Аргентина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Аргентинска Република
República Argentina
Застава Аргентине Грб Аргентине
Застава Грб
крилатица: У слози и слободи
(шп.
En Unión y Libertad)
Химна
Oid, Mortales
Положај Аргентине
Главни град Буенос Ајрес
34°20′S 58°30′W
Службени језик шпански
Облик државе Савезна република
 — Председник Кристина Киршнер
Независност: 1810.
Површина  
 — укупно 2.766.890 ¹ km² (8)
 — вода (%) 1,1
Становништво  
 — 2014. 42.669.500 [1] (32)
 — густина 14/km² 
Валута Аргентински пезос (100 центи)
Временска зона UTC -3
Интернет домен .ar
Позивни број +54
¹ Аргентина такође присваја 1.000.000 km² Антарктика, Фолкландских Острва и Јужне Џорџије и Јужних Сендвичких острва

Аргентина, званично Аргентинска Република (шп. República Argentina, Nación Argentina) је јужноамеричка[2] држава, друга по величини на континенту после Бразила, и осма по величини на свету. Аргентина заузима површину од 2.766.890 km² и протеже се између планинског венца Анди на западу и Атлантског океана на истоку и југу.

Граничи се са Парагвајем и Боливијом на северу, Бразилом и Уругвајем на североистоку, и Чилеом на западу и југу. Аргентина полаже право на прекоокеанске територије Уједињеног Краљевства, Фолкландска Острва или Малвине (шп. Islas Malvinas) и острва Јужна Џорџија и Јужна Сендвичка острва. Аргентина такође сматра да јој припада 969.464 km² територије на Антарктику, под именом „Аргентина Антарктика“. Чиле и Уједињено Краљевство такође полажу право на ову територију.

Етимологија[уреди]

Реч „Аргентина“ потиче из латинског језика, тачније од латинске речи argentum што значи сребро. Када су први шпански конкистадори открили реку Ла Плата, назвали су рукавац на који су наишли Слатко море (Mar Dulce). Након бродолома шпанских конкистадора, предвођених Хуаном Диаз де Солисом, домороци су преживелима дали поклоне направљене од сребра. Легенда о Сијера дел Плата, планини богатој сребром, дошла је до Шпаније око 1524. године. Име Аргентина је први пут поменуто на штампаној мапи у Венецији 1536. године. Извор сребра је лоциран близу данашњег боливијског града Потоси који је основан 1546. Шпанска експедиција је пратила траг сребра у планини и низ ток река Парана и Пилкомајо. Ова експедиција је дошла до области коју су већ заузели конквистадори и Лиме, престонице Перуа.

Назив Аргентина је први пут употребљен 1612. године у књизи „Историја открића, насељавања и заузимања области око реке Ла Плата“ (Historia del descubrimiento, población, y conquista del Río de la Plata) аутора Руј диаз де Гузмана, који је назвао територију Аргентине - Земља сребра (Tierra Argentina).

Историја[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Аргентине

Преколумбовска Аргентина[уреди]

Куева де лас Манос, је стара преко 10.000 година, и представља једно од најстаријих доказа о урођеничким културама у Америци.

Најранији докази о људском присуству у Аргентини су пронађени у Патагонији и сматра се да су настали једанаест хиљада година пре нове ере. Ови докази припадају домородачким племенима Дијагита, Уарпе и Санавироне. Царство Инка, под вођством Пачакутека, је 1480. поразило племена Омагвака, Атакама, Уарпе и Дијагита и освојило данашње делове северозападне Аргентине. Освојене области су припојене провинцији Коласују.

Остала племена, као што су Санавироне, Лулу-Тонокоте и Комечингоне, су успела да очувају своју независност. На северу данашње Аргентине развијена је култура народа Гварани. За централне и јужне делове Аргентине карактеристично је било присуство номадских народа, од којих су најбројнији били Мапуче.[3] Насеље Тастил племена Атакамењо са две хиљаде становника је било највеће насеље у преколумбовској Аргентини. Најнапреднија становници данашње Аргентине у то време су били народи Чаруа и Гварани. Они су имали развијену пољопривреду и грнчарство.

Колонијално доба[уреди]

Први европски истраживачи су стигли 1516. Шпанија је основала Вицекраљевство Перу 1542. које је обухватало скоро све територије под шпанском влашћу у Јужној Америци. Прва шпанска насеобина на тлу данашње Аргентине било је утврђење Санкти Спириту основано 1527. поред реке Паране. Буенос Ајрес, као стална насеобина, основан је 1536, међутим уништили су га урођеници. Поново је изграђен 1580. као део губерније Рио де ла Плата.

