Бомбардовање Београда (1944)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Бомбардовање Београда.
Бомбардовање Београда 17. априла 1944.

Београд су англо-америчке ваздушне снаге током Другог светског рата бомбардовале 11 пута. Инфраструктура у Беораду је бомбардована три пута у априлу, два пута у мају, по једном у јуну и јулу и четири пута у септембру 1944[1][2][3]. Најтеже жртве забележене су током априлског бомбардовања 16. и 17. априла 1944. године, што се поклопило са првим и другим даном православног Ускрса те године. Главна јединица у овој акцији била је америчка 15. ваздухопловна јединица, са базом у Фођи на југу Италије. Учествовало је 600 бомбардера, који су са 3000-5000 метара испуштали „тепих бомбе“. Противавионска одбрана није постојала.

Бомбардовање је настављено већим интензитетом 17. априла, када је погођен концентрациони логор Сајмиште. У логору је погинуло 60 логораша, а око 150 је рањено.

Више погинулих је било током 16. априла. Становништво Београда је у то време веровало да је бомбардовање увод у војну инвазију савезника.

Београд је од стране савезника поново бомбардован 21. априла, 24. априла, 18. маја, 6. јуна, 8. јула, и 3. септембра 1944.

Последице[уреди]

По немачким изворима погинуло је 1.160 Београђана, 343 немачких и 96 италијанских војника, од тога 250 немачких војника на главној железничкој станици, а у складишту Баново Брдо 46 Немаца и 96 Италијана. Повређено је преко 5.000 цивила. Прелиминарни подаци до којих је дошла Југословенска влада у избеглиштву говорили су о око 3.000 жртава у Београду и 1.200 у Земуну. Архивска грађа у Земуну говори о 154 погинула и сахрањена човека. По подацима београдских гробља, сахрањено је 453 идентификована леша, 104 неидентификованих мушких, 93 женских и 28 деце (укупно 668).

Званично објављени циљеви бомбардовања били су: колосеци Београд-Сава, Земунски аеродром и фабрике авиона Рогожарски и Икарус. Уништене су у Земуну фабрике Икарус, Данубијус, Змај, Телеоптик, земунска железничка станица и аеродром. У Београду је оштећена фабрика Рогожарски и стамбени блокови око ње, бродоградилиште, рафинерија на Чукарици и део београдске железничке станице. Оштећени су и мостови на Сави и Дунаву.

Приликом ускршњег бомбардовања 1944. године срушено је тадашње породилиште у Крунској улици, које је било на месту где се данас налази Завод за заштиту здравља студената. Разарања су била највећа у области Бајлонове пијаце где је погинуло 200 људи од залутале бомбе. Погођена је Палата Албанија (погођено је склониште у коме су сви изгинули), Теразије, Технички и Правни факултет, више болница, хуманитарних институција и цркава. У неким публицистичким радовима се тврдило да је на једној од неексплодираних бомби је био натпис: „Срећан Ускрс!“. Међутим, колаборационистички лист Српски народ из априла 1944. не помиње честитку исписану на бомби, већ да је честитку за Ускрс упутио шеф југословенске секције BBC-ија Х. Д. Харисон.

Према немачким проценама страдало је око 4000 људи а према проценама амбасаде САД 2271.[4]

Последице бомбардовања су биле видљиве на појединим зградама у Београду и после седам деценија.[5]

Материјална штета[уреди]

Након ослобађања Београда, амбасада САД је обавила је процену штете настале савезничким и немачким бомбардовањем. Укупна штета настала бомбардовањем износила је 220.150.000 динара (3.992.000 $ по курсу из 1939. године). Од овог износа удео америчког бомбардовања у стамбеној штети износи 1.222.000, а на стварима 1.270.000 $. Штета настала немачким бомбардовањем 1941. године процењена је на 1.100.000 $, при чему код немачког дела, највише штете над имовином грађана приписано је директној пљачци.[6]

Контроверзе[уреди]

Амерички главни штаб је почетком 1944. одлучио да уништи што већи број фабрика, комуникација и нафтоносних поља у Румунији, а посебно оне инсталације које су радиле за главну фабрику Месершмита у Винер Нојштату код Беча. Током марта и априла 1944. бомбардовани су циљеви у Мађарској и Румунији. Београд је био резервни циљ напада. Лоше временске прилике над Румунијом су допринеле томе да овај резервни циљ буде изабран.

Постоје сведочанства[тражи се извор од 02. 2014.] из којих се види да је Врховни штаб партизанског покрета, конкретно Јосип Броз Тито и Коча Поповић, тражили од савезника да бомбардују немачке циљеве у Србији. Британска средства извештавања су известила[тражи се извор од 02. 2014.] да је бомбаровање Београда извршено на Титов налог.

Бомбардовање важних војних циљева у Србији су тражили Југословенска влада у избеглиштву и војска Драже Михаиловића још 1942. и 1943. априла 1944. тврдили су да су савезницима сугерисали списак циљева за бомбардовање у Београду уз пристанак Слободана Јовановића[7][8].

Спомен - гробље жртава бомбардовања[уреди]

У оквиру комплекса београдског Новог гробља, 1966. године формирано је Спомен - гробље страдалих у савезничком бомбардовању Београда на Ускрс, 16. априла 1944. Ауторка Спомен - гробља била је архитекта Милица Момчиловић. Петнаест мермерних плоча налазе се на једанаест озиданих бетонских хумки које подсећају на ровове у којима су примарно сахрањивани пострадали, На посебним плочама исписана су имена 313 идентификаваних жртава и подаци о 78 неидентификованих жртава мушкараца, 71 жене и 16 деце.

Филмски журнал[уреди]

  • УФО журнал, бр. 660, Последице америчког бомбардовања Београда на православни Ускрс, 16. и 17. априла 1944.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ др Момчило Павловић: „Истина о савезничком бомбардовању српских градова 1944. године - Срби нису били посебно изабрана мета“ (дневни лист Данас, 17-18.04.2004.)
  2. ^ Davis (2010).
  3. ^ MEDITERRANEAN THEATER OF OPERATIONS (MTO), COMBAT CHRONOLOGY OF THE US ARMY AIR FORCES
  4. ^ Бјелајац (2005), стр. 218.
  5. ^ И градске фасаде памте куршуме из Другог светског рата („Вечерње новости“, 28. новембар 2013)
  6. ^ Бјелајац (2005), стр. 217-218.
  7. ^ Проф. др Ђорђе Станковић: „РЕВИЗИОНИСТИ“ И САВЕЗНИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА 1944. ГОДИНЕ, Војноисторијски гласник 1-2/2006.
  8. ^ Др Милан Терзић: ЈУГОСЛОВЕНСКА КРАЉЕВСКА ВЛАДА, ГЕНЕРАЛ ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ И САВЕЗНИЧКО БОМБАРДОВАНЈЕ ЦИЉЕВА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1942-1944. ГОДИНЕ, Приступљено 9. 4. 2013.

Литература[уреди]

Чланци[уреди]

Спољашње везе[уреди]