Јон Изагире

С Википедије, слободне енциклопедије
Јон Изагире
Изагире 2024.
Лични подаци
Пуно имеЈон Изагире Инсаусти
Датум рођења(1989-02-04)4. фебруар 1989. (35 год.)
Мјесто рођењаОрмаистеги, Баскија, Шпанија
ДржављанствоШпанија
Висина1,73 m[1]
Маса60 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Кофидис
Дисциплина
Улогавозач
Тип возачауниверзалац
Јуниорска каријера
2009Сегурос Билбао
2009Орбеа (приправник)
Професионална каријера
2010Орбеа
2011—2013Еускалтел—еускади[2]
2014—2016Мовистар[3]
2017—2018Бахреин—мерида
2019—2021Астана[4][5][6]
2022—Кофидис[7]
Успјеси
Главне етапне трке
Вуелта ал Паис Баско1 (2019)
Првенства
Национални шампион
(друмска трка)		 1 (2014)
Национални шампион
(вожња на хронометар)		 2 (2016, 2021)
Друге трке
Тур де Полоње 1 (2015)
ГП Мигел Индураин 2 (2016, 2023)
Награде и медаље
Представљајући Мовистар
Друмски бициклизам
Свјетско првенство
Бронзана медаља — треће место Ричмонд 2015. Екипни хронометар
Ажурирано: 15. април 2024.

Јон Изагире Инсаусти[8] (шп. Ion Izagirre Insausti или шп. Jon Izaguirre Insausti по кастиљанској ортографији;[9][10] Ормаистеги, 4. фебруар 1989) шпански је бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Кофидис.[11] Два пута је освојио Гран при Мигел Индураин, док је по једном освојио Тур де Полоње и Вуелту ал Паис Баско. Два пута је освојио првенство Шпаније у вожњи на хронометар и једном у друмској вожњи, док је освојио бронзану медаљу на Свјетском првенству у екипном хронометру са тимом Мовистар. Остварио је двије етапне побједе на Тур де Франсу и по једну на Ђиро д’Италији и Вуелта а Еспањи.

Његов старији брат Горка Изагире је такође професионални бициклиста.

Каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Рођен је у Ормаистеги, у Баскији, а његов отац Хозе Рамон Изагире био је професионални бициклиста, док је и његов старији брат Горка такође професионални бициклиста.[12] Током јуниорске каријере такмичио се и на друму и у циклокросу, а освојио је првенство Шпаније у циклокросу за возаче до 23 године 2009.[13] Професионалну каријеру почео је у Орбеи 2010. гдје је провео једну сезону, након чега је прешао у Еускалтел—еускади,[14] са којим је прве године завршио класик Пруеба Вилафранка Ордизијако на четвртом мјесту, након што је био у петочланом бијегу који је дошао на циљ испред групе.[15]

Године 2012. остварио је прву побједу у каријери, побиједивши на хронометру на Вуелти а Астуријас у априлу, шест секунди испред Бењата Инчаустија.[16] У мају је возио своју прву гранд тур трку — Ђиро д’Италију. На етапи 16 је био у бијегу, одакле је напао на km до циља и побиједио је 16 секунди испред Алесандра де Маркија,[17][18] а послије етапе је изјавио да су му сузе наишле када је прешао линију циља и да је то награда за све одрицање које подноси.[19] Године 2013. завршио је првенство Шпаније у друмској вожњи на другом мјесту, двије секунде иза Хесуса Ераде,[20] док је Тур даун андер завршио на четвртом мјесту.[21] У јулу је возио Тур де Франс по први пут, гдје је радио за Наира Кинтану и Алехандра Валвердеа и завршио је на 69 мјесту у генералном пласману.[22]

2014—2016.[уреди | уреди извор]

Изагире на Тур де Франсу 2014.

Након расфориња тима Еускалтел на крају 2013. заједно са братом Горком прешао је у Мовистар.[3] Током сезоне 2014. завршио је Вуелта а Андалузија рута дел сол трку на четвртом мјесту, 33 секунде иза Валвердеа[23] и освојио је првенство Шпаније у друмској вожњи, дошавши на циљ заједно са Валвердеом који му је препустио побједу.[24] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је радио за Валвердеа и завршио је на 41 мјесту у генералном пласману, док је Валверде завршио на четвртом.[25]

На почетку 2015. завршио је Волта ао Алгарве на десетом мјесту, два минута и 20 секунди иза Герента Томаса,[26] након чега је класик Гран при Мигел Индураин завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Анхела Вициоса.[27] У априлу је возио Вуелту ал Паис Баско, гдје је хронометар на последњој етапи завршио на трећем мјесту, пет секунди иза Тома Димулена, захваљујући чему је трку завршио на трећем мјесту у генералном пласману, 29 секунди иза Хоакима Родригеза.[28] У мају је возио Ђиро д’Италију, коју је његов сувозач Андреј Амадор завршио на четвртом мјесту.[29] У јулу је возио Пруеба Вилафранка Ордизијако, гдје је био у бијегу са Анхелом Мадрацом и Аметсом Чуруком, а у спринту је завршио на другом мјесту, иза Мадраца.[30] У августу је возио Тур де Полоње, гдје је био на шестом мјесту пред хронометар на последњој етапи, који је завршио преко минут испред лидера Серхиа Енаа и освојио је трку двије секунде испред Барта де Клерка.[31]

Године 2016. завршио је Вуелта а ла комунидад Валенсијана трку на четвртом мјесту,[32] након чега је завршио Волта ао Алгарве трку на другом мјесту, 19 секунди иза Томаса.[33] У марту је возио Париз—Ницу, гдје је пролог на отварању завршио на петом мјесту, шест секунди иза Мајкла Метјуза.[34] На последњој, седмој етапи, Алберто Контадор је нападао више пута а на последњем успону се издвојио заједно са Тимом Веленсом и Ричијем Портом и завршили су пет секунди испред групе, док је Изагире завршио на десетом мјесту и трку је завршио на петом мјесту у генералном пласману, 37 секунди иза Томаса.[35] Дана 2. априла освојио је Гран при Мигел Индураин класик, гдје је побиједио Енаа у спринту, остваривши прву побједу у сезони.[36] Крајем априла возио је Тур де Романди, гдје је побиједио на прологу на отварању шест секунди испред Димулена и узео је прву лидерску мајицу.[37] До краја је изгубио вријеме и завршио је на трећем мјесту у генералном пласману, 23 секунде иза Кинтане и пет секунди иза Тиба Пиноа.[38] У јуну је возио Тур де Свис, гдје је побиједио на хронометру на осмој етапи, 19 секунди испред Мигела Анхела Лопеза,[39] док је последњу етапу завршио на трећем мјесту и трку је завршио на другом мјесту у генералном пласману, 12 секунди иза Лопеза.[40] Четири дана касније освојио је првенство Шпаније у вожњи на хронометар по први пут, 22 секунде испред Хонатана Кастровијеха.[41] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је радио за Кинтану, а на етапи 20 је био у бијегу, одакле је напао на спусту са последњег успона и побиједио је 19 секунди испред Харлинсона Пантана.[42] У генералном пласману завршио је на 47 мјесту, док је Кинтана завршио на трећем.[43] У августу је учествовао на Олимпијским играма у Рио де Жанеиру, гдје друмску трку није завршио,[44] а хронометар је завршио на осмом мјесту, два минута иза Фабијана Канчеларе.[45] У финишу сезоне возио је Енеко тур, који је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, минут и 19 секунди иза Никија Терпстре.[46]

2017—2018.[уреди | уреди извор]

Изагире на Париз—Ници 2017.

