Рим
Из Википедија
- Овај је чланак о граду. За античку цивилизацију погледајте Антички Рим.
| Comune di Roma Рим |
|||
 |
|||
|
|||
| Надимак: "Вечни град" | |||
| Мото: "Senatus Populusque Romanus" (SPQR)(Latin) | |||
 |
|||
| Координате: | |||
|---|---|---|---|
| Регион | Лацио | ||
| Провинција | Провинција Рим | ||
| Основан | 21. април, 753. пне. | ||
| Влада | |||
| - Градоначелник | Ђани Алемано | ||
| Површина | |||
| - Град | 1,285 km² (580 sq mi) | ||
| - Урбано | 5,352 km² (2.066 sq mi) | ||
| Висина | +20 m (66 ft) | ||
| Становништво (октобар 2006.)[1] | |||
| - Град | 2,697,817 | ||
| - Густина | 2,099/km² (4,651/sq mi) | ||
| - Урбано | 4,001,516 | ||
| - Метро | 5,480,678 | ||
| Временска зона | CET (UTC+1) | ||
| Поштански код | 00121 до 00199 | ||
| Код округа | 06 | ||
| Свеци: Свети Петар и Свети Павле | |||
| Сајт: http://www.comune.roma.it | |||
Рим (итал. Roma) је главни град Италије и региона Лацио, такође и највећи и најбројнији град у Италији са око 2,7 милиона становника (у децембру 2006. године). Град се налази на западу централног дела Апенинског полуострва, на месту где се река Анијен улива у Тибар. Градоначелник Рима је Ђани Алемано.
Рим се идентификује и са Католичком црквом, а на трону римског епископског седишта се налази папа. Део Рима је држава Ватикан, који представља суверену територију Свете столице, а уједно и најмању нацију на свету.
Рим, Caput mundi („Престоница света“), la Città Eterna („Вечни град“), Limen Apostolorum („Апостолски праг“), la città dei sette colli (Град седам брежуљака) или једноставно l'Urbe (Град)[2], је у потпуности модеран и космополитски. С обзиром да је Рим једна од неколико европских престоница које су прегурале Други светски рат релативно неоштећене, центар Рима је задржао карактер суштинске ренесансе и барока. Историјски центар Рима се налази на листи Светске културне баштине УНЕСКО-a.[3]
Садржај |
[уреди] Историја
[уреди] Од оснивања до царства
Према легенди, град Рим су основали браћа Ромул и Рем 21. априла 753 пне, али археолошки налази подржавају теорију да је Рим изникао из сеоских насеља на брду Палатин и на месту будућег римског Форума, који су се сјединили у град у VIII веку пне. Тај град се касније развио у престоницу Римског краљевства (којим је непрекидно управљало седам краљева, што је било у складу са традицијом), Римске републике (од 510 пне, којом је управљао Сенат) и коначно Римског царства (од 31 пне, којим је управљао Цар). Овакав успех је зависио од војних освајања, трговачке надмоћи и селективне асимилације суседних цивилизација, пре свега цивилизације Етрураца и Грка. Римска доминација се проширила на већи део Европе и обале Средоземног мора, тако да је број становника нарастао на изнад милион. Хиљадама година Рим је био политички најзначајнији, најбогатији и највећи град западног света, а то је остао и након пропасти и поделе Царства, чак и када је коначно изгубио свој престонички статус у корист Милана и потом Равене и био надмашен престижом источне престонице Константинопоља.
[уреди] Пад Царства и Средњи век
Са успоном раног хришћанства римски епископ је осим религиозног све више добијао и политички значај, поставши папа. Тако је Рим постао центар Католичке цркве. Након пљачке Рима (410) од стране Аларика I и пада Римског царства 476. године, у Риму су се смењивале византијска управа и пљачкања од стране германских варвара. У Средњем веку број становника је смањен на само 20.000, а град се свео на групу насељених зграда које су се налазиле између великих површина рушевина и вегетације. Рим је номинално остао део Византијског царства све до 752. године када су Лангобарди коначно уништили равенски екзархат који је био центар византијске снаге у Италији. Пипин Мали је 756. године дао папи световну јурисдикцију над Римом и околним областима и на тај начин је основана Папска држава.
