Treće namesništvo (1889—1893)

Treće namesništvo upravljalo je Srbijom u ime maloletnog Aleksandra Obrenovića između 1889. i 1893. godine. Činili su ga Jovan Ristić, Jovan Belimarković i Kosta Protić.

Pozadina

Krajem leta 1888. godine, Milan Obrenović je doneo odluku o abdikaciji. Austrougarska vlada ubeđivala ga je da nema razloga za tako nešto, a novi nemački car Vilhelm II ga je pismom od januara 1889. godine bodrio da istraje na svom položaju. Ipak, to nije pomoglo. Milan je imao nekoliko ličnih i političkih razloga za abdikaciju. Lične je i sam često isticao: umor, mentalna slomljenost, strah od ludila i sukob sa kraljicom. Tu su bili i finansijski razlozi. Politički razlozi uglavnom su se odnosili na spoljnopolitičku orijentaciju kralja: Rusija je bila njegov smrtni neprijatelj. U pripremanju Milanove abdikacije učestvovala je austrougarska vlada. Ona je nastojala da svim silama dovede na vlast namesništvo koje će poštovati odredbe Tajne konvencije. I Milan i austrougarske vlasti su na čelu namesništva mogle videti jedino Jovana Ristića. Decembra 1888. godine Ristić je upoznat sa Tajnom konvencijom. On je pristao da vlada u skladu sa njom ukoliko se ispune neki uslovi: da se prošire austrougarske obaveze u pogledu sprečavanja da crnogorske i karađorđevićevske čete upadnu u Srbiju, da Austro-Ugarska pomogne Srbiji u njenom teritorijalnom proširenju ka jugu i da spreči bugarske i grčke namere u pogledu Makedonije. Januara 1889. godine vođeni su pregovori sa austrougarskom vladom koji su završeni potpisivanjem Protokola kojim je Tajna konvencija produžena do 1895. godine. Protokol je potpisao Čedomilj Mijatović koji nije znao da je u pregovorima učestvovao Ristić. Austro-Ugarska preuzela je obavezu da pomogne Srbiji da se proširi u pravcu Vardarske Makedonije i da sprečava svaki upad neprijateljskih četa u Srbiju. Ristić je potom dao izjavu da će kao prvi namesnik izvršavati međunarodne obaveze Srbije preuzete Tajnom konvencijom. Austrougarska diplomatija time je zadovoljena.

Pored Ristića, u namesništvu je bio i kraljev pouzdanik general Kosta Protić, veliki neprijatelj Natalije. Postojao je predlog da treći čovek bude Sava Grujić, ali Milan na tom mestu nije želeo radikala, te se opredelio za Jovana Belimarkovića. Svojim ministrima Milan je saopštio da će abdicirati tri dana pre same abdikacije. Nikola Hristić mu je dao ostavku na mesto predsednika vlade. Abdikaciju je Milan svečano objavio na dan proglašenja Kraljevine, 6. marta 1889. godine.

Vladavina Trećeg namesništva

Posle donošenja Ustava iz 1888. godine, kralj Milan je januara 1889. godine sazvao uži Ustavotvorni odbor sa zadatkom izrade Izbornog zakona. On je najpre trebalo da proučava izborne zakone drugih evropskih država i na osnovu njihovih modela izraditi srpski. Proučavani su izvorni sistemi Engleske, Danske, Francuske i Švedske. Sprovođenje parlamentarizma posle Milanove abdikacije palo je u zadatak Namesništvu Jovana Ristića, Jovana Belimarkovića i Koste Protića. Oni su mandat za sastav vlade poverili Radikalnoj stranci, odnosno Savi Grujiću. Na zahtev samog Milana, Namesništvo je drugog dana svoje vlasti donelo ukaz o pomilovanju Nikole Pašića. Radikali su po dolasku na vlast postavljali svoje partijske drugove na sve značajnije funkcije. Nakon što su postali namesnici, Ristić i Belimarković podneli su ostavke na članstvo u Liberalnoj stranci. Za novog predsednika stranke izabran je Jovan Avakumović. I prvaci radikalne i napredne stranke odlučili su da donesu nove programe svojih stranaka. Naprednjaci, pod predsedništvom Milutina Garašanina, na sastanku Glavnog odbora stranke u Beogradu 26. maja 1889. godine donose nov program stranke koji se suštinski ne razlikuje od programa iz 1881. godine. Novi statut prilagodio je pravila stranke u odnosu na Ustav iz 1888. godine (uglavnom se moralo prilagođavati administrativnoj podeli). Učesnici zbora napadani su kamenjem, pa su se morali skloniti u Veliku pivaru. Došlo je i do pucnjave u kojoj je pogođen jedan od napadača. Garašanin se jedva uspeo skloniti u Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Skup Glavnog odbora Radikalne stranke održan je u Nišu 9. juna 1889. godine. Doneti su novi statuti i završena organizacija stranke koja je rasturena nakon gušenja Timočke bune. Pašić je veličao Ustav iz 1888. godine. Prva zakonodavna skupština nakon Ustava iz 1888. godine zasedala je gotovo sedam meseci. Grujićeva vlada donela je nekoliko zakona koji su označili početak realizacije programa Radikalne stranke. Zakonom o poslovnom redu u Narodnoj skupštini usložnjena je zakonodavna procedura, jer Skupština, bez prethodnog mišljenja Državnog saveta, nije mogla pretresati nijedan zakonski predlog. Opoziciji je tako omogućeno učešće u raspravi, pogotovo po pitanju budžeta. Zakonom o opštinama opštine su definisane kao administrativne i političke, samoupravne jedinice. Opština je morala imati 200 poreskih glava. Opštinske organe birao je narod na zboru i to javnim glasanjem. Plate kmetova bile su male, a položaj nesiguran. Zakonom o izboru narodnih poslanika ostao je imovinski cenzus od 15 dinara. Pravo glasa imao je svaki Srbin sa navršenom 21 godinom života. Zakonom o ministarskoj odgovornosti proširena je odgovornost ministra. Pravo da optuži ministra imao je kralj i Narodna skupština. Ministrima je sudio tzv. „Državni sud“ sastavljen od 8 članova Državnog saveta i 8 članova Kasacionog suda, birani kockom. Grujić je podneo ostavku februara 1891. godine zbog sukoba sa nekim radikalskih poslanicima. Novu vladu sastavio je Nikola Pašić. Pašićeva vlada donela je Zakon o štampi i Zakon o zborovima. Za pokretanje novina podnosila se prijava vlastima, a one su ih mogle zabraniti u slučaju uvrede domaćeg ili stranog vladara. Drugim zakonom otklonjeno je mešanje policije u zborove. Na zatvorenom su se zborovi mogli održavati bez ikakve dozvole, a za otvorene zborove tražila se prijava. Policija nije obezbeđivala zbor, već predsednik zbora koji je mogao pozvati policijske vlasti u pomoć. Policijske vlasti bez njegovog odobrenja nisu mogle raspustiti zbor.

