Уругвај

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Уколико сте тражили чланак о истоименој реци, погледајте чланак Уругвај (река).

Источна Република Уругвај
República Oriental del Uruguay

Застава Грб
крилатица: Libertad o muerte (Слобода или смрт)
Химна Himno Nacional Uruguayo
Главни град	Монтевидео 34°53′S 56°10′W
Службени језик	шпански
Облик државе	Парламентарна република
- Председник	Хосе Мухика
- Потпредседник	Данило Астори
Стварање	11. мај 1814.
- Независност од Бразила	25. август 1825
- Призната	28. август 1828
Површина
- Укупно	176,215 km² (90)
- Вода (%)	1.5
Становништво
- 2008.	3,477,778 (130)
- Густина	19/km² (196)
БДП (ПКМ)	2011 приближно
- Укупно	50.9 милијарди USD (86)
- По глави становника	15,656 (60)
ИХР (2011)	0,783 (48) – висок
Валута	Уругвајски пезос (UYU)
Временска зона	UTC -3 до -2
Интернет домен	.uy
Позивни број	+598

Источна Република Уругвај (шп. República Oriental del Uruguay) је земља у Јужној Америци. Граничи се са Бразилом на северу, реком Уругвај на западу, ушћем реке Ла Плате на југозападу и Аргентином на супротним обалама обе реке и Атлантским океаном на југоистоку. Отприлике половина становништва живи у главном, уједно и највећем, граду Монтевидеу.

Ово је друга најмања држава у Јужној Америци и важи за једну од политички и економски најстабилнијих.

Историја

За више информација погледајте чланак Историја Уругваја

Рио де ла Плата 1603

Име Уругвај потиче из гуаранија, језика урођеника овог региона. Име значи „река обојених птица“.

Први Европљани су у ову област стигли у раном 16. веку. И Шпанија и Португал су желеле да колонизују Уругвај, али су на крају Шпанци преовладали. Будућа престоница, Монтевидео, је основана у раном 18. веку и постало је ривал Буенос Ајресу. Монтевидео је, међутим, сматран војним ценром Шпанске империје, док је Буенос Ајрес био комерцијални центар.

У раном 19. веку, покрети за независност су никли широм Јужне Америке, укључујући Уругвај (тада познат као Banda Oriental, или „Источна Област“, што се односи на област источно од Рио де ла Плате). Борба за независност од Шпаније је доживела први већи успех 18. маја 1811, када је генерал Хосе Хервасио Артигас поразио Шпанце у Бици код Лас Пједраса. Уругвајску територију су желеле да присвоје настајуће државе, Бразил и Аргентина. Бразил је анектирао овласт 1821. под именом Provincia Cisplatina, али је 25. августа, 1825. почела побуна, након које је Уругвај постао независна држава Споразумом из Монтевидеа из 1828.

Првобитна популација Чаруа (Charrúa) индијанаца је постепено десеткована током три века, што је кулминирало масовним убиством код Салсипуедеса 11. априла 1831, које је предводио генерал Фруктуозо Ривера, први председник Уругваја. Након тог датума, оно мало преосталих Чаруа је распршено, и њихова култура је нестала.

Касније током 19. века, Уругвај је учествовао у Рату троструког савеза против Парагваја.

Уругвај је затим доживео низ изабраних и постављених председника, и пролазио кроз сукобе са околним земљама. Било је политичких и економских флуктуација и модернизација, и великог уплива имиграната, махом из Европе. Председник Хосе Батље и Ордоњез (José Batlle y Ordóñez) је начинио Уругвај напредном земљом са комплексним системом благостања; током већег дела 20. века, Уругвај је био економски равноправан са европским државама. Услед напредног социјалног система и стабилне демократије, Уругвај је постао познат као „Швајцарска Јужне Америке“.

