Александар Обреновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте Александар Обреновић (вишезначна одредница).
Александар Обреновић

Портрет са слике је насликао Влахо Буковац 1900. године. Портрет се налази у Народном музеју у Београду.
Портрет са слике је насликао Влахо Буковац 1900. године. Портрет се налази у Народном музеју у Београду.

Датум рођења 14. август 1876.
Место рођења Београд (Кнежевина Србија)
Датум смрти 29. мај 1903.
Место смрти Београд (Краљевина Србија)
Гроб Црква светог Марка у Београду
Титула Краљ Србије
Период 18891903.
Претходник/ци Милан Обреновић
Наследник/ци Петар I Карађорђевић
Порекло и породица
Династија Обреновићи
Отац Милан Обреновић
Мајка Наталија Обреновић
Супружник/ци Драга Обреновић
Потомство није имао

Краљ Александар Обреновић (Београд, 2/14. август 1876 — Београд, 29. мај 1903) је био српски краљ, последњи из династије Обреновић, који је, заједно са својом супругом краљицом Драгом Обреновић, убијен у Мајском преврату 1903. Краљ Александар је био син краља Милана и краљице Наталије Обреновић.

Биографија[уреди]

краљ Милан и Александар Обреновић из 1888. године

Детињство на двору краља Милана[уреди]

Александар Обреновић је рођен 14. августа 1876. године у једном породилишту које је лично финансирао краљ Милан. Бригу о младом Александру је искључиво водио краљ Милан. По узрастању младог краљевића, краљ Милан је наредио да се пошаље на школовање у Париз о његовом трошку. Заједно са младим краљевићем тада су се у Паризу налазили њему у помоћ и два истакнута пријатеља куће Обреновића - Јован Ристић и Коста Протић, који ће касније, за време Александровог малолетства, бити намесници. На Лицеју је стекао солидно образовање, научио је француски и руски језик.

Александар се вратио у Београд 1887. године, са непуних 11. година и стално се налазио на Двору, где је о његовом васпитању бринуло више гувернанти. Ту је научио да свира клавир, да пише поезију, да пеца, да иде у лов. Углавном се налазио под надзором свога оца, краља Милана Обреновића.

Абдикација краља Милана и намеснички режим[уреди]

Слика Александра Обреновића из 1890. године

На годишњицу проглашења Краљевине Србије 22. фебруара (6. марта) 1889. у Саборној Цркви, краљ Милан се појавио заједно са својим тринаестогодишњим сином Александром у свечаној војној униформи и објавио је проглас да се повлачи са трона и уступа га своме сину, али да се до његовог пунолетства државом стара намесништво. Према Уставу, краљ Милан је одредио сину Александру намесништво, које су сачињавали Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић.

Радикали су помиловани од оптужби и казни због Тимочке буне и вратили се у политички живот. Прво је Сава Грујић преузима председништво владе, а затим Никола Пашић 1891. године. После Миланове аустрофилске политике, долази до нових веза Србије и Русије. У лето 1891. године Александар Обреновић и Никола Пашић одлазе у Петроград у посету руском цару Александру Романову. Млади краљевић је срдачно дочекан у Петрограду. Цар Александар му је том приликом рекао да Русија неће дозволити анексију Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и да ће ту одлуку пренети у Беч. Краљевићу Александру и Николи Пашићу било обећано и то да ће Русија помагати српску активност у Македонији.

Млади Александр Обреновић

На предлог младог Александра, Влада и намесништво Србије су омогућили повратак митрополита Михаила у Београд. На 500-ту годишњицу Косовског боја, 1889. године, тринаестогодишњи Краљ Александар је у цркви манастира Жиче миропомазан од стране митрополита Михаила, политичког противника његовог оца краља Милана, у присуству краљевских намесника, министара српске Владе и руског посланика Персијанија. Чин миропомазања био је изузетно свечан. Претходно је млади краљ присуствовао бденију у Лазаревој цркви у Крушевцу, положио темељац за споменик Косовским јунацима и на путу за Жичу свратио у манастир Љубостињу, где је приређен нарочити помен на гробу Царице Милице. Посебним законом је основано Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару, које је добило ослобађање од свих пореских дажбина (1899).

Александрова мајка, краљица Наталија, која је била у разводу и оштром сукобу са краљем Миланом, протерана је, на његов захтев, из Београда 7. маја 1891. године. Отпутовала је у бањски центар Бијариц, са будућом краљицом Драгом Обреновић.