Pašićeva vlada suočila se sa problemom nadzora roditelja nad maloletnim Aleksandrom. Prisustvo Milana i Natalije u zemlji pravilo je velike probleme Namesništvu. Milan je pristao da napusti zemlju za 3 miliona dinara i da se u nju ne vraća do Aleksandrovog punoletstva. Milion je dobio odmah. Milan se odrekao srpskog državljanstva i kraljevskih prava. Radikalska vlada donela je rezoluciju kojom je dozvoljeno udaljavanje Natalije iz zemlje. Liberali na čelu sa Avakumovićem oštro su napadali radikale zbog nasilnog proterivanja kraljice iz zemlje. Skupština je donela Zakon o udaljavanju kraljevih roditelja iz zemlje pri čemu je istupila iz okvira svojih ovlašćenja.

Radikalske vlade

Radikalske vlade koje su dobile mandat na osnovu izbornih rezultata i ogromne premoći radikala u Skupštini nameravale su, kao i stranačka većina, da Namesništvu udele ograničenu i titularnu funkciju, identičnu onoj koju su namenili kasnije i za vladara. Parlamentarni poredak uveden Ustavom iz 1889. godine bio je nepoznat srpskoj političkoj i društvenoj sceni. Utoliko je zadatak Namesništva bio teži. Ono je trebalo da zatupa ustavna prava Krune u vreme kada su radikali, posle decenijskog suzbijanja, trijumfalno stupili na političku scenu, žureći da postave svoje ljude u sve sfere državnog i javnog života. Ravnotežu između predstavnika Krune, s jedne, i Skupštine i ministara, s druge strane, a koju je kralj Milan imao u vidu prilikom pisanja Ustava bilo je, zbog siline Radikalne stranke, teško, možda čak i nemoguće postići. Pred namesnicima je bila ozbiljna i neravnopravna borba, ponajviše u dnevnoj i unutrašnjoj politici uotište, Nestabilnost sistema unutranje politike ogledao se i u činjenici da je promenjeno pet vlada za nešto više od četiri godine, zito znači da su vlade u proseku bile na upravi manje od godinu dana (9,8 meseci). Namesništvo je sastav vlade, u skladu s novim Ustavom, poverilo najjačoj stranci, koja je imala najveći broj poslanika u Skupštini, a to je bila Radikalna stranka. Radikali su, za vreme trajanja Namesništva imali dve vlade Save Grujića (1889—1890. i 1890-1891) i dve vlade Nikole Pašića (1891–1892) – ukupno tri godine i sedam meseci na vlasti i, do kraja Namesništva, vladu liberala Jovana Đ. Avakumovića (1892—1893) u trajanju od nepunih osam meseci.

Vlade Save Grujića

Na izborima 26. septembra 1889. godine radikali su osvojili ubedljivu većinu i Namesništvo im je poverilo sastav vlade. Vladu je 23. februara 1889. godine obrazovao general Sava Grujić i ona se svrstava u red umerenoradikalskih vlada. Ona je bila na upravi do 28. marta 1890. godine, kada je šest njenih članova bilo izabrano u sastav Državnog saveta. Rekonstruisana, s istim predsednikom, druga Grujićeva vlada bila je na upravi od 28. marta 1890. do 23. februara 1891. godine. Zakonodavstvo prve Grujićeve vlade označava početak realizacije programa radikalne stranke. Reč je o sledećim zakonima: Zakon o poslovnom redu u Narodnoj skupštini 1889. kojim je usložnjena zakonodavna procedura; Zakon o opštinama 1889. – male opštine, po želji seljaka (200–300 poreskih glava) i slobodan izbor organa lokalne samouprave; Zakon o opštinskim koševima 1889, obnova ustanove koševa, zapostavljene posle ratova sa Turskom 1876–78, za nerodne godine; Izmene i dopune Zakona o neposrednom porezu 1889 – smanjenje opterećenja na zemljišni posed. Radikalska skupštinska većina često je bila veoma nezadovoljna zakonskim predlozima, budući da se taj program ostvarivao postepeno i nije bio apsolutno dosledan programskim načelima.

Ristićeve stranačke kolege bile su vrlo nezadovoljne držanjem Namesništva po pitanju podele službenih položaja kako na državnom, tako i na lokalnom nivou. Ristić se privremeno odrekao predsedništva u stranci, Narodno-liberalnoj, jer visoki položaj namesnika nije dozvoljavao angažovanje na stranačkom polju. Njegove stranačke kolege su mu to ozbiljno zamerile, prebacivši mu da ih se on odriče pošto je zahvaljujući stranci dostigao visoku poziciju, a da se prethodno s njom nije ni konsultovao. Kada je šef liberala poverio sastav vlade radikalima došlo je do ozbiljnih znakova rascepa u stranci. Odmah su počele da se " šire vesti da Glavni odbor Radikalne stranke traži iz unutrašnjosti spiskove činovnika koje iz partijskih obzira treba otpustiti iz državne službe i da po varošima rade tajni odbori Radikalne stranke koji većaju o otpuštanju činovnika i postavljanju novih. Staro nepoverenje između radikala i liberala, tim otpuštanjima s posla, samo je više produbljeno. Nove pozicije zaposeli su zaslužni kadrovi Radikalne stranke. Smene u činovničkom aparatu liberali su prihvatali sa strahom za sopstveni opstanak. Namesništvo je bilo nemoćno da se tome suprotstavi. Najpre je za pet meseci izvršena kompletna zamena u policijskoj struci, do pisara najnižeg ranga. Ostala je samo policija Grada Beograda, jer su namesnici odbili sve kandidate ministra unutrašnjih dela Taušanovića. Taušanović je, tako velike promene u resoru policije pravdao „interesima službe“, razumom i namerom da povrati autoritet vlastima, koji je sistematski u prethodnoj deceniji urušavan, dok je Sava Trujić činovnički razmeštaj objašnjavao potrebama za „podobnim i savesnim“ činovnicima koji će vladu pomoći u sprovođenju reformi. Sledila su naimenovanja za važne državne institucije, Državni savet i Glavnu kontrolu, koja vrši pregled završnih računa, uporedo s promenama u sudskoj i vojnoj struci. Penzionisanja činovnika nisu prestajala ni posle više od godinu dana. Penzionisanja tih razmera u Srbiji do tada nisu praktikovana, a bila su pogubna po već izuzetno loše finansije jer su opteretila državnu kasu.