Рим је био престоница Папске државе све до његовог припајања Краљевини Италији 1870. године. Град је постао главно место ходочашћа у Средњем веку и фокус борбе између папе и Светог римског царства коју је започео Карло Велики, који је крунисан као први цар у Риму на Божић, 800. године, од стране папе Леа III. Осим кратких периода независности у току Средњег века, Рим је задржао статус папске престонице и “светог града“ вековима, чак и када је седиште папе краткотрајно измештено у Авињон (1309-1337). Иако град више није имао политичке снаге, што је трагично потврђено пустошењем Рима 1527. године од стране војске Карла V, град је цветао као средиште културне и уметничке активности у току ренесансе и барока, а све то под покровитељством папске управе.
[уреди] Период од XVII до XIX века
Број становника је поново растао и у XVII веку је достигао 100.000 становника. Рим је и наредних векова каскао за осталим европским престоницама с обзиром да је био заузет процесом католичке обнове, како би та црква пружила одговор Лутеровом протестантизму.
Захваћен националистичким метежом у XIX веку, у време два пута остварене краткотрајне независности, Рим је постао средиште наде за италијанско уједињење. Након подстрека од стране Краљевине Италије којом је владао краљ Виктор Еманул II и уклањања француске заштите 1870. године, краљевске трупе су заузеле град. Рим је 1871. године проглашен престоницом нове уједињене Италије.
[уреди] XX век
Након победничког Првог светског рата, Рим је постао сведок успона италијанског фашизма под вођством Бенита Мусолинија који је умарширао у град 1922. године, проглашавајући ново италијанско царство и удружујући Италију са нацистичком Немачком. У овом периоду је нагло растао број становника од 212.000 становника у време уједињења до више од 1.000.000, али је тај тренд прекинуо Други светски рат. За време овог рата, Рим је био разаран и од стране савезника и од стране нацистичког окупатора. Након погубљења Мусолинија и краја рата, референдумом из 1946. године је укинута монархија у корист италијанске републике.
Након рата Рим је значајно нарастао, као једна од сила која је била пострек „италијанском економском чуду“ који се десио као последица реконструкције и модернизације. Рим је постао помодан град 50-тих и раних 60-тих, у време „Слатког живота“ (la Dolce Vita), а тренд раста популације се наставио до средине 80-тих година XX века када је „комуна” имала више од 2.800.000 становника. Након тога, број становника се постепено смањивао зато што се већи број становника селио у суседна подручја како би побољшали квалитет живота, нарочито због нагомилавања саобраћаја и загађења животне средине.
[уреди] Географија и клима
[уреди] Положај
Рим се налази у региону Лацио у централној Италији на месту где се спајају реке Анијен и Тибар. Центар града се налази унутар копна око 24 километара од Тиренског мора, пружајући се до саме обале, до места где се налази област Остија. Надморска висина Рима се креће од 13 метара код трга Пополо (Piazza del Popolo) до 120 метара на врху Монте Марио.[тражи се извор] Римска „комуна“ покрива површину од 1.285 квадратних километара, укључујући мноштво зелених површина.
[уреди] Клима
У Риму влада типична средоземна клима која карактерише средоземну, обалу Италије. Најпријатније време је од априла до јуна, и од средине септембра до октобра. Због тога је римски ottobrate (у буквалном преводу „прелеп октобарски дан“) славан и познат као сунчан и топао дан. У августу температура у најтоплијем делу дана често прелази 32° C, па је традиција да је управо тај месец сезона годишњих одмора, мада тај тренд опада па Рим постаје у потпуности функционалан током целог лета. Просечна највиша температура у децембру је око 14° C.