Област која је обухватала већи део данашње Аргентине је у томе време био настањен шпанским имигрантима и њиховим потомцима креолима, местицима, домородцима и потомцима афричких робова. Током колонијалног раздобља једна трећина насељеника је живела у Буенос Ајресу и другим градовима, док су остали живели у пампасима, као гаучоси. Домородци су живели у другим деловима земље углавном у Патагонији и Гран Чаку.

Буенос Ајрес је 1776. постао главни град Вицекраљевства Рио де ла Плата, које је настало на неким од бивших територија Вицекраљевства Перу. Након добијања статуса главног града Буенос Ајрес постаје битан трговачки центар. Током 1806. и 1807. Британци су два пута покушали да изврше инвазију на област око реке Ла Плате. Отпор је пружен под вођством Француза Сантијага де Линијеа, што му је касније омогућило да добије титулу вицекраља.

Вест о свргавању шпанског краља Фернанда VII током Шпанског рата за независност изазвала је велику забринутост у Вицекраљевству. Након Мајске револуције 1810. у Буенос Ајресу, са власти је збачен вицекраљ Балтазар Идалго де Сиснерос а власт је преузела прва независна влада Аргентине тзв. Примера хунта (шп. Primera Junta).

Стварање нације[уреди]

Хосе де Сан Мартин, Ослободилац Аргентине, Чилеа и Перуа

Током наредне деценије рат за независност се разбуктао у бившем вицекраљевству, његови делови су се поделили између патриота и ројалиста. Градови данашње Аргентине су подржали отцепљење после 1811. Парагвај се отцепио од Шпаније 1811. а од Аргентине 1842. Горњи Перу је имао недефинисан статус због ројалиста из Вицекраљевства Перу све док није прогласио независност као Боливија 1824. На источну обалу реке Уругвај је извршена инвазија од стране Бразилско-португалског царства 1817. да би након Аргентинско-бразилског рата, споразумом у Монтевидеу 1828. била проглашена независна држава Уругвај.

Међусобни сукоби су довели до политичке нестабилности међу патриотама. Током само четири године Примера хунту је заменила Хунта гранде, затим Први Тријумвират, па Други Тријумвират и први Врховни управник. Године 1813. сазвана је Скупштина ради проглашења независности али то није учињено због политичких несугласица. Након тога избио је грађански рат у Аргентини између провинција окупљених у Федералну Лигу и Врховног Управитељства. До 1816. Уједињене провинције Јужне Америке су биле изложене великим унутрашњим и спољашњим претњама. У јулу 1816. Конгрес је прогласио независност и именовао Хуана Мартина де Пејредона за Врховног управника. За војне походе био је задужен Хосе де Сан Мартин, који је предводио војску преко Анда и 1817. поразио ројалисте у Чилеу. Након те победе преузео је контролу над чилеанском морнарицом и помоћу ње поразио је ројалисте у Лими. Војни походи Сан Мартина су се надовезали на оне које је предузео Симон Боливар у Великој Колумбији, и довели су до победе суверениста у Борби за независност Латинске Америке.

Битка за Сепеду из 1820, која је вођена између централиста и федералиста означила је крај централне власти. Нови устав је ступио на снагу 1826. током Рата са Бразилом, када је Бернардо Ривадавија изабран за првог Председника Аргентине. Ускоро су овај устав одбациле провинцијске власти јер је био централистички, а Ривадавија је убрзо након тога поднео оставку. Након тога провинције су се окупиле у Аргентинску Конфедерацију. Ова конфедерација провинција је била веома лабава и није имала заједничког шефа државе. Уместо тога нека важна овлашћења је добијао гувернер провинције Буенос Ајрес, као што је отплата дуга и спољни послови. Гувернер Хуан Мануел де Росас је владао од 1829. до 1832, и од 1835. до 1852. Током свог првог мандата склопио је тзв. федерални пакт и захваљујући ком је поразио Унитаристичку лигу. Након 1835. донео је (шп. Suma del poder público). Суочио се са Аргентинским грађанским ратом и константном ратном опасношћу која се огледала у блокади Рио де ла Плате од стране Француске од 1838. до 1840, Рату Конфедерација, енглеско – француској блокади Рио де ла Плате од 1845. до 1850, и устанку у провинцију Коријентес. Током свих ових сукоба Росас није претрпео ни један пораз и успео је да спречи губљење државне територије. Међутим због одбијања да донесе устав који ће заменити Федерални пакт, гувернер провинције Ентре Риос Хусто Хосе де Уркиза је затражио самосталност ове територије. У бици код Касероса, де Уркиза је поразио Росаса, и присилио га да оде у егзил. Након тога склопљен је Споразум у Сан Николасу 1853. на основу ког је донет аргентински устав. Након отцепљења Државе Буенос Ајрес од Конфедерације, и њеног каснијег прикључења, Бартоломе Митре је 1862. изабран за председника Аргентине. Национално јединство је још више ојачало током Парагвајског рата,[4] током ког је погинуло вие од 300.000 људи, док је Парагвај разрушен.[5] Након 1875. уследио је талас страних инвестиција и велика имиграција из Европе. Ови догађаји су допринели развоју привреде, првенствено пољопривреде, и оснаживању аргентинског друштва. Генерал Хулио Аргентино Рока је током 1870-их у војним походима успоставио власт Аргентине над јужним Пампасом и Патагонијом, потчинивши преостало урођеничко становништво.[6][7]

