Tepih

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jedan od Ardabil tepiha
Mali tepih
Tepih izrađen pre 2500 godina

Tepisi su tekstilije, koje pokrivaju podove ili zidove. U prvobitnoj formi to su bili komadi ka kojim se prilagođava celokupna dekoracija, uzorak i konstrukcija. Od 50-ih godina se proizvodi tepih u proizvoljnoj dužini odnosno traka u raznim širinama čak do 6 m koja se seče po potrebi korisnika.

Tepih iz Dvora kralja Milana, vuna, tkanje, opšivanje, 123×183 cm, 19. vek. Zbirka Muzeja rudničko-takovskog kraja iz Gornjeg Milanovca

Prvi tepisi su se verovatno izrađivali u srednjoj Aziji pre 4–5 hiljada godina. Zasad najstariji nalaz je iz okoline Pasirika u jednoj dolini Altaja.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pazirški tepih, najstariji sačuvani tepih na svetu (Jermenija ili Persija, 5. vek pne)
Čartoriski tepih sa grbom poljske porodice Miškovski,[1] napravljen sa pamučnom osnovom, svilenom potkom i metalno protkanim koncem (Iran, 17. vek)

Čvorasti tepih sa hrpom verovatno potiče iz oblasti Kaspijskog mora (Severni Iran)[2] ili Jermenskog gorja.[3] Iako postoje dokazi o striženju koza i ovaca radi vune i dlake koja je bila predena i tkana još pre 7. milenijuma, najraniji sačuvani primerak je „tepih Pazirik“, koji datira iz 5. do 4. veka pnre. Otkrio ga je Sergej Ivanovič Rudenko 1949. godine u grobnici Pazirik u Altajskim planinama u Sibiru. Ovaj tepih bogate boje je 200 x 183 cm (6'6" x 6'0") i uokviren je ivicom grifona.[4]

Ovaj četvrtasti čupavi tepih, koji je gotovo savršeno netaknut, je pripisivan mnogim kulturama. Mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog poreklom. Prostirka je tkana koristeći jermenski dvostruki čvor, a boja crvenih niti izrađena je od jermenske kočinele.[5][6] Istaknuti autoritet na polju drevnih tepiha, Ulrih Šurman, napominje: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je Pazirik tepih bio pogrebni pribor i najverovatnije remek-delo jermenske izrade“.[7] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počasti, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije.[3] Istoričar Herodot, koji je pisao u 5. veku pre nove ere, takođe navodi da su stanovnici Kavkaza tkali lepe prostirke sjajnih boja koje nikada ne izblede.[8]

Jermenija[uredi | uredi izvor]

U Jermeniji su iskopani različiti fragmenti tepiha koji datiraju iz 7. veka pre nove ere ili ranije. Najstariji, i jedini preživeli čvorasti tepih koji postoji je tepih Pazirik, iskopan iz smrznute grobnice u Sibiru, datiran od 5. do 3. veka p. n. e, sada u muzeju Ermitaž u Sankt Peterburgu. Ovaj četvrtasti čupavi tepih, gotovo savršeno netaknut, mnogi stručnjaci smatraju da je kavkaskog, specifično jermenskog porekla. Ugledni autoritet starih tepiha, Ulrih Šurman, kaže za to: „Iz svih dostupnih dokaza ubeđen sam da je tepih Pazirik bio deo pogrebne opreme i najverovatnije remek-delo jermenskog zanatstva“.[9] Ganchorn se slaže sa ovom tezom. Na ruševinama Persepolisa u Iranu, gde su različite nacije prikazane kako odaju počast, dizajn konja sa tepiha Pazirik isti je kao i reljef koji prikazuje deo jermenske delegacije. Jermenski tepisi bili su poznati po strancima koji su putovali u Arcah; arapski geograf i istoričar Al-Masudi primetio je da, među ostalim umetničkim delima, nikada nije video takve tepihe bole gde drugde.[10]

Istoričar umetnosti Hravard Hakobjan napominje da „arcaški tepisi zauzimaju posebno mesto u istoriji jermenske proizvodnje tepiha.“[11] Uobičajene teme i obrasci pronađeni na jermenskim tepisima bili su prikazi zmajeva i orlova. Oni su bili različitog stila, bogati bojama i ukrasnim motivima, te su čak bili i razdvojeni po kategorijama u zavisnosti od toga koje su životinje na njima prikazane, kao što su arcvagorgs (orlovski tepisi), višapagorgs (zmajevski tepisi) i ocagorgs (zmijski tepisi).[11] Tepih koji se pominje u natpisima Kaptavana sastoji se od tri luka, „prekrivena vegatativnim ukrasima”, i umetnički podseća na iluminirane rukopise proizvedene u Arcahu.[11]