Postavljanje novih članova Državnog saveta bilo je prvo kritično pitanje oko kojeg su Namesništvo i vlada ozbiljno podelili megdan. Po Ustavu, trebalo je da kralj (odnosno namesnici) i Skupština daju svoje liste kandidata, od kojih Skupština bira sa namesničke liste osam, a Namesništvo sa skupštinske liste isto toliko članova. Budući da je bilo reči o vrlo zaštićenoj državnoj službi, mesto državnog savetnika je bilo poželjno za mnoge. Takođe, Državni savet je po novom ustavu imao vrlo važna administrativna ovlašćenja, te nije bilo uputno da postane partijsko telo. Nastao je nesporazum kad je bilo reči o izboru ličnosti koje je Namesništvo predložilo, tako da je ličilo na pravo cenkanje, jer radikali nisu pristajali na podelu pola-pola. Oni su tražili da i u namesničkoj listi budu dva radikala, koji bi sa skupštinskih osam činili deset od ukupno šesnaest članova. Prvi namesnik nije bio spreman na popuštanje, međutim, slabost liberala koji bi ušli u kombinaciju za novu vladu bila je takva da na novim izborima oni verovatno. ne bi dobili većinu. Namesništvo je na kraju moralo da popusti, a u Državni savet izabrano je deset radikala od kojih su čak šestorica bili članovi vlade, pet liberala i jedan naprednjak. Ustanovu Glavne · kontrole popunili su takođe radikali, u Kasaciji i u Apelaciji su bili u većini. Među imenovanima je bilo i ljudi koji su tako visoke položaje zauzeli ne po sposobnostima i zaslugama, već po partijskoj osnovi. A, bilo je i slučajeva gde se nisu poštovale ustavom propisane kvalifikacije. Čak je i predsednik vlade Sava Grujić sam sebi potpisao Ukaz kojim se postavlja za člana Saveta, i to po sopstvenom predlogu, a zatim Ukaz kojim se postavlja i dalje za ministra predsednika. Vlada je nameravala da razmesti mnoge sudije na druga mesta, ali su na intervenciju Namesništva odustali. Posle godinu dana od preuzimanja vlasti radikali su postigli nesumnjivu prevlast u kadrovskim pitanjima u vrhu države, kao i na lokalnim nivoima. Naprednjaci su, slično kao 1887. godine, bili izloženi javnom teroru i linču. Zbog nepostojanja lične bezbednosti, Namesništvo i vlada su ozbiljno kritikovani.

Druga Grujićeva vlada je u redovnom skupštinskom zazivu u 1890. i 1891. godini ostvarila vidne rezultate u zakonodavstvu. U skupštini su usvojeni: Zakon o izborima narodnih poslanika, Zakon o ministarskoj odgovornosti, Zakon o uređenju okruga i srezova– ustanovljeni organi okružne samouprave, Zakon o istražnim sudijama– po prvi putu Srbiji; Izmene i dopune Zakona o Vojsci (Redovna vojska u jednom pozivu i Narodna u I i II pozivu, ali bez prava držanja oružja); Zakon o prvom srpskom Brodarskom društvu 1890, Izmene i dopune Zakona o seoskim dućanima (izričito naznačeni predmeti prodaje i zabranjena prodaja luksuzne robe). Rezultat novog zakonodavstva je nakon dve godine bio vidan: decentralizacija uprave, oslobađanje policijskog pritiska ne samo u izbornom postupku već i u stranačkom životu uopšte i koncentracija vlasti u rukama Radikalne stranke. Ona je bila gospodar situacije kako u lokalnoj samoupravi, tako i u Skupštini, u vladi, u Državnom savetu, sudovima.

Potreba Namesništva da ističe harmoniju i slogu između njega i vlade sigurno je proistekla iz obostrane želje da se stane u čvrst front prema kralju Milanu i kraljici Nataliji, budući da upravo u to vreme pada rasplet u odnosima Namesništva i vlade prema kraljevim roditeljima. Međutim, to nije bilo dovoljno da se Grujić održi. Njegova vleda. imala je sve vreme problema u Skupštini, a trzavice s kraljevim roditeljima dostigle su vrhunac. Grujić se povukao, a Namesništvo je mandat za sastav nove vlade ponudilo tadašnjem predsedniku Skupštine, Nikoli Pašiću. Prva Pašićeva vlada obrazovana je 23. februara 1891. godine i bila je na upravi do 2. aprila 1892, a druga od 2. aprila do 21. avgusta iste godine. Motiv Namesništva da se opredeli za vođu Radikalne stranke, čije se prisustvo u zemlji nije do tada naročito osećalo, bili su ponajpre „dvorski računi“ koje je valjalo raščistiti.

Vlade Nikole Pašića

Za vreme trajanja prve i druge Pašićeve vlade odnosi sa Namesništvom bili su veoma skladni. U unutrašnjoj i spoljkoj politici nije došlo do promene pravca. U zakonodavstvu se nastavilo s tendencijama decentralizacije vlasti i obezbeđivanja političkih prava građana. Skupština je u aprilu 1891. godine usvojila dva važna politička zakona: Zakon o zborovima i udruženjima utvrđena je sloboda svake vrste javnog udruživanja i otklonjena je mogućnost policijskog nadzora; Zakonom o štampi bila je onemogućena cenzura, a za učinjene krivice odgovaralo se pred redovnim sudovima. Iste godine vlada je uspešno radila sa Skupštinom na privrednim, finansijskim i poreskim zakonima: zakon o trošarini (povećanje trošarine na luksuzne proizvode); Zakon o Privrednom savetu; Poreska reforma 1891. kojom je povećan poreski teret visokim činovnicima i trgovcima; Zakon o šumama kojim je zabranjeno krčenje šuma. Sledeće godine, tj. 1892, doneti su važni zakoni: Zakon o Trgovačkoj školi 1892, Zakon o uređenju Državnog stočarskog zavoda 1892, Zakon o zanatlijskim školama 1892, kao i Zakon o Glavnoj kontroli 1892. godine, Uočljivo je da nema zakona o činovnicima, kao ni prosvetnih zakona. Ipak, rad radikalskih vlada može da se oceni kao reformatorski i uspešan u stvaranju osnova za privredno i finansijsko ozdravljenje zemlje. Budžetski deficiti su za vreme radikalskih vlada smanjeni, ali ne i uklonjeni. Obnovljeni trgovinski ugovor s Austrougarskom iz 1892. nije popravio položaj Srbije u trgovinskoj razmeni s Austrougarskom monarhijom, dok je novi trgovinski ugovor s Rusijom stupio na snagu tek u decembru 1893. godine.