Модерна историја[уреди]

Хуан Перон са супругом, Евом.

У раздобљу између 1880. и 1929. број становника Аргентине се повећао петоструко, док је друштвени производ увећан за 1.500 процената. Раст броја становника је остварен највише захваљујући великој имиграцији, док је економски раст био подстакнут британским и француским инвестицијама, и извозом пољопривредних производа. Захваљујући овим резултатима Аргентина се сврстала међу десет најјачих светских привреда.[8] Конзервативна елита је доминирала политичком сценом Аргентине све до 1912. када је председник Роке Саенз Пења донео тзв. Саенз Пењин закон по ком је уведено право гласа за све мушкарце, као и тајно гласање. Ово је омогућило центристима окупљеним око Радикалне грађанске уније (шп. Unión Cívica Radical) да победе на првим слободним изборима 1916. године. Председник Иполито Иригојен је увео друштвене и привредне реформе и проширио видове помоћи породичним газдинствима и малим привредницима. Збачен је са власти пучем из 1930, када на управљање Аргентином поново преузимају конзервативци. Нове власти су потписале трговински Споразум Рока – Рансиман са Британском империјом. Аргентина је током Првог светског рата и већег дела Другог светског рата била неутрална, што јој је омогућило да снабдева Савезнике храном.[8] Генерал Хуан Перон је 1946. изабран за председника, чиме је створен популистички покрет познат као перонизам. Његова супруга Ева је била омиљена у народу и имала је главну политичку улогу све до своје смрти 1952. Свој утицај у друштву је остваривала помоћу Фондације Ева Перон (шп. Fundación Eva Perón) и Женске перонистичке партије (шп. Partido Peronista Femenino),[9] она је утицала и на стицање права гласа за жене, што је остварено 1947. године.

Током Перонове владавине дошло је до знатног пораста плата и услова живота, подстицано је деловање синдиката, стратешке привредне гране су национализоване, развијана је индустрија којом би били замењени увозни производи а развој пољопривреде је постао приоритет.[10] Међутим, у истом периоду дошло је до пораста инфлације, која је 1951. достигла 50 процената, док је песо изгубио 70 % своје вредности од 1948. до 1950.[11] Спољна политика је постала више изолационистичка јер је дошло до заоштравања односа са САД, појачана је цензура и репресија[12] а велики број опозиционара је затворен и мучен.[13]

Развијајући култ личности Перон је сменио бројне утицајне и способне саветнике да би се окружио послушницима. Смењен је пучем 1955. у тзв. Слободарској револуцији (шп. Revolución Libertadora). Након тога отишао је у егзил у Шпанију.

Артуро Фрондизи (десно) и његов главни економски светник, Rogelio Frigerio.

Након покушаја деперонизације и лустрације перониста, на изборима 1958. победио је Артуро Фрондизи. Део Перонових присталица је подржавао Фрондизија који је спроводио политику подстицања инвестиција у енергетику и индустрију. Захваљујући томе Аргентина је успела да у спољнотрговинској размени оствари суфицит. На изборима 1963. изабран је Артуро Илија који је наставио политику развоја. Упркос напретку земље, његови покушаји да укључи перонисте у политичке процесе су завршени преузимањем власти од стране војске у пучу 1966. године. Иако репресиван, нови режим је наставио са да подстиче развој домаће привреде и инвестирао је рекордне суме новца у јавне радове. Привреда је снажно расла а број сиромашних је до 1975. смањен на седам посто. Репресија војне хунте је довела до ескалације политичког насиља и Перон, иако у егзилу, је вешто кооптирао са студентским и радничким протестима што је на крају приморало војну хунту да распише слободне изборе 1973. и дозволи његов повратак из Шпаније.[3] Хуан Перон је 1973. ступио на дужност а умро је у јулу 1974. На месту председника наследила га је његова трећа супруга Изабела коју је он поставио за потпредседника. Она је изабрана као компромисно решење између завађених перонистичких фракција. Сукоб који је уследио између левичарских и десничарских екстремиста, довео је до крвопролића, финансијског хаоса и пуча у марту 1976.