| Просечне температуре Рима | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Месец | Јан | Феб | Мар | Апр | Мај | Јун | Јул | Авг | Сеп | Окт | Нов | Дец | Год |
| Просечна висока °F (°C) | 55 (12) | 56 (13) | 59 (15) | 63 (17) | 71 (21) | 77 (25) | 83 (28) | 83 (28) | 79 (26) | 71 (21) | 62 (16) | 57 (13) | 68 (20) |
| Просечна ниска °F (°C) | 39 (3) | 40 (4) | 43 (6) | 47 (8) | 54 (12) | 61 (16) | 66 (18) | 67 (19) | 62 (16) | 56 (13) | 46 (7) | 42 (5) | 52 (11) |
| Падавине (cm) | (8) | (7) | (6) | (6) | (5) | (3) | (1) | (2) | (6) | (11) | (11) | (9) | (80) |
| Извор: Weatherbase[4] 2007 | |||||||||||||
[уреди] Архитектура
[уреди] Антички Рим
Један од симбола Рима је Колосеум (70-80), највећи амфитеатар икада изграђен у Римском царству. Овај објекат је имао капацитет од 50.000 посетилаца и користио се за борбе гладијатора. Листа веома значајних споменика античког Рима укључује Форум, Domus Aurea, Пантеон, Трајанове стубове, Трајанову тржницу, Римске катакомбе, Circus Maximus, каракаланска купатила, Константинову капију, Цестијусова пирамида, Bocca della Verità.
[уреди] Ренесанса и Барок
Рим је био светски центар Ренесансе, која је оставила дубок траг на сам град. Најимпресивнији примерак ренесансне архитектуре у Риму је Микеланђелова Piazza del Campidoglio са Palazzo Senatorio која је седиште градске владе. Током овог периода велике аристократске породице Рима су градиле раскошне грађевине као што је Palazzo del Quirinale, која је сада седиште председника италијанске републике, Palazzo Venezia, Palazzo Farnese, Palazzo Barberini, Palazzo Chigi, седиште италијанског премијера, Palazzo Spada, Palazzo della Cancelleria, Villa Farnesina. Рим је познат и по великим и величанственим трговима, обично украшеним са обелисцима, који су углавном изграђени у XVII веку. Главни тргови су Piazza Navona, Piazza di Spagna, Campo de' Fiori, Piazza Venezia, Piazza Farnese и Piazza della Minerva.
Најизразитији представник барокне уметности је Fontana di Trevi архитекте Николе Салвија. Остала значајна места барока из седамнаестог века су Palazzo Madama, седиште италијанског Сената и Palazzo Montecitorio, седиште Посланичких клубова Италије.
[уреди] Неокласицизам
Рим је 1870. године постао престоница нове Краљевине Италије. Од тих година доминантан стил градње постаје неокласицизам који је своје узоре налазио у Антици. У овом периоду су изграђене многе палате које су угостиле министре, амбасадоре и друге владине агенције. Један од најпознатијих споменика из неокласицизма у Риму је споменик Виктору Емануелу II односно "Олатар отаџбине" у коме се налази гроб Непознатог Војника који представља 650.000 Италијана који су пали у Другом светском рату.
[уреди] Архитектура у доба фашизма
Фашистички режим, који је управљао Италијом између 1922. и 1943. године, је развио оригиналан архитектонски стил. Тај стил је настао истраживањем веза са античком римском архитектуром. Најпознатоји споменик из тог периода је округ Esposizione Universale Roma, који је изграђен 1935. године. Тај округ је оригинално био намењен за Светску изложбу 1942. године, а обзиром да је Италија 1940. године ушла у Други светски рат изложба никада и није одржана. Најрепрезентативнија зграда тог стила је „Palazzo della Civiltà Italiana (1938-1943), иконични дизајн који је обележен коцкама или четвороугловима. Након Другог светског рата римске власти су схватиле да већ имају драгуљ који се зове пословни део ван центра града, а која су у друге престонице тек планирале (нпр. у Лондону Docklands или у Паризу La Defense). Зграда „Palazzo della Farnesina“, која је актуелно седиште италијанског министарства спољних послова, је изграђена 1935. године у фашистичком стилу.
