке партије су се распале, са десним фракцијама које су прихватиле социјалдемократију, док је истинска левица настојала да сачува неке позиције, које би још увек указивале на комунистички идентитет.