Kriza

Do prve ozbiljne krize u zemlji došlo je nakon smrti namesnika Koste Protića 16. juna 1892. godine i to oko pitanja njegovog naslednika. Ustav je predviđao da u tom slučaju preostala dva namesnika nastave sa radom, dok će se sastati Skupština i izabrati trećeg namesnika. Predsednik vlade Pašić bio je najozbiljniji kandidat za namesnika. Belimarković i Ristić bili su protiv toga, a Ristić i Pašić nisu se mogli složiti ni oko vremena i načinu izbora trećeg namesnika (namesnici su bili protiv ustavne procedure). Pašić je dao ostavku, a za novog predsednika vlade postavljen je liberal Jovan Avakumović, mada su liberali u skupštini imali samo 10 poslanika. Maloletni kralj Aleksandar sve više vremena provodi sa liberalima (Ristić, Avakumović) koji pokušavaju da ga privuku na svoju stranu. Do sukoba Ristića i kralja došlo je oko pitanja abolicije Aleksandrovih roditelja koju je kralj zahtevao, a Ristić odbijao. Kralj menja svoj stav prema namesnicima i liberalima. Mitropolit Mihailo je 3. marta 1893. godine poništio akt kojim se brak Milana i Natalije proglasio nevažećim i dao svoj blagoslov za obnovu bračne veze. Natalija je pisala sinu da neće doći u Srbiju kao prolaznik ni putnik i navodi razloge svoje netrpeljivosti prema namesnicima. I to je uticalo na kraljevu odluku o državnom udaru.

Aleksandar je preko ađutanata ispitivao raspoloženje vojske prema liberalnoj vladi. Pokazalo se da vojska ne gaji simpatije prema liberalnoj, kao ni prema prethodnoj radikalskoj vladi. Politička situacija bila je sve teža. Radikali traže od kralja zaštitu od liberala, mada se vlast i dalje ne nalazi u njegovim rukama. Na izborima za Skupštinu liberali i radikali dobili su isti broj glasova (65). Ristić je odbijao da razgovara sa kraljem o izbornim nepravilnostima. Na kraju je Milanu i liberalima ostala samo jedna opcija – da Aleksandar prevremeno preuzme vlast. Bivši guverner Lazar Dokić uveravao je u Beču bivšeg kralja Milana da će državni udar organizovati Radikalna stranka i da će, stoga, Aleksandar imati podršku većine naroda.

Državni udar kralja Aleksandra i pad Namesništva

Dan uoči državnog udara precizan plan nije postojao. Kralj je poslepodne pozvao prvog ađutanta Iliju Ćirića i naredio mu da iste večeri zatvori namesnike i ministre. Major je smatrao da je jedno veče premalo kako bi se organizovao taj čin, te je planirani dan za državni udar pomeren za sutradan, za četvrtak 13. april 1893. godina. Dogovoreno je da kralj pozove namesnike i ministre u dvor, kako bi se našli na jednom mestu. Večera je zakazana za osam sati uveče. Ćirić je svoj dogovor sa kraljem saopštio svim trupama, a na svoju stranu privukao je i vojnom snagom dvora (177 ljudi) koja je trebalo da zaposedne dvor i Ministarstvo unutrašnjih poslova. Već u 20:45 časova sve je bilo svršeno. Kada se zastalo kod pečenja, ađutant je obavestio kralja da je sve gotovo i da su vojne snage preuzele grad. Kralj je ustao i obavestio manesnike i ministre da preuzima vlast i zatražio njihove ostavke. Vojska je skandirala u predsoblju. Pročitan je i kraljev ukaz o novoj vladi. Namesnici i ministri koji nisu hteli potpisati ostavke su uz vojnu pratnju odvedeni kućama. Državni udar kralja Aleksandra nije naišao na osudu naroda. Nezakonita vladavina liberala zbačena je nezakonitim državnim udarom. Radikali su obezbedili kralju podršku naroda. Radikalski „Odjek“ naziva kralja „Aleksandrom Velikim“ i „spasiocem“ Srbije. Velike evropske sile primile su vesti bez reči protesta. Austrougarski poslanik u Beogradu rekao je da je prevrat izvršen „tajno“ i „neočekivano“, ali da je završen „srećno“. Rusija je pozdravila dolazak radikala. U Francuskoj takođe nije bilo nepovoljnih komentara. Naprotiv, štampa je odobravala kraljev postupak.

Spoljna politika Namesništva

Pre silaska s prestola kralj Milan je ugovorio dopunu Tajne konvencije iz 1881. godine, kojom je njena važnost produžena do 13. januara 1889. godine. To je značilo da, za razliku od unutrašnje, velikih zaokreta u spoljnoj politici neće biti. Pošto su utanačeni članovi Dodatka (najvažniji članovi sadržani su u sledećem: da se austrogarska vlada obavezuje da spreči svaki upad neprijateljskih četa u Srbiju, i to oružanom silom ako bi išao s njene teritorije i političkim posredovanjem ako bi išao s teritorije Turske; po „propisima Ustava Kraljevine Srbije" stavljena je u izgled moguća vojna saradnja s Monarhijom; Monarhija se obavezala da sama prizna i kod drugih sila potpomogne teritorijalno proširenje Kraljevine Srbije u pravcu Vardarske doline „toliko daleko koliko prilike budu dopustile"; Monarhija je načelno obećala pomoć Srbiji u konsolidovanju ekonomskog i finansijskog stanja), Jovan Ristić je u pismu kralju od 12. februara 1889. godine dao formalnu izjavu da će kao prvi namesnik izvršavati međunarodne obaveze, zaključene za vreme vladavine kralja Milana, a zatim su to isto, pismenim putem potvrdila sva trojica namesnika. Radikalski ministri nisu znali da postoji takav dokument, pa su od samog početka zauzeli čvrst stav prema Beču, a u zaštitu srpskih privrednih i nacionalnih interesa.

Austro-Ugarska je veoma zazirala od promenjenog stanja u Srbiji izazvanog abdikacijom kralja Milana, a posebno je bila nezadovoljna radikalskom štampom, koja je otvoreno pretresala položaj Srba pod tuđinskom vlašću i nije se ustezala u izražavanju rodoljubivog i nacionalnog zanosa. Namesnici su uveravali poslanika Hengelmilera da se politika Srbije prema Austro-Ugarskoj nu u čemu neće promeniti od one koja je vođena za vreme kralja Milana i da Namesništvo preuzima na sebe poštovanje međunarodnih obaveza, a na osnovu postojećeg ugovora između dve zemlje. Predsednik vlade Kalnoki bio je veoma grub u opomenama Srbiji, preteći joj njenom ekonomskom zavisnošću od Monarhije i geografskim položajem koji joj ne daje mogućnost da izađe iz austroutarske sfere uticaja. Car Franja Josif imao je mnogo taktičniji nastup, On je poslaniku Petronijeviću u nešto blažoj formi, ali u više navrata, podvukao da očekuje korektno držanje srpske vlade, a da će on zauzvrat produžiti „prema kralju sinu ona ista prijateljska raspoloženja koja je gajio prema kralju ocu“. Car je još izrazio svoje nade u prvog namesnika, u njegovu inteligenciju i iskustvo da u zemlji održi red i mir, finansijsko stanje popravi, a spoljnu politiku produži u onom pravcu kojim se kretao kralj Milan. Dalje, car je poručio Ristiću da Monarhija ne namerava da se meša u unutrašnje poslove Srbije, ali da očekuje da se spoljna politika Srbije vodi korektno, i da su dve zemlje umnogome upućene jedna na drugu. Godine 1889, pa i 1890, u Beču je vladalo veliko nepoverenje prema Namesništvu i njegovoj snazi, kao i mogućnostima da održi red i mir u zemlji. Pri tome, Beč je podozrevao od mogućnosti da se Srbija sasvim okrene Rusiji i da će, uprkos obećanjima, Tajna konvencija postati bespredmetna. Takođe, strah od jačanja nacionalne politike u Srbiji bio je stalno prisutan. Ona je budno nadgledala vojne reforme i naoružanje srpske vojske i smirila se tek kada je došla do saznanja da su za topove i puške potrebni milioni koje Srbija nema, a da je od 70 do 80 odsto pušaka skoro neupotrebljivo.