[уреди] Виле и баште
Центар Рима је окружен великим зеленим површинама и раскошним античким вилама, које су остаци круне вила које су окруживале папски град. Многе од њих су значајно разорене кроз шпекулације са некретнинама крајем 19.века. Од преосталих је назначајнија „Villa Borghese“, са великом пејзажном баштом која је изграђена у натуралистичком енглеском стилу из 19. века. Та башта садржи бројне зграде, музеје (Galerija Borgeze) и атракције. Остале значајне су „Villa Ada“ највећи јавни панорамски парк у Риму, „Villa Doria Pamphili“, друга по величини са површином од 1.8 км², „Villa Torlonia“, блистави пример Art Nouveau-а, која је била римска резиденција диктатора Бенита Мусолинија, „Villa Albani“ у коју је Алесандро Кардинал Албани сместио своју колекцију антиквитета и римских скулптура
[уреди] Управа
[уреди] Статус престонице
Рим је престоница Италије и седиште председника републике, који има официјелну резиденцију у палати Квиринал. Рим је, осим тога, седиште парламента, председника владе и свих министарстава. Градоначелник Рима је Валтер Велтрони из партије Унија [5] који је изабран 2001. године и поново за други мандат 2006. године. Политичка дебата у Италији се фокусира на могућност да град са “посебним моћима” у локалној јурисдикцији ("Roma Capitale" директиве), [6] постане comune ili “престонички дистрикт” [7] независтан од региона Лацијо, по моделу осталих престоничких градова у Европи.
[уреди] Територијалне јединице
Територија општине Рим је подељена на 19 Municipi (територијалних јединица).[8]. Раније је град био подељен на 20 територијалних јединица, али је у 14. веку изгласано да Општина Фјумићино постане независна територијална јединица у односу на град Рим.
[уреди] Остали суверени ентитети
Рим је јединствен град у свету по томе што садржи и два суверена ентитета. Једно од тих ентитета је Света столица која је политички и религијски ентитет који управља подручјем Ватиканског Града (де фацто енклава од 1870. године, а службено је тако признат од 1929. године), и која има вантериторијална права над неким палатама и црквама, већином у средишту града. У граду Риму налазе се велепосланства и за Италију и за Свету столицу.
Други ентитет чини Малтешки ред (итал. Sovrano Militare Ordine di Malta) који се склонио у Рим након што је Наполеон освојио Малту 1798. године. Овај ентитет нема своју посебну територију (што је често предмет расправа око његовог суверенитета), али има неколико вантериторијалних палата у средишту Рима.
[уреди] Међународни односи
Рим је важан град у погледу европске политичке и економске интеграције. 1957. године, овде су потписани Римски уговори којима су основани Европска економска заједница (ЕЕЗ) која је претходница данашње Европске уније и Европска заједница за атомску енергију (Еуратом). Овде је потписан и договор о европском уставу у јулу 2004. године. Рим је такође и седиште важних међународних институција, као што је Организација за прехрану и пољопривреду (ФАО) Уједињених нација, а овде је формулиран и Римски статут међународног казненог суда.
[уреди] Становништво
Прича о Риму као насељеном месту почиње око 800. пне. удруживањем неколико мањих села чија је укупна насељеност била неколико стотина становника. Од тада је Рим у идућим вековима нарастао до милионског града, па је највероватније био највећи град на свету који је икад изграђен све до 19. века. Процене о броју становништва варирају, али се процењује да је град у врхунцу своје насељености имао од 450.000 па све до 3,5 милиона становника, а најреалније процене с којима се слажу већина историчара говоре о око један до два милина становника. Након пребацивања најважнијих функција царства у Цариград у 4. веку, и након пропасти Западног царства у 5. веку, број становника се континуирано смањивао, да би град 530. године имао око 100.000 становника.
У раном Средњем веку Рим је са 20.000 становника у поређењу са данас био мањи град. Становништво града је стагнирало на око 50.000 или се чак смањивало све до ренесансе, и тако је град у 17. веку поновно досегао број од 100.000 становника. Када је Италијанско краљевство анексирало град 1870. године, он је имао већ око 200.000 становника.
За време фашистичке власти, режим је покушавао ограничити раст града, али је број становника свеједно досегао милион 1931. године. Након рата град се наставио ширити због индустријског развоја, па су 1950-их и 1960-их створене нове четврти и предграђа.
Процењује се да град данас има око 2,7 милиона становника, а да заједно са ширим подручјем града овде живи око четири милиона становника. По попису у општини живи 156.833 странаца, што је 6,2% становништва[9].
|
|
Наведени подаци су процене све до 1858. године. Од 1861. до 2001. наведени су подаци из пописа становништва, а за 2005. годину кориштени су подаци Националног института за статистику (ИСТАТ).
