Ustanak Nika
Ustanak Nikâ (po lozinci pobunjenika νυκά, što znači „pobeđuj“) je bila pobuna demâ, „plavih“ (οἱ Βέντοί) i „zelenih“ (οἱ Πράσινοι), koja je zadesila prestonicu Istočnorimskog carstva januara 532. godine. Za vreme Justina vladar je favorizovao plave. Međutim, kada je Justinijan I došao na vlast, on je ukinuo vlast „plavima“, te su se oni ujedinili sa „zelenima“ u nameri da ga sruše. Godine 532. došlo je do velikih demonstracija na Hipodromu. Protiv svoje volje za cara je izabran je Anastasijev sestrić — Ipatije. Buna je poprimila takve razmere da je Justinijan pomišljao da abdicira i da sa riznicom prebegne u Herakleju (Trakija), ali ga je od toga odvratila Teodora, najpoznatija ličnost cele vizantijske epohe. Osim nje, uz Justinijana su stali Velizar i lukavi evnuh Narzes. Oni su opseli Hipodrom, gde su se nalazili pobunjenici. Narzes je poveo pregovore i uspeo da uvede razdor u pobunjeničkim redovima. Potplatio je vođu plavih i na taj način otuđio njega i njegove od „zelenih“. Potom je pod zapovedništvom Velizara izvršen napad na Hipodrom u kojem je uzelo učešća 3.000 veterana. Za jedan dan masakrirano je 30.000 zelenih. Ipatije i Pompej, Anastasijevi sestrići za koje se sumnjalo da su vinovnici nemira, pogubljeni su zajedno sa 18 viđenijih patricijâ i konzulâ, predvodnika pobune. Na taj način je ugušena jedna od najozbiljnijih nemira koji su zahvatili prestonicu na Bosforu. Međutim, moć zelenih nije bila do kraja skršena, tako da su dve frakcije nastavile da vrše povremena krvoprolića na hipodromu.
Pozadina[uredi | uredi izvor]
Staro Rimsko i Vizantijsko carstvo su imali vrlo razvijena udruženja zvana deme (δῆμος). Ta su udruženja podupirala različite frakcije (timove) koje su se takmičile u određenim sportskim takmičenjima. Ovo je posebno bilo jako u trkama dvokolica. Postojala su četiri glavna sastava trkača dvokolica koje je razlikovala boja odore u kojoj su se takmičili. Osim takmičara te boje su nosili i njihovi navijači. To su bili Plavi, Crveni, Zeleni i Beli. Ipak, u vizantijsko doba su jedini sastavi s nekim uticajem bili Plavi i Zeleni. Car Justinijan I je bio pristalica Plavih.
Udruženja su postala mesto iskazivanja za razna društvena i politička pitanja za koja vizantijsko stanovništvo nije imalo drugih mesta gde bi ih iskazalo. Bila su kombinacija uličnih bandi i političkih stranaka. Zauzimala su stajališta o tekućim pitanjima, posebno o teološkim problemima (uzrok masovnih, često nasilnih rasprava u 5. i 6. veku) ili o pretendentima na presto. Učestalo su pokušavali uticati na carsku politiku izvikivajući političke zahteve između trka. Carske postrojbe i gradska straža nisu mogle čuvati red bez saradnje cirkuskih frakcije koje su podupirale aristokratske porodice u gradu (porodice su bile podupiratelji). U ove su spadale neke porodice koje su verovale da imaju puno pravo na presto, veće nego Justinijan.
Godine 531. su neki članovi Plavih i Zelenih bili uhapšeni zbog ubistva povezanog sa smrtima koje su se pojavile tokom pobuna nakon završene trke dvokolica.[1] Nemiri ograničenog raspona nisu bili nepoznanica na tim trkama, slično kao i huliganstvo koje se pojavljivalo oko fudbalskih susreta u današnjici. Ubice je trebalo obesiti, što se uglavnom i događalo.[2] No, 10. januara 532. dvoje njih, Plavi i Zleni, pobegli su i sklonili se u utočištu crkve koju je okružila besna gomila.
Justinijan je bio živčan, jer je bio usred pregovora s Persijancima o miru na istoku, stanovništvo je bilo uveliko nezadovoljno zbog visokih poreza, a sad se suočio s mogućom krizom u svom gradu. Suočivši se s ovim, objavio je da će trka dvokolica biti održana 13. januara i promenio je presude u zatvorske. Plavi i Zeleni su odgovorili tako što su zahtevali da se dva čoveka u potpunosti oslobode.