После смрти намесника Протића 4. јуна 1892. године, настаје сукоб између шефа радикала Николе Пашића, који претендује на намесничко мести, и првог намесника Ристића, који не прихвата Пашића. Расплет настаје падом радикалске владе и установљавањем либералске, под Јованом Авакумовићем 9. августа 1892. године.

Александар Обреновић постаје краљ Србије[уреди]

Александар и Драга Обреновић

После скупштинских избора из фебруара 1893, који су дали подједнак број посланика радикалима и либералима, настала је тешка политичка криза, а Александар је решио да узме ствари у своје руке. 1. априла 1893. године позвао је све угледне министре и читаво намесништво на свечану вечеру у Двору. За време вечере, стално су се око младог краља налазила 10-12 официра као послуга. Након вечере, краљ је позвао госте у свечани салон и саопштио им је да се ради побољшања стања у земљи од данас преузима краљевска овлашћења, разрешује досадашњу владу и намесништво и да Србија иде новим политичким курсем. Тако је краљ Александар извршио дворску револуцију, односно државни удар.

Око краља су се тада налазила неколицина високих официра, међу којима и коњички пуковник Лазар Петровић, који ће доцније постати његов лични ађутант, а краљ ће га унапредити у чин генерала. Протести министра су остали без резултата, док је краљ понављао да је тако боље за све. Нову владу је саставио краљев бивши васпитач, др Лазар Докић, са неколико угледних радикала.

На почетку своје владавине, политика краља Александра била је да он прописује програм рада владе по питањима војног, привредног и финансијског живота државе. Није подносио страначка непринципијелна надметања, а да би сузбио радикале, сам је 9. јануара 1894. године позвао оца, краља Милана, да се врати у Београд и доделио му врховну команду над војском. Радикална влада је одмах поднела оставку и прешла у опозицију. По повратку у земљу краљ Милан је одмах почео да утиче на државне послове.

Краљ Александар је покушао да води политику са неутралним владама, али му то није полазило за руком. Зато је 9. маја 1894. године извршио други државни удар и укинуо устав од 1888. и вратио стари из 1869. године.

Због све тежег положаја српског становништва у границама Турске империје, краљ Александар је решио да начини посету Цариграду у лето 1894, не би ли измолио неке политичке повластице српског живља у Турској. Негујући добре односе са Грчком, краљ Александар је у пролеће, по повратку из Цариграда, посетио и грчки двор. На том, путу, после неколико векова, посетио је Свету гору и Хиландар, коме је претила опасност да га Бугари преотму. Том приликом хиландарско братство је поклонио је краљу Мирослављево јеванђеље, оригиналну Немањину повељу манастиру и још неколико рукописа. Овом краљевом посетом и његовим новчаним прилозима, Хиландар је остао српски манастир.

По повратку са Атоса, краљ Александар се завадио са својим оцем, после чега је овај отишао по други пут из Србије. Недељу дана касније у Србију се враћа прогнана краљица Наталија. Потом је 25. јуна 1895. године Стојан Новаковић саставио нову напредњачку владу.

После овога, на инсистирање краљице Наталије, краљ одлази на летовање у Бијариц почетком маја 1895. године. Краљица Наталија је по њему дала име Сашино једној палати у Бијарицу. У овом градићу на граници Француске и Шпаније, краљ је упознао будућу супругу Драгу, која је била лична дворска дама његове мајке. У то време се у Србији то прихватило као пролазна авантура младог краља, али је љубав започета у Бијарицу почела да буја све више и више.

Вечерње новости 15. јуна 1896. су писале о састанку кнеза Николе и краља Александра у Београду

Краљ се поново враћа у Србију почетком септембра 1895. На инсистирање свога оца, краља Милана, краљ Александар је отишао у Беч, где је у знак добре пажње српског и аустријског двора, одликовао лентом Белог орла бечког министра за финансије и министра за Босну и Херцеговину, Бенјамина Калаја, што је рђаво прихваћено у Србији због тежње Аустроугарске да анектира Босну и Херцеговину.

У Бечу и Пешти поново долази до незадовољства према Србији. Први пут у српској историји, захваљујући залагању краља Александра, дошло је на Видовдан 1896. у Београду до састанка владара Србије и Црне Горе, краља Александра и кнеза Николе Петровића. Краљ је приредио величанствени дочек кнезу Николи на железничкој станици, командовао је својим војним ешалоном и први се руковао са црногорским кнезом. Том приликом књаз Никола Петровић је одржао дугачак говор где је поздрављао српско-црногорску сарадњу. Књаз Никола је био усхићен када је истога дана био у Саборној цркви на парастосу косовских жртава. После одржаног обреда и патриотског говора митрополита Михаила, у цркви, ушао је обучен у златно црногорско одело и са сабљом Немањића о појасу, клекнуо, пољубио земљу и бризнуо у плач.