Власт је преузела војну хунта под именом Национални реорганизациони процес (шп. Proceso de Reorganización Nacional). Она је појачала борбу против екстремних левичара као што је Народна револуционарна армија (шп. Ejército Revolucionario del Pueblo) и Монтенероса (шп. Monteneros) који су од 1970. вршили убиства и отмице.[14] Убрзо се репресија пренела и на опозицију па је током тзв. Прљавог рата (шп. Guerra Sucia) нестало на хиљаде дисидената. Репресију је потпомагала ЦИА у Операцији Кондор јер је велики број војних главешина обучаван у Форт Бенингу у Школи Америка (енгл. School of the Americas).[15] Иако је овај режим у почетку донео извесну стабилност и организовао велики број јавних радова, замрзавање плата и дерегулација финансијског тржишта довели су до великог пада животног стандарда и рекордног спољног дуга.[8] Деиндустријализација, колапс песа, незапамћена корупција, јавно незадовољство због Прљавог рата и на крају пораз од Уједињеног Краљевства у Фолкландском рату 1982, довели су до пада режима и слободних избора 1983.

Савремена историја[уреди]

Географија[уреди]

Аргентина је смештена у јужном делу Јужне Америке. Заузима површину од 2.784.000 km2. Граничи се са Боливијом и Парагвајем према северу, са Бразилом према североистоку, са Уругвајем према истоку где такође излази на Атлантски океан, према југу и западу се граничи са Чилеом.[16]. Дужина копнене границе је 9.376 km, док је дужина обале 5.117 km.[16]

Највиши врх у Аргентини се налази на планини Аконкагви и висок је 6.959 метара,[17] што је уједно и највиши врх на јужној и западној хемисфери.[18] Најнижа тачка је Лагуна дел Карбон смештена у Великој депресији Сан Хулијан у провинцији Санта Круз. Она се налази 105 метара испод нивоа мора,[17] уједно је и најнижа тачка на јужној и западној хемисфери, и седма најнижа тачка на свету.[19]

Најсевернија тачка је ушће река Рио Гранде де Сан Хуан и Рио Мохинете у провинцији Хухуј; најјужнија тачка је рт Сан Пио у провинцији Огњена Земља; најисточнија тачка се налази североисточно од Бернардо де Иригојена у провинцији Мисионес а најзападнија у националном парку Лос Гласијарес у провинцији Санта Круз.[16]

Највеће реке у Аргентини су Парана, Уругвај, Парагвај, Саладо, Рио Негро, Санта Круз, Пилкомајо, Бермехо и Колорадо.[20] Ове реке се одливају у Аргентинско море, плитку област Атлантског океана изнад Аргентинског шелфа, неуобичајено широке континенталне платформе. Овде се јављају две струје: топла бразилска и хладна фолкландска струја.[21]

Рељеф[уреди]

Анди са многобројним огранцима обухватају готово трећину Аргентине и спуштају се у пространу низију Гран Чака, Пампу и Патагонску плочу. Огранци Бразилских планина залазе у аргенитинско међуречје између Парагваја и Уругваја. Степу на подножју Анда прекидају усамљене планине, од којих је најпознатија Сијера де Кордоба. На јужном делу Пампа леже ниске планине Сијера дел Тандил и Сијера де ла Вентана. Источни део Огњене земље који припада Аргентини налик је на Патагонију.