Nemiri[uredi | uredi izvor]
Dana 15. januara 532. napeta i besna svetina je došla na carigradski hipodrom da gleda trke. Hipodrom se nalazio do palate, pa je Justinijan mogao posmatrati iz sigurnosti svoje lože u palati. Od početka je svetina izvikivala uvrede upućene Justinijanu. Do kraja dana, na trci 22, raznoliki nepravilni povici su se promenili iz „Plavi!" ili „Zeleni!" u jedinstveno „Nika!" ("Pobedi!" ili „Pokori!"), a svetina je provalila i napala palate. Idućih 5 dana palata je bukvalno bila pod opsadom. Požari koji su izbili tokom nemira su rezultovali razaranjem većeg dela grada, uključujući i gradsku najvredniju crkvu, crkvu Svete mudrosti (koju je Justinijan kasnio ponovno izgradio).
Neki senatori su ovo videli kao priliku kojom bi mogli zbaciti Justinijana s prestola, nezadovoljni njegovim novim porezima i smanjenom podrškom plemstvu. Protestanti su sad bili naoružani i najverojatnije su ih kontrolisali njihovi saveznici u Senatu. Zahtevali su da Justinijan raspusti prefekta Ivana Kapadočkog koji je bio odgovoran za prikupljanje poreza i kvestora Tribonijana koji je bio odgovoran za pisanje zakonskog kodeksa. Tad su proglasili novog cara, Ipatija, nećaka bivšeg cara Anastasija I.
Justinijan je u očaju razmatrao mogućnost da pobegne, no govori se da ga je njegova supruga Teodora razuverila, govoreći mu „Oni koji su nosili krunu ne bi smeli ostati živi nakon što ju izgube. Niti namjeravam doživjeti dan kad me neće pozdravljati kao caricu.""[3] Iako je put za beg preko mora bio otvoren za cara, Teodora je ustrajala na tome da bi ostala u gradu, citirajući staru izreku „Vladarstvo je prekrasno pokopno odijelo." ili možda, (kraljevska boja) „Ljubičasta je prekrasni mrtvački pokrov.".[4]
Čim se pribrao, Justinijan je smislio plan u kojem je računao na popularnog evnuha Narzesa i na generale Velizara i Munda. Dao je vreću zlata Narzesu. Narzes je noseći tu vreću ušao sam nenaoružan na hipodrom, našavši se nasuprot ubilački nastrojene svetine koje je već ubila stotine ljudi. Narzes je otišao direktno prema Plavima, prišavši važnom njihovom pripadniku. Saopštio im je da ih je car Justinijan stao iza njih, da ih podupire protiv Zelenih. Podsetio ga je da Zelenima pripada Ipatije, čovek kojeg su krunisali. Potom je razdelio zlato. Vođe Plavih su tiho razgovarali međusobno i potom su počeli govoriti sljedbenicima. Odjednom se usred Ipatijevog krunisanja Plavi izjurili s hipodroma, dok su Zeleni ostali zapanjeni. Na to su carske jedinice koje su predvodili Velizar i Mund jurnule u hipodrom i pobile preostale pobunjenike.
Prema izveštajima je ubijeno oko trideset hiljada pobunjenika.[5] Justinijan je još naredio ubistvo Ipatija i izgnati senatore koji su podupirali pobunu. Potom je obnovio Carigrad i crkvu Svete mudrosti i bio je slobodan da uspostavi svoju vlast.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Clio History Journal Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2012) Sam Vancea (Dickson College 2008): Justinian and the Nike riots
- ^ Engleski istoričar Norič govori da je svih sedmoro bilo osuđeno na smrt, no dvoje je još bilo živo nakon što su bili skinuti s vešala. Spasila ih je grupa monaha koja ih je odvela u manastir (Byzantium, "The Early Centuries", str. 197-98); Džon Banel Beri (History of the Later Roman Empire, 1923) kaže da su samo trojica trebalo da budu obešena, alo dvoje je pobeglo; preostaloj četvorici je odrubljena glava
- ^ Diehl, Charles. Theodora, Empress of Byzantium (© 1972, by Frederick Ungar Publishing, Inc., prevod S. R. Rosenbauma s francuskog izvornika Theodora, Imperatice de Byzance), pp. 87.
- ^ Prokopije, Ratovi 1.24.32–37. Moguće je da su Teodorine primedbe zapravo izmišljotine hroničara ProkopijeProkopija, koji nije laskao o Teodorinom životu
- ^ Brojku daje Prokopije; Wars, (engleski) Internet Medieval Sourcebook Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. februar 2006).)
Ovaj članak sadrži tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Smit, Vilijam, ur. (1870). Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