Umetnost tkanja tepiha je pored toga bila blisko povezana sa izradom zavesa, o čemu svedoči odlomak Kirakosa Gandžakecija, jermenskog istoričara iz 13. veka iz Arcaha, koji je pohvalio Arzu-Katun, suprugu regionalnog princa Vaktang Kačenacija, i njene ćerke za njihovu stručnost i umeće u tkanju.[12]

Azerbejdžan[uredi | uredi izvor]

Gultapinovo iskopavanje otkrilo je nekoliko alata za tkanje tepiha koji datiraju iz 4. do 3. milenijuma pre nove ere. Prema enciklopediji Iranika Onlajn „Glavna zona tkanja bila je u istočnom Zakavkazju južno od planina koje su presekle region po dijagonali, područje koje se sada nalazi u Azerbejdžanskoj SSR; to je domovina turskog stanovništva poznatog danas kao Azeri. Ostale etničke grupe takođe su se bavile tkanjem, neki od njih u drugim delovima Kavkaza, ali su imali manji značaj.”[13] Azerbejdžan je bio jedan od najvažnijih centara tkanja tepiha i kao rezultat toga razvilo se nekoliko različitih škola. Dok su škole tradicionalno podeljene na četiri glavne grane, svaka regija ima svoju verziju tepiha. Škole su podeljene u četiri glavne grane: Kuba-širvanska, Ganja-kazahstanska škola tkanja tepiha, Baku škola tepiha, karabaška škola tkanja tepiha.[14] Tkanje tepiha je porodična tradicija u Azerbejdžanu koja se prenosi verbalno i sa vežbanjem, a takođe je povezana sa svakodnevnim životom i običajima svog naroda. U Azerbejdžanu se proizvode različiti tipovi tepiha i prostirki, poput proizvoda od svile, vune, zlatnih i srebrnih niti, kao i, kilim, sumak, zili, verni, mafrashi i kurjun. Godine 2010, tradicionalna umetnost azerbejdžanskog tkanja tepiha dodata je na Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva Uneska.[15][14]

Indija[uredi | uredi izvor]

Indijski tepisi poznati su po velikoj gustini čvorova. Ručno izrađeni tepisi su specijalitet i veoma su traženi na Zapadu. Industrija tepiha u Indiji uspela je u uspostavljanju društvenih poslovnih modela koji pomažu ugroženim delovima društva. Značajni primeri poduhvata društvenog preduzetništva su Džejpurski tepisi[16] i maloprodajni lanac Fabindija.[17]

Persija Iran[uredi | uredi izvor]

Patern Drveta života
Prodavac tepiha (Đulio Rosati)

Iran je takođe najveći svetski proizvođač i izvoznik ručno izrađenih tepiha, koji proizvodi tri četvrtine ukupne svetske proizvodnje i ima udeo od 30% svetskih izvoznih tržišta.[18][19] Iran je takođe proizvođač najvećeg ručno izrađenog tepiha u istoriji, površine 60.546 kvadratnih metara (što je jednako preko 5600 kvadratnih metara).[20][21] Crteži na persijskim ćilimima predstavljaju scene iz svakodnevnog života, kulturno-istorijske spomenike, drvo života i druge simbole.[22]

Turska[uredi | uredi izvor]

Ušački tepih (kasni 19. vek)

Turski tepisi (poznati i kao anadolijski), bilo da su ručno čvorovani ili ravno tkani, jedno su od najpoznatijih i etabliranih ručno izrađenih umetničkih dela u svetu.[23] Istorijski gledano: verski, kulturni, ekološki, društveno-politički i društveno-ekonomski uslovi stvorili su široko rasprostranjenu utilitarističku potrebu i pružili umetničku inspiraciju mnogim plemenskim narodima i etničkim grupama u centralnoj Aziji i Turskoj.[24]

Najstariji zapisi o ravno tkanim ćilimima potiču iz neolitske keramike u Čatal Hojuku, iz perioda oko 7000 godina pre nove ere. Jedno od najstarijih naselja koja su ikada otkrivena, Čatal Hojuk se nalazi jugoistočno od Konije u sredini Anadolijske regije.[25] Dosadašnjim iskopavanjima (samo 3% grada) pronađena je karbonizovana tkanina, kao i fragmenti ćilima naslikani na zidovima pojedinih stanova. Većina njih predstavlja geometrijske i stilizovane oblike koji su slični ili identični drugim istorijskim i savremenim dizajnima.[26]