Географске регије[уреди]

Аргентина је подељена на седам географских регија:

  • Северозапад представља наставак Андског платоа. Ову област карактерише надморска висина од 3.350 до 4.000 метара. Вулкани и узани планински ланци на неким местима су високи и до 5.800 метара.[22]
  • Месопотамија је суптропска област која обухвата западни део Паранске висоравни и суседне низије између Паране и Уругваја.[18]
  • Гран Чако је велика низија између Месопотамије и Анда. Припада тропском и суптропском климатском појасу.[23]
  • Сијера Пампеанас је планински ланац паралелан са Андима смештен у средишту Аргентине.[24]
  • Кујо је планинска област у средишњим Андима.[23]
  • Пампаси су огромне и веома плодне алувијалне равни смештене на истоку земље.[25][18]
  • Патагонија је велика висораван на југу Аргентине коју на истоку прекрива углавном сува, стеновита степа[18]; на југу пашњаци а на западу субантарктичке шуме.[26]

Провинције[уреди]

Провинције Аргентине. Аргентина сматра својима Фолкландска Острва, као и део Антарктика.
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Административна подела Аргентине

Аргентина је подељена на 23 провинције и један аутономан град.

Провинција Главни град Провинција Главни град
Bandera de la Ciudad de Buenos Aires.svg Аутономни град Буенос Ајрес Flag of Mendoza province in Argentina.gif Мендоза Мендоза
Bandera Buenos Aires.svg Провинција
Буенос Ајрес
Ла Плата Bandera de la Provincia de Misiones.svg Мисионес Посадас
Stemma catamarca.gif Катамарка Сан Фернандо дел
Ваље де Катамарка
Flag of Neuquen province in Argentina.gif Неукен Неукен
Flag of Chaco province in Argentina 2007.jpg Чако Ресистенција Bandera de la Provincia del Río Negro.svg Рио Негро Виједма
Bandera de la Provincia del Chubut.svg Чубут Равсон Bandera de la Provincia de Salta.svg Салта Салта
Escudo de la Provincia de Córdoba.svg Кордоба Кордоба Flag of San Juan province in Argentina.gif Сан Луис Сан Луис
Flag of Corrientes province in Argentina.gif Коријентес Коријентес San luis prov arg.png Сан Хуан Сан Хуан
Bandera de la Provincia de Entre Ríos.svg Ентре Риос Парана Flag of Santa Cruz province in Argentina.gif Санта Круз Рио Галегос
Bandera de la Provincia de Formosa.svg Формоса Формоса Flag of Santa Fe province in Argentina.gif Санта Фе Санта Фе
Flag of Jujuy province in Argentina.gif Хухуј Сан Салвадор
де Хухуј
Bandera de la Provincia de Santiago del Estero.svg Сантијаго
дел Естеро
Сантијаго
дел Естеро
Flag of La Pampa province.png Ла Пампа Санта Роса Bandera de la Provincia de Tierra del Fuego.svg Огњена Земља Ушуаја
Flag of La Rioja province in Argentina.gif Ла Риоха Ла Риоха Escudo de la Provincia de Tucumán.svg Тукуман Сан Мигуел
де Тукуман

Провинције су подељене у секундарне територијалне јединице, департмане, којих је укупно 376.

Привреда[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Привреда Аргентине
Мапа Аргентине

Привреда Аргентине ослања се на богате природне ресурсе, извозно оријентисану пољопривреду и разнолику индустрију. Због политичких превирања у прошлости бележила је велике успоне и падове. Од краја 1970-их нагомилан је огроман спољни дуг, а висока инфлација је достизала максимум у раздобљу 1989—1991. Због економске кризе влада је покренула процесе либерализације, дерегулације и приватизације. Радикалним монетарним реформама 1991. аргентински пезос је везан уз амерички долар и усвојена нова монетарна политика.

Спољни економски шокови и велика унутрашња потрошња изазвали су све већи унутрашњи и спољашњи дуг од 1995. до коначнога колапса система 2001. Због везаности пезоса за долар привреда Аргентине није могла да конкурише Бразилу, а ни другим земљама које су девалвирале своју валуту и тиме учиниле своју робу конкурентнијом. Резултат је био велики увоз, мали извоз и огроман дуг. Земља је прогласила банкрот 2001, и нагло девалвирала националну валуту. Стране банке су престале да грађанима исплаћују уштеђевине, позивајући се на то да су аргентинска предузећа престала отплаћивати дугове страним банкама.

Привреда се почела опорављати 2002, и то боље него што су предвиђали страни и домаћи аналитичари. Након деценије тржишних реформи постижу се добри резултати, нарочито у извозу, али још увек остаје проблем велике задужености.

Становништво[уреди]

Буенос Ајрес

Аргентинци су мешавина различитих националних и етничких група, доминантно потомака италијанских и шпанских досељеника који заједно чине око 88% популације. Таласи досељавања из многих европских земаља стигли су у Аргентину крајем 19. века и почетком 20. века: Велшани, Немци, Французи, Енглези, Шкоти, Ирци, Пољаци, Руси, Украјинци, Хрвати, Срби и други, као и мањи број азијских досељеника.