Године 2017. прешао је у новоформирани тим Бахреин—мерида. У марту је завршио Париз—Ницу на седмом мјесту у генералном пласману,[47] након чега је Вуелту ал Паис Баско завршио на трећем мјесту, 21 секунду иза Валвердеа и четири секунде иза Контадора, завршивши хронометар на последњој, шестој етапи, на трећем мјесту, 15 секунди иза Приможа Роглича.[48] Средином априла возио је арденске класике, завршивши Амстел голд рејс на седмом мјесту, 14 секунди иза Филипа Жилбера,[49] а Лијеж—Бастоњ—Лијеж је завршио на петом мјесту, у групи која је дошла на циљ три секунде иза Валвердеа и Данијела Мартина.[50] Сезону је наставио на Тур де Романди трци, гдје је хронометар на последњој, петој етапи, завршио на четвртом мјесту, 34 секунде иза Роглича и завршио је на петом мјесту у генералном пласману, минут иза Порта.[51] У јуну је возио Тур де Свис, гдје је седму етапу завршио на другом мјесту, 22 секунде иза Симона Шпилака и дошао је на осмо мјесто у генералном пласману.[52] Хронометар на последњој, деветој етапи, завршио је на четвртом мјесту, 51 секунду иза Роана Дениса и трку је завршио на шестом мјесту у генералном пласману, скоро четири минута иза Шпилака.[53] У јулу је био лидер тима на Тур де Франсу, али је пао на хронометру на првој етапи и морао је да напусти Тур. Касније је утврђено да је доживио лумбални прелом, због чега је завршио сезону.[54]

На почетку 2018. Горка Изагире је такође прешао у тим Бахреин—мерида.[55] У марту је возио Париз—Ницу, гдје је хронометар на четвртој етапи завршио на петом мјесту, 27 секунде иза Ваута Пулса и дошао је на седмо мјесто у генералном пласману, 42 секунди иза Луиса Леона Санчеза.[56] На седмој етапи, чији је циљ био на успону, Сајмон Јејтс је напао на 4 km до циља, што је Изагире пратио. Они су стекли 15 секунди предности, а затим је Јејтс поново напао и остварио соло побједу, осам секунди испред Дилана Тунса који је достигао и одспринтао Изагиреа. Захваљујући другом мјесту на етапи, дошао је на друго мјесто у генералном пласману, 11 секунди иза Јејтса и секунду испред брата Горке.[57] На последњој, осмој етапи, на 90 km до циља напали су Давид де ла Круз, Јакоб Фуглсанг, Омар Фраиле и Хесус Ерада, који су достигнути прије врха првог успона, који је Јејтс прешао на трећем мјесту и узео једну секунду бонификације.[58] На спусту су у бијег отишли Жилијен Алафилип, Фуглсанг и Фраиле, али је Фуглсанг пао, док су из групе напали Марк Солер и Де ла Круз на 47 km до циља.[58] Они су достигли Алафилипа, који није могао да их прати, а затим и Фраилеа и Солер је узео три секунде бонификације на другом пролазном циљу.[58] Почетком последњег успона Изагире је напао, што је пратило неколико возача;[59] браћа Изагире су затим пали, након чега их је Јејтс достигао, а затим су заједно достигли групу у којој су били и остали фаворити и завршили су 38 секунди иза Де ла Круза и 35 секунди иза Солера. Солер је другим мјестом освојио трку, док је Изагире завршио на четвртом мјесту, 16 секунди иза и двије секунде иза трећепласираног Горке.[60] Почетком априла возио је Вуелту ал Паис Баско, гдје је последње двије етапе завршио на трећем мјесту и трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, минут и 40 секунди иза Роглича.[61] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је на десетој етапи био у бијегу, али није могао да прати Алафилипа у финишу и завршио је на другом мјесту, минут и по иза.[62] У бијегу је био и на етапи 15, коју је опет завршио на другом мјесту, изгубивши у спринту од Магнуса Корт Нилсена.[63] Тур је завршио на 22 мјесту у генералном пласману.[64] Крајем августа возио је Вуелта а Еспању по први пут у каријери. Трка је стартовала хронометром дугим 8 km, који је завршио на деветом мјесту, 22 секунди иза Роана Дениса.[65] На другој етапи Лауренс де Плус је напао у последњем километру, Валверде и Михал Квјатковски су га пратили а затим престигли; Валверде је побиједио у спринту, док је Изагире завршио у групи осам секунди иза.[66] На четвртој етапи, Сајмон Јејтс је напао на 4 km до врха последњег успона, што није нико пратио у почетку, а затим је за њим кренуо Емануел Букман. Изагире је етапу завршио у великој групи која је на циљ дошла преко 20 секунди иза и пао је на шесто мјесто у генералном пласману.[67] На деветој етапи, одвојио се у финишу заједно са Кинтаном, Ригобертом Ураном, Вилком Келдерманом и Лопезом и завршио је три секунде испред Јејтса, који је преузео лидерску мајицу а Изагире је дошао на пето мјесто у генералном пласману, 17 секунди иза.[68] До краја трке је губио вријеме на брдским етапама и завршио је на деветом мјесту у генералном пласману, 11 минута иза Јејтса.[69] Сезону је завршио на Ђиро ди Ломбардији, коју је завршио на шестом мјесту, у групи која је дошла на циљ 43 секунде иза Пиноа.[70]

2019—2021.[уреди | уреди извор]

Изагире слави побједу на Париз—Ници 2019.