И краљ Александар се одужио црногорском кнезу, па је тако наредне 1897. године, на Ђурђевдан, крсно име Петровића, краљ Александар посетио Цетиње, иако је краљ Милан из Беча употребио сва могућа средства да му осујети овај пут, плашећи га још да ће „погинути, чим ступи на црногорско земљиште“.

После избијања Критског устанка у Грчкој, долази до нових заоштравања односа Србије и Бугарске. Краљ Александар одлази у званичну посету кнезу Фердинанду Кобуршком у Софију 19. фебруара 1897. где је потписао српско-бугарску „Угодбу“. По том уговору предвиђала се начелна сарадња у свим питањима која су се тицала Срба и Бугара у Турској.

После овога, краљ се поново мири са оцем и позива га да дође у Србију. По доласку краља Милана у Србију 7. октобра 1897. образована је нова влада под председником др Владаном Ђорђевићем, по занимању хирурга. Краљ Милан је постао врховни командант активне војске Краљевине Србије.

Нова влада и краљ Милан покушали су да нађу достојну принцезу са неког западног двора за краљеву супругу. Међутим, тада се није знало да се краљ састаје са својом будућом женим Драгом Машин у Београду наочиглед читаве јавности.

После све већег ангажовања краља Милана у српској политици, а нарочито после његове антирадикалске политике, на њега је покушан атентат на Ивандан 1899. године, који је покушао да изврши један незапослени радник. Тада се краљ Милан почео обрачунавати са радикалима на све начине. Оваква његова политика се првенствено није свидела Александру из два разлога: требало је ставити земљу пред свршени чин објављивањем своје веридбе са Драгом Машин и да се лиши антирадикалске кампање коју је водио краљ Милан. Зато је решио да уклони и председника владе и краља Милана из земље.

Под изговором да треба да преговара са западним двором око његове женидбе са принцезом Александром Шамбург Липе, шаље свог оца у Карлсбад, а председника владе др Владана Ђорђевића у Маријенсбад да потпише неке уговоре са Аустроугарском. Чим је отклонио ове противнике, могао је на миру да објави веридбу са Драгом Машин.

Женидба краља Александра Обреновића[уреди]

Србијом је одјекнула невероватна вест 8. јула 1900. да је краљ Александар запросио ћерку Пантелије Луњевице, Драгу Луњевицу-Машин. Први проблеми су настали код политичара, а затим и у војсци. После неких недоумица код виших официра, краљ Александар их је окупио у Саборној цркви 10. јула 1900. године на парастос страдалим жртвама у ратовима за ослобођење Србије и одржао им говор:

Викицитати „Ја сам глава Дома Обреновића и ја први имам право и дужност да водим бригу о судбини и будућности Династије. Према томе мишљења мога оца у делу моје женидбе је споредна ствар и малог је значаја. То је главно шта мислим ја, а немој отац. Мој отац није одговорио мојим жељама и ја сам га, као врховни командант, с тога справом разрешио дужности команданта активне војске.“
({{{2}}})
Краљ Александар и Краљица Драга на венчаној фотографији

Краљ Милан није дао благослав свом сину, напомињући у писму да је њихова династија превалила много тога, али да ју је одлука коју је донео одвела право у пропаст. Краљ Александар је наредио да се распореде јаке снаге на граници и да га у случају насилног покушаја да са војском продре у Србију, ухвате и затворе. Краљ Милан се више није ни враћао у Србију и умро је у Бечу 1901. године. Такође се против овакве одлуке побунила и краљева мајка Наталија, пишући му из Русије све најружније о Драги Машин.

Сви противници који су били против ове женидбе су затворени, касније, по милости краља пуштени, поднели су прво оставке, а покушано је чак да се код митрополита Инокентија утиче на то да не да црквени благослов краљу. После објављене веридбе, уследила је краљева женидба 23. јула 1900. у Саборној Цркви у Београду. Због затегнутих односа са спољним светом због ове женидбе, краљ Александар је почео полако да ради на сређивању ових односа. У спољној политици окренуо се одмах Русији, пустивши претходно радикале из затвора оптужене за Ивањдански атентат. На ово је оштро реаговао аустроугарски посланик у Београду, гроф Голуховски.