Povratak mitropolita Mihaila bio je prvi korak na koji susei namesnici i radikalska vlada opredelili, čime su poslali jasan signal Petrogradu da su spremni da poprave svoje odnose s Rusijom. Usledila je momentalna reakcija Beča da se s tom stvari ne hita, jer povratak mitropolita može da dovede do pogoršanja odnosa dve zemlje. Nakon konsultacija s ministrima, i dojave iz Uprave varoši Beograda da se spremaju demonstracije protiv pompe koja se sprema za doček mitropolita Mihaila, Namesništvo je odlučilo da se liberalni Odbor za doček mitropolita raspusti, a doček prepusti privatnoj inicijativi. Ristić je izvešten iz Petrograda o vremenu polaska mitropolita za Srbiju, trasi puta i o veličanstvenoj audijenciji mitropolita kod cara, carice i prestolonaslednika. Car je mitropolitu strogo zapretio da se meša u spoljnu politiku i naložio mu da ostane veran tradiciji svog naroda i da sluša Ristića. To je trebalo da umiri i uveri Namesništvo i vladu da će povratak mitropolitov u zemlju biti bez spoljnih komplikacija. Mitropolit je, parobrodom Deligrad prispeo u Srbiju 20. maja 1889, u 11 sati uveče. Bio je dočekan s oduševljenjem. Mitropolit je sutradan bio kod namesnika i pregovarao o povratku na svoj raniji položaj. Pripremljene propozicije predao je vladi. Tako je otvoreno "crkveno pitanje", koje je ubrzo okončano penzionisanjem nekanonske i uspostavljanjem kanonske jerarhije, 8. juna 1891. godine.

Održavanju napregnutih odnosa doprinela je i manifestacija kraljevog miropomazanja u Žiči 2. jula 1889. godine, mada je cela svetkovina obavljena tiho i bez publiciteta. Hengelmiler je taj čin ocenio kao jačanje velikosrpskih ideja i zato direktno suprotstavljen Austro-Ugarskoj i njenoj upravi u Bosni u Hercegovini. Hengelmiler je ubrzo napustio Srbiju. Predstavljanje novog austrougarskog poslanika Temela palo se u julu mesecu kada u prestonici nisu bili ni kralj Aleksandar, niti namesnici Protić i Ristić, Austro-Ugarska je povlačila svog poslanika i slala novog bez prethodne konsultacije sa srpskom vladom i bez agremana, što je bilo mimo svih diplomatskih pravila. Ristić je davao Grujiću puno pravo da takvo ponašanje Beča oslobađa i srpsku stranu da se ubuduće rukovodi važećim diplomatskim postupkom prilikom postavljanja svog predstavnika u Beču i zahtevao je da se odmah ta stvar „izvede na čisto", Temela nije pratio dobar glas, još dok je bio poslanik u Crnoj Gori i Ristić je odmah izrazio zebnju da će s njim biti problema. Šef austrougarske diplomatije Kalnoki tvrdio je da su agremani običaj koji se poštuju između vladara, te da oni ne mogu da traže agreman od namesnika. To je bio uvredljiv postupak za namesnike i kazivao je mnogo o neraspoloženju Beča prema njima.

Nisu bile retke manifestacije u kojima su se javno i demonstrativno isticale pijemontska uloga Srbije među Južnim Slovenima i neraspoloženje prema susednoj Monarhiji. Međutim, vremenom, i Beč je počeo manje da obraća pažnju na članke u srpskoj štampi koji odišu nacionalnim nabojem, a više da se rukovode onim što na polju spoljne politike čine Namesništvo i njegova vlada. Tako su uskoro zaključili da stanje u Srbiji nije opasno po Monarhiju.

Prve mere pritiska na Srbiju preduzete su u junu 1890. godine zatvaranjem ugarskih pijaca za izvoz žive stoke iz Srbije. Spor je do jeseni izglađen, a u skupštinskoj Besedi je visokim tonom naglašeno da su odnosi s Monarhijom normalizovani prijateljskim sporazumom, a održavanje takvih odnosa u budućnosti istaknuto je kao najvažniji zadatak srpske spoljne politike. To je bilo poučno za Grujićevog naslednika Pašića, koji je u znatnoj meri uspeo da ublaži pisanje domaće štampe o Monarhiji. U početku se od Pašića puno zaziralo, a poslanik Temel otvoreno ga je nazivao pred Grujićem „predsednikom republike", kada je ovaj bio na funkciji predsednika opštine, Može se, međutim, reći da su posle dve godine od abdikacije kralja Milana Namesništvo i Pašićeva vlada uspeli da dovedu srpsko-austrougarske odnose do obostrane korektnosti. Tome je mnogo doprinela poseta kralja Aleksandra paru Franji Josifu u Išlu, po povratku iz Rusije 1891, a u pratnji prvog namesnika i predsednika vlade. Kralj je bio vrlo ljubazno dočekan i ugošćen, uz ukazivanje najviših počasti. U Ristićevo ubeđivanje da su odnosi Srbije i Rusije „pijetetski“, u Beču se u to nije mnogo verovalo. Tamo su svi liberali okarakterisani kao „iskreni prijatelji Rusije“. Antiaustrijsko raspoloženje srpskog mnjenja samo je potvrđeno posetom kralja Aleksandra Franji Josifu. Srpska štampa je gotovo ignorisala taj događaj. Pad Pašićeve vlade je, ipak, u Beču dočekan s velikim olakšanjem i nadom da je došlo do fijaska Radikalne stranke. Nova liberalna vlada je, po mišljenju Beča, bila takođe rusofilska, ali se smatralo da će ona, potpomognuta namesništvom, „svoje lične simpatije dovesti u sklad sa stvarnim interesima Srbije".