Године 2019. прешао је у Астану.[71] Сезону је почео на Вуелта а ла комунидад Валенсијана трци, гдје је хронометар на првој етапи завршио на другом мјесту, пет секунди иза Едвалда Босон Хагена.[72] На четвртој етапи био је дио водеће групе која се одвојила на посљедњем успону, а затим је Адам Јејтс на 400 метара до циља и побиједио је испред Валвердеа, док је Изагире завршио двије секунде иза и узео је лидерску мајицу, седам секунди испред Валвердеа.[73] Посљедња, пета етапа, била је спринтерска, није било промјена и освојио је трку седам секунди испред Валвердеа и Пеља Билбаоа.[74] Сезону је наставио на Вуелта Андалузија рута дел сол трци, гдје је прву етапу завршио на трећем мјесту, пет секунди иза Тима Веленса.[75] Хронометар на трећој етапи завршио је на трећем мјесту, девет секунди иза Веленса и дошао је на треће мјесто у генералном пласману.[76] На четвртој етапи, Сајмон Јејтс је напао на 26 km до циља, на шта нико није реаговао одмах и преко посљедњег успона је прешао са 47 секунди предности.[77] Изагире је радио на темпо у другој групи од шест возача и етапу је завршио на петом мјесту, 26 секунди иза Сајмона Јејтса и дошао је на друго мјесто у генералном пласману.[78] Посљедња етапа била је спринтерска и завршио је на другом мјесту у генералном пласману, седам секунди иза Фуглсанга.[79] Сезону је наставио на Париз—Ници, гдје је на почетним етапама изгуби доста времена. На последњој, осмој етапи, након што су бјегунци достигнути на око 50 km до циља, Кинтана је напао из главне групе, што је пратио Изагире заједно са још возача. Они су стекли предност од минут, али након што је главна група почела да смањује њихову предност, напао је заједно са Тиџејем Ван Гардереном на последњем успону, што нико није пратио, а у групи у којој било остали бјегунци углавном нико није хтио да ради на темпо са Кинтаном.[80] У финишу је Ван Гардерен отпао и Изагире је побиједио 18 секунди испред Оливера Насена, остваривши прву побједу у сезони; трку је завршио на 21 мјесту у генералном пласману.[81] У априлу је возио Вуелта ал Паис Баско, гдје је хронометар на првој етапи завршио на седмом мјесту, 22 секунде иза Максимилијана Шахмана.[82] Циљ треће етапе је био на благом успону, а упркос нападима на циљ је стигла велика група; у спринту је побиједио Шахман, док је Изагире завршио на петом мјесту и дошао је на друго мјесто у генералном пласману.[83] На четвртој етапи, Адам Јејтс је напао на посљедњем успону на 6 km до циља, што су пратили Шахман, Тадеј Погачар и Фуглсанг.[84] Погачар је напао у финишу, Шахман је пратио и почео да спринта на 150 метара до циља и побиједио је испред Погачара, док је Изагире завршио у групи, девет секунди иза и пао је на треће мјесто у генералном пласману, секунду иза Букмана.[84] На петој етапи, Букман је напао на посљедњем успону, остварио је соло побједу и преузео лидерску мајицу, док је Изагире завршио на другом мјесту, минут иза и вратио се на друго мјесто у генералном пласману, прескочивши Шахмана.[85] На посљедњој, шестој етапи, пратио је напад Адама Јејтса на 65 km до циља, што су пратили још Погачар, Фуглсанг и Данијел Мартин и одвојили су се од групе. Возили су заједно до циља, гдје је у спринту побиједио Јејтс, док је Изагире освојио трку, 29 секунди испред Мартина, поставши први баскијски побједник од 2003. када је освојио Ибан Мајо.[86][87] У мају је возио Ђиро д’Италију, гдје је радио за Лопеза и завршио је на 36 мјесту у генералном пласману.[88] Вуелта а Еспању је завршио на 16 мјесту у генералном пласману, док је Лопез завршио на петом.[89]

Сезону 2020. почео је на Вуелта а ла комунидад Валенсијана трци, коју је завршио на седмом мјесту у генералном пласману, 32 секунде иза Тадеја Погачара,[90] након чега је Вуелта а Андалузија рута дел сол трку завршио на четвртом мјесту, минут и 18 секунди иза Фуглсанга.[91] Због пандемије ковида 19 у марту је прекинута читава сезона у бициклизму, а трке су или одложене или отказане.[92][93][94] Након што се сезона наставила у августу, возио је Тур де Полоње, гдје је губио вријеме од почетка и завршио је на 20 мјесту у генералном пласману, шест минута иза Ремка Евенепула.[95] У септембру је возио Тур де Франс, гдје је радио за Лопеза, али је морао да напусти трку током етапе 11, на 25 km до циља, због пада.[96] Након што се опоравио, возио је Вуелта а Еспању, гдје је радио за Александра Власова. На шестој етапи био је у бијегу, одакле је напао на 3 km до циља и побиједио је 25 секунди испред Мајкла Вудса, поставши стоти возач у историји који је остварио побједу на све три гранд тур трке.[97] У бијегу је био и на етапи 17, одакле је напао на 4 km до циља, али су га стигли и отишли од њега Давид Году и Ђино Медер и завршио је на трећем мјесту, минут и пет секунди иза Годуа.[98] Вуелту је завршио на 29 мјесту у генералном пласману, преко сат времена иза Приможа Роглича.[99]

Изагире (испред, у плавом дресу) и Алексеј Луценко на Тур де ла Провенс трци 2021.

