Tertulijan

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Tertulijan

Tertulijan, s punim imenom Kvint Septimije Florencije, Quintus Septimius Florens Tertullianus (oko 160 — oko 225),[1] hrišćanski apologeta iz Kartagine;[2] učio prava u Rimu, putovao po Grčkoj i Maloj Aziji, vratio se u Kartaginu i postao sveštenik. Tertulijan je bio jedan od najplodnijih pisaca latinske hrišćanske književnosti svog doba. Najpre je bio mnogobožac da bi oko 197. godine prihvatio hrišćanstvo.[3] Najkasnije 207. postao je montanista.[4] Dosta njegovih spisa ostala je sačuvana do danas.

Kratko vreme po krštenju hrišćanin, veći deo zrelog doba je proveo kao montanista. Kasnije se čak govori i o tertulijanistima, što se nekad tumači da je došao u raskorak i s montanističkom većinom. I pored svega, katolička i pravoslavna crkva ga smatraju jednim od crkvenih otaca i bitnih ranih hršćanskih teologa. Berberskog i feničankog porekla,[5][6][7][8][9] on je bio prvi hrišćanski autor koji je proizveo opsežni korpus latinohrišćanske književnosti. On je bio ranohrišćanski apologeta i polemičar protiv jeresi, uključujući savremeni hrišćanski gnosticizam.[10] Tertulijan je nazvan „ocem latinskog hrišćanstva“[11][12] i „osnivačem zapadne teologije“.[13]

Tertulijan je verovatno najpoznatiji po tome što je najstariji latinski pisac koji koristi izraz Trojstvo (Trinitas)[14], i daje najstarije postojeće formalno izlaganje trinitarne teologije.[15] On je napisao svoju trinitarnu formulu nakon što je postao montanista, te je njegova ideja u početku odbačena kao jeres od strane crkve, ali je kasnije prihvaćena kao ortodoksija.[13] Dosta njegovih spisa ostalo je sačuvano do danas.

Život[uredi | uredi izvor]

Ostaci Kartagine u blizini današnjeg grada Tunisa.

Tertulian je rođen u Kartagi, oko 160. godine. Otac mu je bio vojnik i oficir. Sam Tertulijan stiće široku solidno i široko obrazovanje u Kartagi, a posebno govorništva. Učio je prava u Rimu i izvrsno barata pravnom terminologijom, što se vidi iz njegovih spisa, ali nema dokaza verodostojnosti o njemu kao o advokatu. U Rimu je u javnim arenama gledao prizore mučenih i umirućih hrišćana, što ga je podstaklo na preobraćenje.[16] Oko 197. preobratio se na hrišćanstvo. Sveti Jeronim tvrdi kako je bio i sveštenik. Nekoliko godina kasnije, oko 205. godine, Tertulijan se priključuje harizmatskom hrišćanskom pokretu montanista. On priznaje da je pre, dok je pripadao društvu psihika, drukčije mislio i zastupao, ali je promenio mišljenje i nije ga stid jer se „niko ne stidi svoga napretka”.[17]

Tertulijan se izvrsno služi latinskim jezikom. Štaviše, prevodeći s grčkog kuje nove reči dodavajući već poznatim prefikse ili sufikse. Karakterišu ga žestoka narav, oštroumnost, spretan govor, izrazita dijalektiktičnost i polemičnost. Istim žarom kojim je nakon preobraćenja kao katolik napadao jeretike, kasnije je kao montanista napadao katoličku crkvu.

Umro je u Kartagini, oko 240. godine.

Dela[uredi | uredi izvor]

Njegova dela nisu imala velik odjek u crkvi, bilo zbog teškog stila pisanja bilo zbog njega kao jeretika. Mogla bi se podeliti u tri grupe:

Apologetski spisi[uredi | uredi izvor]

  • Apologeticum
  • Ad nationes (O narodima, paganima)
  • Adversus Iudeos (Protiv Židova)
  • De testimonio animae (Svedočanstvo o duši)
  • Ad Scapulam

Dogmatsko - polemički spisi[uredi | uredi izvor]

Tertulijanova Apologetika.
  • De praescriptione haereticorum (Propisi za jeretike)
  • Adversus Hermogenem (Protiv Hermogena)
  • Adversus Marcionem (Protiv Marciona)
  • De baptismo (O krštenju)
  • De anima (O duši)
  • Adversus Praxeam (Protiv Prakseje)
  • De carne Christi (O telu Hristovom)

