Čarua
Čarua je starosedelački narod Južne Amerike u današnjem Urugvaju[1] i susednih područja Argentine (Entre Rios) i Brazila (Rio Grande do Sul).[2][3] Oni su bili polunomadski narod koji se izdržavao ribolovom, lovom i sakupljanjem.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Pretpostavlja se da su Čarua raseljene ka današnjem Urugvaju od strane naroda Guarani pre oko 4000 godina.[4]
Legenda kaže da su Čarue ubile Španskog istraživača Huan Dijaz de Solisa tokom njegovog putovanja 1515. godine do Rio de la Plate, ali to je kontradiktorno zaključcima istraživača koji tvrde da ovaj narod nije bio kanibalistički nastrojen i da su to zapravo uradili Guarani narod. Kasnije, dokazano je da nije bilo direktnog svedočenja tom momentu. Dolaskom Evropljana, Čarue, zajedno sa Čanom, žestoko su se protivile njihovom teritorijalnom napadu. U 18. i 19. veku, Čarue, suočene sa eksploatacijom stoke koja snažno oblikuje njihov način života što uzrokuje glad i tera ih da se oslanjaju na krave i ovce. Nažalost, oni su u toj epohi sve više privatizovani. Napade su odbijali doseljenici koji su slobodno pucali na sve starosedeoce. Kasnije, Fruktuoso Rivera (prvi urugvajski predsednik) je organizovao genocid nad Čaruancima. Od 11. aprila 1831. godine, kada je započeta kampanja Salsipuedes (što znači „beži ako možeš“) od strane Bernabe Rivere, nećaka Fruktuose Rivere, izjavljeno je da su Čarue istrebljene.
Četiri preživela Čaruanca su zarobljena tokom Salsipuedesa. Oni su bili Senakua Senakue, izlečitelj; Valmaka-Piru Sira, ratnik; i mladi par, Laureano Takuave Martinez i Maria Mikaela Gujunusa. Svo četvoro je odvedeno u Pariz, Francusku i 1833. godine su izloženi javnosti. Ubrzo su svi umrli u Francuskoj, uključujući i malu ćerkicu roditelja Sire i Gujunuse, koju je usvojio Takuave. Ime deteta je bilo Maria Monika Mikeala Iguldad Libertad od Čarua, ali je zavedena u Francuskoj kao Karolina Takuave.[5][6] Spomenik, Los Últimos Charrúas (poslednji Čaruanci) je podignut u Montevideu, Urugvaj.[7]
Od 80-ih - nakon poslednje diktature Urugvaja - grupa ljudi javno objavljuje svoje Čaruansko poreklo.
Zaostavština[uredi | uredi izvor]
Mnogo toga ima nepoznatog o Čaruancima zbog njihovog ranog brisanja iz Urugvajske istorije. Jedini dokumenti koji su preživeli, a tiču se Čaruanaca, su spisi Španskih istraživača, arheologa i antropologa.
Urugvajci sebe nazivaju „čarue" u kontekstu nadmetanja ili borbe protiv stranog tela. U situacijama u kojim Urugvajci iskažu hrabrost uprkos inferiornosti, izraz "odlučnost Čaruanska“ se koristi za pobedu prilikom suočavanja sa sigurnim porazom.
Nakon Salsipuedesa, Čarua prestaju da postoje kao nacija. Veruje se da više ne postoji čistokrvni Čaruanac, iako se nalaze fizički i genetski tragovi među stanovništvom Urgvaja. Prema popisu Argentine iz 2001. godine, nalazi se 676 Čaruanaca (većina ih ima mešano poreklo) koji žive u provinciji Entre Rios.
Čaruansko groblje nalazi se u Piriapolisu, u okrugu Maldonado.[8]
Urugvajski nacionalni tim ima nadimak „Los Čauras“ (šp. Los Charrúas) i lokalni ragbi klub u Porto Alegreu je nazvan po ovom narodu: ragbi klub Čarua.
Čarua je takođe ime Brazilskog vojnog tenka za transport pešadije.
1888. godine je objavljena epska pesma tabare, autora Huan Zorilja de San Martina, u kojoj se radi se Čaurancu i njegovoj ljubavi ka Špankinji.
Ulica u Montevideu u naseljima Pokitos i Kordon nosi ime Čarua.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Renzo Pi Hugarte. "Aboriginal blood in Uruguay" (in Spanish). Raíces Uruguay. Retrieved 2 February 2015.
- ^ Burford 2010, str. 16.
- ^ Uruguay and the memory of the Charrúa tribe Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. maj 2012)." The Prisma. 28 March 2011. Retrieved 20 Dec 2011.
- ^ Burford 2010, str. 12.
- ^ "El Parto de María Micaëla Guyunusa". chan-taekwondo-charrua (in Spanish). Charruas del Uruguay, LA NACION CHARRUA. May 21, 2012. Retrieved 16 December 2012.[nepouzdan izvor?]
- ^ "El Nacimiento de Caroliné Tacouavé" (in Spanish). Retrieved 2012-06-24.
- ^ Burford 2010, str. 119.
- ^ Burford 2010, str. 173.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Burford, Tim (2010). The Bradt Travel Guide Uruguay. Bradt Travel Guides. str. 16. ISBN 978-1-84162-316-0.