На почетку сезоне 2021. у марту је возио Париз—Ницу, гдје је хронометар на трећој етапи завршио на 12 мјесту, 21 секунду иза Стефана Бисежера.[100] На четвртој етапи, Роглич је напао на 4 km до циља, што нико није могао да прати, Власов је био у првој групи иза, док је Изагире завршио у другој, 16 секунди иза Роглича и дошао је на пето мјесто у генералном пласману.[101] Циљ шесте етапе био је на благом успону, завршио је у групи од око 40 возача у којој је Роглич побиједио у спринту и дошао је на треће мјесто у генералном пласману, 50 секунди иза Роглича и секунду испред Власова.[102] На седмој етапи, Роглич је напао у последњем километру, пред циљ је достигао Медера који је био у бијегу и остварио је побједу, док је Изагире завршио 15 секунди иза, као и пет секунди иза Власова и пао је на четврто мјесто у генералном пласману.[103] На последњој, осмој етапи, након више падова, Роглич је изгубио преко три минута и испао је из првих десет, а Изагире је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, 23 секунде иза Шахмана и четири секунде иза Власова.[104] Почетком априла возио је Вуелту ал Паис Баско, гдје је хронометар на отварању завршио на 43 мјесту, минут и десет секунди иза Роглича.[105] На трећој етапи, Погачар и Роглич су се одвојили на посљедњем успону, на 1,5 km до циља гдје је Погачар побиједио у спринту, док је Изагире завршио 36 секунди иза.[106] На четвртој етапи, након што су бјегунци достигнути на последњем успону, напали су Микел Ланда, Брендон Макналти и Естебан Чавез, које је достигао Јонас Вингегор радећи за Роглича.[107] Чавез је поново напао, што су пратили Изагире, Вингегор, Билбао, Букман и Макналти и стекли су 20 секунди предности до краја успона. На спусту и по равном су повећали предност на 50 секунди, а у спринту Изагире је побиједио испред Билбаоа, остваривши прву побједу у сезони, захваљујући чему је дошао на девето мјесто у генералном пласману, минут и 15 секунди иза Макналтија.[108] На посљедњој, шестој етапи, на 35 km до циља напали су Роглич, Году и Хју Карти, а на посљедњем успону Карти је отпао.[109] Погачар је напао из главне групе у покушају да их достигне, што су пратили Јејтс, Валверде и Вингегор, док је Изагире отпао и завршио је скоро два минута иза, а трку је завршио на десетом мјесту у генералном пласману, три минута иза Роглича.[110] Тур де Романди је завршио на седмом мјесту, минут иза Томаса,[111] а у јуну је возио Критеријум ди Дофине, гдје је хронометар на четвртој етапи завршио на другом мјесту, осам секунди иза сувозача Алексеја Луценка и дошао је на четврто мјесто у генералном пласману.[112] Трку је завршио на седмом мјесту у генералном пласману, 38 секунди иза Порта.[113] Средином јуна освојио је првенство Шпаније у вожњи на хронометар по други пут, 0,08 секунди испред Де ла Круза.[114] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на осмој етапи, али није могао да прати Дилана Тунса на последњем успону и завршио је на другом мјесту, 44 секунде иза.[115] Био је у бијег на још двије етапе, а Тур је завршио на 26 мјесту у генералном пласману.[116] Крајем јула возио је друмску трку на Олимпијским играма 2020. које су због пандемије ковида 19 помјерене за 2021.[117] Отпао је од групе рано и завршио је међу последњим возачима, 16 минута иза Карапаза.[118] У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању, гдје је у првих десет завршио само хронометар на последњој етапи, на десетом мјесту, два минута иза Роглича и трку је завршио на 26 мјесту у генералном пласману, преко сат и по иза Роглича.[119]

2022—[уреди | уреди извор]

Изагире (лијево) и Ваут ван Арт (у зеленом дресу) на Тур де Франсу 2022.

Године 2022. прешао је у Кофидис.[120] Сезону је почео на Волта ао Алгарве трци, гдје је пао током друге етапе и морао је да је напусти.[121] Крајем фебруара возио је Гран камињо трку, коју је завршио на шестом мјесту у генералном пласману, два минута иза Валвердеа.[122] Почетком априла је возио Вуелту ал Паис Баско, гдје је хронометар на отварању завршио на осмом мјесту, 20 секунди иза Роглича.[123] На трећој етапи Адам Јејтс је напао на 25 km до циља и одвојила се група од 15 возача, који су достигли Кристијана Родригеза на 18 km до циља. У финишу су покушавали да се одвоје Билбао и Евенепул, али је група пратила и у спринту је побиједио Билбао испред Алафилипа, док је Изагире завршио на осмом мјесту и дошао је на седмо мјесто у генералном пласману јер је Томас изгубио преко седам минута.[124] На петој етапи Евенепул је напао на 14 km до циља и одвојила се група у којој је био и Изагире. У финишу није могао да прати нападе и завршио је на четвртом мјесту, 11 секунди иза Карлоса Родригеза, али је дошао на четврто мјесто у генералном пласману, захваљујући томе што је надокнадио вријеме у односу на друге возаче.[125] На последњој, шестој етапи, након више напада на последњем успону су се одвојили Солер, Власов, Мартинез и Вингегор, а затим их је достигао и Изагире, који је побиједио у спринту и завршио је трку на другом мјесту у генералном пласману, 11 секунди иза Мартинеза.[126] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на три етапе заредом, а десету етапу завршио је на 15 мјесту.[127] У генералном пласману завршио је на 39 мјесту.[128]

Почетком сезоне 2023. возио је Гран камињо, гдје је другу етапу завршио на трећем мјесту, 24 секунде иза Вингегора, који је напао на 2 km до циља и остварио соло побједу.[129] Трку је напустио прије почетка хронометра на четвртој етапи.[130] Дана 1. априла возио је Гран при Мигел Индураин класик, гдје је напао заједно са Игитом на 10 km до циља, а затим је напао у финишу и остварио побједу двије секунде испред Игите, освојивши трку по други пут у каријери.[131] Два дана касније стартовао је Вуелту ал Паис Баско. На трећој етапи, Вингегор је напао на последњем успону и остварио побједу двије секунде испред Ланде и Енрика Маса, док је Изагире напао из групе иза и завршио је на четвртом мјесту, осам секунди иза Вингегора и дошао је на пето мјесто у генералном пласману.[132] На четвртој етапи, Вингегор је напао на последњем успону, што је пратио само Ланда и стекли су 30 секунди предности. Вингегор је радио сам на челу, Ланда је само пратио, због чега је група смањила заостатак, али су стигли двије секунде испред, а у спринту је побиједио Вингегор. Изагире је завршио у групи, али се његов заостатак у генералном пласману са 20 повећао на 33 секунде иза Вингегора, због секунди бонификације.[133] На петој етапи, група се раздвојила на последњем успону, у првој групи остала су 22 возача, међу којима је био и Изагире. У спринту је побиједио Игита, а Изагире је пао на шесто мјесто у генералном пласману, након што је Матијас Скјелмосе узео шест секунди бонификације током етапе.[134] На последњој, шестој етапи, Вингегор и Мас су напали на последњем успону, али је Мас отпао и група га је достигла. Изагире је радио у групи, из које је Џејмс Нокс напао у финишу и завршио на другом мјесту, док је Изагире одспринтао групу и завршио је на трећем мјесту, 49 секунди иза Вингегора и трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, минут и по иза Вингегора.[135] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на етапи 12, одакле је напао на 2,4 km до врха последњег успона, који је био на 30 km до циља, што нико није могао да прати и остварио је побједу скоро минут испред Матјуа Биргодоа и Матеа Јоргенсена.[136] То му је била друга побједа на Туру, након што је остварио једну етапну побједу 2016. године, а то је такође била друга побједа за тим Кофидис на Туру 2023. који прије почетка трке није имао ниједну побједу 15 година.[137] Био је у бијегу на још двије етапе, а у генералном пласману завршио је на 45 мјесту.[138] Недељу дана послије Тур де Франса возио је Класик Сан Себастијан, на којем је Евенепул напао на 73 km до циља, што су пратили само Билбао, Власов и Алберто Бетиол, а у бијегу су претходно били Ромен Барде и Натан ван Хојдонк.[139] На претпоследњем успону, на 36 km до циља, у првој групи су остали само Евенепул, Билбао и Власов, док је Изагире радио у другој групи, али се заостатак стално повећавао. Евенепул је побиједио Билбаоа у спринту, док је из друге групе напао Нилсон Паулес и завршио на четвртом, а Изагире на петом мјесту, скоро три минута иза Евенепула.[140] У септембру је возио класике у Канади, гдје је Гран при сајклисте де Квебек завршио на 65 мјесту, преко минут иза групе коју је одспринтао Арно де Ли.[141] Два дана касније возио је Гран при сајклисте де Монтреал, гдје је Адам Јејтс напао на успону у посљедњем кругу, што је пратио само Павел Сиваков. Изагире није могао да прати возаче из групе и завршио је на осмом мјесту, 24 секунде иза Јејтса.[142] На крају сезоне возио је Ђиро ди Ломбардију, гдје се на успону Пасо ди Ганија, на 30 km до циља, одвојила група од седам возача. Изагире није успио да испрати групу и завршио је на 40 мјесту, скоро девет минута иза Погачара који је остварио соло побједу након напада на врху успона.[143]