Уругвајска економија се у великој мери ослања на пољопривредни извоз. Светски ратови су донели просперитет Уругвају, јер су уругвајска говедина и жито хранила ратом разорену Европу. Светске цене хране су стрмоглаво пале након краја Другог светског рата, што је довело до година опадања у уругвајској привреди. До 1960-их, стабилни социјални систем је почео да пуца, док је привреда пропадала. Влада је почела да губи подршку јер су студенти, радници и породице из ниже класе почели да осећају патње привреде неспособне да се прилагоди пост-пољопривредној светској привреди. Тупамароси, радикална левичарска група је одговорила на кризу насиљем, што је довело до владине репресије која се завршила суспензијом индивидуалних права од стране председника, Хорхеа Пачека Арека (Jorge Pacheco Areco), и његовог наследника, Хуана Марије Бордаберија (Juan María Bordaberry). Коначно, 1973, армија је преузела власт, и наредних 11 година је трајала војна диктатура у земљи која је некада имала једну од најстабилнијих демократија у региону. 1984, је коначно поново успостављена демократија избором Хулија Марије Сангуинетија (Julio María Sanguinetti).

Политика

За више информација погледајте чланак Политика Уругваја

Уставом из 1967. створена је снажна институција председника, уравнотежена законодавном и судском власти, слично САД. Председник је истовремено шеф државе и владе, а бира се на општим изборима, заједно са потпредседником, на раздобље од 5 година. Владу (кабинет) чини 13 министара које именује председник.

Законодавну власт има дводомна Општа скупштина (Asamblea General) која се састоји од 30-чланог Сената (Cámara de Senadores) којим председава потпредседник Републике и 99-чланог Представничког дома (Cámara de Representantes). Мандат заступника оба дома, изабраних на општим изборима, траје 5 година.

Највиши суд у земљи је Врховни суд. Под њим су апелациони и нижи судови као и мировне судије. Уз то постоје три изборна и управна суда, прорачунски суд и војни судови.

Током већег дела уругвајске историје на власти су се смењивале странке Колорадо и Бланко. Међутим, на изборима 2004. победила је коалиција левих странака „Широки фронт“ (Френте Амплио) добивши већину у оба парламентарна дома, а њен је кандидат Табаре Вазкуез постао председник са апсолутном већином гласова.

Географија

За више информација погледајте чланак Географија Уругваја

Карта Уругваја

Уругвај је друга најмања земља Јужне Америке. Рељеф се углавном састоји од брежуљкастих низина и ниских брдских ланаца као и плодног обалног појаса покривеног травом и идеалног за узгој говеда и оваца. Највиши врх земље је Керо Катедрал (514 m). На југоистоку Уругвај излази на Рио де ла Плата, заједнички естуариј река Уругвај (која чини западну границу земље) и Паране која не пролази кроз Уругвај. Од осталих река истиче се једино Рио Негро. На обали Атлантика налази се неколико лагуна. Клима је у Уругвају умерена, али прилично топла па су температуре испод нуле фактички непознате. Због равног рељефа земља је изложена брзим премјештањима временских фронти, те памперу, хладном и повременом врло јаком ветру који дува са аргентинских пампа.

Становништво

За више информација погледајте чланак Демографија Уругваја

Демографска карта Уругваја

Уругвајци говоре шпанским језиком иако четвртина становништва потиче из Италије. Око 88 % становника пореклом су Европљани, са 8 % местика и 4 % црнаца. Религија је службено одвојена од државе, а највећа верска је заједница Католичка црква којој припада 66% становништва, уз мање протестантску (2 %) и јеврејску (1 %) заједницу, као и велику групу атеиста и агностика (31 %).

Уругвај се истиче високом стопом писмености становништва, великом средњом класом и равномерном расподелом националног богатства. У последње две деценије око 500.000 Уругвајаца емигрирало је, углавном у Бразил и Аргентину. Старосна структура становништва је прилично неповољна због ниског наталитета, високе очекиване животне доби и велике емиграције младих.

Спољашње везе

• Председништво Уругваја
• Уругвајски Портал Владе
• Министарство спољних послова Уругваја
• Уругвајски Кованице
• Белешке с пута: Уругвај („Политика“, 1. мај 2011)