После смрти краља Милана, краљ Александар је у знак краљичине трудноће пружио руку помирења свим политичким осуђеницима. По изласку политичара радикалне странке из затвора, краљ је саставио нову владу на челу са радикалом Михаилом Вујићем 20. марта 1901, а она је била мешавина радикала и либерала. Потом је донет нови Октроисани устав чија је главна карактеристика била увођење дводомног система.

Нарочито велики проблеми за краља Александра настали су непостојећом трудноћом краљице Драге. На ово је први реаговао Царски двор у Петрограду и није желео да прими краља и краљицу у обећану посету. Краљ Александар је за то окривио радикале, извршио нови државни удар и поставио владу на челу са генералом Димитријем Цинцар-Марковићем 6. новембра 1902. године.

Због све веће одбојности руског двора, краљ Александар је од јесени 1902. године настојао да се поново приближи Аустрији, а извесне кораке предузимао је и раније. Већ у јануару 1902. године краљ Александар је послао у Беч свог личног секрета Милоша Петронијевића с обећањем да ће питање свог наследника решити у споразуму са суседном монархијом, и то, по својој прилици, тако што ће посинити једног од потомака женске линије Обреновића, који живе у Аустроугарској. На то је оштро протестовао руски министар иностраних послова гроф Александар Ламздорф, у Нишу када је крајем 1902. дошао у посету краљу Александру.

Мартовске демонстрације против Александра Обреновића и Мајски преврат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Мајски преврат
Слика Александра Обреновића из марта 1903.

Радници и студенти приредили су 23. марта 1903. масовне демонстрације које су се претвориле у сукоб с полицијом и војском. Том приликом погинуло је шест особа. На Калемегдану је демонстрантима ватрено говорио Димитрије Туцовић. Знајући да не може добити нове изборе, краљ Александар се окомио на Сенат, у коме се налазило остатак радикала, које је краљ окривио за нереде.

Краљ је 25. марта 1903. године извршио два државна удара у размаку од само једног сата. Првим ударом је укинут Устав из 1901, распуштени су Сенат и Народна Скупштина. Иза тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је краљ новим државним ударом вратио у живот стари Устав из 1901. године. Након овога, влада је спровела изборе 18. маја 1903. које је добила. Уједно, ово је била последња победа краља Александра на политичком пољу.

У ноћи 29. маја (11. јуна) 1903. године, група завереника, под руководством капетана Драгутина Димитријевића Аписа, извршила је преврат. Краљ Александар Обреновић и краљица Драга су убијени у спаваћој соби, тела су им бачена преко прозора. Ове крваве и драматичне ноћи још су убијени: председник владе Димитрије Цинцар-Марковић, војни министар Милован Павловић, оба краљичина брата Никодије и Никола Луњевица, који су својим неодговорним и кавгаџијским понашањем, можда највише револтирали младе официре. Капије Двора отворио је официр Петар Живковић, потоњи генерал под владом Александра Карађорђевића.

Убиством последњег краља из лозе Обреновића, угасила се лоза ове династије која је, са прекидом између 1842. и 1858. године владала Србијом од 1815. године.

Краљ Александар и краљица Драга почивају у крипти храма св. Марка у Београду.[1] На српски престо након смрти краља Александра долази краљ Петар I Карађорђевић.

Породица[уреди]

Родитељи[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Краљ Милан
KraljMilanObrenovic.jpg
22. август 1854. 11. фебруар 1901.
Краљица Наталија
Natalie of Serbia c1875.png
14. мај 1859. 8. мај 1941.

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Краљица Драга
Kraljica Draga 11.jpg
23. септембар 1864. 11. јун 1903.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Преци Александра Обреновића, три колена уназад
Александар Обреновић Отац:
Милан Први, краљ Србије
Деда (по оцу):
Милош Обреновић
Прадеда:
Јеврем Обреновић
Прабаба:
Томанија Обреновић, кћерка војводе Антонија Богићевића
Баба (по оцу):
Елена Марија Катарџи
Прадеда:
Константин Катарџи, велики логотет Молдавије
Прабаба:
Есмералда Балша, кћерка Ђурђа Балше и Роксанде Стурдзе
Мајка:
Наталија Кешко
Деда (по мајци):
Петар Кешко, руски пуковник
Прадеда:
Иван Петрович Кешко, властелин и коморник
Прабаба:
Наталија Балша, кћерка Ђурђа Балше и принцезе Роксанде Стурдзе
Баба (по мајци):
принцеза Пулхерија Стурдза од Молдавије
Прадеда:
Николај Стурдзе, син Ивана Стурдзе, кнеза Молдавије
Прабаба:
Марија, кнегиња Розети-Розновану

Спољашње везе[уреди]