Сезону 2024. почео је на класицима у Шпанији, гдје му је најбољи резултат било 12 мјесто на Вуелта чиклиста а ла регион де Мурсија трци, коју је завршио минут и 45 секунди иза Бена о Конора.[144] У марту је Париз—Ницу завршио на 26 мјесту у генералном пласману, преко пола сата иза Јоргенсена.[145] Дана 30. марта возио је Гран при Мигел Индураин класик, на којем је Макналти напао на 10 km до циља, а на 2 km до циља достигао је Максим ван Гилс. У спринту је побиједио Макналти, док је из групе у последњем километру напао Оскар Онли и завршио на трећем мјесту, док је Изагире завршио на четвртом мјесту. [146] Два дана касније стартовао је Вуелту ал Паис Баско, гдје је хронометар на отварању завршио на десетом мјесту, 21 секунду иза Роглича.[147] На другој етапи задржан је у паду који се десио на 5 km до циља и изгубио је 23 секунде.[148] На четвртој етапи, због пада који се десио на 36 km до циља, трку су морали да напусте Роглич, Евенепул и Вингегор, који су били у првих десет, а етапа је неутралисана и вријеме се није рачунало за генерални пласман.[149] На последњој, шестој етапи, Карлос Родригез је напао на 30 km до циља, на шта је реаговао прво лидер трке Скјелмосе, а затим и Хуан Ајусо. Родригез и Ајусо су отишли од Скјелмосеа, док Изагире није могао да прати друге возаче и завршио је два у по минута иза, а у генералном пласману је завршио на деветом мјесту, три минута иза Ајуса.[150]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Ion Izagirre”. eurosport.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  2. ^ „Euskaltel to be led by Izaguirre brothers and Astarloza in Santos Tour Down Under”. VeloNation. VeloNation LLC. 4. 1. 2013. Приступљено 15. 4. 2024. 
  3. ^ а б „Ion Izagirre also to ride for Movistar Team”. movistarteam.com. 4. 10. 2013. Архивирано из оригинала 8. 10. 2013. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  4. ^ „Astana Pro Team presented renewed roster for 2019”. astanaproteam.kz. Apgrade. 16. 12. 2018. Архивирано из оригинала 27. 3. 2019. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  5. ^ „Astana Pro Team”. UCI.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 1. 1. 2020. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  6. ^ „Astana - Premier Tech”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 1. 1. 2021. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  7. ^ Barclay, Ryan (24. 9. 2021). „Ion Izagirre signs for Cofidis”. Blaze Trends. Приступљено 15. 4. 2024. 
  8. ^ „Spain's Jon Izagirre wins maiden grand tour stage on day 16 as Joaquim Rodríguez retains lead”. The Daily Telegraph. 22. 5. 2012. Приступљено 15. 4. 2024. 
  9. ^ „16ª etapa Giro de Italia: Ion Izagirre le da la primera victoria a Euskaltel Euskadi en el Giro 2012”. fundacioneuskadi.com (на језику: шпански). Fundación Euskadi. 22. 5. 2012. Архивирано из оригинала 03. 01. 2014. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  10. ^ „Izenak & Abizenak: Basque names & surnames”. nabasque.org. North American Basque Organizations. Архивирано из оригинала 20. 5. 2012. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  11. ^ „Cofidis”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Приступљено 15. 4. 2024. 
  12. ^ Lekuona, Javier (31. 8. 2023). „Gorka Izagirre apunta al Cofidis francés”. as.com (на језику: шпански). Приступљено 15. 4. 2024. 
  13. ^ „Basque Championship, Cyclo-cross, U23, Spain 2009”. cyclingarchives.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  14. ^ Hood, Andrew (23. 11. 2010). „Euskaltel-Euskadi celebrates best season in team history”. VeloNews. Competitor Group, Inc. Приступљено 15. 4. 2024. 
  15. ^ „Simon wins Prueba Villafranca de Ordizia”. cyclingnews.com. 25. 7. 2011. Приступљено 15. 4. 2024. 
  16. ^ „Izagirre wins time trial in Piedras Blancas”. Cycling News. Future Publishing Limited. 29. 4. 2012. Приступљено 15. 4. 2024. 
  17. ^ Westemeyer, Susan (22. 5. 2012). „Izagirre triumphs in Giro stage 16 to Falzes”. Cycling News. Future Publishing Limited. Приступљено 15. 4. 2024. 
  18. ^ Atkins, Ben (22. 5. 2012). „Jon Izagirre takes breakaway stage sixteen as the peloton sleeps”. VeloNation. VeloNation LLC. Приступљено 15. 4. 2024. 
  19. ^ „Ion Izagirre: “He cruzado la línea de meta y se me han saltado las lágrimas”. cyclingarchives.com (на језику: шпански). 23. 5. 2012. Приступљено 15. 4. 2024. 
  20. ^ „Jesús Herrada se hace con el Nacional de fondo en Bembibre”. cyclingarchives.com (на језику: шпански). 24. 6. 2013. Приступљено 15. 4. 2024. 
  21. ^ „Tom-Jelte Slagter takes overall title as Geraint Thomas finishes third”. The Daily Telegraph. Telegraph Media Group. 27. 1. 2013. Приступљено 15. 4. 2024. 
  22. ^ „Kittel wins on the Champs-Elysees”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Future plc. 21. 7. 2013. Приступљено 15. 4. 2024. 
  23. ^ O'Shea, Sadhbh (21. 2. 2014). „Valverde takes third successive win at Ruta del Sol”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  24. ^ Expósito, José María (29. 6. 2014). „Izagirre gana el campeonato de España escoltado por Valverde”. elperiodicodearagon.com (на језику: шпански). Приступљено 15. 4. 2024. 
  25. ^ „Tony Martin wins stage 20 time trial at the Tour de France”. cyclingnews.com. 26. 7. 2014. Приступљено 15. 4. 2024. 
  26. ^ „Volta ao Algarve: Greipel wins final stage”. cyclingnews.com. 22. 2. 2015. Приступљено 15. 4. 2024. 
  27. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2015 Gran Premio Miguel Induráin (1.1), Spain”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 15. 4. 2024. 
  28. ^ „Pais Vasco: Rodriguez secures overall title”. cyclingnews.com. 11. 4. 2015. Приступљено 15. 4. 2024. 
  29. ^ „Alberto Contador wins Giro d’Italia and sets sights on Tour de France”. theguardian.com. 31. 5. 2015. Приступљено 15. 4. 2024. 
  30. ^ „Prueba Villafranca-Ordiziako Klasika: Por fin Madrazo”. ciclo21.com (на језику: шпански). 25. 7. 2015. Приступљено 15. 4. 2024. 