Изворно индијанско становништво броји око 700.000 припадника сконцентрисаних углавном на североистоку, северозападу и југу земље. Но, и у тим крајевима већи утицај имају местици мешаног европског и индијанског порекла који чине око 40% становништва у домородачким подручјима.

Међу религијама превладава католичка вероисповест коју држава подупире иако то није службена религија. Осим католика, постоји и већи протестаната, као и православних хришћана. Осим њих, у земљи такође постоји већи број припадника јеврејске верске заједнице, те мањи број муслимана, атеиста и агностика.

Највећи градови[уреди]

Буенос Ајрес
Буенос Ајрес
Кордоба
Кордоба
Росарио
Росарио
Мендоза
Мендоза
Поредак Град Покрајина Популација Тукуман
Тукуман
Ла Плата
Ла Плата
Мар дел Плата
Мар дел Плата
Салта
Салта
1 Буенос Ајрес Аутономни град 3.050.728
2 Кордоба Кордоба 1.372.000
3 Росарио Санта Фе 1.242.000
4 Мендоза Мендоза 885.434
5 Тукуман Тукуман 789.000
6 Ла Плата Буенос Ајрес 732.503
7 Мар дел Плата Буенос Ајрес 604.563
8 Салта Салта 516.000
9 Санта Фе Санта Фе 493.000
10 Сан Хуан Сан Хуан 453.229
11 Ресистенсија Чако 377.000
12 Коријентес Коријентес 345.000
13 Баија Бланка Буенос Ајрес 304.000
14 Сан Салвадор де Хухуј Хухуј 298.000
15 Посадас Мисионес 287.000
16 Парана Ентре Риос 268.000
17 Неукен Неукен 255.000
18 Сантијаго дел Естеро Сантијаго дел Естеро 244.733
19 Мерло Буенос Ајрес 244.168
20 Килмес Буенос Ајрес 230.810
(2007 INDEC estimate)[n 1]


Култура[уреди]

Аргентинска култура одражава мултиетнички и мултикултурални карактер свог становништва. Преовлађујући утицај на стварање аргентинске културе имали су европски досељеници, што се може видети у архитектури, моди, и дизајну.[27] Поред Европљана велики утицај имају и гаучи са својим особеним начином живота.[28] Такође, и традиција америчких домородаца је део општег културног миљеа.

Књижевност[уреди]

Четири најутицајнија аргентинска писца. Од горе лево до доле десно: Хулио Кортазар, Викторија Окампо, Хорхе Луис Борхес и Адолфо Биој Касарес

Први књижевни радови у Аргентини су објављени 1550,[29] међутим, аргентинска књижевност је своју препознатљивост стекла делом El Matadero Естебана Ечеверије. Ово дело је имало значајну улогу у развоју аргентинске прозе 19. века,[30] идеолошки подељене између народног епа Мартин Фијеро Хосеа Ернандеза и елитистичког ремек-дела Факундо Доминга Фаустина Сармијента.[31]

На прелазу из 19. у 20. век у Аргентини се развила модерна књижевност чији су најистакнутији представници Леополдо Лугонес и песник Алфонсина Сторни.[32] Рикардо Гвиралдес, са романом Don Segundo Sombra, најзначајнији је представник авангардне књижевности у Аргентини.[33]

Хорхе Луис Борхес, најистакнутији аргентински књижевник и један од највећих писаца икада,[34] нашао је нове начине гледања на савремени свет у метафоричкој и филозофској дебати а његов утицај проширио се на ауторе широм света. Приповетке као што су Маштарије и Алеф су нека од његових најпознатијих дела. Био је пријатељ и сарадник Адолфа Биоја Касареса, аутора једног од најцењенијих научнофантастичних романа, Морелов изум.[35] Хулио Кортазар је био један од главних предводника Латиноамеричког бума и једно од највећих имена у књижевности 20. века,[36] значајно је утицао на једну читаву генерацију писаца у Америци и Европи.[37]

Међу остале познатије аргентинске писце, песнике и есејисте спадају Естанислао дел Кампо, Еухенио Камбасерес, Алмафуерте, Уго Васт, Бенито Линч, Енрике Банкс, Оливерио Хирондо, Езекијел Мартинез Естрада, Викторија Окампо, Леополдо Маречал, Силвина Окампо, Роберто Арлт, Едвардо Маљеа, Мануел Мухика Лаинез, Ернесто Сабато, Силвина Булрич, Родолфо Валш, Марија Елена Валш, Томас Елој Мартинез, Мануел Пуиг, Алехандра Пизарник, и Освалдо Соријано.[38]