[уреди] Економија
Због своје управне важности (државне, регионалне, покрајинске и општинске) и због развијености технологије, комуникација и услужног сектора, Рим је економски најзначајнији град у Италији. Производи око 6.7% националног БДП-а (што је више од било ког града у земљи), а због економског раста од 4,4% тај удео се повећава, и Рим има највећи раст од било ког града у земљи. Тек након Другог светског рата град економски почиње премашивати остале економски снажне градове у Италији, као што су Напуљ и Милано. Економска најважнија делатност у Риму је туризам, паје град у том погледу један од најзанимљивијих у Европи. У том подручју се такође бележи снажан раст; 2005. године град је посетило 19,5 милиона туриста, што је пораст од 22,8% наспрам 2001. године.
Од индустријских производа у граду се производи текстил и сувенири за туристе, а у новије време развијене су и прехрамбена, фармацеутска, машинска, папирна и метална индустрија. Значајно је и банкарство, као и електроничка и ваздушна индустрија. Због историјско важних локација, град је важан и у светској филмској индустрији, па је тиме и национално филмско средиште. Бројна међународна компанијска седишта, конференцијски центри и сл. налазе се у пословним деловима града.
[уреди] Друштво
[уреди] Религија
У старом Риму најзаступљенија религија била је римска религија (итал. Religio Romana), заједно са римском митологијом који су се поштовали у разним култовима. Због вишекултурног карактера града, јављале су се и друге религије као митраизам и разни мистични култови. За време Римске Републике јавља се и јудаизам, чији су следбеници често кроз историју затварани у римски гето. Слична судбина пратила је и следбенике хришћанства, чија се заједница врло рано јавља у граду, који су често били прогоњени.
Упркос прогонима, хришћанство је до 4. века постало толико раширено, да га је на крају цар Константин I Велики легализовао 313. године, а 380. године цар Теодосије I Велики прогласио је хришћанство службеном религијом царства. Нешто касније, све остале религије су забрањене, па је тако и римска религија изумрла.
Рим је постао једно од средишта хришћанства (уз Антиохију, Александрију, Цариград и Јерусалим), а римски бискуп (папа) постао је надређени свим хришћанским бискупијама и вођа хришћана, сматрајући се наследником св. Петра који је, уз св. Павла мученички умро у Риму у 1. веку. Од легализације хришћанства 313. године, бројни римски цареви и патрицији значајним донацијама помагали су Цркву, чиме је она кроз време добила знатну политичку моћ.
Након пада Западног царства 476. године, Црква је добивала све већи и већи политички утицај и власт над цивилним становништвом у Риму и околним подручјима. Кроз време Рим је постао средиште Католичке Цркве и главни град папских држава. За време ренесансе у граду су изграђене бројне значајне цркве, укључујући базилику св. Петра на ватиканском брежуљку.
Папинство се прво налазило у Латеранској палати, а касније је премештено у Квириналску палату. Након што је Рим припојен Италијанском краљевству 1870. године, папа Пије IX повукао се у Ватикан и прогласио се заробљеником Савојске династије, што је изазвало дуготрајни сукоб између Католичке Цркве и Италије.
Овај сукоб решен је 1929. Латеранским споразумима којим је Света Столица добила право управљања над Државом Ватиканског Града као самосталном државом.
Због снажне имиграције из афричких држава и држава на Блиском истоку, у граду је задњих година значајно нарасла исламска заједница. Због ове чињенице у граду је подигнута муслиманска богомоља која је тренутно највећа џамија у Европи.
[уреди] Језик
Изворни језик Рима био је латински језик, из којег се у средњем веку развио италијански језик. Ова развијање језика догодила се под утицајем разних регионалних дијалеката, а најзначајнији је био тоскански дијалект. У Риму се развила посебна врста римског дијалекта (итал. romanesco). Старији облик римског дијалекта који се употребљавао у средњем веку био је јужноиталијански дијалект, који је био врло сличан напуљском дијалекту. Утицај фирентинске културе за време ренесансе, и пресељавање многих Фирентинаца у Рим (укључујући и папе из породице Медици, Лава X и Клемента VII) узроковали су многе промене у дијалекту, који је више почео сличити тосканским језичним верзијама. Овај дијалект већином се употребљавао само у Риму све до 19. века, али се од 20. века проширио на остала подручја Лација захваљујући расту римског становништва и бољој саобраћајној повезаности. Овај дијалект одржавају и бројна књижевна дела која су на њему написана. Познатији аутори који су писали на овом дијалекту су Ђузепе Бели, Трилуса и Цезаре Паскарела. Модернији римски дијалект у многоме промовишу филмски глумци као што су Алдо Фабрици, Алберто Сорди, Нино Манфреди, Ана Магнани, Ђиђи Проиети, Енрико Монтесано и Карло Вердоне.