Namesništvo i prva Grujićeva vlada bili su hitri da odnose s Rusijom, koji su skoro čitavu deceniju bili prekinuti, što pre poprave. Od trojice namesnika, u Rusiji su poznavali samo Jovana Ristića, dok su im ličnosti Belimarkovića i Protića bile nepoznate. Car je odlikovao srpskog kralja, ali ne Ordenom sv. Andrije Prvozvanog koji se obično dodeljivao suverenim vladarima, već Ordenom sv. Aleksandra Nevskog, a u telegramu je napisao da će vreme pokazati kako će srpski kralj voditi svoju politiku. Ristić je veoma cenio rusko zauzimanje u smirivanju i zadržavanju kraljice Natalije na Krimu. Car Aleksandar Š lično je dao instrukcije poslaniku Persijaniju i u njima je izrazio svoje najiskrenije raspoloženje prema mladom kralju i obećanje da će presto kralja braniti „od svega i svakoga“ U novoostvarenim kontaktima iskrslo je nekoliko, sa stanovišta Srbije, važnih pitanja s Rusijom: pitanje o povratku mitropolita Mihaila, koje je bilo čisto principijelno i prvo je rešeno kao preduslov za normalizaciju bilateralnih odnosa; preorijentacija srpske ekonomije s Austro-Ugarske na Rusiju koja je, usled udaljenosti dve zemlje i stanja ruske privrede i finansija, bila nemoguća; aktivno pomaganje srpskih nacionalnih težnji u Makedoniji i Bosni i Hercegovini, na šta Rusija nije bila spremna zbog mogućih komplikacija sa Bečom i Carigradom. Sa ruske tačke gledišta, Srbija nije ni trebalo da se bavi pitanjima „visoke“ politike, već da se usmeri na unutrašnje zadatke; vaspitanje kralja, uređenje finansija i unapređenje privrede, kao i rešavanje crkvenog pitanja. Dakle, Srbija nije mogla da ima nekakvu konkretnu korist od popravljanja odnosa s Rusijom, To je bio više moralni uspeh u očima rusofilski orijentisanog srpskog naroda, zatim opravdavanje radikalske programske tačke koja Rusiju uzima za glavni oslanac spoljne politike, i, svakako, diplomatska podrška Namesništvu i dinastiji, koja nije bila beznačajna u vreme velike nestabilnosti unutrašnjeg i spoljnopolitičkog položaja Srbije. Zarad stabilizacije režima, šef ruske diplomatije Girs je nekoliko meseci s uspehom zaustavljao kraljicu u Jalti i savetovao joj strpljenje, a zatim je ruska Kamsko-Volška banka dala zajam kralju Milanu od dva miliona rubalja. Ruska pomoć je utoliko značajnija jer je stizala u presudnim trenucima koji su mogli da obezglave celokupni poredak uspostavljen 6. marta 1889. godine. Pašićev plan da se kraljevi roditelji zakonskim putem udalje iz Srbije jer štete ugledu prestola i onemogućavaju režimu da se stabilizuje, podržali su i ruski car, i ministar Girs.

Ristić je podržavao napore Vlade da se u procesu ekonomskog osamostaljivanja Srbije pronađu načini kako da se ostvare obostrani trgovački interesi između Srbije i Rusije. On je lično ugostio nekoliko ruskih privrednih delegacija i pojedinaca u jesen 1889, na proleće 1890, i u februaru 1892, nadajući se tome da se mogu iskoristiti pozitivna raspoloženja ruskih intelektualnih i privrednih krugova prema Srbiji. Ipak, do trgovačkog ugovora s Rusijom moralo je da se sačeka do 1893. godine, a i tada obim razmene nije bio impozantan niti oslobađajući za Srbiju. I pokušaj da se u Rusiji podigne zajam za sređivanje srpskih finansija završen je neuspehom, mada je Rusija pomogla da se u Francuskoj dobije deset miliona za otkup eksploatacije srpskih železnica. Pošto je i Rusija bila korisnik stranog kapitala, nije mogla da izađe u susret srpskim željama. Tako je Srbija još čitavu deceniju morala da ostane u austrougarskoj privrednoj orbiti. Ipak, taj period je važan zato što u njemu nastaju i razvijaju se ideje o realizaciji Jadranske železnice, zatim Timočke železnice, nastaju prvi ozbiljniji projekti, proučavaju se privredne strukture dveju zemalja, osniva se Srpsko parobrodsko društvo koje uspostavlja saradnju s ruskim Crnomorsko-dunavskim brodarskim društvom.

U januaru 1891. Ristić se obratio ruskom caru, ovoga puta u vezi s planom da realizuje posetu kralja Aleksandra Rusiji. U tom pismu Ristić obećava istrajnost na putu promene spoljne politike Srbije u skladu s „osećanjima srpskog naroda, a u duhu tradicionalnih, istorijskih i političkih veza koje postoje između dve zemlje. On nije propustio da istakne zasluge Rusije u prošlosti za razvoj srpske nacije i države. Desetogodišnjicu od stupanja na presto cara Aleksandra Š Ristić koristi kao dobar povod da predloži posetu maloletnog srpskog kralja njegovom carskom veličanstvu. Godinu dana ranije u Rusiju je išao Pašić i bio je odlično primljen. Prvi namesnik je demantovao pravi razlog njegove posete, vođenje pregovora u vezi s trgovinskim ugovorom i nabavka naoružanja za srpsku vojsku. To je bio dobar uvod za organizaciju posete carskom dvoru u leto 1891. godine. Baš tada je došlo do formiranja Pašićeve vlade, te je car u odgovoru na Ristićevo pismo izjavio srpskom poslaniku da će i ubuduće pomagati Srbiji i da veruje u Pašića i njegovu energiju. Posle ne malih skandala izazvanih udaljavanjem kraljevih roditelja iz zemlje, usled čega je opao i ugled dinastije, i ugled političkog poretka u zemlji, Ristić je počeo intenzivno da priprema posetu kralja Rusiji, nadajući se popravljanju narušenog rejtinga.