Музика и плес[уреди]

Црно-бела фотографија Карлоса Гардела
Аргентински певач и текстописац Карлос Гардел, вероватно је најистакнутија личност у историји танга.
Por una Cabeza

Аргентина је земља у којој је настао танго. Овај музички жанр прославио је Аргентину широм света.[39] Током златног доба танга (од 1930. до средине педесетих година 20. века) свирали су велики оркестри Освалда Пуљезеа, Анибала Троила, Франсиска Канара, Хулија де Кара и Хуана д'Аријенца.[40]

Након 1955, виртуоз Астор Пјацола популарисао је Nuevo tango, жанр којем су придодати нови инструменти, електрична гитара и саксофон, и нове форме хармонике и мелодике.[40]

Међу истакнуте аргентинске ствараоце у области класичне музике и балета спадају композитор Алберто Хинастера; виолиниста Алберто Лиси; пијанисти Марта Архерич и Едвардо Делгадо; пијаниста и диригент Данијел Баренбоим; тенори Хосе Кура и Марсело Алварез; и балетски играчи Хорхе Дон, Хосе Неља, Норма Фонтенла, Масимилијано Гера, Палома Ерера, Маријанела Нуњез, Ињаки Урлезага и Хулио Бока.[40]

Народна аргентинска музика појавила се тридесетих година 20. века спајањем десетина локалних музички жанрова утичући на целокупну латиноамеричку музику. Неки од њених представника, као што су Атауалпа Јупанки и Мерседес Соса, стекли су светску славу.

Сандро де Америка је постао познат широм света као извођач романтичних балада.

Рок музика у Аргентини настала је половином шездесетих година 20. века, када су Буенос Ајрес и Росарио постали средишта музичара жељних славе. Прве рок групе Лос гатос, Алмендра и Манал наследили су Серу хиран, Лос абуелос де ла нада, Сода стерео, и Патрисио Реј и сус редондитос де рикота, са познатим певачима Литом Небијем, Луисом Албертом Спинетом, Чарлијем Гарсијом, Фитом Паезом и Леоном Хијеком.[40]

Саксофониста Леандро „Гато“ Барбијери и композитор и диригент биг бенда Лало Шифрин спадају међу најпознатије аргентинске џез музичаре у свету.

Позориште и филм[уреди]

Позориште Колон спада међу пет најбољих места на свету за одржавање концерата.

Буенос Ајрес је једна од позоришних престоница света,[41][42] са сценом међународног калибра смештеном око авеније Коријентес.[43] Позориште Колон (шп. Teatro Colón) светски је познато по могућностима за одржавање оперских представа и концерата класичне музике; њена акустика спада међу пет најбољих на свету.[44][a] Остала значајнија позоришта су Teatro General San Martín и позориште Сервантес у Буенос Ајресу; Teatro Argentino de La Plata у Ла Плати, Teatro El Círculo у Росарију, Teatro Independencia у Мендози, и Teatro Libertador у Кордоби. Гриселда Гамбаро, Копи, Роберто Коса, Марко Деневил, Карлос Горостиза, и Алберто Вакареза су неки од најцењенијих писаца позоришних комада у Аргентини.

Развој кинематографије у Аргентини почео је 1896, да би до почетка тридесетих година 20. века постала водећа у Латинској Америци, ту позицију је очувала до раних педесетих година 20. века.[45] Аргентински стрип цртач Кирино Кристијани је током 1917. и 1918. направио први дугометражни анимирани филм.[46]

Аргентински филмови су стекли светску славу што потврђују награде које су добили филмски радници из ове земље. Четрнаест награда за најбољи страни филм на шпанском језику награде Гоја, чиме је Аргентина далеко најуспешнија земља. Такође, Аргентина је једина латиноамеричка земља која добила Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја. Поред тога, аргентински композитори Луис Енрике Бакалов и Густаво Сантаолаља су добили Оскаре за најбољу оригиналну музику.

Годишње се у Аргентини сними око 100 дугометражних филмова.[47]

Напомене[уреди]

  1. ^ Остала позоришта са најбољом акустиком су Konzerthaus у Берлину, Musikverein у Бечу, Concertgebouw у Амстердаму и Symphony Hall у Бостону.[44]
  1. ^ „3218.0 - Instituto Nacional de Estadistica y Censos, Argentina, 2006-07“. INDEC. 31. 3. 2008. Приступљено 6. 6. 2008.. 