  31. ^ „Third time lucky for overall winner Izagirre at the Tour de Pologne”. 8. 8. 2015. Приступљено 15. 4. 2024. 
  32. ^ Wynn, Nigel (7. 2. 2016). „Wout Poels wins Volta a la Comunitat Valenciana on a 'double day' for Team Sky”. cyclingweekly.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  33. ^ „Thomas seals consecutive overall Volta a Algarve victories”. cyclingnews.com. 22. 2. 2016. Приступљено 15. 4. 2024. 
  34. ^ Fletcher, Patrick (6. 3. 2016). „Paris–Nice prologue: Matthews beats Dumoulin to claim yellow jersey”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 4. 2024. }
  35. ^ „Thomas wins Paris–Nice despite Contador attack”. cyclingnews.com. 13. 3. 2016. Архивирано из оригинала 17. 3. 2016. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  36. ^ „Izagirre wins GP Miguel Indurain”. cyclingnews.com. 2. 4. 2016. Приступљено 15. 4. 2024. 
  37. ^ „Izagirre wins prologue at Tour de Romandie”. cyclingnews.com. 26. 4. 2016. Приступљено 15. 4. 2024. 
  38. ^ „Quintana wins the Tour de Romandie”. cyclingnews.com. 1. 5. 2016. Приступљено 15. 4. 2024. 
  39. ^ Ryan, Barry (18. 6. 2016). „Jon Izaguirre wins Tour de Suisse time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  40. ^ „López wins Tour de Suisse”. cyclingnews.com. 19. 6. 2016. Приступљено 15. 4. 2024. 
  41. ^ „Izagirre, campeón de España contra el crono en el pleno del Movistar”. elmundo.es (на језику: шпански). 23. 6. 2016. Приступљено 15. 4. 2024. 
  42. ^ Benson, Daniel (23. 7. 2016). „Froome set to win 2016 Tour de France ahead of procession to Paris”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 15. 4. 2024. 
  43. ^ Benson, Daniel (24. 6. 2016). „Tour de France: Froome seals third overall victory in Paris”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  44. ^ Benson, Daniel (6. 8. 2016). „Van Avermaet wins gold in men's road race at Olympic Games”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 15. 4. 2024. 
  45. ^ O'Shea, Sadhbh (10. 8. 2016). „Olympic Games: Cancellara wins gold in men's time trial”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 15. 4. 2024. 
  46. ^ Farrand, Stephen (25. 9. 2016). „Terpstra wins Eneco Tour as Dennis crashes out”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  47. ^ Windsor, Richard (12. 3. 2017). „Sergio Henao narrowly holds on to win Paris–Nice as Alberto Contador attacks”. Cycling Weekly. Приступљено 15. 4. 2024. 
  48. ^ „País Vasco: Roglič wins time trial finale, Valverde claims overall victory”. VeloNews. 8. 4. 2017. Приступљено 15. 4. 2024. 
  49. ^ Windsor, Richard (16. 4. 2017). „Philippe Gilbert beats Michał Kwiatkowski to victory at Amstel Gold Race”. Cycling Weekly. Приступљено 15. 4. 2024. 
  50. ^ „Liege-Bastogne-Liege: Alejandro Valverde wins after tributes for Scarponi”. BBC Sport. 23. 4. 2017. Приступљено 15. 4. 2024. 
  51. ^ „Tour de Romandie: Britain's Simon Yates second as Richie Porte wins on final stage”. BBC Sport. Приступљено 15. 4. 2024. 
  52. ^ Robertshaw, Henry (16. 6. 2017). „Dominant Simon Spilak moves into yellow at Tour de Suisse with 10km solo effort on summit finish”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 15. 4. 2024. 
  53. ^ „Spilak wraps up second Tour de Suisse title”. VeloNews. Competitor Group. Agence France-Presse. 18. 6. 2017. Приступљено 15. 4. 2024. 
  54. ^ „Ion Izagirre sustains lumbar fracture in Tour de France crash”. 2. 7. 2017. Приступљено 15. 4. 2024. 
  55. ^ „New signings for Bahrain-Merida – Transfer Shorts”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 7. 8. 2017. Приступљено 15. 4. 2024. „Bahrain-Merida has strengthened its team for 2018 by signing Gorka Izagirre and Matej Mohorič.” 
  56. ^ Ryan, Barry (7. 3. 2018). „Paris-Nice: Poels wins stage 4 time trial”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 15. 4. 2024. 
  57. ^ „Paris-Nice 2018 stage 7: Simon Yates solos to victory and overall lead”. cyclingstage.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  58. ^ а б в „Paris-Nice 2018 stage 8: De La Cruz wins thriller-race, Soler takes GC”. cyclingstage.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  59. ^ „Soler shines in the Race to the Sun”. cyclingstage.com. 11. 3. 2018. Приступљено 15. 4. 2024. 
  60. ^ Windsor, Richard (11. 3. 2018). „Marc Soler grabs Paris–Nice title by four seconds from Simon Yates on final stage”. Cycling Weekly. Приступљено 15. 4. 2024. 
  61. ^ Windsor, Richard (7. 4. 2018). „Primož Roglič withstands Movistar pressure to seal Tour of the Basque Country overall victory”. Cycling Weekly. Time Inc. UK. Приступљено 15. 4. 2024. 
  62. ^ Weislo, Laura (17. 7. 2018). „Tour de France: Alaphilippe wins in Le Grand Bornand”. Cycling News. Приступљено 15. 4. 2024. 
  63. ^ Ostanek, Daniel (22. 7. 2018). „Tour de France: Magnus Cort Nielsen wins stage 15 in Carcassonne”. Cycling News. Архивирано из оригинала 18. 7. 2017. г. Приступљено 15. 4. 2024. 
  64. ^ Ostanek, Daniel (29. 7. 2018). „Geraint Thomas wins 2018 Tour de France”. Cycling News. Приступљено 15. 4. 2024. 
  65. ^ Ostanek, Daniel (25. 8. 2018). „Vuelta a España: Dennis claims opening stage win”. cyclingnews.com. Приступљено 15. 4. 2024. 
  66. ^ „Vuelta a España: Valverde wins stage 2”. cyclingnews.com. 26. 8. 2018. Приступљено 15. 4. 2024. 
  67. ^ „Vuelta 2018 stage 4: Ben King wins first top finish in two-up sprint, Kwiatkowski still leader”. cyclingstage.com. Приступљено 2. 4. 2024. 
  68. ^ „How Simon Yates set his winning course at La Vuelta”. eveningexpress.co.uk. 16. 9. 2018. Приступљено 15. 4. 2024. 
  69. ^ „Simon Yates: British cyclist wins first Grand Tour at Vuelta a España”. bbc.co.uk. 16. 9. 2018. Приступљено 15. 4. 2024. 
  70. ^ „Giro di Lombardia 2018: Pinot trionfa su Nibali”. gazzetta.it (на језику: италијански). 13. 10. 2018. Приступљено 15. 4. 2024. 