Prema planu prvog namesnika, kralj je u petnaestoj godini bio spreman za prve zvanične posete evropskim dvorovima, mada to nije bio običaj u diplomatskom svetu. Redosled poseta odredili su namesnici – Rusija, pa Austro-Ugarska. Poseta je ugovorena za jul, kada će kralju pratnji Ristića, predsednika vlade Pašića, guvernera Miškovića, poslanika Persijanija i vojnog agenta Taubea imati prijem u Kijevu, Moskvi i Sankt Peterburgu. Kralj je svuda srdačno primljen, čime su otklonjene sve sumnje da Rusija radi o glavi Obrenovićima. Ipak, to što je car napustio Petrograd i uputio se put Finske za vreme dok je srpski kralj još bio u Rusiji, uzet je i u Srbiji i u Austro-Ugarskoj kao totalni fijasko Ristića i Pašića i kao potvrda da Rusija Srbiju i dalje smatra vazalnom državom. Ozbiljnih političkih razgovora nije bilo, ali se moralna korist po dinastiju, Namesništvo i vladu ne može negirati. Ruska štampa nije propustila priliku da pozitivno oceni korak Namesništva i vlade da dovedu srpskog kralja u Rusiju, u čemu se vidi „izlazak iz pogrešne sfere uticaja“ i pronalaženje pravog puta za spoljnu politiku Srbije, posle dugogodišnjeg traganja. Ona negira pisanje nemačke štampe da poseta srpskog kralja nema političku pozadinu i tvrdi da je učinjen važan korak za uspostavljanje prijateljstva između dve zemlje, te da Rusija podržava nezavisnost i slobodan državni razvoj Srbije. Ipak, ruska štampa nije otrpela da na učtiv način izrazi svoje nepoverenje prema Ristićevoj politici balansiranja između AustroUgarske i Rusije, Čak i plan putovanja, prema kojem se odmah iz Rusije putovalo u Beč i Išl, ruske novine nazivaju „dvoličnim manevrom" Jovana Ristića. Za razliku od štampe, javno mnenje se s velikim zadovoljstvom izražavalo o toj poseti. „Da Bog da da im je na srcu ono što im je na jeziku, pisao je arhimandrit Kirilo prvom namesniku iz Moskve, prosleđujući mu glasine da se o kraljevoj ženidbi s mlađom carevom ćerkom već govori kao o svršenom činu.

Pašićevu ostavku i Avakumovićevu vladu Rusija je primila s rezervom. Prvi namesnik je, u specijalnom pismu, objašnjavao Girsu kako je došlo do krize i pada Pašićeve vlade, optužujući „krajnje“ radikale. Car je potvrdio da mu je svejedno koja je partija u Srbiji na vlasti, ukoliko poštuje ustav i radi u nacionalnom duhu tj. nije potčinjena Austriji. Kada je došlo do izuzetno zaoštrenih odnosa između namesnika i radikala koji su izgubili vlast Ristić je molio ruskog poslanika za posredovanje i neku vrstu garancije da radikali neće podići revoluciju u zemlji. Pašić je zatim upozoren iz Petrograda da ne izlazi iz okvira ustava, Zbog situacije u Srbiji, koju su ruski diplomatski predstavnici opisivali kao „pred građanski rat, prvom namesniku je stigla poruka od cara da je on „veoma zabrinut" i „nezadovoljan“ onim što se u zemlji dotađa. Ristić je obećao da će se držati saveta Rusije i da mir u zemlji neće biti narušen. Istovetno je obećao i predsednik vlade Avakumović. Persijani je dobio Pašićevo obećanje da će smiriti strasti u stranci, a Pašiću je car savetovao da se obrati lično kralju Aleksandru i zatraži zaštitu, Pašić je to morao učiniti preko namesnika i zato je zamisao propala. Rusija je sa strane posmatrala situaciju u Srbiji sve do izbora februara 1893. godine i do vesti da je kralj Milan otišao u Bijaric da se pomiri s kraljicom Natalijom. Poslednja vest je veoma uznemirila Petrograd, jer se očekivala neka neplanirana akcija bivšeg kralja. Ubrzo je došlo do pada Namesništva i Avakumovićeve vlade, te je povratak radikala u licu Dokićevog kabineta Rusija dočekala s olakšanjem. Ruski car je, bez obzira na kršenje ustava, prevremeno preuzimanje vlasti kralja Aleksandra pozdravio kao legitiman čin.

Odnosi sa balkanskim državama

Kraljevsko Namesništvo i njegove vlade po pitanju nacionalne politike našli su se u procepu između želja i mogućnosti. Namereni da daju novi impuls ideji ujedinjenja Srba, oni su morali biti vrlo obazrivi kako prema Austro-Ugarskoj, tako i prema Turskoj, državama u kojima je živeo znatan deo srpskog stanovništva. Obe carevine su bile izuzetno osetljive prema bilo kakvoj manifestaciji koja bi, makar i simbolično, sadržavala u sebi nacionalnu srpsku ideju. Zato su budno motrile na svaki potez Srbije. Broj i aktivnosti stranih špijuna u zemlji nije bio zanemarljiv. Ministar unutrašnjih dela naložio je upravniku varoši Niša da posebno obrati pažnju na one iz Bugarske i Rumunije i da mu šalje sva sumnjiva pisma koja stižu u Srbiju iz tih pravaca i obratno. Upravnik se žalio ministru da ima problem i sa špijunima koje vrbuju strani konzuli u Nišu, austrougarski u prvom redu, ali i drugi. Austro-Ugarski konzul, kaže se u izveštaju, njuška okolo i pod izgovorom da ide u lov, prati vežbanja srpske vojske na Mramoru, a turski vicekonzul odmah posle skupa liberala u Nišu zna da je tamo izgovorena zdravica ruskom caru.

Pri tome, međunarodni položaj Srbije je početkom devedesetih godina 19. veka bio krajnje nezavidan i neadekvatan za otvaranje Istočnog pitanja, u šta su Srbiju požurili da uvere i Petrograd i Beč. Vojna i finansijska snaga zemlje, s Namesništvom kao prelaznim oblikom vlasti na čelu, nisu bili ni izbliza dovoljni da se u Srbiji ozbiljno misli na potenciranje bilo kakvog ratnog sukoba. U prestonim Besedama posebno se naglašava namera Namesništva i Vlade da Srbija bude faktor stabilnosti u regionu, u prijateljstvu sa svim susedima. Rusija je dala Srbiji puške, ali nije municiju, jer je procenila da Srbi neće moći da vrate zajam od jednog miliona rubalja za municiju iz Tule. Na kasnije zahteve iz Srbije da joj se finansijski pomogne, Rusija je ostala nema. Ona nije želela da se stanje na Balkanu komplikuje. Tada su je okupirale završne pripreme zaključivanja francusko-ruskog saveza, kao i rad na obnavljanju Trojecarskog saveza. Ona je čak bila sumnjičava i prema ideji zbližavanja balkanskih država, strahujući da se njihov savez ne obrazuje pod okriljem austrougarske zaštite.

