Милутин Гарашанин (политичар)

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Милутин Гарашанин (вишезначна одредница).
Милутин Гарашанин
Лични подаци
Датум рођења(1843-02-22)22. фебруар 1843.
Место рођењаБеоград, Кнежевина Србија
Датум смрти5. март 1898.(1898-03-05) (55 год.)
Место смртиПариз, Француска
Премијер Србије
ПретходникНикола Христић
НаследникЈован Ристић

Милутин Гарашанин (Београд, 22. фебруар 1843 — Париз, 5. март 1898)[1] био је српски политичар, дипломата, официр и академик. Гарашанин је био председник Владе, председник Народне Скупштине, министар и амбасадор.[2][3][4]

Биографија[уреди | уреди извор]

Поверљиво писмо Милутина Гарашанина из 1886. у којем коментарише руско ширење на Балкану преко Бугарске, део колекције Адлигата

Рођен је у Београду, од оца Илије Гарашанина, писца „Начертанија“ и председника српске владе у два наврата, и мајке Софије рођене Данић рођен 10/22. фебруара 1843. године.[5][6]

Образовао се у Београду, где је поред основне школе завршио и гимназију. Провео је само годину дана на београдском Лицеју, на природњачком одсеку. Године 1860. отишао је у Француску, где у лицеју Сен-Барбу изучава основну и специјалну математику.[7] По завршеним студијама политехнике, постао је 1865. године артиљеријски потпоручник. Завршио је затим артиљеријску школу у Мецу, у Француској, а после тога (од 1868) живео на очевом имању у Гроцкој и бавио се млинарском индустријом.[8]

Ступио је први пут у државну службу 1876. године, као официр. У српско-турском рату 1876. године учествовао је у борбама Ибарске војске, у чину артиљеријског капетана, као командант Чачанске бригаде. Дана 11. августа те године рањен је у бици на Огоријевцу, због чега је унапређен у чин мајора и добио Орден Таковског крста V степена. До објаве новог рата 1877. године бавио се економисањем у Гроцкој, на имању "Гаврану". У другом рату са Турском 1877/78. године, био је помоћник начелника Јаворске војске, у чину мајора. Војну каријеру је завршио у чину пуковника.

Политичку каријеру је започео тек октобра 1880. године, када ступа у Пироћанчев кабинет. Од 1881 — 1883. године био је министар унутрашњих дела Кнежевине Србије.[3]

У јануару 1881. године са групом младоконзервативаца основао је Српску напредну странку и постао њен председник.[9]

Посланик Србије у Бечу био је од 1883. до 1884 као и посланик у Француској 1894. и од 1897. до 1898.[10]

Он је учесник првог телефонског разговора на релацији Београд - Ниш 1886. Са друге стране линије, у Нишу, је био краљ Милан Обреновић. Због слабе чујности и лошег квалитета телефонске линије краљ је више пута понављао „Милутине, говори гласније!“. На крају Гарашанин је одговорио: „Ваше Височанство, ја говорим тако јако, да када би се попео на торањ Саборне цркве Ви бисте ме несумњиво морали чути у Нишу и без телефона.“[11][12]

Аутор је и књижевних дела од којих је најзначајније Доколице написано 1892. године.[13][14] Сматран је за одличног говорника.[15]

Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” поседује једно његово писмо, у којем Гарашанин пише о промени власти у Бугарској и покушајима Русије да прошири свој утицај на Балкану, што је било супростављено српској политици тог доба.[16][17]

Црна Гора му је доделила Орден књаза Данила I[18] и Обилића медаљу.[19]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 208. 
  2. ^ „BILO JE 28 SRPSKIH PREMIJERA MLAĐIH OD VUČIĆA: Da li predsednik Srbije BAŠ TOLIKO SLABO ZNA SRPSKU ISTORIJU?”. espreso.rs (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01. 
  3. ^ а б „Da li znate ko je Milutin Garašanin? – Portalibris” (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01. 
  4. ^ „Милутин Гарашанин (1843–1898) и Француска - Културни центар Новог Сада - Културни центар Новог Сада”. www.kcns.org.rs (на језику: српски). 2023-02-24. Приступљено 2024-01-24. 
  5. ^ Hajdarpasic, Edin (2015-11-18). Whose Bosnia?: Nationalism and Political Imagination in the Balkans, 1840–1914 (на језику: енглески). Cornell University Press. ISBN 9781501701108. 
  6. ^ Тодоровић, Жељко (2017-11-27). „Милутин Гарашанин”. Српска енциклопедија (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01. 
  7. ^ "Бранич", некролог, Београд 1. март 1898.
  8. ^ "Дело", некролог, Београд 1. јануар 1898.
  9. ^ Protić, Milan St (2015-01-01). Between Democracy and Populism: Political Ideas of the Peopleʹs Radical Party in Serbia:(The Formative Period: 1860ʹs to 1903) (на језику: енглески). Balkanološki institut SANU. ISBN 9788671790949. 
  10. ^ Ljušić, Radoš (2005). Vlade Srbije: 1805-2005 (1 изд.). Belgrade: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. стр. 148. ISBN 86-17-13111-X. OCLC 67978385. 
  11. ^ Гуцијан, С. „Прича о четрнаестом војводи и девет баба”. Politika Online. Приступљено 2020-12-01. 
  12. ^ „Милутин Гарашанин”. Српска енциклопедија (на језику: српски). 2017-11-27. Приступљено 2024-01-24. 
  13. ^ „Dokolice – Milutin Garašanin – Portalibris” (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01. 
  14. ^ Garašanin, Milutin (1939). Dokolice (на језику: српски). Srpska književna zadruga. 
  15. ^ „Milutin Garašanin – Portalibris” (на језику: српски). Приступљено 2020-12-01. 
  16. ^ Лазић, Виктор (март 2018). „Србија међу књигама”: 60. 
  17. ^ P, I. „Milutin Garašanin: Jedan od najuticajnijih Srba 19. veka i učesnik prvog telefonskog razgovora u našoj zemlji!”. 24sedam (на језику: српски). Приступљено 2024-01-24. 
  18. ^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 85. 
  19. ^ Acović, Dragomir (2017). „Šest vekova odlikovanja među Srbima”. Politikin zabavnik. 3438: 14. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Политичке функције
Министар спољних послова
1880–1883
Министар финансија Србије
1884–1885
Премијер Србије
1884–1887
Министар спољних послова
1884–1886
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милутин_Гарашанин_(политичар)&oldid=27105210”