  71. ^ „Izagirre brothers sign for Astana”. cyclingnews.com. 27. 8. 2018. Приступљено 18. 4. 2024. 
  72. ^ Terry, Dylan (6. 2. 2019). „Volta a la Comunitat Valenciana: Boasson Hagen wins opening time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  73. ^ „Adam Yates holds off Alejandro Valverde for victory in Valencia”. Eurosport. Discovery, Inc. 9. 2. 2019. Приступљено 18. 4. 2024. 
  74. ^ „Izagirre wins Volta a la Comunitat Valenciana”. cyclingnews.com. 16. 2. 2019. Приступљено 18. 4. 2024. 
  75. ^ Fotheringham, Alasdair (20. 2. 2019). „Ruta del Sol: Tim Wellens wins stage 1”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  76. ^ „Ruta del Sol: Wellens wins individual time trial”. cyclingnews.com. 22. 2. 2019. Приступљено 18. 4. 2024. 
  77. ^ Fotheringham, Alasdair (23. 2. 2019). „Ruta del Sol: Simon Yates wins stage 4”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  78. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 Vuelta a Andalucia - Ruta Ciclista Del Sol”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 18. 4. 2024. 
  79. ^ Fotheringham, Alasdair (24. 2. 2019). „Fuglsang wins 2019 Ruta del Sol”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  80. ^ „Paris-Nice 2019: Ion Izagirre wins final stage, Bernal seals GC victory”. cyclingstage.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  81. ^ Ostanek, Daniel (17. 3. 2019). „Bernal wins Paris-Nice”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 18. 4. 2024. 
  82. ^ Weislo, Laura (8. 4. 2019). „Itzulia Basque Country: Schachmann wins stage 1”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  83. ^ Weislo, Laura (10. 4. 2019). „Tour of the Basque Country: Schachmann wins stage 3 in Estibaliz”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  84. ^ а б Frattini, Kristen (11. 4. 2019). „Tour of the Basque Country: Schachmann wins another on stage 4”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 18. 4. 2024. 
  85. ^ Frattini, Kristen (12. 4. 2019). „of the Basque Country: Buchmann wins stage 5”. cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 18. 4. 2024. 
  86. ^ Ryan, Barry (13. 4. 2019). „Ion Izagirre wins the Tour of the Basque Country”. Cyclingnews.com. Bath, UK: Immediate Media Company. Приступљено 18. 4. 2024. 
  87. ^ Rogers, Owen (13. 4. 2019). „Ion Izagirre wins overall as Adam Yates takes thrilling final stage victory at Tour of the Basque Country”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 18. 4. 2024. 
  88. ^ „Richard Carapaz wins the 2019 Giro d'Italia”. cyclingnews.com. 2. 6. 2019. Приступљено 18. 4. 2024. 
  89. ^ „Vuelta a España: Roglic clinches overall victory”. cyclingnews.com. 15. 9. 2019. Приступљено 18. 4. 2024. 
  90. ^ Weislo, Laura (9. 2. 2020). „Valenciana: Pogacar secures overall victory”. Cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  91. ^ Fotheringham, Alasdair (23. 2. 2020). „Ruta del Sol: Fuglsang seals overall victory”. CyclingNews. Приступљено 18. 4. 2024. 
  92. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 18. 4. 2024. 
  93. ^ „The UCI and its partners unite to face the consequences of the coronavirus for road cycling”. Union Cycliste Internationale. 18. 3. 2020. Приступљено 18. 4. 2024. 
  94. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 18. 4. 2024. 
  95. ^ „Remco Evenepoel wins Tour de Pologne”. cyclingnews.com. 9. 8. 2020. Приступљено 18. 4. 2024. 
  96. ^ Lowe, Felix (9. 9. 2020). „Tour de France 2020 stage 11 - as it happened”. eurosport.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  97. ^ Lowe, Felix (25. 10. 2020). „Vuelta a España stage 6. Ion Izagirre takes a beautiful win atop Aramón Formigal”. astana-qazaqstan.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  98. ^ „Resumen y clasificación de la etapa 17 de la Vuelta a España”. marca.com (на језику: шпански). 7. 11. 2020. Приступљено 18. 4. 2024. 
  99. ^ Benson, Daniel (8. 11. 2020). „Primoz Roglic wins 2020 Vuelta a España”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  100. ^ „Paris-Nice: Bissegger wins stage 3 time trial”. CyclingNews. 9. 3. 2021. Приступљено 18. 4. 2024. 
  101. ^ Ostanek, Daniel (10. 3. 2021). „Paris-Nice: Primoz Roglic wins stage 4”. CyclingNews. Приступљено 18. 4. 2024. 
  102. ^ Benson, Daniel (12. 3. 2021). „Paris-Nice: Primoz Roglic wins stage 6”. CyclingNews. Приступљено 18. 4. 2024. 
  103. ^ Puddicombe, Stephen (13. 3. 2021). „Paris-Nice: Primoz Roglic wins stage 7 atop Valdeblore La Colmiane”. CyclingNews. Приступљено 18. 4. 2024. 
  104. ^ Puddicombe, Stephen (14. 3. 2021). „Max Schachmann overhauls Primoz Roglic on final stage of Paris-Nice”. CyclingNews. Приступљено 18. 4. 2024. 
  105. ^ Ryan, Barry (5. 4. 2021). „Itzulia Basque Country: Primoz Roglic wins stage 1 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  106. ^ Ostanek, Daniel (7. 4. 2021). „Itzulia Basque Country: Tadej Pogacar climbs to stage 3 win”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  107. ^ „Tour Of the Basque Country 2021: Izagirre wins six-up sprint, Mcnulty new leader”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  108. ^ Benson, Daniel (8. 4. 2021). „Itzulia Basque Country: McNulty takes lead on stage 4”. CyclingNews. Приступљено 18. 4. 2024. 
  109. ^ „Primoz Roglic wins Itzulia Basque Country”. cyclingnews.com. 10. 4. 2021. Приступљено 18. 4. 2024. 
  110. ^ „Primoz Roglic wins Itzulia Basque Country”. CyclingNews. 10. 4. 2021. Приступљено 18. 4. 2024. 
  111. ^ Fletcher, Patrick (2. 5. 2021). „Geraint Thomas wins Tour de Romandie”. CyclingNews. Приступљено 18. 4. 2024. 
  112. ^ „Critérium du Dauphiné: Alexey Lutsenko stuns with stage 4 time trial victory”. CyclingNews. 2. 6. 2021. Приступљено 18. 4. 2024. 
  113. ^ Cossins, Peter; Ostanek, Daniel (6. 6. 2021). „Richie Porte wins the Critérium du Dauphiné”. CyclingNews. Приступљено 18. 4. 2024. 