[уреди] Култура
[уреди] Образовање
Рим је велико средиште за високо образовање. Први универзитет у граду је универзитет „Ла Сапиенза” (Università degli Studi di Roma "La Sapienza") основано 1303, који је највећи европски универзитет којег похађа око 150.000 студената. Остала два градска универзитета су Тор Вергата (Università degli Studi di Roma Tor Vergata) који је основан 1982. и Трећи римски универзитет (Università degli Studi Roma Tre) који је основан 1992. године.
У граду се налази и велики број папинских универзитета укључујући Универзитет св. Томе Аквинског и Грегоријански универзитет (најстарије исусовачки универзитет на свету из 1551. године).
Овде се такође налазе бројни приватни универзитети као ЛУМСА, Католички универзитет Светог Срца, ЛУИСС, Европски институт за дизајн, Универзитет Ђованија Кабота, ИУСМ, Амерички универзитет у Риму и многи други универзитети.
[уреди] Музика
Рим је важан музички центар. У њему се налази Национална академија Санта Цецилија (основана 1585.) за коју су изграђене нове концертне дворане у Парку музике (Parco della Musica). У Риму се налази и опера Teatro dell'Opera di Roma, и више мањих музичких институција. Рим је био град домаћин Песме Евровизије 1991. године, и МТВ европских музичких награда 2004. године.
[уреди] Филм
У Риму се налазе студији Цинецита који су практички средиште италијанске кинематографије и у којима су снимани многи познати филмови.
Студије је 1937. године основао фашистички диктатор Бенито Мусолини, а студије су избомбардовали Савезници током Другог светског рата. Многи светски познати филмови су овде снимљени од 1950-их (као Бен-Хур), а сами студији се од тог времена највише повезују са редитељем Федериком Фелинијем.
Од 1980-их студији су приватизовани. И у новије време овде су снимани познати филмови и серије, као Банде Њујорка и серијал Рим.
[уреди] Музеји
Најстарији музеји у Риму су Капитолски музеји из 1471. који се налазе на Капитолу, и који уз Ватиканске музеје садрже највеће и најважније уметничке колекције у граду.
У Вили Ђулији, ладањској кући папе Јулија II која је изграђена средином 16. века, налази се значајна колекција етрушчанске и античке римске уметности. У близини се налази и Вила Боргезе у којој се налази знаменита галерија у којој се налази већина уметнина из колекције породице Боргезе.
У Националном музеју у Риму којег је пројектовао Микееланђело налазе се важне грчке и римске уметнине. Важне галерије слика налазе се у палатама Дорија Пампили, Колона и Барберини, а у Венецијанској палати налази се велики број уметнина од ранохришћанског раздобља до ренесансе.
[уреди] Медији
| Дневне новине | Недељници | Телевизија | Радио |
|---|---|---|---|
|
[уреди] Превоз
[уреди] Ваздушни превоз
Рим служе три ваздушне луке. Две од њих су у власништву друштва Аеропорти ди Рома (АДР). Луке су:
- Међународна ваздухопловна лука Леонардо да Винчи или Рим-Фиумикињо је највећа и главна ваздухопловна лука у Италији, и врло важна европска ваздухопловна лука. Налази се у оближњој општини Фиумикињо југозападно од Рима.
- Међународна ваздухопловна лука Ђован Батиста Пастине или Рим-Киампињо је цивилна и војна ваздухопловна лука близу општине Киампињо. Од цивилних летова ову луку користе највише нискобуџетне и чартер авиокомпаније.
- Ваздухопловна лука Рим-Урбе која се налази шест километара од градског средишта, већином се користи за приватне авионе и