Љиљана Животић
| Љиљана Животић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 10. април 1924. |
| Место рођења | Београд, Краљевина СХС |
| Датум смрти | 13. април 1999. (75 год.) |
| Место смрти | Зрењанин, СР Југославија |
Љиљана Животић (удато Ребезов) (Београд, 10. март 1923 — Зрењанин 13. март 1999) била је југословенска и српска позоришна глумица.
Биографија и каријера[уреди | уреди извор]
Потекла је из глумачке породице, њен отац Душан био је редитељ, глумац и управник позоришта, мајка Олга глумица, а брат Велимир такође глумац.[1]
Први пут се појавила на сцени позоришта као једногодишње дете у улози Есмералде, док је њена мајка тумачила Жервезу у Звонару Богородичине цркве, 1924. године.[2] У позоришту где јој је отац био управник играла је годинама. Њен отац није желео да се она бави глумом и зато ју је уписао у Трговачку академију 1941. године. Међутим, Други светски рат је прекинуо њено школовање, па је она после бомбардовања Београда са мајком и братом отишла у Панчево.[1]
У Дунавском народном позориште у Панчеву почињу њени први професионални глумачки кораци.[3] На наговор тадашњег управника Марка Малетина децембра 1942. године је прошла аудицију и примљена за глумицу.[1] Уз велику подршку редитеља Александра Верешчагина и Јован Путника формирала се у свестрану и комплетну глумицу.[1][4]
У Светосавској цркви у Београду 1943. године венчала се са сценографом Владимиром Ребезовим, којег је упознала у Дунавском народном позориште у Панчеву.[3][5] Од 1945. била је члан Српског народног позоришта у Панчеву све до 1958. године, када је прешла у НП „Тоша Јовановић“ у Зрењанину.[6] Пензионисана је 1980. године, али је још неко време наставила да игра.[1]
За улогу Госпође Даџон у Ђаволовом ученику награђена је на Сусретима војвођанских позоришта (1970). Интерну новчану награду је добила два пута: у ДНП за Меланију у Поп Ћири и поп Спири и у панчевачком СНП за Коштану. У зрењанинском театру остварила је своје најбоље улоге. Александар Деспенић је 1992. за ТВ Нови Сад, у циклусу „У служби Талије“, приредио телевизијски портрет „Брачни и уметнички пар Ребезов“.[1][7]
Улоге[уреди | уреди извор]
- Катаринке (Зона Замфирова)[1]
- Савета (Избирачица)
- Собарица (Супруга)
- Елена (Јунак)
- Нинета (Звонар Богородичине цркве)
- Босиљка (Дивљуша)
- Софка (Честитам)
- Маријета (Буцов)
- Хијацинта (Скапенове подвале)
- Светислав (Пут око света)
- Ученица (Мамзел Нитуш)
- Марија (Поноћна драма)
- Служавка (Ивањске ватре)
- Ђурђија (Потера)
- Ружица (Луда Велинка)
- Маријета (Вереница)
- Друга девојка (На бунару)
- Јулија (Меркаде)
- Анкица (Поћерка пука)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д ђ е Животић Љиљана Српско народно позориште 25. 10. 2023.
- ^ Ј. Коњовић, М. Пуцова: „Ваттра и пепео“, НС, 1950, бр. 2-3, с. 4;
- ^ а б Mesna zajednica Veljko Vlahović Zrenjanin zrenjanin.rs 25. 10. 2023
- ^ А-м, Гостовање Љиљане Ребезов у Новом Саду, НС, 1952, бр. 43-44, с. 10
- ^ А-м, У Панчеву прослављена 90-годишњица Српског народног позоришта, НС, 1952, бр. 35, с. 4.
- ^ (Л. Дотлић), Народно позориште у Панчеву, ВС, 1948, бр. 15, с. 27-29
- ^ М. Томандл, Нешто из историје Народног позоришта у Панчеву, ВС, 1947, бр. 11, с. 3-8