Pored nabrojanih otežavajućih okolnosti, ni odnosi s balkanskim državama nisu bili na zavidnom nivou, mada su radikali intenzivno zagovarali balkansku saradnju kao početnu tačku u rešavanju nacionalnog pitanja. Odnosi s Bugarskom bili su zategnuti najpre zbog bugarskih emigranata protivnika Stambulovljevog režima, koji su se nastanili u Srbiji, a zatim i zbog sve učestalijih sukoba u propagandnom radu u Makedoniji. Srpske vlade su živele u stalnom strahu da će sultan izdati Bugarima berate za nova vladičanska mesta i time ugroziti vitalne interese srpske nacionalne politike koja je išla na to da obezbedi vardarsku dolinu i izlaz na more kod Soluna. Glasine o mogućem ratu između Srbije i Bugarske stalno su demantovane iz Beograda, a prijateljstvo s istočnim susedom isticano je kao prioritet srpske politike na Balkanu. Ipak, ministar vojni Praporčević angažovao je nekolicinu ljudu koji će prelaziti u Bugarsku i izveštavati ga o kretanju bugarske vojske. Aktivnosti Bugarske na granici prema Srbiji bili su za sve vreme trajanja Namesništva predmet posebne pažnje, tim pre što je namesniku Ristiću javljeno iz Pirotskog okruga da je najveći deo okruga probugarski orijentisan i da Bugarska plaća mnoge viđenije ljude u pograničnom pojasu, predsednike opština i stalne članove Okružnog odbora.

Zbog nategnutih odnosa sa Sofijom, radikalske vlade su aktivirale odnos s Grčkom. U junu 1891. godine bivši predsednik grčke vlade, Harilaos Trikupis, boravio je dve nedelje u Srbiji, Javnost se tada živo zanimala mogućnostima stvaranja Balkanske konfederacije. Trikupis je u javnim nastupima bio vrlo obazriv i akademski nastrojen prema tom pitanju, dok je u Beogradu, na Cetinju i u Sofiji precizirao svoje viđenje rešenja Istočnog pitanja, i to udruživanjem snaga balkanskih zemalja. Sofija je odbila Trikupisov predlog, a Srbija ga je primila raširenih ruku. Njoj je bila neophodna saradnja s Vaseljenskom patrijaršijom u Carigradu u pogledu onemogućavanja zahteva Bugara da dobiju nova vladičanska mesta. Sava Grujić je za vreme svojih mandata pripremio teren i 1890. godine, preko poslanika u Carigradu Stojana Novakovića, pokrenuo pregovore sa Mavrokordatom, grčkim predstavnikom u Turskoj. Pašić je nastavio energičnije tim pravcem, obnovio je poslaničko mesto u Atini i dao poslaniku Vladanu Đorđeviću okvirne instrukcije za pregovore. U Atini su, međutim, izbegavali konkretne razgovore na temu srpsko-grčke saradnje u Makedoniji. Dvogodišnji rezultati srpskog poslanika bila su tri sastanka s grčkim ministrima na kojima ništa nije dogovoreno, jer se druga pregovaračka strana povukla bez objašnjenja. Srbija je zato ponovo ukinula poslaničko mesto u Atini. Kurtoazna razmena čestitki o praznicima i porodičnim proslavama bila je redovna pojava između Namesništva i grčkog kralja, ali dalje od toga odnosi dve zemlje nisu napredovali.

Odnosi sa Crnom Gorom sveli su se na rešavanje egzistencijalnih pitanja brojnih doseljenika u Srbiju, od kojih je prva grupa došla krajem leta 1889. godine. Pogođeni sušom i nedostatkom obradive zemlje, Namesništvo i vlada su zasipani molbama za naseljavanje Crnogoraca. Ministar Gavro Vuković je tim povodom pisao prvom namesniku po ličnom nalogu kneza Nikole. Korak dalje je predstavljala Privremena trgovačka konvencija između Srbije i Crne Gore potpisana je u februaru 1892. godine, ali je taj akt imao isključivo političku pozadinu, U martu 1893. godine Beograd je posetio sin kneza Nikole, knez Danilo. Poslanik iz Beča je zapazio da je ta poseta ostala nezapažena u Srbiji i da se kombinaciji da mladi crnogorski knez zameni Obrenoviće ne pridaje veća pažnja.

Deklarativno prijateljski, ali u suštini labavi odnosi s balkanskim državama, primoravali su Srbiju da u vreme trajanja Namesništva vodi obazrivu i elastičnu turkofilsku politiku. Dodatni argument za takvo opredeljenje bio je izuzetno rizičan položaj Srba u Kosovskom vilajetu, gde su Srbi bili izloženi zločinima Arbanasa, kao i progonima. Predsednik vlade Grujić je već 1890. godine promenio metod zaštite sunarodnika i umesto sporazumevanja s albanskim glavarima, zahtevao od turskih vlasti da svojim podanicima, Srbima, garantuje elementarnu bezbednost. Na tom putu bilo je puno poteškoća. Pored postojećih konzulata u Skoplju i Solunu, 1889. todine otvoreni su konzulati u Bitolju i Prištini. To je bila poruka tamošnjim Srbima da matica o njima vodi brigu i nagoveštava ozbiljne mere u pravcu zaštite njihovih prava i ličnosti. Međutim, posle samo sedam meseci od otvaranja konzulata u Prištini, u atentatu koji je izvršio Albanac iz Prištine, ubijen je konzul Kraljevine Srbije, Luka Marinković. To je bio jak udarac turkofilskom pravcu srpske politike, koja je usled nedostataka alternativa još čitavu deceniju vođena putem diplomatskog opštenja s Portom i nebrojanim protestnim notama. Takva politika, međutim, nije bila plodonosna po Srbiju i srpski narod u Turskoj.

Za vreme Namesništva preduzete su značajne mere na polju nacionalne politike, pre svega na organizacionom planu. Odeljenje za srpske ško- le i crkve izvan Srbije preneto je iz Ministarstva prosvete u Ministarstvo inostranih dela, a kulturno-prosvetne zagranične aktivnosti su centralizovane, Za prosvetne poslove izvan Srbije, uprkos velikoj besparici, izdvojene su značajne novčane sume. U javnosti se mnogo govorilo o nacionalnom duhu, ali to je bila potreba za izražavanjem do tada sputavanih emocija. Okolnosti u međunarodnim odnosima, finansijska i vojna nespremnost Srbije i nestabilna unutrašnja politička situacija nalagali su državnoj upravi veliku obazrivost. Namesnici su u skupštinskim besedama i u kontaktima sa stranim predstavnicima stalno podvlačili da su oni radi da izbegnu sve komplikacije i očuvaju mir na Balkanu, koji ne samo da Evropa želi već je on neophodan Srbiji, kako bi sprovela planirane reforme.

Izvori

• Miroslav Pešić, Političke stranke i uvođenje parlamentarizma u Srbiji od 1881-1903, Niš 2017.
• Suzana Rajić, Aleksandar Obrenović, vladar na prelazu vekova, sukobljeni svetovi, Beograd 2014.
• Grupa autora; Istorija srpskog naroda, knjiga 6, tom 1, drugo izdanje, Beograd 1994.