Žene svoje veštine tkanja uče u ranom uzrastu, provodeći mesece ili čak godine na izradi lepih prostirki za upotrebu u svakodnevnom životu. Kao što je tačno u većini kultura tkanja, tradicionalno i gotovo isključivo, žene i devojke su zanatlije i tkalje.[27][28][29]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Marcin Latka. „Polish carpets”. Arhivirano iz originala 2018-10-02. g. Pristupljeno 2. 10. 2018. 
  2. ^ E.J.W. Barber (1992). Prehistoric Textiles: The Development of Cloth in the Neolithic and Bronze Ages with Special Reference to the Aegean. str. 171. ISBN 0-691-00224-X. 
  3. ^ a b Volkmar Gantzhorn, "Oriental Carpets". 1998. ISBN 3-8228-0545-9.
  4. ^ „The State Hermitage Museum: Collection Highlights”. Hermitagemuseum.org. Arhivirano iz originala 5. 10. 2013. g. Pristupljeno 2013-10-04. 
  5. ^ Ashkhunj Poghosyan, On origin of Pazyryk rug, Yerevan, 2013 (PDF) pp. 1-21, pp. 22-37
  6. ^ USSR conference to exchange experiences leading restorers and researchers. The study, preservation and restoration of ethnographic objects. Theses of reports, Riga, 16–21 November 1987. pp. 17-18
    L.S. Gavrilenko, R.B. Rumяnceva, D.N. Glebovskaя, Primenenie tonkosloйnoй hromotografii i эlektronnoй spektroskopii dlя analiza krasiteleй drevnih tkaneй. Issledovanie, konservaciя i restavraciя эtnografičeskih predmetov. Tezisы dokladov, SSSR, Riga, 1987, str. 17-18.

    V kovre niti temno-sinego i golubogo cveta okrašenы indigo po karminonosnыm červecam, niti krasnogo cveta - analogičnыmi červecami tipa araratskoй košenili.
  7. ^ Ulrich Schurmann, The Pazyryk. Its Use and Origin, Munich, 1982, pp. 46 Arhivirano 2013-04-16 na sajtu Wayback Machine
  8. ^ The Nine Books of the Histories of Herodotus. Thomas Gaisford, Peter Laurent, London, 1846, CLIO I pp. 99
  9. ^ „Internet Archive Search: creator:"Ulrich Schurmann"”. archive.org. 
  10. ^ Ulubabyan, Bagrat A (1975). Խաչենի իշխանությունը, X-XVI դարերում (The Principality of Khachen, From the 10th to 16th Centuries) (на језику: јерменски). Yerevan, Armenian SSR: Armenian Academy of Sciences. стр. 267. 
  11. ^ а б в Hakobyan. Medieval Art of Artsakh, p. 84.
  12. ^ Kirakos Gandzaketsi. Պատմություն Հայոց (History of Armenia). Yerevan, Armenian SSR: Armenian Academy of Sciences, 1961, p. 216, as cited in Hakobyan. Medieval Art of Artsakh, p. 84, note 18.
  13. ^ „CARPETS xv. Caucasian Carpets”. 
  14. ^ а б „Traditional art of Azerbaijani carpet weaving in the Republic of Azerbaijan”. unesco.preslib.az. Архивирано из оригинала 19. 02. 2021. г. Приступљено 2019-09-18. 
  15. ^ „UNESCO - Traditional art of Azerbaijani carpet weaving in the Republic of Azerbaijan”. ich.unesco.org (на језику: енглески). Приступљено 2019-09-18. 
  16. ^ „A Case of Social Entrepreneurship”. Chillibreeze.com. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 2013-10-04. 
  17. ^ „Handloom weavers shareholders fabric suppliers”. The Times of India. 2008-05-06. 
  18. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 13. 7. 2011. г. Приступљено 22. 12. 2010. 
  19. ^ Khalaj, Mehrnosh (2010-02-10). „Iran's oldest craft left behind”. FT.com. Приступљено 2013-10-04. 
  20. ^ „Photo in the News: World's Largest Carpet Woven for Worshippers”. News.nationalgeographic.com. 2010-10-28. Приступљено 2013-10-04. 
  21. ^ „Iran unveils vast handmade carpet”. BBC News. 2007-07-31. Приступљено 2010-04-28. 
  22. ^ „Перзијски теписи”. supercistko.rs. 
  23. ^ „The Brukenthal Museum: The extraordinary value of the Anatolian Carpet”. Brukenthalmuseum.ro. Архивирано из оригинала 09. 03. 2012. г. Приступљено 2012-01-26. 
  24. ^ „The historical importance of rug and carpet weaving in Anatolia”. Turkishculture.org. Архивирано из оригинала 07. 01. 2018. г. Приступљено 2012-01-26. 
  25. ^ „Çatalhöyük.com: Ancient Civilization and Excavation”. Catalhoyuk.com. Архивирано из оригинала 2016-01-01. г. Приступљено 2012-01-26. 
  26. ^ „Ancient Kilim Evidence Findings in Çatalhöyük”. Turkishculture.org. Приступљено 2012-01-26. 
  27. ^ „The Dominant role of Turkish Women and Girls in Turkish carpet weaving”. Turkishculture.org. Приступљено 2012-01-26. 
  28. ^ Geissler, C. A.; Brun, T. A.; Mirbagheri, I.; Soheli, A.; Naghibi, A.; Hedayat, H. (1981). „The American Journal of Clinical Nutrition: The Role of Women and Girls in traditional rug and carpet weaving” (PDF). The American Journal of Clinical Nutrition. 34 (12): 2776—2783. PMID 7315779. doi:10.1093/ajcn/34.12.2776. Приступљено 2012-01-26. 
  29. ^ Aslanapa, Oktay. One Thousand Years of Turkish Carpets. Translated and edited by William A. Edmonds. Istanbul: Eren 1988.