Praktično – asketski spisi[uredi | uredi izvor]

  • Ad martyres (Mučenici)
  • De corona (O kruni, vencu)
  • De fuga in persecutione (O begu pred progonstvom)
  • De spectaculis (O priredbama)
  • De idolatria
  • De oratione (O molitvi)
  • De patientia (O strpljivisti)
  • De cultu foeminarum (O oblačenju žena)
  • Ad uxorem (Zene)
  • De exhortatione castitatis (Pobudnica za čistoću)
  • De paenitentia (O pokori)
  • De pudicitia (O stidljivosti)

Učenje[uredi | uredi izvor]

Opera omnija, 1598

Tertulijan nije dao samo doprinos latinskoj crkvenoj književnosti već je imao značajnu ulogu u razvijanju teologije. U teološka pitanja uvodi pravnu terminologiju, koja će kasnije imati bitan uticaj pri razvoju buduće naučne hrišćanske terminologije.

Tertulijan, nakon što je prihvatio „novo proročanstvo”, piše da je pravilo vere nepromenljivo, ali da objava može doneti nove elemente za disciplinu i životno ponašanje hrišćana:

Pravilo vere jedno je posvema, jedino nepromenljivo, i koje ne podleže preobrazbi, tj. verovati u jednoga jedinoga Boga svemogućega, sazdatelja sveta, i u njegovog sina Isusa Hrista, rođenog iz device Marije, razapetog na krst pod Poncijem Pilatom, treći dan uskrsnutog od mrtvih, primlenog u nebesa, koji sada sedi o desnici Očevoj, koji će doći da sudi živema i mrtvima, takođe preko uskrsnuća tela. Dok ostaje taj zakon vere, ono drugo što se tiče discipline i ponašanja, dopušta novost ispravka, po tome, naime, što milost Božja deluje i napreduje sve do svršetka.[18]

Etika[uredi | uredi izvor]

Tertulijan je u katoličkoj periodi dopuštao da hrišćanin sme da izbegne okolnosti koje bi ga mogle odvesti na mučeništvo, ali nakon što se priključio montanistima napisao je spis „O begu u vreme progona”, u kojem je oštro osudio svako izbegavanje progona i prilike za mučeništvo. On je oko 211/212 godine napisao spis „O idololatriji” u kojem se protivi bilo kakvom poricanju sebe kao hrišćanina:

Mnogi kažu: Nito ne mora samoga sebe promulgirati. A ja mislim: Ni poreći. Jer poriče svaki onaj koji u bilo kojoj prilici sebe pritajuje, dopuštajući da ga drže za paganina. I dakako, svako je poricanje idololatrija, kao što je svaka idololatrija poricanje, bilo to delom ili rečju.[19]

On ne samo što se protivi poricanju, već preporučuje isticanje hrišćanstva u svakoj prilici:

Ako je hrišćanin kome dao milostinju, a ovaj mu zahvalio zazvavši na blagoslov kakvog poganskog boga, hrišćanin se mora smatrati idolopoklonikom ako mu odmah jasno ne kaže da mu je milostinju dao u ime hrišćanskog Boga.

Tertulijan zabranjuje ne samo sudelovanje u paganskim ritualima, nego i svako služenje u vojsci, argumentom: „Ne može se jedna duša dugovati dvojici: Bogu i Cezaru”.[20] On izričito zabacuje i mogućnost da hrišćanin bude učitelj u školama, ali misli da može biti učenik, jer „kad vernik izučava te stvari, ako već zna što je, niti prima niti prihvata”, ali nije ista stvar s onim koji bi ih imao naučavati.[21] Tertulijan zaključuje:

Jedva bi se dalo zamisliti da bi hrišćanin mogao obavljati bilo kakvu javnu službu.

U spisu „[De monogamia]” (oko 213) Tertulijan najstrože zabranjuje drugu ženidbu hrišćanima. On iz pozicije montaniste kaže:

Mi poznajemo samo jednu ženidbu, kao što i samo jednoga Boga.[22]

Tertulijan smatra da jedino montanisti imaju pravi stav prema ženidbi (dozvoljavaju samo jednu ženidbu), govoreći da „jeretici zabacuju ženidbu, a psihici je umnožavaju.”[23]

Hristologija[uredi | uredi izvor]

Posebno se ističe pouka o dve Hristove naravi, a u apologiji protiv doketa ide korak predaleko naglašavajući posebno čovečansku narav. Izražava se protiv devičanstva Blažene device Marije, in partu i post partum.