  114. ^ „Ion Izagirre pips De la Cruz to Spanish time trial title by 0.08 seconds”. CyclingNews. 18. 6. 2021. Приступљено 18. 4. 2024. 
  115. ^ Fletcher, Patrick (3. 7. 2021). „Tour de France: Tadej Pogacar crushes rivals on mountainous stage 8”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  116. ^ „Official classifications of Tour de France 2021”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала 12. 8. 2021. г. Приступљено 18. 4. 2024. 
  117. ^ „Dvadeset dana do početka Olimpijskih igara”. b92.net. 3. 7. 2021. Приступљено 18. 4. 2024. 
  118. ^ Benson, Daniel (24. 7. 2021). „Adam Yates: I didn't have the legs in Olympic Games road race”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 4. 2024. 
  119. ^ Fletcher, Patrick (5. 9. 2021). „Primoz Roglic wins the Vuelta a España”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 4. 2024. 
  120. ^ „L'Espagnol Ion Izagirre signe chez Cofidis”. L'Équipe (на језику: француски). Éditions Philippe Amaury. 24. 9. 2021. Приступљено 19. 4. 2024. 
  121. ^ Ozols, Kārlis (17. 2. 2022). „Crashes in Anti-Climatic Finish - Volta ao Algarve Stage 2”. lanternerouge.com. Приступљено 19. 4. 2024. 
  122. ^ Ostanek, Daniel (27. 2. 2022). „Valverde overhauls Woods to win Gran Camiño”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  123. ^ Fotheringham, Alasdair (4. 4. 2022). „Itzulia Basque Country: Primoz Roglic wins opening time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  124. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2022 Vuelta al País Vasco”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 19. 4. 2024. 
  125. ^ Ryan, Barry (8. 4. 2022). „Itzulia Basque Country: Carlos Rodriguez solos to first pro win on stage 5”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  126. ^ „Daniel Martínez work=cyclingnews.com”. Future plc. 9. 4. 2022. Приступљено 19. 4. 2024. 
  127. ^ Weislo, Laura (12. 7. 2022). „Cort takes breakaway sprint to win Tour de France stage 10 at Megève”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  128. ^ Fotheringham, Alasdair (24. 7. 2022). „Vingegaard crowned Tour de France champion while Philipsen wins stage 21”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  129. ^ „Vingegaard comes out swinging with Gran Camiño stage win”. cyclingnews.com. Future plc. 24. 2. 2023. Приступљено 19. 4. 2024. 
  130. ^ Ryan, Barry (26. 2. 2023). „Jonas Vingegaard completes Gran Camiño sweep with time trial victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  131. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Gran Premio Miguel Induráin (1.Pro), Spain”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 19. 4. 2024. 
  132. ^ Fotheringham, Alasdair (4. 4. 2023). „Itzulia Basque Country: Jonas Vingegaard captures stage 3 uphill victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  133. ^ Farrand, Stephen (6. 4. 2023). „Itzulia Basque Country: Vingegaard makes it two in a row on stage 4”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  134. ^ Tyson, Jackie (7. 4. 2023). „Itzulia Basque Country: Sergio Higuita wins stage 5 from day-long breakaway”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  135. ^ Fletcher, Patrick (8. 4. 2023). „Jonas Vingegaard seals Itzulia Basque Country title with rampaging third stage win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  136. ^ „Cofidis’ Ion Izaguirre wins stage 12 at the Tour de France”. telegraph.co.uk. 14. 7. 2023. Приступљено 19. 4. 2024. 
  137. ^ „Spanish rider Ion Izagirre wins Tour de France stage 12”. France 24. 13. 7. 2023. Архивирано из оригинала 24. 7. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2024. 
  138. ^ Lamoureux, Lyne (23. 7. 2023). „Jonas Vingegaard wins the 2023 Tour de France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 19. 4. 2024. 
  139. ^ Ozols, Kārlis (30. 7. 2023). „Remco Evenepoel Triples Up in Clasica de San Sebastian”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 4. 2024. 
  140. ^ Puddicombe, Stephen (29. 7. 2023). „Remco Evenepoel snatches third win at Clásica San Sebastián”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 4. 2024. 
  141. ^ „Grand Prix Cycliste de Québec 2023: De Lie powers to victory”. cyclingstage.com. Приступљено 19. 4. 2024. 
  142. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 GP Cycliste de Montréal”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 19. 4. 2024. 
  143. ^ Farrand, Stephen (7. 10. 2023). „‘This was the hardest’ - Tadej Pogačar makes history with Il Lombardia hat trick”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 4. 2024. 
  144. ^ „‘Ben O’Connor gana la Vuelta Ciclista a la Región de Murcia – Costa Cálida – Gran Premio Primafrio 2024”. vueltamurcia.es (на језику: шпански). Приступљено 19. 4. 2024. 
  145. ^ Moultrie, James (10. 3. 2024). „Paris-Nice: Jorgenson takes overall victory as Evenepoel wins final stage”. cyclingnews.com. Приступљено 19. 4. 2024. 
  146. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2024 Gran Premio Miguel Induráin (1.Pro), Spain”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 19. 4. 2024. 
  147. ^ Tyson, Jackie (1. 4. 2024). „Itzulia Basque Country stage 1: Primoz Roglic takes stage win despite late detour”. CyclingNews. Приступљено 19. 4. 2024. 
  148. ^ Fotheringham, Alasdair (2. 4. 2024). „Itzulia Basque Country: Paul Lapeira wins slippery sprint in rain on stage 2”. CyclingNews. Приступљено 19. 4. 2024. 
  149. ^ Frattini, Kirsten (4. 4. 2024). „Itzulia Basque Country: Meintjes wins subdued stage 4 after major crash neutralises peloton”. CyclingNews. Приступљено 19. 4. 2024. 
  150. ^ Fotheringham, Alasdair (6. 4. 2024). „Itzulia Basque Country: Juan Ayuso secures overall, Carlos Rodríguez wins stage 6 finale”. CyclingNews. Приступљено 19. 4. 2024. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јон_Изагире&oldid=27706230”