Литература[uredi | uredi izvor]

Колектив аутора: Gewebetechnik, Fachbuchverlag Leipzig (1978). стр. 378-419.

  • Walker, Daniel (1997). Flowers Underfoot: Indian Carpets of the Mughal Era. New York: The Metropolitan Museum of Art. ISBN 0810965100. OCLC 893698548. 
  • Pope, Arthur Upham. A Survey of Persian Art from Prehistoric Times to the Present. Vol. XI, Carpets, Chapter 55. New York: Oxford University Press, 1938-9.
  • „Afghan rugs sell like hot cakes”. Afghanembassyjp.com. 2008-02-02. Приступљено 2012-01-26. 
  • Jenny Housego: Tribal Rugs: An Introduction to the Weaving of the Tribes of Iran, Scorpion Publications, London . 1978. ISBN 978-0-905906-05-8.
  • Ulrich Schurmann: Oriental Carpets, Octopus Books Limited, London . 1979. ISBN 0-7064-1017-3.
  • Ian Bennett: Oriental Rugs, Volume One: Caucasian, Oriental Textile Press Ltd, England. 1981. ISBN 978-0-902028-58-6.
  • Jan David Winitz: The Guide to Purchasing an Oriental Rug, The Breema Rug Study Society & Dennis Anderson Photo-Publishing, Oakland. 1984. ISBN 0-930021-002.
  • Andrew Middleton: Rugs & Carpets: Techniques, Traditions & Designs, Mitchell Beazley, London . 1996. ISBN 1-85732-634-2.
  • Ulrich Schurmann: Caucasian Rugs, Washington International Associates, Accokeek, Maryland. 1974. ISBN 0-915036-00-2.
  • James D. Burns: Visions of Nature: The Antique Weavings of Persia, Umbrage Editions, Iceland. 2010. ISBN 978-1-884167-23-2.
  • Peter F Stone (2013). Oriental Rugs: An Illustrated Lexicon of Motifs, Materials, and Origins. Tuttle Publishing. ISBN 978-0804843737. 
  • Beattie, M. (11. 8. 2011). „Ardabīl Carpet”. Encyclopædia Iranica. Encyclopædia Iranica Foundation, Inc. Pristupljeno 1. 1. 2017. 
  • Hillyer, Lynda; Pretzel, Boris (proleće 2005). „The Ardabil Carpet – a new perspective”. Conservation Journal. Victoria and Albert Museum (49). Arhivirano iz originala 2007-02-07. g. 
  • Armstrong, Dorothy (2018). „Inventing the Ardabil Carpet: A Case Study in the Appropriation and Transformation of a Persian Artifact”. Iran: Journal of the British Institute of Persian Studies. 58 (1): 110—130. S2CID 192690324. doi:10.1080/05786967.2018.1547984. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tepih na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тепих&oldid=27614304”