Sotiriologija[uredi | uredi izvor]

Tertulijan je veran predaji i smatra kako je duša čovečja zaražena istočnim grehom, a posledica greha je osuda na smrt čitavog ljudskog roda. Tako je po grehu u ljudsku narav usađena sklonost na zlo. Zastupnik je tradicionizma po kojem je čovečanstvo otkupljeno smrću Hristovom.

Tertulijan posebno razvija misao o vremenu Duha, kao o trećem vremenu, posle vremena Oca i posle vremena Sina, što je od golemog značenja za hrišćansko poimanje istorije spasenja. On polazi od načela da se ništa ne zbiva „sine aetate”, i da sve treba vremena. To načelo pronalazi u prirodi, što mu služi kao uporedba za razvitak u području Božje pravednosti (iustitia):

Tako je i pravednost najpre bila u prvim zametcima, kao priroda koja se boji Boga; odatle je preko Zakona i Proroka uznapredovala u detinjstvo - odatle je preko Evanđelja stasala u mladenačko doba; sada je Paraklet uređuje u zrelo doba.[24]

Ova ideja se posebno učvrstila među montanistima koji su govorili o tri epohe čovečanstva: Oca (Stari Zavet), Sina (vreme ustanovljenja crkve) i Duha (parakleta), koje je njihovo vreme.[25]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Audi, Robert (1999). The Cambridge Dictionary of Philosophy. Cambridge University Press. str. 908. 
  2. ^ Barnes 1971, str. 58.
  3. ^ „Tertullian”. New Advent : The Catholic Encyclopedia. Pristupljeno 20. 1. 2019. 
  4. ^ Audi, Robert, ur. (1999). THE CAMBRIDGE DICTIONARY O F PHILOSOPHY (2 izd.). CAMBRIDGE UNIVERSITY PRESS. str. 908. 
  5. ^ Serralda, Vincent; Huard, André (1984). Le Berbère-- lumière de l'Occident (na jeziku: francuski). Nouvelles Editions Latines. str. 52. ISBN 9782723302395. 
  6. ^ Brouksy, Lahcen (2006). Les Berbères face à leur destin (na jeziku: francuski). Bouregreg. str. 150. ISBN 9789954470121. 
  7. ^ Berthier, André (1951-01-01). L'Algérie et son passé: ouvrage illustré de 82 gravures en phototypie (na jeziku: francuski). Picard. str. 25. 
  8. ^ Zemmouri, Mohammed-Saâd; Wazzānī, Muḥammad al-Yamlāḥī (2000). Présence berbère et nostalgie païenne: dans la littérature maghrébine de langue française (na jeziku: francuski). Le Club du Livre. str. 19. ISBN 9789981610095. 
  9. ^ Hilliard, Constance B. (1998). Intellectual Traditions of Pre-colonial Africa (na jeziku: engleski). McGraw-Hill. str. 150. ISBN 9780070288980. 
  10. ^ Versluis, Arthur (2007). Magic and Mysticism. Rowman & Littlefield. str. 23. 
  11. ^ Benham, William (1887). The Dictionary of Religion. Cassell. str. 1013. 
  12. ^ Ekonomou 2007, str. 22.
  13. ^ a b Gonzáles, Justo L. (2010). „The Early Church to the Dawn of the Reformation”. The Story of Christianity. 1. New York: HarperCollins Publishers. str. 91—93. 
  14. ^ "Trinitas" is itself a Latinization of the Greek "he trias" (the Triad), a term that was used earlier than Tertullian by Theophilus of Antioch in Ad Autolycum 2.15 to refer to God, God's Logos (Jesus), and God's Sophia (Holy Spirit)
  15. ^ In Adversus Praxean; see Barnes for a summary of the work.
  16. ^ Tertullian, Apologia 15.
  17. ^ De pudic. 1, 12
  18. ^ Tertulian, De virginibus velandis, 1
  19. ^ De idol 22
  20. ^ Tertulijan, De idolatria 19
  21. ^ Tertulijan, De idolatria 11
  22. ^ Tertulijan, De monogamia 1
  23. ^ Tertulijan, De monogamia, uvodna rečenica
  24. ^ Tertulian, De virg. vel. 1
  25. ^ M. LODS, Précis d'histoire de la théologie chrétienne du IIe au début du Ive siècle, Neuchatel [Suisse] 1966, str. 71—76

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Tertulijan na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тертулијан&oldid=27548196”