Референце[уреди]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ а б Rock, David. Argentina, 1516–1982. University of California Press, 1987.
  4. ^ U.S. Library of Congress, Country Studies: The War of the Triple Alliance.
  5. ^ Rubinstein (2004), стр. 94.
  6. ^ Carlos A. Floria and César A. García Belsunce, 1971. Historia de los Argentinos I and II. ISBN 978-84-599-5081-7.
  7. ^ „Argentina Desert War 1879–1880“. Onwar.com. 27. 11. 2003. Приступљено 25. 4. 2010.. 
  8. ^ а б в Lewis (1990).
  9. ^ Barnes, John. Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón. New York: Grove Press, 1978.
  10. ^ „Perón“ (на Spanish). Todo Argentina Приступљено 25. 4. 2010.. 
  11. ^ „INDEC (precios)“ Приступљено 25. 4. 2010.. 
  12. ^ Foster et al (1998). Culture and Customs of Argentina. Greenwood. стр. 62. ISBN 978-0-313-30319-7. 
  13. ^ Feitlowitz, Marguerite. A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture. Oxford University Press, 2002.
  14. ^ Nancy Scheper-Hughes. Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children. ISBN 978-1-55608-029-6. 
  15. ^ Andersen, Martin. Dossier Secreto. Westview Press, 1993.
  16. ^ а б в Albanese, Rubén (2009). „Información geográfica de la República Argentina [Geographic information of the Argentine Republic]“ (на Spanish). Instituto Geográfico Nacional. Archived from the original on 31. 10. 2013.. 
  17. ^ а б Albanese, Rubén (2009). „Alturas y Depresiones Máximas en la República Argentina [Највише и најниже тачке у Аргентини]“ (на Spanish). Instituto Geográfico Nacional. 
  18. ^ а б в г McColl (2005), стр. 52.
  19. ^ Lynch, David K.. „Land Below Sea Level“. Geology – Geoscience News and Information. Archived from the original on 27. 3. 2014.. 
  20. ^ McCloskey & Burford (2006), стр. 5, 7, 8, 51, 175.
  21. ^ McCloskey & Burford (2006), стр. 18.
  22. ^ Crooker (2009), стр. 16.
  23. ^ а б Crooker (2009), стр. 32.
  24. ^ McCloskey & Burford (2006), стр. 5, 157.
  25. ^ McCloskey & Burford (2006), стр. 5.
  26. ^ Menutti & Menutti (1980), стр. 44.
  27. ^ McCloskey & Burford (2006), стр. 91.
  28. ^ McCloskey & Burford (2006), стр. 123.
  29. ^ Rivas (1989), стр. 11.
  30. ^ Foster, Lockhart & Lockhart (1998), стр. 99.
  31. ^ Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 13, 101; Young & Cisneros 2010, p. 51.
  32. ^ Young & Cisneros (2010), стр. 51–52.
  33. ^ Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 104, 107–109; Young & Cisneros 2010, p. 223.
  34. ^ Bloom (1994), стр. 2.
  35. ^ Young & Cisneros (2010), стр. 52, 80.
  36. ^ Young & Cisneros (2010), стр. 79, 144.
  37. ^ Young & Cisneros (2010), стр. 3, 144.
  38. ^ Foster, Lockhart & Lockhart 1998, pp. 66, 85, 97–121; McCloskey & Burford 2006; Díaz 2010, p. 43; Young & Cisneros 2010, pp. 51–54.
  39. ^ Foster, Lockhart & Lockhart (1998), стр. 121.
  40. ^ а б в г McCloskey & Burford (2006), стр. 43.
  41. ^ „Eclectic dramatic mix to grace Shanghai stages“. China Daily. 17 October 2005. Archived from the original on 19 April 2014. 
  42. ^ „Buenos Aires – A Passionate City“. Radar Magazine. 10 February 2013. Archived from the original on 3 May 2013. 
  43. ^ Foster, Lockhart & Lockhart (1998), стр. 48.
  44. ^ а б Long (2009), стр. 21–25.
  45. ^ King (2000), стр. 36.
  46. ^ Bendazzi, Giannalberto (1996). „Quirino Cristiani, The Untold Story of Argentina's Pioneer Animator“. Animation World Network. Archived from the original on 28 September 2013. 
  47. ^ „Market Study – Argentina“ (PDF). Munich, Germany: German Films. August 2013. Archived from the original on 11 June 2014. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :


Координате: 37° 11′ ЈГШ, 67° 22′ ЗГД